Све чешће чујем коментаре и клирика и лаика како се буне зашто је ограничен број посетилаца, пре свега за манастир Хиландар, али и уопште за читаву Свету Гору. Недавно ми је један старији свештеник негодовао "какав је то безобразлук да у летњим месецима светогорци траже од свештеника да носе расу (горњу мантију) и камилавку?!"

Свештеник који организује поклоничка путовања, негодује: како то Хиландар може да ограничи број посетилаца, како могу да примају само двадесеторо гостију дневно кад ја имам групу од 60, знају ли они колико је то пара?! Чијих пара? Протиних? Агенцијских? Манастирских сигурно не, јер манастир обезбеђује потпуно бесплатно сваком госту превоз од пристаништа до манастира и назад (укупно 24км) климатизованим возилом. Обезбеђује и смештај са трпезом, такође без икакве надокнаде. Па се опет питам, колико је то чијих пара!?

Други питају: Зашто морамо да се најавимо да ћемо неком банути у кућу на пар дана, зашто морамо да поштујемо кућни ред (типик) који је стар нешто више од хиљаду година, кад ми ипак знамо боље и лепше да се понашамо. Одговор је једноставан, не морате.... не морате доћи, останите на плажама, у тавернама, још боље, останите кући и уштедите и време и толико помињани новац.

Посетиоци, не могу их назвати ходочасницима, са собом носе гомилу хране притом не водећи рачуна да ли се та храна уклапа у типик домаћина код кога је можда пост у току, или се једноставно не једе месо. У ранчевима су лименке пива, саламе, паштете, кобасице... као да су кренули на пикник а не у Врт Мајке Божије. Хаос туризма почиње још на самом броду, приликом уласка. Брод тек што је испловио а већ се створила гужва испред шанка где се продају пиво, сокови и сендвичи. На палуби се нормално виђају запаљене цигарете, лименке пива, фотоапарати и наравно штапови за селфи. Светогорци се углавном склањају у засебну (малу) кабину на чијим вратима пише: "Само за клирике", поставља се питање ко је овде домаћин а ко гост. 

Слична слика, попут оне на броду, следи на манастирским балконима, где опет седе гости са цигаретама и лименкама пива, или флашама алкохола којег су купили у манастиру. Монаси, који су побегли из света у жељи за молитвеним тиховањем, постају собарице том истом свету. Данас гостопримац у Андрејевском скиту наглашава сваком госту: "молим вас немојте у келијама јести месо, пити алкохол или пушити цигарете". Оснивачи тог истог скита, у своје време, би помислили да је садашњи гостопримац сумашедши (луд). 

Био сам пре пар дана у Кареји. Сретнем нашег свештеника, Србина па још проту. Уредно потшишан на неку јаку двојку, брада више вуче на кеца. Уредно нема шта, али за плажу а не за престоницу Свете Горе. Знам, сада ћете рећи па не могу сви да носе косе и браде као грчки свештеници. Слажем се, не могу и не морају. Али, грчки свештеници не носе Карејом своје напрсне крстове. Тачније ни светогорски игумани не носе крстове изван својих манастира, а у Кареји би било дрско да га прошета ико осим Прота Свете Горе чија је ту ингеренција. Наш потшишани прота са све крстом правац у карејску кафану.

Треба знати да је у Кареји до пре две деценије било незамисливо да клирици ходају без расе (горње мантије), из почасти према Протату. Иначе се раса носи само у храму и на трпези. Задржавање на карејској улици је такође било незамисливо, јер се тиме нарушавао манастирски мир који је владао на сваком кораку Свете Горе. 

У Кареји је данас потпуно посветовљење. Поред неколико продавница у којима можете купити све врсте алкохолних пића, меса, цигарета, па чак и томпуса, постоје и две кафане са бежичним интернетом. Само недостају излози са пилићима на ражњевима, па да буде комплетна Света Тура 

Предвече сам прошетао Карејом и наишао на групу Срба која је седела на плочнику испред продавнице са цигаретама и пивом у руци. Наравно галама је неизбежна. Слика као испред сеоске задруге. Не схватају где се налазе. У Кареји заиста можете купити и алкохол и цигарете, али их не можете конзумирати на сред улице, за такво понашање често интервенише полиција. У тренутку ми је прошла кроз главу реченица једног мог познаника: "нас Грци у Кареји не воле, само се нешто деру на нас". Полугласно сам се насмејао и изустио: "баш ме чуди". Када сам се обратио тим веселим земљацима, са молбом да бар мало стишају своју галаму, добио сам одговор: "јели бре, јел ти знаш да је ово све цар Душан зидао, ово је наше". Кад би којим чудом устао тај исти цар Душан би прво средио те наше.

Не само непоштовање духовног, већ и непоштовање материјалног, тј Свете Горе као споменика културе. На сваком кораку можемо срести девастирање од стране "туриста" (види илустрације). 

Неко ће рећи, да се на фрескама старим по 500-600 година: највероватније потписују деца? или можда они који нису баш утврђени у вери? Срби ће то радо приписати Албанцима којих има доста на Светој Гори у улози јефтине радне снаге. Ова фотографија фреске Усековања Св. Јована из Претечиног параклиса (капеле) са пирга Св. Саве, сведочи нешто сасвим друго. На сред фреске стоје потписи двојице прота. Прота Боривој Јаковљевић, парох саборног храма у Новом Саду (тако је написао) и испод прота Тихомир Стојановић из Крагујевца. Да ли је "хаџилук" ових прота битнији за историју Свете Горе од фреске коју су оскрнавили?! Фрескописац није нашао за сходно да се потпише за историју, али проте јесу. 

Наравно, сви су деца Божја и имају право да посете Свету Гору, а ми не знамо шта је у њиховом уму, можда баш они размишљају духовно. Можда баш ту доживе просвећење. Али, можда би ипак било паметније да су правила са посетиоце строжија. Да ли би можда гост уз остала документа за издавање светогорске визе (диамонитириона) требао доставити и препоруку од свог свештеника, да ли је познат Цркви? А са друге стране се питам јел препоруку неког од ових мојих прота из овог текста.

Чињеница је да на Свету Гору долази доста атеиста, бивших и садашњих комуниста, пагана и ко зна каквих још, а у манастирском упитнику за добијање визе олако уписују православну вероисповест како би лакше добили потребну визу. Грци нису имали тај проблем до 2000. године са својим држављанима, јер су имали уписану вероисповест у личним картама. Код нас Срба је то још већи проблем, јер многи своју припадност Цркви доживљавају само кроз фолклор и обичаје. Отићи на Свету Гору је постало IN, а наш народ има стару пословицу за  такве путнике "магарац у Беч, магарац из Беча". 

Не дозволимо себи да се вратимо непромењени. Потрудимо се да подвиг одласка на Свету Гору не буде узалудан. Да нам остане и нешто духовно а не само слика на некој од друштвених мрежа.

Извор: "Светогорске стазе"