Како можемо одредити Православље? Као исправно слављење Бога, Његово непостидно прослављање међу људима, вером, и делима љубави, у Цркви.
„А без вјере није могуће угодити Богу." (Јевр. 11.6.) „А вјера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих". (Јевр.11.1.) „Један Господ, једна вјера, једно крштење". (Ефес. 4.5.) „Али ако вам и ми или анђео с неба јави јеванђеље друкчије него што вам ми јависмо, проклет да буде!" (Гал. 1.8.) Нема вере изван Цркве, јер је она чувар истине, догмата и канона. Али исто тако нема ни Цркве без вере, јер је она основ свега обожења коме се надамо. У молитви питамо Цара и Господа: - Шта ћу ти поднети или чиме ћу ти узвратити... Јер нема ничег равног дару Божијему. Једино што се може поднети и чиме се може узвратити Христу, јесте да се дар његов чува неокрњен и неокаљан, по речи Светога Василија Великог. Канони изреком нигде не дефинишу Православље, али га свом строгошћу чувају од јереси и раскола. У Светој Цркви они сагледавају и само Православље. Зато свако учење различито од оног које је Црква примила и које Црква чува, они предају анатеми. И свако замењивање канона Свете Цркве, лажним канонима, они најстрожије кажњавају. Данас се, авај, више гледа на додирне тачке између „учења" и истине, између „вере" и вере, између удружења и Цркве. Наопако, али се истичу заједничке особине Христа и велијара, а то твори бројне забуне! Јер нема никаквих заједничких особина. Оно што и изгледа заједничко, у духу је упрљано, промењена је смисла оним што је лажно у „учењу". „Свети Оци, сабрани у Цариграду, одређују, да се не смије укидати, него мора остати једино ваљани символ вјере изложен од 318 Отаца, сакупљених у Никеји Витинској, - и мора бити предана анатеми свака јерес, а поименице: Евномијана, или Евдоксијана, или Полуаријана, или Духобораца, Савелијана, и Маркелијана, и Фотинијана, и Аполонариста." (II Вас. Саб. 1. канон) „У погледу списа западних, - ми примамо и оне из Антиохије, који исповиједају једино Божанство Оца и Сина и Светога Духа“. (II Вас. Саб. 5. канон) Наведени канони управо показују да је вера, она у коју су веровали Свети Оци (види 1. канон Трул. Саб.), недодирљива у духу. Та истина у коју верујемо изложена је у виду Никео-Цариградског символа: Вјерујемо у једнога Бога Оца, Сведржитеља Створитеља неба и земље, и свега што се види и што се не види. И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божија, јединороднога, Који је од Оца рођен прије свију вијекова, Који је Свјетлост од Свјетлости, Бог истинити од Бога истинитога, рођен, нестворен, јединосуштан Оцу, кроз Кога је све постало, Који је ради нас људи и ради нашега спасења сишао с неба и примио тијело од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човеком, Који је распет за нас под Понтијским Пилатом, и Који је страдао и сахрањен био, и Који је васкрсао у трећи дан по писму, И који се вазнео на небеса и сједи сдесна Оцу, и Који ће опет доћи са славом да суди живим и мртвима, и чијем царству неће бити краја. И у Духа Светога, Господа Животворећег, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином као Бог прославља, и Који је преко Пророка говорио. У једну Свету, Посвудну и Апостолску Цркву, Исповиједамо једно крштење зарад опроштаја гријехова. Очекујемо васкрсење мртвих, и живот будућега вијека. Амин! У ових пар реченица крију се сви догмати вере Православља. И то је вера коју подразумева 1. канон II Вас. Саб., и коју подразумевају канони уопште. То је једино ваљана вера. У канону је то исказано речима: „... мора остати једино ваљаним символ вјере..." Символ вере је најсажетије исповедање целе вере. По речима канона, изгледа као да се осим саме вере, штити и символ. Додајмо томе и: „... нико не смије изнашати, или писати, или састављати другу вјеру осим оне, коју установише Свети Оци, сабрани са Духом Светим у Никеји... Који се пак усуде састављати другу вјеру... ако су епископи, или клирици, епископи лишавају се епископства, а клирици припадања клиру; ако су свјетовњаци бивају анатемизирани..." (III Вас. Саб. 7. канон) Свети Кирил Александријски, који је председавао III Вас. Саб., о томе пише: „... забрањујемо свакоме, да мијења символ вјере, који су издали Свети Оци Никејски, ни себи, нити икоме другом допуштамо набацивати или дометати у онај синвол ни једне ријечи (Писмо Светог Кирила, Јовану Антиохијскоме) Заиста, канони штите и символ, али у служби очувања саме чистоће вере. Али у историји Православља се много пута налазило у прилици да изобличава лажна учења, да потпуније изложи суштину неког од догмата вере. Тако су настајали други символи па чак и символичке књиге као нпр. „Православно исповедање". Састављачи тих разобличавајућих символа нису кажњени, пошто се њихово дело поклапало са суштином вере православне, пошто ју је опширније излагало. У том светлу ми видимо 5. канон II Вас. Саб. Тако да Никео-Цариградски символ сматрамо канонички неразрушивим синволом Православља, али је допуштено и другим исказима уобличавати веру, под јасним условом да се њена суштина не мења. „...установљавамо, да мора важити као чврста, и да мора остати непоколебљивом до краја вјекова вјера свију оних људи који се прославише у Божијој Цркви и који су били видјела свијета..." (Трулски Саб. 1. канон). Мера истинитости вере је њено происхођење од „свију оних људи који се прославише у Божијој Цркви и који су били дивјела свијета" јер су они Бога видели и потврдили, те је и Он њих потврдио у Цркви. Како је Бог вавијек исти, то је и вера у Његова обећања иста „до краја вијекова" и нико не може откривати нову веру, као за нова времена. „...и који не допустивши да то остане сакривено под судом незнања, јасно научише вијерне,... и порушише и разорише од јеретика из пијеска противу Православља подигнуте дјетске играчке..." (Трулски саб. 1. канон) Овде је суштина лажног учења. Оно је против Православља. Оно је вештачко, од људи измишљено, безбожно учење. Оно је немоћно да спаси човека, и немоћно да науди Православљу. Канони увек одређују јерес као кварење православног учења одн. вере. Као да јерес испуњава свој грех само у кршењу вере. Тако нпр: „... јереси (састављају они), који су се са свијем одвргли, и од саме се вјере отуђили..." (Василије Велики 1. канон) Међутим, иако они канони који штите веру и символ вере, анатемизирају сваку јерес као учење противно вери, а они канони који штите саме каноне не помињу јерес, ипак је саставни део појма јереси и кршења канона. Заправо је немогуће замислити јеретике који не би кршили канон. У наведеном канону Василија Великог, многи превиђају речи: „који су се сасвим одвргли", а које значе одвојили од каноничке заједнице. Јерес је потпуни каноничко-догматски отпад од Цркве Божије. Јерес је уперена против Православља! Преко онога човека који из какве побуде саставља јерес, увек делује сатана: „Пошто је нечастиви био посијао сјемена јеретичкога кукоља..." (IX Пом. Саб. 13. канон). Сатана у своме човекомрштву, у жељи да уништи спасење људи, Цркву, ствара антицркву, (основ које је лажно учење), засновану на тајни безакоња, а која осатањује човека, чини од њега анти-човека. Та антицрква је јеретичка заједница. Она се представља као да је она сама Цкрва. Она жели да буде посвудна, она каже да је Света, она каже да је апостолска, она настоји да буде саборна... она лаже! Због тога, канони наређују: „Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако им пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне." (Апост. 45. канон) „Који износи у цркви, на зло народа, лажно насловљене књиге нечастивих, као свете, нека се свргне". (Апост. 64.канон) „Не може се допуштати јеретицима, који остају упорни у јереси, да улазе у дом Божији". (Лаодикијски Саб. 6. канон) „Не треба примати јеретичких благослова, јер су они више злослови, него ли благослови." (Лаодикијски Саб. 32. канон) Не треба празновати са јеретицима, ни њихове „мученике" славити, ни са њима дарове размењивати. Ово су само неки од канона, који илуструју оштру подељеност, коју канони чине између верника и јеретика. Та подељеност је потпуна. Чак је немогуће брак склопити са јеретиком, изузев случаја када обећа да ће прећи у Православље (Лаодикијски Саб. 31. канон) Али ипак, Црква захтева да се са јеретицима мора бити сношљив (Картагински Саб. 66, канон). Мора се и тим обманутим људима сведочити истина. Воља је Оца нашег на небесима да се сви људи спасу, па дакле Црква никог не сме отписати! Свакако мора имати наду у обраћење, у спасење. Ипак, при карактеризацији јеретичких заједница канони посебну пажњу поклањају крштењу и рукоположењу. Морамо, истине ради, приметити да свака јеретичка заједница у основи јесте јеретичка, те да је отпала и удаљена од Цркве. Јер, да следимо мисао Апостола: ,Један Господ, једна вера, једно крштење", и додајмо још: једно миропомазање, једна евхаристија, једно свештенство... дакле, још из символа вере: „једна Црква. Да нагласимо, уз то и једни канони. При карактеризацији јеретичких заједница не врши се рангирање на мање или више јеретичке, јер све су изван наведеног низа „једности", и лишене су пуноће -заједнице Светог Духа, благодати Господа Исуса Христа и љубави Бога Оца. Карактеризација, напросто, представља начин примања људи, који из јереси прилазе Цркви, било да су световњаци (крштење), или да су клирици (рукоположење). Половином III века под руководством Светога Кипријана Картагенскога одржан је Сабор на коме је одлучено да се сви они који имају јеретичко или расколничко крштење при примању у заједницу Цркве морају крстити православним крштењем, уз образложење да јеретичке и расколничке заједнице немају истинито крштење. Трулски Сабор 2. каноном признаје исправност ове одлуке, али истовремено 95. каноном потврђује и разрађује супротну одлуку 7. канона II Вас. Саб. којом се признаје крштење из неких јеретичких заједница. У чему је ствар? Свакако да је одлука Картагенског Сабора исправна. Не само еклисиолошко-догматски, него и канонски. На пример: „Заповиједамо да се свргне елископ, или презвитер, који призна крштење, или жртву јеретика. Јер: - Како се слаже Христос с велијаром? или какав дијелима вјерни са невјерником?" - (Апост. 46. канон) „Епископ, или презвитер, ако изнова крсти онога, који у истини има крштење, или ако не крсти онога, који је од нечастивих био оскврњен, нека се свргне; јер се наругао крсту и смрти Господњој и није разликовао праве свештенике од лажних свештеника". (Апост. 47. канон) Ови канони се односе на исту ствар - на разликовање Светих Тајни, Свете Цркве од јеретичкпх „тајни", које се означавају као „оскврнуће". Шта значи „признати крштење јеретика"? Значи „не крстити онога, који је од нечастивих (овим се означавају јеретички свештеници) био оскврњен (крштен), јер се ваљаним признаје то крштење које је овај добио у јеретичкој заједници. Апост. 46. канон као да речју „призна" подразумева само свесно признавање, и то онда пореди са свесним мешањем Христа и велијара, што је у ствари хула на Светога Духа. Апост 47. канон као да кажњава и онога који несвесно учини речени преступ, јер каже: „... није разликовао праве свештенике од лажних свештеника", за које разликовање треба знање поседовати. Но речи пророка и данас важе: „Ти си одбацио знање, и ја ћу тебе одбацити, да ми не вршиш службе свештеничке (Осија 4.6) Дакле, Апостолски канони налажу у погледу јеретичких особа, које се обраћају Цркви, исто што и Картагенски Сабор из времена Светога Кипријана картагенскога, а наиме: да се такве особе морају безусловно крстити. Но, Црква је снисхођења ради, и да би се лакше уразумили они који су заробљеници јереси, одлучила да призна крштење из неких јеретичких заједница: „Који се из јереси обраћају у православље и к броју оних, који се из јеретика спасавају, примамо по сљедећем обреду и обичају: Аријане, и Македонијане, и Саватијане, и Зоватијане, и који се називљу Катарима и Лијевима, и Четрнаестодневнике или Тетрадите, и Аполинаристе примамо, пошто представе од себе писмено и анатемизирају сваку јерес, која другчије учи, него што учи света Божија, Саборна и апостолска Црква знаменовавши их, тј. помазавши им најприје светим миром чело, очи, ноздрве, уста и уши, и док их знаменујемо кажемо: - Печат дара Духа Светога. Евномијане пак који се једним погружењем крсте и Монтанисте, који се овдје називљу Фригима, и Савелијане, који проповиједају и јопаторство и друга недјела чине, и све остале јереси (јер овдје их има много, особито који дођоше из Галатских страна), све то, кад хоће да се придруже православљу, примамо као јелине, те их први дан Христјанима чинимо, други оглашенима, затијем трећи их заклињемо трикратним дувањем у лице и у уши, и тада пошто их поучимо у истинама вјере и настојимо да дуго у цркви пребивају и слушају свето писмо, крстимо их“. (II Вас. Саб. 7. канон) Сличну одредбу доноси и 95.канон Трулског Сабора. Црква једне јеретичке особе на изглед не крсти при примању у Православље, док друге из других јереси крсти, као што је то увек при примању чинила. Анализом јереси може се наћи критеријум поделе. Још једном, то није подела јереси, него начина примања обраћеника. Наиме, ако јеретичка заједница има ритуал, „крштења", који бар по форми спољашњих радњи подсећа на оно што чини православни свештеник при крштавању, (трократно погружавање у једној Тајни, и то у име Оца и Сина и Светога Духа), а да при томе својим учењем, ако и повређују догмат о Светој Тројици, оно бар га не одричу сасвим, тад онај који се из оваквих заједница обраћа Цркви, не мора бити крштен, већ само миропомазан. Али то још никако не значи да те јеретичке заједнице, саме по себи имају истинито крштење, па да би могуће крштавање јеретика - обраћеника значило крштавање већ крштеног и „ругање крсту"... Човек у јеретичкој заједници не добија крштење. Али ако су поменути услови испуњени, он има једну, сликовито речено – љуштуру, у коју Црква миропомазањем удахњује суштину. Она јеретичка радња тек када је Црква освешта претвара се у крштење. Ово разрешава дилему како тумачити 2. канон Трулског Сабора. Тај канон између многих, проглашава оне каноне који су општеобавезни за све Помесне Цркве. Такав васељенски значај добио је већ поменути 7. канон II Вас. Саб. и такође поменута одлука Картагенског Сабора из времена Светога Кипријана Картагенскога. Како су Оци Трулскога Сабора мислили да афирмишу истовремено оно што на изглед противречи једно другом? Одлука Картагенскога Сабора не противречи одлуци 7. канона II Вас. Саб. Ако ко крсти све јеретике без разлике, неће погрешити, па и онај ко крсти само неке, у складу са 7. каноном II Вас. Саб., такође неће погрешити. Јер, сами јеретици немају крштење, али код неких, тачно одређених, Црква може освештавањем да испуни што недостаје у ритуалу јеретика. Како ће се кад поступити, то зависи од духовне процене о сврсисходности снисхођења у сваком конкретном случају! А таква је и црквена пракса. Дужни смо, јасноће ради, да кажемо, да се изложени начини примања јеретика у Цркву, односи на оне који су од почетка били јеретици, па се, спознавши заблуду, обраћају Православљу. Сасвим је други случај са људима, који су били истински крштени, дакле, били у Цркви, па затим их нечастити заведе у јерес (било које врсте), и чак примише јеретичко тзв. крштење, и опет Духом лаж прозревши, обраћају се Цркви. Такви никако не смеју поново да се крсте (јер имају истинско крштење), него се са њима поступа као са грешницима чији су преступи јавни, те узмућују сву Цркву (в. Картаген. Саб. 43. канон), а наиме, полагањем руку испред улаза у храм примају се у литургијску заједницу. Да би се могао представити у суштини поступак примања јеретичких тзв. свештеника у Цркву, мора се ући у нијансу разликовања јереси од раскола. Као што јерес није само догматске природе, већ и каноничке, тако и раскол није искључиво каноничке природе, него најчешће, садржи у мањој или већој мери и догматске примесе. Кажемо „најчешће", јер је могућ раскол у коме нема особености у учењу. Велики Василије дефинише раскол: „... расколе (чине они), који нису сугласни међу собом и неким црквеним пословима и у питањима, која се дају уравнати". (Василије Велики 1. канон) „Раскол је кад се о покајању различито мисли од оних који Цркви припадају". (Василије Велики 1. канон) Различито мишљење „о покајању" је пример (Донатисти) питања које се да „уравнити". Други став је само илустрација првог општег. То питање покајања јесте по значају другоразредно у односу на догмате, али је ипак, прворазредно за људе, који су се занети другачијим мишљењем, ради њега одвојили од Цркве. И премда је значај у односу на догмате другостепен, али ипак је то неко Цркви страно учење. А свако ко није православан, тај је јеретик. (Номокан., XIV насл. ХII,2). Неки канони не праве разлику између јеретика и расколника. Већ наведени 7. канон II Вас. Саб. међу јеретике, какви су Аријеви нпр. ставља у Тетрадите, који су расколници. И све их зове јеретицима, и за све одређује исти начин примања у Цркву. Још је директнији 6. канон II Вас. Саб.: „... Јеретицима ми сматрамо колико оне, који су одавна из Цркве искључени били, толико и оне, који су били послије од нас анатемизирани; осим тих и оне, који се причињају да праву вјеру исповиједају, а међутијем у раскол пријеђоше и завјере склапају противу наших канонички постављених епископа..." Канон забрањује јеретицима да на епископе, који су православни, и канонички постављени подижу тужбе поводом црквених преступа. „Одавна из Цркве искључени" и они „који су били послије... анатемизирани", то су јеретици у ужем смислу, у смислу да их је одредио Свети Василије Велики - као оне који су се сасвим од вере отуђили. Међутим, канон јеретицима назива и оне који се привидно држе вере, али у раскол пређоше. Раскол је овде индикатор привидности вере - дакле јереси. Свети Јован Златоусти каже да раскол води у јерес и да је зато гори и од саме јереси. Ово с два разлога. Прво, зато што питање око кога настаје раскол временом нараста и постаје безмало централни догмат расколничке заједнице, око кога се множе нове заблуде да би се оправдала прва. И друго, што је расколничка заједница, одбацивши у првом реду каноничко јединство, одбацила јединство и у евхаристији, те је лишена потпоре благодати Божије, и лако губи сву веру, основ наде. Тек овако изражен појам јереси, који обухвата и раскол, омогућава нам да говоримо о примању јеретичких свештеника у свештеничку заједницу православне Цркве. Ако се један јеретички „свештеник" из јереси у ужем смислу обрати Цркви, он мора прво бити примљен (крштењем или миропомазањем) у Цркву. Тек тада он може путем испита и рукополажења, постати свештеник, дакле као обичан световњак. „У погледу павлијаниста који се послије обратише саборној Цркви, наређује се да они сви без разлике изнова морају бити крштени. Ако су који од њих прије клиру припадали, а нађе се да су беспорочна и беспријекорна владања били пошто се изнова крсте, нека буду рукоположени од епископа саборне Цркве..." (I Вас. Саб. 19. канон) Ово што је речено за павлијанисте, важи без разлике и за све јеретичке „свештенике" (Картагенски саб. 57. канон). Канон помиње крштење „изнова". То није понављање Тајне, јер је јеретици немају, него се каже „изнова" јер павлијанисти имају спољашњости „крштења" ритуал који одговара ономе што чини православни свештеник при крштењу, али им је учење до те мере уништило догмат о Светој Тројици, да они морају бити крштени. Али да ли може јеретички „свештеник" приликом обраћања к Цркви да задржи свештеничку част и службу? О овоме се може говорити само ако потичу из заједнице која не даје јасан одговор да ли је више јеретичка или расколничка. Постоје три услова, који сви морају бити испуњени, да би се „свештеник" из неправославне заједнице могао, примити у Цркву, и да у њој буде свештеник, а да га не рукоположи православни епископ. То су: 1) да учење тих „јеретичко-расколничких заједница не повређује основне, темељне догмате Православља, 2) да се у тим заједницама сматра да је извор свештеничке власти (благодати) Бог, те да свештеник није тек чиновник у људској организацији, и 3) најзад, да постоји апостолско пријемство код поглавара те заједнице, што значи да они порекло свога епископства изводе од самих апостола, са генерације на генерацију. Пажње је вредан трећи услов. Јер, у себи крије противречност. Заснован је на чињеници да је Господ Исус Христос упутио апостоле шта ће бити њихов задатак, њихова служба у икономији спасења (Лк. 24.46-48), дао им је власт да опраштају грехе (Јн. 20.23), наредио им је да иду и проповедају и уче народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, и обећао им је да ће Они бити с њима до краја века (Мт. 28. 19-20). Све богатство ових овлашћења, апостоли су предали својим ученицима, а ови својим, и тако до данас. На пример, апостол Јован је то предао своме ученику Поликарпу, а овај своме ученику Игњатију итд. Ако се неки епископ нађе да је постао епископом без наведене везе са апостолима, такав и није епископ, јер ни на који други начин није могао добити благодат и власт епископства осим од оних који је имају опет од оних који су је имали - од апостола (Посланица источних патријараха 10 гл.). Тако да ни онај ко би од таквих несаборних епископа био постављен за свештеника, не би био никакав свештеник. Прекид апостолског пријемства настаје кад неки епископ буде коначном пресудом свргнут. По православном учењу свргнућем се губи заувек сама благодат (Трулски Саб. 21. канон) епископства или свештенства. Зато је чудно, и без правог одговора остаје питање да ли неправославне заједнице уопште могу имати апостолско пријемство. Наведимо речи Светога Василија Великога из 1. његовог канона: „...Јер је почетак раздељења био услијед раскола, тако да они, који су отступили од Цркве, нијесу више имали на себи благодати Духа Светога, јер је саопштење исте код њих престало услед тога, што се прекинуло прејемство. И они, који су се први одијелили, имали су Отачаско рукоположење, и кроз то шту су на њих руке положене биле, они су имали благодат духовну; али пошто су се отцијепили, поставши свјетовњаци, нијесу већ имали власти ни да крсте, ни да рукополажу..." Раскол је одступање од Цркве, и повлачи собом, кроз казну свргнућем, или анатеме, губитак благодати Светога Духа, дакле и благодати, али власти епископске, тј. власти да се предаје кроз рукополагање она пуноћа благодати, која се је имала, па расколом изгубила. Јер је апостолско пријеметво у пуном смислу, управо пријем кроз претходнике, оне власти који су претходници добили од апостола. Оно није само пријем, већ је и поседовање и располагање њоме. Где овога нема, или се изгубило, нема ни свештенства, ни свештенослужења, ни Светих Тајни... нема - Цркве. Ако ли је пак могуће да неке неправославне заједнице имају апостолско пријемство у пуном смислу, тада таква заједница има свештенство и све друге атрибуте Цркве, тј. она није у расколу. Све нас ово наводи да закључимо како трећи услов ниједна ванцрквена заједница не може да испуни, те се дакле ниједан „свештеник" без рукополажења (саопштавања власти, благодати, свештенства) не може примити у Цркву, да буде свештеник у чину и служби, у којима је био у расколничко-јеретичкој заједници. Јер, он немајући апостолско пријемство, нема ни те благодати, која се може дати само кроз рукополагање. Зато, не решавајући проблем питања - како, закључујемо да се не захтева пуноћа апостолског пријемства, већ само то да заједница поглаваром извире из оних који су имали то пријемство (из епископата Цркве), и да постоји редослед наследника поглавара, што у спољашњости личи на пријемство. Чак и тако, следећи наведену логику канона, оних који штите јединство Цркве и њену суштину, ми бисмо неумитно стигли до тога да се без рукоположења нико не може примити за свештеника у чину и служби коју је имао у неправославној заједници. Али! Из црквене историје, и из самих канона, видимо да је тога било, и да је таква пракса добијала и законску снагу у неким случајевима: „... Установљује се најпослије, да се пошљу грамате браћи и саепископима нашима, а навластито апостолскоме пријестолу, на коме председава поменути високочастни брат и служилац наш Анастасије, који зна какву велику потребу трпи Африка, пак ради мира и користи црквене, ако се то покаже пробитачним за мир Христјана, и пошто о томе просуди и на то пристане дотични православни епископ, који мјесном црквом управља - да се имају примати са истим њиховим частима клирици и самих Донатиста, кад, поправивши свој начин мишљења, изјаве жељу приступити к православном јединству; а познато је, да се и у прошла времена тако исто поступало у погледу овога раскола, као што о томе свједоче примјери многих, и готово свију африканских цркава у којима се ова заблуда појавила..." (Картагенски Саб. 68. Канон) Но, не треба закључивати по речима: „- да се имају примати са истим њиховим частима клирици и самих Донатиста...", као да Донатисти сами по себи имају клирике, тј. свештенство. Исто тако и Катари. Иако у 8. канону I Вас. Саб. Оци изричито кажу: „...Према томе, кад се, било у селима, било у градовима, не нађу у клиру други да су рукоположени, осим њих једних (мисли се на Катаре), сви они нека остану, као што јесу у клиру и у чину своме...", али опет ни Катари немају клирике сами по себи. Сви они у ствари немају свештенике са благодаћу, влашћу, са освештењем Светога Духа, да буду свештенослужитељи. Они имају свој поредак, своју организацију, која је за цркву, сама по себи, ништа. Али она споља гледано сасвим личи јерархији црквеној, и то је разлог што се канони служе појмовима као на пример: „Њиховим частима клирици и самих Донатиста“ или „рукоположени“ или „као што и јесу у клиру“. Оци не разумевају ту суштину части клирика, или рукоположења, или суштинско припадање клиру, него само појавни облик те суштине, коју они по себи немају. Зато се, мислећи на степен јерархије, и каже: „као што јесу у клиру“. Али се суштина, освештавање Светим Духом, те форме, добија при примању у Цркву. Како и зашто Црква прима у своје свештенство људе без благодати Светога Духа, и то без рукополагања? Директан одговор на питање - како, излази из домена канона. Постоји сама чињеница да се тако поступа, и да канони озакоњују такву праксу у неким случајевима. Одговор на питање - зашто, налази се у 57. канону Картагенског Саб.: „... Да пак такови, кад се добије увјерење о њиховом добром начину живота, могу без сваког колебања правилно у клир бити постављени, да служе Светим Тајнама, а особито при данашњим тешким приликама – нема никога, који то неће допустити. Али ако који клирици (сљедбеници Донатова) онога учења, зажеле задржавши своје части пријећи к нама заједно са својим народом, а зна се, да они исти из љубави к части пружају народу савјете своје за живот и руководе га к спасењу, ја цијеним да се ово мора оствити односно старијем разбору гореспоменуте браће наше... док они своје суђење не покажу и док разабравши у њиховом мудром савјету предмет овог нашег предлога, не удостоје се утврдити нас у ономе што морамо о овоме питању да установимо". Разуме се у овоме канону да је добробит обраћања читавог народа окупљеног око таквих неправославних клирика разлог што Црква прима у своје свештенство људе без благодати Светог Духа, руководећи се уз то мишљу „да они исти из љубави к части пружају народу савјете своје за живот“. У првој реченици стоји оно, што је неспорно: да се људи, који се обрате из какве било јеретичко расколничке заједнице к Православљу, после крштења или миропомазања, и након испита о свима условима за клир, могу постављати за свештенике, равноправно са осталим вернима. А потом се као спорно наводи могућно примање неправославног „свештеника“ у збор православних свештеника без рукополагања. И уприкос томе што „старији разбор“ (уствари старији по угледу, а не по јурисдикцији) „саветује“ да се тако поступа, ми видимо у 68. канону истог Сабора, да је ипак превагнуло мишљење о добробити за народ који би се заједно са тим „клириком“ примио у заједницу Цркве. И у томе је одговор на питање – зашто. Зауставимо се још на трен код речи: „.... а зна се, да они исти из љубави к части пружају народу савјете своје за живот и руководе га к спасењу". Сами почетак: „а зна се, да они исти", показује да је канон строго везан за саме Донатисте. Они су посебност своју заснивали на учењу да после одрицања од Христа, таквоме грешнику нема повратка у Цркви. Сво остало учење им је било као и код православних, зато и у мотиву који покреће Оце на снисхођење мисао да они ипак „пружају народу савјете", и то добре, умесне савете за живот. А само исхођење савета лежи у њиховој „љубави к части". Све то стога што Донатисти држе неповређенима темељне догмате Православља*. А то је први од наведена три услова. Уз то, јасна окренутост Отаца користи народа, искључује примање клирика на начин да он задржи своју част, ако се Цркви обраћа тај човек сам, без народа. Јер тада нема основа за снисхођење. Постоји још једна група раскола, које су у стара времена означавали именом „назаконити зборови" или „Парасинагоге". Василије Велики у првом канону их дефинише као зборове које састављају непокорни презвитери, или епископи, и неуки народ, па даје пример: „кад је један изобличен због каквог гријеха и забрањено му је вршити свештену службу, па се правилима не покорава, него сам себи присваја престојништво и свештену службу и заједно с њима и други одступе оставивши православну Цркву". Овај раскол настаје услед самовоље и непокоравања канонима, те нема догматски карактер, није јерес. Али ипак, пошто се прекида заједница са надлежним епископом, или ако је у питању раскол једног епископа, са Епископским сабором, тада се губи пуноћа цркве код оних који су прешли у раскол. Народ је у Црквн само онда, када има општење литургиско са епископом. Јер је он, епископ реални извор свих благодатних дарова којима Свети Дух освештава Цркву. „Презвитер који презријевши свога епископа, осебни збор сабере и други олтар подигне, а не може окривити епископа у чему противу благочастија и правде, нека се свргне као властољубац; јер је самосилник". (Апостолски 31. канон) Овде се управо осликава суштина незаконитог збора - раскола. Суштина је у подизању другог олтара, другог жртвеника и друге жртве. А нема друге жртве до Господа Исуса Христа. У канону се предвиђа да је епископ од кога се презвитер одијелио чувар благочастија и правде (Православља). Јер по 15. канону IX Помесни Саб., уколико епископ или митрополит или патријарх „јавно проповиједа јерес и открито њој у Цркви учи, такови** не само што неће подлећи казни по правилима зато што су прије саборнога разбора одијелили се од таковог епископа, него ће напротив бити заслужни части која православнима пристоји. Јер они нијесу осудили епископе него назовиепископе и назовиучитеље, нити су расколом порушили јединство Цркве него напротив похитали су да ослободе Цркву од раскола и раздијељења“. „Јавно проповиједа јерес и открито њој у Цркви учи". Проповедати јерес, овде значи, проповедати јеретичко учење, јеретичку веру. Дакле, не тражи се да епископ позива народ да одступи од Цркве, од заједнице Светога Причешћа и канона, већ је довољно да поучава догматима које је Црква као неправославне одбацила и осудила. У том смислу је и одредба: „...Уопће пак наређујемо, да никакав клирик, који једнако мисли са православним и васионским сабором, не смије ни под каквим начином подчињен бити епископима, који су се одметнули, или се одметну“. (III Вас. Саб. 3. канон) „Који су се одметнули, или се одметну", то су они који су у односу на православни и васионски сабор одметници, јер неједнако мисле, тј. уче. Такви уче јеретичким догмама, које, видели смо, канони поименице одбацују и предају анатеми. Православни клирици не смеју да остану у општењу са таквим епископима. Зато се њихово одвајање од таквих, који се јавним учењем од Православних одмећу и заводе неуки народ, не сматра као раскол. Смисао ових одредаба је тај да, учење које се јавно проповеда мора бити од оних учења, која су већ сабором православних епископа осуђена као јеретичка. Уколико би се десило да епископ, или митрополит, или патријарх, јавно супроповеда неко Православљу страно учење, али које још није осуђено, јер је, може бити, ново, тада православни клирик не сме на своју руку да одступа од таквога јерарха. Јер би таквим својим поступком узео у своје руке надлежност суда Епскопског Сабора, и тиме би био учињен раскол. Он би, ако чује да ко од епископа учи противно црквеном учењу, морало о томе да обавести сабор који је поставио тога, и морао би да буде до одлуке сабора у пуној послушности, и у пуном општењу, са истим. Узимање компетенција Епископског Сабора на себе јесте раскол (в. 13. канон IX Пом. Саб.). И уопште, раскол представља одрицање послушности вишој тј. централној црквеној власти од стране групе људи. И то такво одрицање које има за последицу „подизање другог олтара" у смислу 31. апост. канона. Појединац не може да учини раскол. Он може само прекинути општење са епископом, али тада је у питању лични отпад, отуђење од Цркве, и третира се као други грех, у зависности од разлога прекидања општења. Један човек не може саставити збор, па ни подићи други олтар, макар он био и патријарх. Јер је суштина раскола у другом олтару, антиолтару. Зато канони када помињу клир у расколу увек помињу и световњаке, те кажњавају и њих: „...А који приступају уз таквога, ако имају какав свештени чин на себи, нека се и они лише своје части; ако су пак монаси, или световњаци, нека се са свијем одлуче од Цркве, док не развргну свезу са расколницима и своме се епископу не поврате". (IX Пом. Саб. 13. канон) Јерес настаје када се централној црквеној власти отказује послушност у домену власти учења, а раскол када се истој ускрати послушност у домену власти суђења и власти доношења и заштите канона, те власти свештенодејствовања. Раскол је најтежи грех. Тежи од јереси, тежи од човекоубиства. Он се ничим не може правдати. Ни политиком. Ни неправедном осудом. Ни нечасним животом поглавара. Ни било чим под небом. Само јерес, како рекосмо, правда раскол, али тада то већ није раскол. Духовна суштина сваког раскола изнета је у 13. канону IX Помесног Сабора... „Пошто је нечастиви био посијао сјемена јеретичког кукоља, пак видећи да се исти мачем Духа са кореном чупа, пошао је другим путем пријеваре и настоји да безумљем расколника располови тијело христово, - Свети Сабор, да разруши у темељу и овај његов нацрт, наређује да ако унапријед који презвитер или ђакон окриви свога епископа ради каквих пријеступа прије него што је то саборно разабрано и испитано било, и прије него што је противу истога коначна одлука изречена, и усуди се прекинути опћење с њим, и не буде по предању Цркве спомињао име његово у светим молитвама на литургијама, такови подлећи свргнућу и лишити се сваке свештеничке части. Јер који је постављен у чину презвитера и присваја себи суд митрополита и прије суда окриви сам по себи свога оца и епископа, такав није достојан ни части пак ни имена презвитера..." Раскол је дакле ђаволово, срачунато на то да се располути тело Христово - Црква. Као што канон наређује презвитеру да буде у општењу са епископом, те да то општење манифестује у спомињању имена епископова на литургијама које врши у име његово, тако исти наредни канони истога сабора наређују да и епископ мора бити у општењу са својим митрополитом чији га је сабор и поставио на епископско достојанство, па и митрополиту да помиње свога патријарха у оквиру чије се помесне Цркве налази његова Митрополија. Зато какав савет након свега човек може себи узети? Да никаквим разлогом не будемо заведени, (осим ако онај који нам је предстојитељ јавно у цркви успроповеда неку од већих осуђених јереси), да прекидамо литургијско заједничарење са тим епископом, или патријархом. „Нико да вас не заварава празним ријечима, јер због тога долази гњев Божији на синове противљења". (Ефес. 5.6.) _____________ *А то држање неповређенима темељних догмата православља је суштина речи из канона „...руководе га к спасењу“, при чему одлучујућу улогу има конкретно обраћање народа к Цркви. **Подразумевају се они који се одијеле (прим. аутора) Извор: „Логос“, 1-4/1994. Приређивач: „Борба за веру“ |