САТАНИЗАЦИЈА СРПСКОГ НАРОДА У ХОЛАНДИЈИ

Цео случај изашао је на видело у Ротердаму, где је једна ученица другог разреда Гимназије у овом граду одбила да уради задатак везан за провокативни текст из књиге "Жигосан". Наравно, реч је о ученици српског порекла, 14-годишњој Ј.А, чији су родитељи стали у њену одбрану пред наставним већем у тренутку када ови "нису могли да разумеју у чему је проблем".

  Став учитеља који је мајку позвао на разговор био је "да је дете преосетљиво и да садржај текста не треба да прима к срцу"! Међутим, и најобичнијем лаику није било тешко да у уџбенику, који у једном поглављу има три радна задатка, у другом делу под насловом "Жигосан" и трећем "Вечити Јеврејин" пронађе поређење Срба са нацизмом.

__________

Одбијање оваквог "домаћег задатка" од стране Ј.А. (за сада) нема последице по српску гимназијалку у Ротердаму. Наша организација у овом делу Холандије најавила је да ће поводом целог случаја подузети све могуће кораке како би се спречила сатанизација Срба кроз холандско школство, а овај и слични текстови у уџбеницима најоштрије осудили.

__________

Реч је о званичном уджбенику за овај узраст "Nieuw Nederlands" ("Нови Холандски"), а тема је била разумевање текста. Међутим, овај текст, неприклада н за образовање деце средњошколског узраста, неће моћи да разумеју ни много старији, осим писца књиге, Американке Аlice Мead (Елис Мид), и вероватно групе наклоњене "албанској ствари" током догађаја на Космету. 

Одломак из "домаћег задатка" гласи:

- Подсмејавали су ми се, говорећи да ће да ме уштроје. Одједанпут се Грегор окрену. „Ућутите, ниткови!", викао је. У том тренутку скочих на ноге и покушах да бежим, али ме дугоња ухвати за ноге и баци ме на земљу. Почео сам да ридам и да неконтролисано ударам око себе. Стали су ми на обе руке. „Знаш ли ти шта је Српски крст?", упиташе ме. Нижи од двојице војника се саже и поче да ме реже по грудима. Нацртао је један велики православни крст са ћириличним словом С у сваком углу. То је био симбол за „Само слога Србина спасава." Ја сам за читав живот био жигосан.

Америчка књижевница студирала је у својој земљи литературу, уметност и образовање. Њено интересовање за догађаје на Балкану започело је након што је понудила кров над главом избеглици са наших подручја. Претпоставља се да је то био косовски Албанац, јер она већ 1994. године почиње озбиљно да се бави овом тематиком. Већ годину дана касније Мидова је написала и сама издала књигу "Пут на Косово", а почела је да пише и за "Илирију", америчко-албански часопис. Упоредо са писањем, она је направила видео-репортажу под назловом "Косово и смрт Југославије". Овај филм користила је за пропаганду по америчким амбасадама и Министарству спољних послова.

Елис Мид је, такође, преузела улогу албанског мисионара у Америци, организујући разне акције помоћи за "угрожено" становништво Космета. Након њеног пута 1996. године у јужну српску провинцију, годину дана касније објављује дело "Жигосан", коју је америчко библиотекарско друштво прогласило најбољом књигом за омладину у својој земљи за 1997. годину. Ова књига је својевремено на северно-америчком континенту доживела мношто позитивних рецензија, поготово у средњошколским установама.  

  Нажалост, очигледно да покушај деловања овог антисрпског лобија на млађе генерације полако шири своје злоћудне краке и ка Европи.

 Нека од питања везаних за разумевање текста било је и "да ли је рат у одломку књиге описан на реалан или нереалан начин". Дјацима се, такође, даје задатак да смисле своје објашњење за наслов, те да, уз аргументе, прорекну судбину Албанца Адема и српских војника.

С.Н.

+++

Из уџбеника за холандски језик за другу годину гимназије

Назив уџбеника: Nieuw Nederlands

Издавач: Noordhoff

Текст бр. 2

 (Текст је фрагмент из књиге која носи назив "Жигосан" (Gebrandmаrkt),  чији је аутор Alice Mead)

Српски војници су заузели (окупирали) Косово. Особа која о себи пише у првом лицу, зове се Адем и он је Албанац.  Међу војницима се налази  и један (Адемов) пријатељ, са ким је Адем често играо фудбал: Грегор (Георгије). Фатмира је Адемова сестра.

„Хеј, дечко! Чекај мало", рече један од њих. Ја сам стао. Дошли су до мене. Да ли ће Грегор смети да ми помогне? На трен сам му погледао у лице, али он није гледао у мене. На лицу му се није видела нити једна гримаса. Друга двојица су се смејала. „Види, види, па тоје наш мали фудбалски шампион!" Поцрвенео сам и гледао сам у земљу.

„Од када Албанци играју у Југословенској репрезентацији?" Сви су се смејали на ову опаску. Грегор такође. „Хеј, питао сам те нешто. Од када?", рече дугоња. „Још никада", рекох тихо. „Је ли, шампионе, где ти је брат?", питао ме је дугоња. Нисам га одмах разумео. „Чуо си ме. Где је он?" Војиик ме снажно одгурну. Посрнуо сам уназад. „Бесим је мој рођак" рекох му, „није ми брат," Не занима ме шта ти он дође. Хоћу да знам где је." Ставио је цев своје пушке испод моје браде и њом ми је подигао главу, тако да сам морао да га гледам. На моју срaмоту, почео сам од страха да плачем, али успео сам да плачем без звука. Још једном сам погледао у Грегора. „Немој да га гледаш, идиоте. Он ти више није пријатељ. Уверићеш се. Дакле, где је он?" 

„Не знам" викнуо сам. „Наравно да знаш. Требају нам војници да сачувамо Југославију за Србе. Казнићемо све који угрожавају јединство Велике Србије." Гурнуо је цев у мекани предео испод моје јабучице, а ја сам пао на земљу. Затим је својим војничким чизмама стао на моју десну руку. Осетио сам како ми се ломе кости. „Не знам. Стварно не знам", викао сам. „Шта је то?", упита ме. Зато што сам пао, кожна узица на којој је висила плишанa кесица изашла је преко мајице на видело. Војник се сагео и отргну је. Отворио је кесицу тако што ју је поцепао. „ Љубавна песмица. Веома дирљиво." Згужвао је песму и бациоје на земљу. Био сам срећан што не разуме албански. „Можда не знаш где ти је брат, али си у сваком случају смутљивац. Научићемо те памети, зато што си био у нашој соби. Ти си наравно шпијун Алијансе (Нато). Мудри су они, послали су дете." „Не!", вриштао сам."Нисам шпијун!"

Сад је крај, помислио сам. Сад ће да ме убију. Убиће ме овде на сред пута, као и Фатмиру. Људи ће однети моје тело кући и родитељи ће ми се избезумити од туге. Други војник извади свој џепни нож и њиме раздера моју мајицу од врха до дна. Грегор је окренуо главу, да не гледа шта се догађа. Подсмејавали су ми се, говорећи да ће да ме уштроје. Одједанпут се Грегор окрену. „Ућутите, ниткови!", викао је. У том тренутку скочих на ноге и покушах да бежим, али ме дугоња ухвати за ноге и баци ме на земљу. Почео сам да ридам и да неконтролисано удрам око себе. Стали су ми на обе руке. „Знаш ли ти шта је Српски крст?", упиташе ме. Нижи од двојице војника се саже и поче да ме реже по грудима. Нацртаоје један велики православни крст са пириличним словом С у сваком углу. То је био симбол за „Само слога Србина спасава."

Ја сам за читав живот био жигосан.

Након овог текста следи текст бр. 3 са називом "Вечити Јеврејин" у којем се наводе одредбе које су важиле за Јевреје током Другог светског рата, као што је обавезно ношење Давидове звезде. Уредник уџбеника хоће да каже да догађај из текста бр. 2 спада у исту категорију као и текст бр. 3 и да се позиција Албанаца на Космету крајем 90-их може поредити са положајем Јеереја у Заладној Европи током Другог светског рата.

Питања уз текст број два (на која једна млада Српкиња, ученица другог разреда једне ротердамске гимназије, није хтела да одговори)

1.    Да ли је Грегор заиста пријатељ Адему? Зашто јесте или зашто није?

2.    Да ли рат у овом фрагменту реално описан или нереално? Подај три појашњења уз одговор.

3.    Шта мислиш, како ће се ова прича завршити за Адема, а како за војнике? Зашто то мислиш?

4.    Наслов књиге је Жигосан. Како је објашњен назив у овом фрагменту?

5.    Смисли још једно објашњење за наслов.

          Извор: http://www.srpskamreza.net/Aktuelnosti_arhiva.aspx?ID_Teksta=152&ID_Rubrike=1