header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow САОПШТЕЊА arrow Уредништво: Начелан став о тренутном стању у СПЦ (поводом питања брата Алена Новалије)
Уредништво: Начелан став о тренутном стању у СПЦ (поводом питања брата Алена Новалије) Штампај Е-пошта
среда, 10 јул 2019

 О посети о. А. Ткачова Србији, о тренутном стању у СПЦ, о расколу, новотаријама, новотарцима и уделу оних који иду на новотарске Литургије

Драги у Христу брате Алене,

Твоја питања упућена брату Ненаду Генералском (овде:) далеко превазилазе оквире чланка  који је он написао (овде:). Из тог разлога, наметнула се прека потреба да се обратимо не само Теби, већ и свим нашим посетиоцима једним начелним текстом, у коме ћемо дати вапијући пресек и разјашњења око тренутног тешког стања у коме се СПЦ налази, и узрока који су до таквог стања довели.

Разобличавање клирика за личне грехе и за јереси и новотарије; шта се сме, а шта се не сме?

Брате Алене, повод за Твоја питања био је осврт брата Ненада на посету руског свештеника Андреја Ткачова Београду.

Пошто је брат Ненад критиковао наступ оца Андреја, Ти си поставио неколико питања. Прво Твоје питање је било:

Зашто би баш сви умјесто да мисионаре и окрећу људе ка Христу, ка Цркви, требало да разобличавају недостојне владике?

Ти и брат Ненад причате о различитим стварима. Нико не позива на разобличавање недостојних владика због њихових личних грехова, како си Ти то разумео. Ми смо пуно пута до сада истицали да се нас не тичу лични греси било ког човека, а камоли епископа и свештеника. Лични греси су нешто за шта ће свако дати сам одговор Богу. Међутим, оно што се тиче сваког верника, то је вероучитељска и богослужбена исправност клира. Да је то тако, и да је то ствар на коју клир нема тапију, показује нам цитат из Окружне посланице источних патријараха из 1848. године:

“Код нас ни патријарси ни сабори никада нису могли да уведу НЕШТО НОВО, јер је чувар благочешћа код нас увек било само тело Цркве, тј. сам народ, који свагда жели да своју веру сачува непромењену и сагласну вери светих отаца.”

Скрећемо пажњу на речи НЕШТО НОВО! Дакле, ЦРКВЕНИ народ чува Цркву од новотарија. Источни патријарси и не говоре о епископима који немају право да уведу нешто ново, већ о највишој црквеној власти - САБОРУ. Јер ни Сабор није непогрешив. А као чувара благочешћа и бастион који спречава увођење јереси и новотарија издваја се, понављамо, ЦРКВЕНИ НАРОД.

А да народ сме и да треба да разобличава и зауздава јеретичке и новотарске епископе и свештенике, и да му је то и дужност, налазимо и код Светог Теодора Студита:

“Заповест је Господња да не остајемо неми у временима када је вера у опасности. Када је у питању Вера, нико нема право да каже: ко сам ја? Немa право ни свештеник, ни владар, ни војник, ни земљоделац ни бескућник који једва долази до дневног следовања. Нико нема право да каже није то моја ствар, или то ме не занима. Камење ће завикати, а зар ти да останеш нем и незаинтересован?”

Погледајмо: чак и они који кућу немају, дужни су да се занимају и боре за веру! А од новотараца често чујемо лаж којом пасивизирају вернике: “Није то ваше да се бринете о томе како се служи Литургија. За то ће одговарати епископи и свештеници. Гледајте ви своја посла”. А верници у прелести попут папагаја понављају  ту лаж: “Није наше да се о томе бринемо. За то ће одговарати епископи и свештеници”.

А да то није тако, видимо и из речи Светог Кипријана Картагинског:

Од самог почетка преузимања мога епископства ја сам почео да примењујем обичај да ништа не предузимам само по свом нахођењу, без ваших (тј. презвитерских) савета и без сагласности верног народа”... ,,Ни воља епископа, ни воља верника нису довољни сами по себи за делање у цркви. Црква не живи и не делује по вољи човечијој, већ по вољи Божијој. Сагласност и прихватање су означавали сведочанство целокупне Цркве да су црквене власти деловале и управљале у складу са вољом Божијом.”

Гле, један од стубова Цркве, Свети Кипријан Картагински ништа није чинио без сагласности верног народа, док наши новотарци верни народ третирају као овце, и то оне бесловесне! Из речи Светог Кипријана још видимо да тек када се целокупна Црква сагласи и прихвати неко дело црквених власти, тек онда оне имају потврду да су деловале и управљале у складу са вољом Божијом. А када се то верни народ сагласио са црквеним новотаријама? Никада. Толико о томе по чијој вољи делују новотарци.

У “Приручнику за Свештенослужитеље” читамо да

“Иако не поседују дар управљања ,,људи Господњи” (из 39. Апостолског правила) имају дар расуђивања и испитивања, (дар) који налаже посебан облик служења, који није поверен појединцима Цркве у њиховој свеукупној делатности. А пророци два или три нека говоре, а други нека расуђује (1.Кор.14,29). Све испитујте добро се држите” (1.Сол.5,21),

А Свети Фотије, патријарх цариградски поучава да је

“Чување истинских канона је дужност сваког човека који се пажљиво односи према својим (црквеним) обавезама: Али, пре свега оних који су Божијим Промислом призвани да руководе другима.” 

Ко у Цркву уводи јереси и новотарије, а ко Цркву чува од јереси и новотарија

Историјски примери  нам потврђују да су изумитељи и спроводитељи јереси били искључиво епископи и свештеници, а да је народ, осим онога ко је пошао за јеретицима, увек бранио веру.

Да видимо шта су по чину били јересиарси:

  • Први Васељенски Сабор сазван је ради осуде александријског свештеника Арија  (око 256-336), који је проповедао јерес да Син није истоветан Оцу по природи, да је Оцу потчињен, јер је Очево стварање вишег реда.
  • Други Васељенски Сабор је сазван да се изјасни о двема јересима те епохе: Македонијевој, епископа цариградског - који потпуно оспораваше божанство Духа Светога, говорећи да је Он створење Сина - и Аполинаријевој, епископа из Сирије, који негираше присуство разумне душе (или духа) у Христу јер је она, наводно, замењена Логосом.
  • Трећи Васељенски Сабор држан у Ефесу (јун-јули 431) сазвао је цар Теодосије II (408-450), са циљем да разјасни спор између Несторија (+451), епископа цариградског (428), и Св. Кирила Александријског (412-444).  Несторије се јавља као оснивач нове јереси по којој постоје две различите ипостаси у оваплоћеном Логосу; зато се Дјева Марија не може назвати "Богородица" него само "Христородица".
  • Четврти Васељенски Сабор је сазван да се изјасни о монофизитству, јереси која је одбијала разлику међу лицима - υποστασις и природом - φυσις тврдећи следеће: Ако је Христос ипостас (лице, личност), Он не може имати две природе. Јерес је проповедао Евтихије (рођен 378, умро око 454), цариградски монах, Кирилов ученик и Несторијев противник, који учаше да Христос има само једну природу (μονο-φισις), и то божанску, а да је тело људско само привидно узео. 
  •  Пети васељенски сабор осудио је учење Оригена о апокатастази, а Ориген је један од најученијих теолога у дотадашњој историји Цркве;
  • - Шести Васељенски Сабор (Трећи Цариградски Сабор) - одржан у Цариграду (новембар 680. - септембар 681). Одржан да би формулисао праву веру против монотелитске јереси (θελησις, воља). Јерес је почела да кружи за време цара Ираклија (610-641), у исповедању вере под именом Ектесис обнародованом 638. год., а које је саставио патријарх Сергије и прихватио папа Хонорије (625-638). Учење да Христос има две природе, иако после Оваплоћења има само једну вољу (монотелитство) или једно делање (моноенергизам);
  • Седми Васељенски Сабор одржан у Никеји (септембар - октобар 787) сазвала је царица Ирина (780-790), намесница Константина VI (771 - 797), да би се изјаснио о култу поштовања икона. Јерес је захватила Цркву у VIII и првој половини IX века. Подржавалац ове јереси и први државни указ против икона 726. године издао је цар Лав III Исавријанац (717-741), кога је у томе подржао (због чега је и изабран за патријарха) иконоборцима послушан Патријарх Анастасије.
  • Фирентинска унија је био покушај унијаћења појединих делова Православне Цркве са Римокатоличком црквом  на сабору у Фиренци 6. јула 1439. године. Васељенски патријарх Јосиф II из Цариграда је пристао. На заказани Сабор у Фиренци 1439. године дошли су сви православни патријарси, осим српског патријарха Никона (1419—1435). Присуствовао је чак и руски, митрополит кијевски ИсидорМарко Евгеник, митрополит Ефеса (1437—1445), био је једини грчки изасланик који је одбио да потпише акт о Унији између цркава Рима и Константинопоља (1439), поред српског патријарха који није ни присуствовао. Владар Србије деспот Ђурађ Бранковић није дозволио ником из Српске Цркве да иде на преговоре. Грчки јерараси су углавном пали под утицај папе, а најученији митрополит Висарион је касније постао папин кардинал, као и већ поменути Исидор. На захтев народа, васељенски патријарх Јосиф II морао је да се повуче, тако да се од срамоте није ни вратио у Цариград, већ је исте године умро сам и сахрањен је у Фиренци. Унију је оборио народ, на улицама Цариграда.

Оно што смо, укратко, желели да покажемо је то да су, у читавој историји Цркве, изумитељи и заступници јереси увек били епископи, свештеници и монаси, а да је, са друге стране,  последњи бастион одбране од јереси и новотарија увек био народ.  Зашто је то тако? Зато што народ нема власт у Цркви којом би могао да спроведе криво учење или богослужбене новотарије. Ту власт имају искључиво клирици, али народ има тзв. ПРАВО РЕЦЕПЦИЈЕ, УСВАЈАЊА ИЛИ ОДБИЈАЊА УЧЕЊА КОЈА СЕ ПРОГЛАШАВАЈУ КАО ЦРКВЕНА. Народ проверава, па се онда саглашава.

О неупућеним Србима и зашто је о. Андреј Ткачов прећутао новотарије у СПЦ; о расколу у СПЦ

Даље, брате Алене, постављаш питање:

“Зашто би некоме ко нема основне представе о хришћанству (а таквих је барем 90% житеља Србије и Русије) требало говорити о гријесима владика и свему огавном што се дешава са нама?”

На ово Твоје питање већ смо делимично одговорили. Суштина је да се никоме, а не само онима који немају основне представе о хришћанству, не треба говорити о гресима владика и свему огавном што нам се дешава. Али, треба се, итекако, громогласно говорити о јересима и новотаријама. Зашто?

Ево одговора у контексту посете и садржине обраћања о. Андреја Србима.

Тешко је поверовати да је о. Андреј човек који не познаје (не)прилике у СПЦ. Али, ако и претпоставимо да их не познаје, а дошао је у посету нашој Цркви и обратио се српским верницима, онда му се могу и морају упутити озбиљне критике. Јер недопустиво је да он те (не)прилике не познаје. А у нашој Цркви стање је катастрофално.

Српска Црква је дубоко подељена. Поделе су небивале у њеној историји. Код нас се поредак богослужења разликује не само од епархије до епархије и парохије до парохије, већ и од храма до храма. У СПЦ је разорено богослужбено јединство, а то је раскол! Изазивачи тог раскола су епископи и свештеници који су увели и држе се богослужбених новотарија.

Датирање новотарског покрета

Новотарски покрет се код нас појавио почетком деведесетих година прошлог века. До тада су у нашој Цркви владали јединство, мир и хармонија.  Од тада имамо немире, раздоре, расправе и поделе. То је несумњив доказ да новотарије нису Богом благословене. Код нас влада раскол, мада то многима није јасно. Неки свештеници чак говоре како ни сами не знају по ком поретку ће бити одслужена служба коју почињу.

Ко су кривци за раскол у СПЦ?

Родоначелник новотарског покрета у нас је бивши епископ захумско-херцеговачки Атанасије Јевтић. У томе су га следили Амфилохије Радовић, Иринеј Буловић, Игњатије Мидић, покојни владика жички Хризостом, Јован шумадијски, самопроглашени бискуп Гргур (Григорије Дурић), Порфирије Перић, Андреј Ћилерџић и многи други…

Поредак Свете Лигургије, чије је исходиште Тајна Вечера, преко Светог Јакова, брата Господњег, писца прве Литургије, Светог Василија Великог, Светог Јована Златоустог и свих наших Светих, до нас је дошао непромењен. Тим поретком, установљеним Духом Светим, спасавало се, спасило и посветило небројено мноштво православних. Али, наизглед, ниоткуда, се појављују они који сматрају да тај поредак није добар.

Ко су новотарци и чији су? Из ког разлога уводе новотарије?

Основни разлог је, пре свега, њихова сујета, преученост, понегде њихово среброљубље, а такође и њихово погрешно схватање богословља и богослужења, које они разумеју као науку, а себе виде као научнике који су позвани да дају нешто ново, не би ли се прославили  својим изумима. Иза њих су, притом, стајале и стоје моћне сатанске силе, које одлично знају да се Антихрист, преко кога Сатана жели да завлада светом (пошто се сам не може оваплотити), не може зацарити “док се не уклони онај који сад задржава”. А онај који сад задржава је Дух Свети, чија благодат је оприсутњена у Светој Литургији. Блаженопочивши отац Тадеј (кога смо лично познавали и пуно пута са њим разговарали) је говорио да је свака Света Литургија атомска бомба бачена у пакао. Ако су православни наоружани мноштвом таквих бомби, којима разарају свако зло и пакао, онда се непогрешиво да закључути да је циљ сатанских сила да обезблагодате Свету Литургију. А како ће то другачије учинити, ако не њеним изменама? Јер лична грешност свештенослужитеља не може обезблагодатити Литургију. Терет њихових личних грехова остаје на вратима храма (и ту их чека до изласка из храма). Међутим, новотарци, научени слугама оца лажи, ђавола, Свету Литургију виде као позоришну представу, а себе као режисере те представе. Они уђу у олтар, стану пред свети престо и дрзну се да мењају поредак Литургије установљен Духом Светим.

Зашто не треба ићи на новотарске Литургије

Сада долазимо до кључног питања: хоће ли Дух Свети сићи да освети Часне Дарове хулитељима, који својом самовољом мењају поредак богослужења установљен управо тим истим Духом Светим? Ми не верујемо да хоће. Јер ако би било да хоће, то би значило да свештенослужитељи могу кројити поредак до миле воље. Могу да, рецимо, прочитају само Символ Вере и Оче наш, а да ће, упркос томе, Дух Свети и даље бити присутан на таквој служби. Погледајмо апсурд новотарског закључивања: Дух Свети силази на Часне Дарове на Литургији чији је поредак измењен противно Духу Светоме! Има ли ту икакве логике и смисла, утемељеног на учењу Цркве? Али, по речима Оца Јустина, где ђаво забоде своје канџе, ту престаје свака логика.

Новотарци су расколници, јер не поштују одлуке Сабора СПЦ

Новотарци се противе Духу Светоме на још један начин. Сабор СПЦ је седам пута доносио одлуке да се служба има вршити “по вишевековном поретку наше Цркве”. Упрокос томе што се кристално јасно зна који је то поредак, они су се успротивили одлукама Сабора своје Цркве и одбили да их спроведу у дело. На тај начин су урушили један основних принципа на којима Црква почива – принцип саборности. Епископ браничевски Игњатије Мидић је у свом безобразлуку и расколништву отишао тако далеко, да је изјавио да њему у његовој епархији не може нико да наређује, па чак ни Сабор. На жалост, њега нема ко да рашчини, јер иза њега стоји моћни Ватикан.

Зашто прота Андреј није помињао горуће проблеме у СПЦ – новотарство и екуменизам

А сада, брате Алене, о оних Твојих 90% житеља Србије који немају основне представе о хришћанству.

Прота Андреј Ткачев се појављује у Београду и ноншалантно позива те неупућене да иду на Лигургију. Без икаквих додатних појашњења, на чију Литургију? На какву Литургију? За њега, дакле, у СПЦ новотарци не постоје. Њему су све Лигургије исте. Оне новотарске као и оне светопредањске. А то може бити исто само онима који до своје вере и свог спасења држе колико и до лањског снега. Јер свако ко иде на новотарску Литургију, подржава новотарце – расколнике који се противе Духу Светоме!

Ми не сумњамо у добре намере проте Ткачова, који се одрекао хонорара за своје књиге на српском језику. Ми не сумњамо и у његов дар проповедништва, а и у његове симпатије према нашим оцима – светима Николају и Јустину. Али, Николај и Јустин нису били новотарци – они нису мењали ни веру, ни Литургију. А прота Андреј је морао народу Јустиновом и Николајевом да понуди истину.  Он је у Црнограду дочекан као Апостол, а тако никако не би било да је он икада и једну реч прозборио против руских или српских екумениста и обновљенаца – новотараца.

Прота Андреј није прогоњен, то значи да је подобан руским екуменистима и обновљенцима

И још нешто: отац Андреј добро зна какве су борбе воде у Руској Цркви: тако су се патријарх Кирил и одани му екумениста, митрополит Иларион Алфејев, обрачунали са наслеђем митрополита Тихона Шевкунова у Москви – суштински је укинута богословија при Сретењском манастиру (иако најбоља у Русији), отет је храм Новомученика земље руске (подизан од новца датог за хонораре митрополиту Тихону за његову књигу „Несвети, а свети“), као и новосаграђена трпезарија (http://ruskline.ru/news).  Митрополит Тихон је о овој одлуци Синода сазнао са Интернета, и завршио у болници. То му је освета за настојање да Руска Црква остане на „конзервативном“ путу, као и за везе са Путином.

Тако пролазе у Руској Цркви они који се успротиве Кирилу и Илариону. А, како видимо, отац Андреј ужива све благодати њихове екуменистичко-обновљеначке управе Руском Црквом.

Даље о оним неинформисаним Србима и Русима.

Ко год иде на новотарску Литургију и подржава новотарце, плату новотарску примиће

Пошто су тих 90% житеља Србије и Русије толико неинформисани, ко њих треба да информише? Ко треба да им каже да ће свако ко иде на новотарску службу, плату новотарску примити у Дан Суда? Каква је то плата? То је плата расколничка, а раскол се ни крвљу мученичком не пере, каже Свети Кипрајан Картагински.

О. Андреј важи за једног од водећих руског мисионара, зар није он тај који је требао да Србима каже истину? Није морао да напада и критикује ниједног новотарца поименце, али је могао рећи: “Живимо у доба реформизма и модернизма, зато се чврсто држите Предања и закона Божјег који су вам оставили ваши и наши Свети, од Светог Саве до владике Николаја и оца Јустина“.  Он је узвикнуо: “Еј, драги Срби, јесте ли полудели?“, А требао је да узвикне: “Еј, драги Срби, јесте ли полудели? Зашто новотаријама рушите Цркву?“

Он је још рекао: „Сачувајте веру Свету и молите се Богу на литургији свакога дана“. А требао је да каже: “Сачувајте веру Свету и не допустите било коме да вам мења Литургију и светосавско предање”.

Главни представљач лика и дела о. Андреја био је један од водећих српских новотараца

Зато је прота Ткачов морао да зна да је водећи човек у представљању његових књига на српском био свештеник Радош Младеновић, десна рука модернисте и разоритеља литургијског поретка, неумиреног умировљеника Атанасија Јевтића, који је породио као архијереје и душепорицатеља Игњатија Мидића, и бискупа Гргура и дарвинисту Максима Антиисповедника.

Због свега реченог, брате Алене, протојереј Андреј Ткачов, у чије таленте не сумњамо, не обавља одличан посао нити свето дело кад не казује пуну истину о ономе што се око нас дешава. Он овако постаје само још једна труба која труби на спавање, уместо на буђење.

 

 

Последњи пут ажурирано ( петак, 12 јул 2019 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 40 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

                       


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.