Будући да се налазимо пред сам крај поста, мислим да је добро поменути једну јако негативну појаву, која је и данас присутна међу вернима, углавном међу млађом популацијом.

О чему је реч? Верујућима је познато да Светом Причешћу треба приступати уз припрему, коју прати покајање, пост, молитва, исповест, милостиња и друга богоугодна дела. Али авај! Прође време поста, и један део верника као да једва чека да се врати у свеопшту поплаву греха, у свињски брлог, као да је обавеза само у време поста живети чистим животом, не и ван њега. Овде имам у виду, пре свега, телесне грехе – рукоблуд, блуд и прељубу. У питању су једни од најчешћих смртних грехова, након којих одређено време  никако не би требало приступати Светом Причешћу.

Временска граница  где данашњи човек ступа у брачну заједницу је доста померена. Раније се ступало у брак са седамнаест, осамнаест година, док данас већина млађих људи се одлучује за даље школовање, за тражење доброг посла, за напредовање у каријери, за стицање земаљских блага. Све то, наравно, изискује пуно времена и напора, и тек након испуњења својих циљева или више безуспешних покушаја, ступа се у брак, углавном око тридесете. А до тог периода када телесне жеље највише војују на душу, већина им се препушта олако, међу којима налазимо и људе који су црквени. Углавном свесни да су у питању смртни греси, ти људи праве лукави компромис са својом савешћу, у чему им не мало помажу поједини свештеници. У времену ван поста предају се блудним везама (телесни односи пре брака и црквеног венчања) и свакојаком разврату, не ретко прелазећи из везе у везу,  они пак који желе, али из неког разлога нису у могућности да их чине, предају се рукоблуду (самозадовољавању). И тако дође време поста, они оду код свештеника, исповеде своје грехе, свештеник их разреши, и они се причешћују.  Опет се заврши пост, опет упадају у исте грехе, и тако у круг, све док их смрт из предворја пакла овоземног живота не премести у сами пакао, где ће бити осуђени и као грешници и као скрнавитељи светиње. У духовном лицемерју исповест и причешће им служе да умире своју савест да ходе путем спасења, и да чине оно што је неопходно и корисно. Против телесних грехова исповест јесте најбољи лек, али у овом случају они га користе крајње лицемерно, по аутоматизму – „Ван поста грешићу, у посту ћу све то исповедити, биће ми опроштено, и могу се причестити“.  Грешећи ван поста они се оправдавају да је такав дух времена, да је то удео већине, и да је немогуће у свеопштој поплави разврата водити другачији живот.

 За телесне грехе, по Црквеним канонима, неопходна је епитимија, то јест забрана причешћивања одређено време, уз дубоко покајање, појачани пост, метаније и слична дела која наложи духовник, као меру епитимије. Зашто је потребно да прође одређено време? Зато што, по Светим Оцима, предавајући се разним телесним насладама, скрнави се и душа и тело, и потребно је дуже време да би се човек очистио од нечистоте. Свети Оци праве компарацију са грехом јереси који је по природи тежи, али након чијег покајања и исповедања праве вере,  могуће је одмах се причестити, зато што је јерес грех ума, а ум је по природи дух који поседује својство брзог чишћења, то јест, након одбацивања лажи и усвајања истине, ум је већ чист. Док је тело, које би требало да је храм Духа Светога, након учињеног греха постало извориште сваке нечистоте и прљавштине, постало станиште демона. И не само што је тело оскрнављено, него је и демон задобио власт над грешником, тако да му је потребан велики напор и покајање да се врати у природно стање.

 Кад је све то тако, зашто поједини свештеници дозвољавају оскрнављенима да приступе Светим Тајнама? Неки из незнања, неки презирући црквена правила и каноне, сматрају да је такав дух времена и да нису у обавези да их поштују, неки релативизујући грех стављају све грехе у исту раван, неки из човекоугађања и страха да неког не увредe, ако би га лишили Светог Причешћа. У суштини било који да је разлог у питању, јасно је да свештеник не води исправан духовни живот, и да је „вук у оделу овчијем“, који даје „светиње псима“. „Па“, рећи ће неко, „ако ми је свештеник допустио да се причестим, како сам ја могао знати да то није исправно, онда је грех на њему, а не на мени“. Наравно, и свештеник ће сносити свој део одговорности, али то не може ослободити и грешника дела своје одговорности. Духовни закон је апсолутан, јер је од апсолутног Бога, тако да незнање у овом случају не може оправдати грешника који је преступио закон, јер је сваки хришћанин дужан знати и о греху, и о Светим Тајнама, и о уздржању и чистоти.

Навешћу један поучан пример, који ми је лично испричао виновник овог догађаја. Тај брат у Христу пао је у прељубу. Он се покајао због тога, и, будући да је било време Великог поста, одмах је исповедио свој грех парохијском свештенику, овај му је дозволио да се причести. Након причешћа, несрећни брат је добио такав напад да је имао осећај да му читава унутрашњост гори страшним пламеном, од којег ни тело није могло да престане да дрхти. Одмах након свршетка литургије, у великом страху и паници, брат је сео у ауто и отпутовао код свог духовника – јеромонаха, којем је све приповедио. Овај му је казао да никако није смео да се причести, без обзира што је исповедио свој грех и што га је свештеник разрешио. Дао му је епитимију забране причешћа на годину дана, и тек након прочитане молитве од стране јеромонаха, брат је осетио олакшање. Дакле, брата није ослободило одговорности ни то што га је свештеник разрешио, ни то што није знао да се након таквог учињеног греха, не сме причестити,  Божије наказање због недостојног причешћивања није изоставило своје дејство.

Ако имамо у виду да се некада због греха прељубе давала епитимија петнаест година, а за прељубу седам година забране причешћа (Канон светог Василија Великог), онда је јасно колика је тежина наведених грехова. Нешто касније, снисходећи, епитимија за прељубу је смањена на три године, а за блуд на две године, уз строги пост (Канон светог Јована Посника). Што се тиче дужине трајања епитимије за данашње време, најбоље је питати искусне духовнике. Из онога колико сам могао да се информишем о томе, мислим да духовници, узимајући у обзир и дух времена и слабост данашњег нараштаја, и поред свег снисхођења, за грехе блуда и прељубе не дају епитимију испод годину дана, за грех рукоблуда четрдесет дана, ако се грех понови и епитимија је дужа. Али, понављам опет, најбоље је консултовати се са провереним истинским духовницима, или још боље – не упадати у такве грехове.

Поменути греси називају се смртним, зато што уколико смрт неког затекне у њима, такав ће неминовно завршити у паклу. Смртни су још и због тога што још за живота грешник постаје духовно мртав, без Божије благодати, што је гора смрт од телесне смрти.

Дакле, никако се не сме причешћивати након учињеног телесног греха, макар и поједини свештеници то дозвољавали! И сама свест о томе да ће се дуго времена бити лишен најспасоноснијег причешћа, уколико се упадне у грех, ограђиваће човека од самог пада. Јер због краткотрајног телесног уживања чији је крај трулеж и смрад, човек се на дуго времена одваја од Христа, и предаје себе у руке демонима.

Како избећи све непријатељске мреже и не упасти у такву смрт? Најпре, требамо имати свест о томе да смо веома слаби и грешни,  да не требамо имати поверење у себе, поготову не у своје тело, него да молимо Бога да нас он заштити. Свети Оци су говорили да се телу једино може веровати када га прекрије мртвачки сандук и када тај сандук буде закуцан клиновима. Јер у питању је природна страст која је положена у нашу природу ради продужења наше врсте, а не ради злоупотребе. Постоје читави системи и методе који су Свети Оци описали у својим делима у борби против блудне страсти, и од свега најбитније је да човек смиреним срцем моли Бога да га сачува, да одмах у зачетку сече нечисту помисао, да често приступа исповести као моћном леку који демон блуда не подноси, да избегава све поводе и контакте које могу да подстичу блудну страст, и наравно, потребна је умереност у храни и пићу, у одевању, и уопште умереност у свему. Добро је још имати у виду, да на време треба засновати породицу, уколико човек није одлучио да се замонаши, јер ће тако имати мање искушења. Боље је човеку да са бременом брака, тесним путем корача ка Христу, него да га бреме греха одвоји од Христа.

Богу нашем слава!

Марјан М.