Од три зла које пропагира Новак Ђоковић – југословенство, јога и Егзит – тешко је рећи које је најгоре. У сва три случаја ради се о наркотицима, само што је један идеолошки, други је духовни, а трећи – класични! Ипак, највише проблема Србима је направио први – југословенство; за последњих 100 година српски народ је много пропатио, и дан-данас плаћа цијену тог опијања.
Оно што посебно збуњује у овом трагичном путу Срба јесте чињеница да се упорно одбија извлачење поука из трагичних последица југословенства. Несхватљиво је да југосовенска утопија на дјелу између два свјетска рата, а затим усташки ратни геноцид, поратно титоистичко искуство, те грађански ратови 90-тих у којима су Срби протјерани са вјековних огњишта, нијесу активирали разлоге на страни Срба за повратак српском становишту.
Мало је народа у историји који су у тако кратком раздобљу толико штете нанијели сопственим интересима. Помагали су еманципацију (стварање националног идентитета) других народа у Југославији и при том радили директно против својих интереса. То су биле чињенице, али српска политичка мисао није била спремна да проникне у прави извор тог невиђеног багателисања сопствене историје и замрачивања властите будућности. Сви су имали своја национална крила са јасним политичким циљевима, једино се српски народ заносио југословенством.
И таман када смо на размеђе два вијека помислили да су се Срби коначно опаметили, последњих година се повампирује југословенство. Али, и овај пут само међу Србима. Предсједник Србије Александар Вучић инсистира на обнови „мостова“ између екс-југословенских народа, а најпопуларнија личност у српском народу – тенисер Новак Ђоковић готово свакодневно промовише југословенску идеју „братства и јединства“. Знајући колико велики утицај ове двије личности имају на српску популацију, не треба сумњати колико ће се проширити број „дрогираних“, посебно међу млађим нараштајима.
А богами ни старије генерације нијесу у потпуности „скинуте“ са тог опијата, о чему свједочи помама која траје ових дана – Срби свих узраста су преплавили друштвене мреже текстовима из хрватске штампе у којима се велича Новак Ђоковић, па ми се чини да их је више обрадовала хрватска подршка Нолету него сами његови успјеси!
Више и од Хрвата, па чак и од Срба, Ђоковићев последњи успјех обрадовао је националне Црногорце, који српског тенисера нијесу могли да смисле док се крстио и дизао три прста, а сада му пишу оде. Сасвим је разумљив тај велеобрт код Хрвата и Црногораца. Јер, Ноле данас не промовише нити једну српску традицију – ни српски језик, ни ћирилицу, ни Косовски завјет, ни православље (напротив, пропагира јогу која је негација хришћанства!), ништа од онога што чини српски идентитет.
Вимблдонску титулу је, како можете видјети на видео-снимку на крају текста, прославио пјевајући пјесме „од Вардара то Триглава“, у ствари није се могао сјетити ниједне словеначке, што га је баш изнервирало! Наравно, славље је завршено Бренином песмом „Југославија“!
У изјави за хрватске медије, Ноле је и жаљење што му у ложи, на финалном мечу, није био Горан Иванишевић за кога недавно сазнасмо да је имао жарку жељу да убија Србе 90-тих година. У међувремену, именовање тог усташе за Нолетовог тренера, одушевило је и предсједника Вучића, који је на конференцији за штампу, на очигледно наручено питање, казао како је то пут којим сви Срби треба да иду.
На Вучићеве и на Ђоковићеве путоказе, сви климају главом или у најбољем случају ћуте, па чак и Српска православна црква чији је патријарх пун хвалоспјева за предсједника Србије, а Нолету је уручио највећи орден – Светог Саве првог реда. Једино дижу глас српски сужњи који чаме и данас у хрватским казамтима, попут Капетана Драгана који је недавно, у отвореном писму, написао:
„Драги Ноле, немам ја потребну елоквенцију како бих могао речима да ти дочарам разочарење стотинак поробљених Срба у овом хрватском нацистичком логору, након твојих хвалоспева Хрватима. Ти поробљени Срби нису никакви криминалци већ прави хероји који су својим животима бранили твоје Косово и твој српски народ. Поред тога што су ти људи, који су нешто старији од тебе – хероји, то су исто тако породични људи, српски мужеви, очеви и синови. Верујем да су теби родитељи поред часова тениса обезбедили и адекватно елементарно образовање…“
Шта на крају рећи? Бог је човјека створио слободног, а не роба. Он му је дао слободу да бира између добра и зла, вјечнога живота и вјечне смрти. Али, као што је Адам у рају, у једном тренутку повјеровао ђаволу више него Богу, тако и многи из нашег народа, у последњих 100 година, више вјероваше Марксу и Титу, него Христу и Светом Сави. За науку изабраше комунистички интернационализам, братство и јединство – без вјере и без Цркве. Клица која је давно заметнута у српском народу, никако да се истријеби. Сада је сасвим јасно да је та српска заблуда трајног карактера.
Апостол Павле упозорава све нас који хоћемо да се зовемо Православни Хришћани: „Не знате ли да мало квасца све тијесто укисјели? Одбаците дакле стари квасац, да буде ново тијесто. Зато да празнујемо (славимо Бога) не у квасцу старом, ни у квасцу злоће и неваљалства, него у бесквасним хљебовима искрености и истине. Писах вам у посланици да се не мијешате са блудницима… а сад вам пишем да се не мијешате са неким који се брат зове, ако је блудник или користољубац или идолопоклоник. С таквим заједно и да не једете… Избаците злога између себе.” (1. Кор. 5, 6-13.)
"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан, није одлика српског народа".
