Богословље властољубља или Како мирјанин учи архијереје

Недавно се познати грчки богослов, професор Власиј Фидас, у свом чланку „Аутокефалија Украјинске Цркве и неслагање Српске Цркве“ ¹⁾ обрушио на његову Светост Патријарха српског Иринеја, тачније на став Српске Православне Цркве у вези с украјинским питањем који је изражен у посланици Светог синода Српске Цркве упућеној патријарху Вартоломеју 6. фебруара 2019. године, као и у чланцима Епископа бачког Иринеја.

Тон чланка мирјанина Власија Фидаса у којем се говори о српским архијерејима не само да није у складу са црквеном дипломатијом или црквеним бонтоном, већ ни с обичном људском васпитаношћу. То се огледа и у следећим изјавама угледног црквеног делатника:

„Сав дух овог писма је очигледно усмерен на остварење користољубивих очекивања или наметљивих циљева, зато што се ове измишљене претпоставке погрешно и непромишљено образлажу, између осталог, на надмен или/и неодговарајући начин као да се ‘на њима држе дела Цркве’. Аутори писма очигледно показују делимичну непознавање, не само стварних историјских догађаја и одговарајућих угледних извора о везама између Кијевске митрополије и Московске патријаршије у току последња четири века, већ и традиционалних канонских критеријума о односима између Православне Цркве и православним клирицима, монасима и мирјанима који су се на било који начин одвојили од њеног црквеног тела“.

Вероватно је Власиј Фидас умислио да је патријарх који држи буквицу неуком мирјанину. Нажалост, Цариград се све више навикава на то да с другим Православним Црквама разговара у духу „папиног диктата“. Међутим, оставимо засад по страни етичке проблеме и разметљивост господина Фидаса, за коју не знамо на чему се заснива. Размотримо питање по суштини.

Професор Фидас Његову Светост Патријарха Иринеја и јерархе Српске Цркве оптужује за следеће:

„Највероватније су аутори неприхватљивог узвратног писма Светог синода Српске Цркве упућеног Његовој Божанској Свесветости Патријарху васељенском због своје пристрасности или антипатије исхитрено изврнули данас свима познате догађаје везане за Синодална дела Патријарха васељенског Дионисија IV (1868). Тако они у свом ‘првом неслагању’ самовољно и погрешно тврде да се Кијевска митрополија наводно ни у најмањој мери не може поистоветити с данашњом ‘Украјином’ која обухвата десетине других епархија, с једне стране, а с друге, да је Кијевска митрополија наводно ‘1686. године уступљена Московској патријаршији’, на шта указују документа патријарха Дионисија.“

Кијевска митрополија из 1686. године се по својој површини заиста не подудара с данашњом украјинском државом. Черњигов, Новгород-Северски итд., који су ослобођени од Пољака још 1500. године потчињавали су се епископима које је прво постављао московски митрополит, а затим московски патријарх. Исто се може рећи за савремену источну Украјину – Харковску област и Донбас, који су се налазили на територији Московског царства. Савремена Буковина се налазила под јурисдикцијом митрополита Валахије. Крим се у црквеном смислу потчињавао Епископу тавричком. Украјина с десне стране Дњепра се 1970-80-их година XVII века делимично потчињавала Митрополиту каменец-подољском (део који су запосели Турци), а делимично Епископу лавовском (пољски део). 2) Уопште, треба рећи да су Украјина у свом данашњем облику и Кијевска митрополија – плод дуготрајног сабирања малоруских земаља које је почело од Перејаславске Раде 1654. године и завршило се 1945. године на конференцији у Јалти признавањем западних совјетских граница. Дакле, и феномен Кијевске митрополије у њеном данашњем облику нераскидиво је повезан с Првим патријшијским, синодалним и Другим патријаршијским периодом Руске Православне Цркве, што значи да је Руска Православна Црква је и de jure и de facto Мајка-Црква Украјинске Православне Цркве пошто ју је она створила у њеном данашњем облику.

Власиј Фидас успут истиче врло чудну идеју:

„Ови канонски критеријуми имају велику тежину приликом своје примене, кад је одлазак остварен само тако што су једни упорно одбили да се потчињавају угушеним властољубивим претензијама Московске патријаршије, а други су одбили праведан канонски захтев за званичну доделу црквене аутокефалије Православној Цркви у Украјинској Републици која је сада независна од Совјетског Савеза.“

Дозволите да питам: зар увек приликом стицања световне независности од црквене митрополије аутоматски треба затражити црквену аутокефалију? Зар је она увек законита? Али у том случају је Цариградска патријаршија скоро сто година незаконито заповедала Српској Цркви и неколико десетина година – Румунској, кад су Србија и Румунија стекле независност 1831. и 1858. године. Дакле, по тој логици је и раскид црквеног општења с Бугарима у XIX – првој половини ХХ века од стране Цариградске патријаршије био безакоње, пошто су Бугари законито захтевали црквену аутокефалију, посебно након што их је Русија ослободила од турског ропства. ³⁾ Ако је Власиј Фидас у праву, Цариградска патријаршија нема никаквог права на такозване „Северне територије“, укључујући и Атон, пошто се оне налазе у саставу Републике Грчке, која је независна од Турске.

Затим Фидас, изврћући историјске чињенице представља ствари као да је

„Синодалним делом Патријарха васељенског (1686) Патријарх васељенски је само дао ‘дозволу’ Патријарху московском Јоакиму да поставља или хиротонише у име Васељенског патријарха Митрополита кијевског који се бира на Помесном сабору Кијевске митрополије, наравно, не и јурисдикцију над Кијевском митрополијом.“

Чудно је чути овакве речи из уста канонисте. Ако је тако, онда Патријарх цариградски нема никакву јурисдикцију над Малом Азијом и Тракијом, као и суседним територијама. Јер 28. правило IV (Халкидонског) сабора гласи:

„Зато богољубазни архиепископ Цариграда именује само поглаваре Понта, Азије и Тракије, а они се бирају на саборима одговарајућих дијецеза.“⁴⁾

А Патријарх цариградски управо на 28. халкидонском правилу заснива своје претензије на првенство, не само части, него и власти у православном свету. Одувек је право именовања епископа, архиепископа или митрополита за одговарајућу епархију или дијецезу означавало јурисдикцију. А што се тиче услова за помињање Патријарха цариградског, оно се у Руској Православној Цркви обављало и без икаквих дипломатских услова: Патријарх московски и целе Русије, и не само он, помињао је најсветије православне патријархе, почевши од цариградског.⁵⁾ Међутим, то ни на који начин није означавало признавање власти Патријарха цариградског. А писма Патријарха васељенског упућена царевима Ивану и Петру, као и хетманима, сведоче о стварној предаји власти московском патријарху над Кијевском митрополијом.

На крају, погледајмо синодалну одлуку Цариградске патријаршије из 1686. године о именовању кијевског митрополита. Да бисмо избегли неспоразуме наводимо грчки оригинал, па тек онда – превод:

«…ἀδύνατον ὂν παρὰ τοῦ οἰκουμ(ενικοῦ) θρόνου ἐκτελεῖσθαι τὴν εἰρημένην χειροτονίαν, κ(αὶ) οὕτω ἀρχιερατικῆς προστασί(ας) ἀμοιρεῖν, ἡ ὑποταγὴ τῆς μ(ητ)ροπόλ(εως) ταύτης Κιόβου ἀνετέθη ὑπὸ τὸν ἁγιώτατον π(ατ)ριαρχικὸν τῆς Μοσχοβίας θρόνον»

(„...пошто није могуће да поменуто рукоположење обавља Васељенски престо и да тако [митрополија] буде лишена архијерејског поглаварства, њено питчињавање је поверено Московском најсветијем престолу“.) ⁶⁾

Авај, професор је изразио своје лажно мишљење изјавивши:

„Тако се они исхитрено изјашњавају и ‘о читавом спектру’ питања користећи фиктивну методу антиципирања принципа (petitio principii), премда Московска патријаршија никад, бар до званичног распада Совјетског Савеза 5. децембра 1991. године није званично изјавила да Православна Црква Украјине спада под јурисдикцију Московске патријаршије, односно у својству њене канонске територије.“

У ствари, Руска Православна Црква је увек прибрајала Кијевску митрополију и епископије Малорусије својим епархијама: кијевски митрополит је био члан Светог владајућег синода у време пре револуције (често и први члан међу једнакима) и стални члан Светог синода – у совјетско време. Фотографије кијевског митрополита и других украјинских епископа, исто као и подаци о њима редовно су објављивани у календару Московске патријаршије. Они су у својству архијереја Руске Православне Цркве били укључени и у годишње информаторе других Помесних Цркава, укључујући и Цариградску Цркву. Митрополит кијевски и галички је носио титулу „Патријарашки егзарх целе Украјине“. И, природно, он није био егзарх цариградског, већ московског патријарха. На Украјину су се односили исти принципи црквене управе као и на друге епархије, Одеска средња богословска школа је била под надлештвом Образовног комитета Московске патријаршије. До 1991. године је Украјински егзархат вршио уплате у фонд Московске патријаршије. У целини, такозвани Украјински егзархат је у совјетском периоду живео јединственим животом с целом Руском Православном Црквом.

Да би се по заслузи оценила искреност професора Фидаса навешћемо његове изјаве о канонском статусу Украјинске Православне Цркве до 2018. године користећи изванредну студију протопрезвитера Анастасија Гоцопулоса. ⁷⁾

„Синодалним делом Патријарха васељенског (1686) Патријарх васељенски је само дао ‘дозволу’ Патријарху московском Јоакиму да поставља или хиротонише у име Васељенског патријарха Митрополита кијевског који се бира на Помесном сабору Кијевске митрополије, наравно, не и јурисдикцију над Кијевском митрополијом.“

Чудно је чути овакве речи из уста канонисте. Ако је тако, онда Патријарх цариградски нема никакву јурисдикцију над Малом Азијом и Тракијом, као и суседним територијама. Јер 28. правило IV (Халкидонског) сабора гласи:

„Зато богољубазни архиепископ Цариграда именује само поглаваре Понта, Азије и Тракије, а они се бирају на саборима одговарајућих дијецеза.“⁴⁾

А Патријарх цариградски управо на 28. халкидонском правилу заснива своје претензије на првенство, не само части, него и власти у православном свету. Одувек је право именовања епископа, архиепископа или митрополита за одговарајућу епархију или дијецезу означавало јурисдикцију. А што се тиче услова за помињање Патријарха цариградског, оно се у Руској Православној Цркви обављало и без икаквих дипломатских услова: Патријарх московски и целе Русије, и не само он, помињао је најсветије православне патријархе, почевши од цариградског.⁵⁾ Међутим, то ни на који начин није означавало признавање власти Патријарха цариградског. А писма Патријарха васељенског упућена царевима Ивану и Петру, као и хетманима, сведоче о стварној предаји власти московском патријарху над Кијевском митрополијом.

На крају, погледајмо синодалну одлуку Цариградске патријаршије из 1686. године о именовању кијевског митрополита. Да бисмо избегли неспоразуме наводимо грчки оригинал, па тек онда – превод:

«…ἀδύνατον ὂν παρὰ τοῦ οἰκουμ(ενικοῦ) θρόνου ἐκτελεῖσθαι τὴν εἰρημένην χειροτονίαν, κ(αὶ) οὕτω ἀρχιερατικῆς προστασί(ας) ἀμοιρεῖν, ἡ ὑποταγὴ τῆς μ(ητ)ροπόλ(εως) ταύτης Κιόβου ἀνετέθη ὑπὸ τὸν ἁγιώτατον π(ατ)ριαρχικὸν τῆς Μοσχοβίας θρόνον»

(„...пошто није могуће да поменуто рукоположење обавља Васељенски престо и да тако [митрополија] буде лишена архијерејског поглаварства, њено питчињавање је поверено Московском најсветијем престолу“.) ⁶⁾

Авај, професор је изразио своје лажно мишљење изјавивши:

„Тако се они исхитрено изјашњавају и ‘о читавом спектру’ питања користећи фиктивну методу антиципирања принципа (petitio principii), премда Московска патријаршија никад, бар до званичног распада Совјетског Савеза 5. децембра 1991. године није званично изјавила да Православна Црква Украјине спада под јурисдикцију Московске патријаршије, односно у својству њене канонске територије.“

У ствари, Руска Православна Црква је увек прибрајала Кијевску митрополију и епископије Малорусије својим епархијама: кијевски митрополит је био члан Светог владајућег синода у време пре револуције (често и први члан међу једнакима) и стални члан Светог синода – у совјетско време. Фотографије кијевског митрополита и других украјинских епископа, исто као и подаци о њима редовно су објављивани у календару Московске патријаршије. Они су у својству архијереја Руске Православне Цркве били укључени и у годишње информаторе других Помесних Цркава, укључујући и Цариградску Цркву. Митрополит кијевски и галички је носио титулу „Патријарашки егзарх целе Украјине“. И, природно, он није био егзарх цариградског, већ московског патријарха. На Украјину су се односили исти принципи црквене управе као и на друге епархије, Одеска средња богословска школа је била под надлештвом Образовног комитета Московске патријаршије. До 1991. године је Украјински егзархат вршио уплате у фонд Московске патријаршије. У целини, такозвани Украјински егзархат је у совјетском периоду живео јединственим животом с целом Руском Православном Црквом.

Да би се по заслузи оценила искреност професора Фидаса навешћемо његове изјаве о канонском статусу Украјинске Православне Цркве до 2018. године користећи изванредну студију протопрезвитера Анастасија Гоцопулоса. ⁷⁾

1.                „Патријарх цариградски Дионисије је предао Кијевску митрополију у канонску Московску јурисдикцију.“ ⁸⁾

2.                „Петар Велики укида патријаршију у Москви и уводи синодалну управу. Ову одлуку одобрава Васељенски патријарх. Дакле, у Синоду Руске Цркве као један од три стална члана учествује кијевски митрополит (заједно с московски и петроградским митрополитом).“ ⁹⁾

3.                „Кијевска духовна академија је једна од четири најважније академије Московске патријаршије.“ ¹⁰⁾

4.                „Кијевски митрополит је био председник Сверуског помесног сабора 1917. године на којем је у Русији обновљена патријаршија.“ ¹¹⁾

5.                „На сабору одржаном 1945. године учествовали су Патријарх александријски Христофор, Патријарх антиохијски Александар III, Патријарх-Католикос Грузијске Цркве Калистрат, представник Патријарха цариградског Митрополит фијатирски Герман, представник Јерусалимске патријаршије Архиепископ Севастијски Атинагора, представник Српске Цркве Митрополит скопски Јосиф, епископ Јосиф из Румунске Цркве и др. Овај Сабор је сачинио и ‘Одредбу о управљању Руском Православном Црквом’. У складу са чланом 19 ове Одредбе у Светом синоду који се састојао од шесторо људи као стални члан учествовао је и Митрополит кијевски.“ ¹²⁾

6.                Напокон, по речима В. Фидаса, „и Кијев, и цела Украјина, као и украјински манастири улазе у састав епархија Руске Цркве“!¹³⁾

Дакле, по претходним дугогодишњим тврдњама В. Фидаса, православци су у Украјини учествовали у свим аспектима живота Московске патријаршије. У том случају се поставља питање: којем Власију Фидасу да верујемо – оном из 1967-2017. године или ономе из 2018-2019. године? И намеће се следеће питање: да ли он сам себи верује, или како су говорили оци Цркве, просто „крчми истину“?

Власиј Фидас поставља питање:

„Да ли Московска патријаршија поседује канонско право да врло озбиљно кажњава кијевског митрополита, пошто је Свети синод Украјинске Цркве независне Украјинске Републике на чијем је он челу званично захтевао проглашење њене аутокефалности, као што су поступиле и све аутокефалне Православне Цркве у новије време, а да нису биле подвргнуте одговарајућим неканонским последицама.“

Професор Фидас вероватно има у виду Архијерејски сабор који је одржан 13. новембра 1991. године, кад је под притиском националистичке владе Л. Кравчука и под претњом обрачуна од стране тадашњег митрополита Филарета и украјинских националиста већина украјинских архијереја потписала обраћање с молбом за аутокефалију, коју је Филарет сачинио по диктату украјинских власти и упутио Његовој Светости Патријарху московском Алексију. Међутим, на Московском сабору Руске Православне Цркве одржаном од 31. марта до 5. априла 1992. године ¹⁴⁾ по завршетку слободне дискусије о будућности Украјинске Православне Цркве огромна већина архијереја украјинских епархија је повукла своје потписе стављене на обраћање с молбом за даровање аутокефалности објаснивши да су деловали под принудом, плашећи се притисака митрополита Филарета и украјинске власти. ¹⁵⁾

За време Харковског сабора одржаног 25. маја 1992. године, који је одредио даље постојање канонске Украјинске Православне Цркве с Филаретом (Денисенком) су остала само двојица архијереја. У том случају се поставља питање: који Свети синод је професор Фидас имао у виду?

Нема више истине ни у следећим тврдњама професора:

„У том смислу треба с канонске тачке гледишта оценити и ‘друго неслагање’ аутора узвратног писма Светог синода Српске Православне Цркве у којем се одбацује „Црква Украјине која је проглашена као аутокефална“, као „канонски ништавна, а у ствари на силу наметнута“, и зато ово ‘неслагање’ поткрепљују произвољним, с тачке гледишта канона и потпуно неоснованим и измишљеним аргументима о томе да наводно ‘расколници остају расколници’, с једне стране, а с друге да наводно ‘једном расколник остаје расколник заувек’.“

После објављивања такозваног „Томоса“ само је у Ровненској и Сарненској епархији у корист ПЦУ насилно одузето 14 парохија, а 60 парохија је укинуто. Од децембра 2018. године до маја 2019. године Украјинској Православној Цркви је насилно одузето око 120 парохија. Притом се то дешавало по истој шеми запоседања на јуриш:

„Прво се организује састанак мештана територијалне заједнице који се представљају као чланови заједнице. Организатори полазе од ‘принципа’ да ‘ако си ушао у цркву то значи да си већ парохијанин’. У пракси, велики део учесника на састанку је довежен из других места. Мишљење стварних парохијана се грубо игнорише. Доносе се унапред припремљене одлуке о предаји ПЦУ храма канонске Украјинске Православне Цркве Московске патријаршије. ‘Активисти ПЦУ’, снажни мушкарци који изгледају као бандити или специјалци, који не знају ни Символ вере, па чак ни ‘Оче наш’ с брусилицама и пајсерима дођу до врата храма, провале врата или исеку катанац и поставе свој. То се повремено чинило лоповски, ноћу. У случају да су пред њих излазили верници који желе да заштите своју светињу, добијали су батине после којих су неки завршили у болници. Ако су се верници молили у храму били су истеривани из храмова. Овакви нереди су се завршавали извођењем украјинске химне.“ ¹⁶⁾

Да ли професор Фидас сме да негира да су се ови прогони дешавали у оквиру антицрквеног закона који је 17. јануара 2019. године донела Врховна Рада Украјине, којим је одређен начин промене потчињавања верских организација, у којем се намерно мешају црквена и територијална заједница и који подразумева могућност истеривања верника из храма у случају обичног сеоског (или рејонског) састанка на који могу бити довежени или доведени потпуно случајни људи?

Или проф. Фидас не зна за други антицрквени закон по којем верске организације ‘с центром у држави-агресору’ морају то да истакну у свом потпуном званичном називу? Узгред речено, навешћемо да се свештенослужитељима таквих организација забрањује да воде духовну бригу о војницима.

Или поштовани научник није упознат с чудовишним притиском које су украјинске власти вршиле на канонске архијереје Украјинске Православне Цркве све док нису били позвани у СБУ? Или не зна ништа о огромној улози коју је Стејт департмант САД одиграо у реализацији пројекта ПЦУ?

Или професор апсолутно не зна за наметљиве изјаве Марка Помпеа у подршку ПЦУ? Ниво световне подршке ПЦУ – и унутрашње и спољне – је заиста веома висок, и Епифаније (Думенко) и његове присталице у потпуности потпадају под 30. апостолски канон:

„Ако неки епископ помоћу световних начелника, преко њих добије епископску власт у Цркви, нека буде избачен и одлучен, и сви они који опште с њим“ (I Вас. 4; VII Вас. 3; Лаод. 13).¹⁷⁾

Међутим, вратимо се Фидасовом тексту:

„Зато ово ‘неслагање’ поткрепљују произвољним с тачке гледишта канона и потпуно неоснованим и измишљеним аргументима да наводно ‘расколници остају расколници’, а с друге да је наводно ‘једном расколник заувек расколник’.“

Нажалост, и овде професор, благо речено, вара. С тачке гледишта Српског синода једном расколник је заувек расколник, али само до покајања. А с тачке гледишта канонског права и истинског православног богословља „грех раскола се не може опрати чак ни мученичком крвљу“.

Фидас затим истиче:

„Само по себи се разуме да Православна Црква врши свагдашњи подвиг не жалећи жртве, само да би вратила расколнике у јединство црквеног тела.“

Питање је да ли се Цариградска Црква заиста подвизава на овај начин или се политиканти у њено име праве да то чине? И шта жртвују: своје интересе или туђе? Затим – да ли се расколници заиста враћају у јединство црквеног тела, што је могуће само кроз покајање или остају ван њега са својим непокајањем и гордошћу, само се правећи да су се помирили са Црквом? Управо ово се десило у децембру 2018. године кад се вође раскола нису ни у најмањој мери покајале за своје поступке, већ су били примљени у општење као да се ништа није десило.

Међутим, за Власија Фидаса украјински расколници у принципу то нису. Ево једног од примера његовог размишљања.

„Традиционално канонско предање јасно сведочи да су, захваљујући томе што је Митрополит кијевски Филарета, руководилац оних који се нису сложили с властољубивим претензијама Московске патријаршије, искористио канонско право и поднео апелацију Патријарху васељенском, као и захваљујући његовом примању у црквено општење након званичног разматрања од стране Синода и оцене поднете апелације, сви архијереји, клирици, монаси и мирјани који су га следили, аутоматски су рехабилитовани у црквеном општењу, по једногласном канонском предању.“

Поштовани професор опет вара. Украјински расколници су још од 1992. године покушавали да се жале, али Цариград све до маја 2018. године није реаговао на ове апелације. Не само то, у својим званичним изјавама и 1992. године и 2008. године итд. – патријарх Вартоломеј је тврдио да су „јерарси“ УАПЦ и УПЦ КП расколници. Испоставља се да је Цариград читавих 26 година разматрао апелацију украјинских жртава великодржавних претензија Московске патријаршије и да је „прогледао“ тек пре годину дана! Поставља се питање: шта се десило у току последњих година? Ево шта се десило: Руска Православна Црква је у последњем тренутку одбила да учествује на Критском сабору и није подржала великодржавне претензије Цариградске патријаршије и светећи се за то патријарх Вартоломеј је признао украјинске расколнике. А да не говоримо о томе да су га за то најлепше „замолили“ амерички покровитељи Фанара од којих он у потпуности зависи...

Затим, у највећој мери је сумњиво право апелације Патријарха цариградског кад је у питању цела Васељенска Црква. Цариградски канонисти покушавају да протумаче 9. и 17. парвило Халкидонског сабора као да на основу њих цариградски патријарх има право да безусловно суди целој Васељенској Цркви. Међутим, тумачење принципијелног канонисте као што је Јован Зонара у корену сасеца њихове претензије. Као допуна реченом и да нико не би помислио да Патријарх цариградски има безусловно право над свим митрополитима и ван граница своје Патријаршије, из Зонариног тумачења овог правила наводимо следеће:

„Али цариградски патријарх није судија свим митрополитима без изузетка, већ само онима који су му потчињени. Јер не може да позове на свој суд митрополите Сирије, или Палестине и феничанске, или египатске против њихове воље; већ митрополити Сирије подлежу суду Патријарха антиохијског, а палестински – суду Патријарха јерусалимског, а египатскима треба да суди Патријарх александријски, од којих добијају и рукоположење и којима су управо потчињени.“

Изазива недоумицу Фидасова формулација:

„Архијереји, клирици, монаси у мирјани су аутоматски рехабилитовани у црквеном општењу.“

Црква није фабрика и ништа се у њој не обавља „аутоматски“. Ако човек никад није био архијереј или свештеник, он то не може постати „аутоматски“ – потезом било чијег пера. Ово се односи на све хиротоније које је обавио Филарет Денисенко који се налазио под црквеном забраном и анатемом. Јер ако је архијереј свргнут, а тим пре ако је изопштен из Цркве, све до саборног суда о њему и рехабилитовања (рецимо, на тренутак да је то могуће у случају украјинских архијереја), он нема права да свештенодејствује, а још мање да рукополаже.18) У том случају он се коначно свргава без икаквог права на рехабилитацију. Дакле, не само да су сва рукополагања Филарета Денисенка апсолутно неканонска, већ је и сам он због њих коначно изгубио право на рехабилитацију. Тако да је Његова Светост Патријарх српски потпуно управу: „Расколници су остали расколници“ – са свом својом гордошћу и свим својим амбицијама које су, узгред речено, почеле да се испољавају одмах након објављивања Томоса.

Врло је карактеристична и следећа реченица:

„Само по себи се разуме да су у следећа своја два ‘неслагања’ аутори узвратног писма Светог синода Српске Православне Цркве непромишљено изразили свој субјективни суд, односно, да не признају сабор ‘који је неправилно назван Сабором уједињења’, у којем није учествовао ниједан архијереј Украјинске Православне Цркве’ (‘треће неслагање’), с једне стране, а с друге, не признају ‘расколничку хијерархију за православну хијерархију, а расколнички клир за православни’ (‘четврто неслагање’). Ипак, у ‘трећем неслагању’ аутори узвратног писма намерно заобилазе чињеницу да је Патријарх васељенски на „Сабор уједињења“ позвао како 82 проруских архијереја тако и 62 архијереја – поборника аутокефалије“.

Другим речима, канонска Украјинска Православна Црква коју је, узгред речено, Цариград до маја 2018. године признавао као једину Православну Цркву у Украјини, под пером Власија Фидаса чудовишно се претвара у скуп 82 проруских архијереја и питање канонске припадности се с вештином мађионичара мења и подмеће се непостојећи проблем политичких и националних пристрасности. Осим тога, сврстава их у исти ред с расколницима чији већ део није имао канонски правилну хиротонију.вИ напокон, главно. Ако су архијереји канонске Цркве одбили да учествују у такозваном „Сабору уједињења“ имали су за то врло озбиљне канонске разлоге, тачније – неканоничност архијереја УПЦ КП и УАПЦ, због чега је „Сабор уједињења“ био канонски немогућ и бесмислен: није имао ко с ким да се уједини, пошто је највећа Православна Црква (преко 12 хиљада парохија) одбила да учествује у њему. Оно што је учинио Цариград тешко да се може назвати било како другачије осим легализацијом раскола.

Затим Власиј Фидас пише следеће:

„80 проруских архијереја који су изабрани под притиском Московске патријаршије након што су се 1992. године одвојили архијереји-‘аутокефалисти’ као што се може закључити и из њених диптиха, имали су за своју мисију да контролишу Свети синод Украјинске Цркве и зато су по налогу Московске патријаршије одбили да учествују. Премда, да су дошли имали би већину на ‘Сабору уједињења’ већ аутокефалне Православне цркве Украјине.“

Овај одломак је у најбољем случају плод незнања, веома чудног за ученог човека, а у најгорем – злонамерна лаж. Као прво – није 80, већ 90 архијереја. Као друго, ни из далека нису сви изабрани после 1992. г. – део је рукоположен пре Харковског сабора и сви они представљају закониту хијерархију Украјинске Православне Цркве коју је Цариград признавао све до 2018. године. Као треће, о каквом притиску се може говорити на територији суверене Украјине где она нема практично никаквих средстава за слично деловање? Ако, као што су показали догађаји два „мајдана“ 2004. и 2014. године, руско политичко руководство, за разлику од америчког, није поседовало полуге утицаја на ситуацију (осим Крима), о чему се може говорити кад је реч о Московској патријаршији с њеним релативно малим могућностима? Фидас оптужује архијереје Украјинске Цркве за то да је њихов једини задатак „да контролишу Свети синод Украјинске Православне Цркве“ и чуди се због тога што нису дошли на ‘Сабор уједињења’, пошто би тада чинили стабилну већину, која би, додаћемо, могла да контролише Синод. Самим тим разобличава себе, а истовремено и савремено цариградско богословље у целини, пошто не може да претпостави да постоје други мотиви за деловање архијереја осим властољубља.

На крају свог чланка професор Фидас објављује „суд историје“ Српској Православној Цркви и њеном беспрекорном канонском ставу о украјинском црквеном питању:

„Ово надмено писмо ће остати у архиви Светог синода Српске Православне Цркве, као што су остали и њихови закаснели писани предлози за почетак процедуре прихватања Светог и Великог сабора који ће бити у потпуности игнорисани у одговарајућој црквеној литератури.“

Овакво наивно ликовање у комбинацији с искреним дивљењем себи пуним поштовања, не само да не украшава угледног богослова, већ је погибељно за Цариградску катедру која постаје све изолованија у православном свету услед својих антиканонских поступака изазваних гордошћу и жељом да игра улогу „православног Ватикана“ према осталим Помесним Црквама.

Протођакон Владимир Василик

02 / 08 / 2019

[1] https://orthodoxia.info/news/η-αυτοκεφαλία-της-εκκλησίας-της-ουκρα/

[2] В.: Макарий, митрополит. История Русской Церкви. Т. 6. С. 1450–1470.

[3] Скурат К.Е. История Поместных Церквей. М., 2000.

[4] Епископ Никодим (Милаш). Правила Православной Церкви. Т. 1. С. 293. СПб. 1912\

[5] В.: Желтов Михаил, свящ. Формы поминовения церковных иерархов за Божественной литургией в русской и украинской традиции // Воссоединение Киевской митрополии с Русской Православной Церковью, 1676–1686 гг.: Исследования и документы. / Под общ. ред. митрополита Волоколамского Илариона. М.: ЦНЦ «Православная энциклопедия», 2019. С. 484–494.

[6] Публикация текста В.Г. Ченцовой. Перевод Д.Е. Афиногенова. См.: Там же. С. 738, 741.

[7] Гоцопулос Анастасий, протопресв. Небольшой вклад в диалог по вопросу об украинской автокефалии. Ч. 1 // https://mospat.ru/ru/2019/03/15/news171596/#_ftn33

[8] Φειδα Βλ. Ἐκκλησιαστικὴ Ἱστορία τῆς Ρωσίας. С. 273-274. До истог закључка долази и професор Ф. Зисис у књизи Τὸ Οὐκρανικὸ Αὐτοκέφαλο. С. 79–98.

[9] Φειδα Βλ. Ἐκκλησιαστικὴ Ἱστορία τῆς Ρωσίας. С. 317–318. Его же. «Ρωσικὴ Ἐκκλησία». ΘΗΕ Т. 10. С. 1055.

[10] Φειδα Βλ. Ἐκκλησιαστικὴ Ἱστορία τῆς Ρωσίας. Σ. 301–304.

[11] Φειδα Βλ. Ἐκκλησιαστικὴ Ἱστορία τῆς Ρωσίας. Σ. 335.

[12] Φειδα Βλ. Ἐκκλησιαστικὴ Ἱστορία τῆς Ρωσίας. ΅Σ. 348–349. Его же. «Ρωσικὴ Ἐκκλησία». ΘΗΕ Τ. 10. Σ. 1077. Τζωρτζατου Β. Οἱ βασικοὶ θεσμοὶ διοικήσεως τῶν Ὀρθοδόξων Πατριαρχείων, μετὰ ἱστορικῶν ἀνασκοπήσεων. Ἐν Ἀθήναις, 1972. Σ. 177.

[13] Φειδα Βλ. «Ρωσικὴ Ἐκκλησία». ΘΗΕ Τ. 10. Σ 1078.

[14] Цыпин В. А. прот., Петрушко В. И. Архиерейский собор Русской Православной Церкви 31 марта — 5 апреля 1992 г. // Православная энциклопедия. Т. III. С. 552–555.

[15] Петрушко В.И. Денисенко // Православная энциклопедия. Т. XIV. С. 391.

[16] В., између осталог: Василик Владимир, протодиак. Захваты православных храмов на Украине: механизмы рейдерства и перспективы (http://zavtra.ru/blogs/zahvat_hramov).

[17] Никодим Милаш. Правила Православной Церкви. Т. 1. СПб 1912. С. 89.

[18] В. о томе: Маркович Константин, протодиак. «Каноны говорят…». О некоторых канонических аспектах «принятия в общение» бывшего митрополита Филарета (Денисенко) и его последователей Синодом Константинопольского Патриархата // https://mospat.ru/ru/2019/01/03/news168568/

Извор: "Православие.ру"