Ко су неправославни? Одговор на ово питање не може се дати уколико се претходно не да одговор на питање: - Ко су православни. Заиста, ко су православни?

Православни нити постоје, нити се могу схватити, изван Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Јер су они њен живи организам. Стога нема ни Цркве без православних. Црква коју би сачињавали неки други људи, а не православни, не би била та Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква. Била би то псевдоцрква, о којој ће бити речи мало доцније, при разматрању питања, - ко су неправославни.

Овакву везу православних и њихове Цркве речито су изразили Свети Оци Јерусалимскога Сабора 1672. године: „Без епископа не може не само бити него ни назвати се ни црква црквом, ни хришћанин хрићанином..." Без епископа хришћанин није хришћанин а ни црква није Црква, и обратно. Епископ је, кажу даље исти Оци, „жива слика Бога на земљи, и по освештавајућој сили Духа Светога он је преобилни извор свију тајана Васељенске Цркве кроз које се спасење добија". Епископ је, личност која може да одреди и Цркву и хришћанина (- православца), боље него све досада познате дефиниције. Али тек уз један услов: да је постављен на законит начин од законитих епископа. Ово стога, да би био „преизобилни извор свију тајана Васељенске Цркве кроз које се спасење добија" он мора бити „нашљедник апостолски, који је рукоположењем и призвањем Духа Светога добио по нашљедству даровану му од Бога власт, да везује и дријеши...", по исказу истих Отаца. Ово наследство (мање је прецизан термин прејемство) Божије власти га и чини епископом, и доследно, то исто наследство чини православне православним.

Православни су окупљени у заједницу око овог наследства, тј. око свога епископа. Окренути епископу, као извору свих тајни кроз које се спасавају, православни имају заједницу са њим, а путем дарова које од њега добијају, они имају заједницу међу собом.

„Чаша благослова коју благосиљамо није ли заједница крви Христове? Хљеб који ломимо није ли заједница тијела Христова? Јер је један хљеб, једно смо тијело многи, пошто се сви од једнога хљеба причешћујемо." (I Кор. 16. и 17.)

Ово заједничарење са епископом и међу собом, заједничарење у Телу и Крви, ми зовемо литургијском заједницом. Православни су они који једини имају заједницу са својим епископом у Телу и Крви Христа Бога. То су дакле они који имају преко епископа, не само заједницу између себе, него, што је важније, имају заједницу и са самим Христом и Оцем и Светим Духом.

Ова јединствена заједница чини православне и светима и саборнима. Православни су свети и саборни. Они се преко свога епископа сабирају у шире групе православних, окупљених око својих епископа, и то управо оних који су призвањем Светога Духа и рукоположењем предали од Бога наслеђену власт њиховом епископу. Сви они заједно зову се православни, верни народ једне и једине помесне Цркве. Преко епископског сабора своје помесне Цркве, православни се сабирају у јединствену Васељенску заједницу православних, која се пројављује кроз Васељенски сабор.¹

Православни су, дакле, васељенског карактера. То значи да они у својој заједници надилазе све разлике као нпр. социјалне, расне, националне и др. Но то истовремено значи да православни изван своје заједнице, према свету, а због света, постављају чврсту и свету ограду у виду онога чиме они  и јесу  православни - наслеђена  вера,  и  наслеђени канони. Приликом рукоположења и призвања Светога Духа, епископ не наслеђује само Божанску власт, или благодат. Он наслеђује и веру Божију. И то не веру академску, него живу и животворну.

„Али вам напомињем, браћо, јеванђеље које вам проповиједах, које и примисте, у коме и стојите, кроз које се и спасавате,   ако   држите   онако   како   вам    проповиједах..." (1Кор. 15.1. и 2.)

„Јер вам најприје предадох што и примих, да Христос умрије за гријехе наше по Писму..." (I Кор. 15. 3.)

Апостол напомиње веру (јеванђеље) коју је предао епископима и народу Коринта, а ови у њој стоје, тј. њом живе, и њу чувају, и њу предају наследницима, да је таква вера спасоносна, али само док је држе онаквом какву је наследише. И то не због тога што је примише од Павла. Јер, ко је Павле? „Зар се Христос раздијели? Да се Павле не разапе за вас" (I Кор. 1. 13.). Вера је спасоносна не стога што је Павле проповеда, него стога што ју је он наследио од самога Христа.

Све што епископ наслеђује је у пуноћи једно, и православне чини јединственим, али вера је по преимућству прва.

„Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа" (Матеј 28. 19.)

Вера је први додир и први услов за приопштавање спасоносних дарова. Стога је епископ по преимућству проповедник и бранитељ вере, дакле, оне наслеђене, која је и њему била услов за епископство, оне Божије вере, јединствене за све православне.

„...Треба при томе да такови од митрополита марљиво испитан буде, да ли има готов и способан дух, да размишљено, а не тек површно чита света правила, и свето Евангелије, и књигу божанственог Апостола, и све божанствено Писмо; да ли ће он поступати по Божијим заповиједима, и да ли ће учити повјерени му народ. Јер суштину наше јерархије састављају богопредане ријечи, то јест, право познавање божанствених Књига, као што је велики Дионисије казао..." (VII Вас. Саб. 2. канон)

Познавање божанствених књига (канона и Писма) јесте суштина епископства, а тиме и православних. Зато су право славни они који имају заједницу вере, догматско јединство, и заједницу Божијих заповести, тј. канона (в. Православно исповедање I део 72. одговор), коју зовемо канонско јединство. Ово двоје извиру из литургије али и испуњавају у извесном смислу ту литургијску заједницу. Нема Божије литургијске заједнице православних без вере коју они на свакој литургији исповедају, нити може бити те литургијске заједнице ако епископ има неку своју, не од Бога наслеђену веру. Ако је такав епископ нарушио наслеђену веру, што је суштина епископства, нарушио је и наслеђену власт и више није епископ.

„... Јер они, који се одјељују од опћења са својим предстојником због какве јереси, која је од светих сабора, или Отаца осуђена, то јест, кад он јавно проповједа јерес и открито њој у цркви учи, такови... ће напротив бити заслужни части, која православнима пристоји. Јер они нијесу осудили епископе, него назови-епископе и назови-учитеље, нити су расколом порушили јединство Цркве него напротив похитали су да ослободе Цркву од раскола и раздијељења." (15. канон IX Пом. Сабора)

Назови-учитељ је истовремено и назови-епископ. Зато је сваке части достојан онај ко прекине заједничарење са таквим еписком. Јер се у личности назови-епископа човек може одредити само као назови-православан!

Ако измењена вера уништава епископско достојанство онога човека - јеретика, и чини немогућом литургијску заједницу којој би он био предстојник, и доводи у питање православност оних који с њиме заједничаре, тада је очигледно да и када се било ко ко припада литургијској заједници истинскога епископа окрене против вере коју епископ проповеда онако како ју је примио од Отаца, тај више не може бити православан, нити бити у заједници са православним епископом.

„Не може се допуштати јеретицима, који остају упорни у јереси, да улазе у дом Божији." (6. канон Лаод. Саб.)

„С јеретицима или расколницима не треба се заједно молити." (33. канон Лаод. Саб.)

Одступање од једине спасоносне вере јесте и одступање од једине спасоносне истинске литургијске заједнице.

Стога Црква предаје анатеми (одлучењу од литургијске и сваке црквене заједнице, педагошки, али и суштински речено - проклетству) све јеретике:

„... одбацујемо пак, и предајемо анатеми све оне, које су они (Свети Оци) одбацили и анатеми предали, као непријатеље истине и као такове, који су узалудно бјеснили противу Бога и који су неправду хтјели да на висину подигну..." (1. канон Трул. Саб.)

Јединствени и Васељенски карактер православних у заједници Крви и Тела Христа огледа се у њиховој јединственој вери. А њихова љубав према Богу одражава се уз остало и чувањем те вере. Зато 1. канон Трулскога Сабора јеретике назива: „непријатељима истине", онима који „бјесне против Бога", и онима који „хоће да неправду на висину подигну"!

Суштину епископства (в. 2. канон VII Вас. Саб.) чине богопредане речи, тј. право познавање божанствених књига. Међу ове Књиге спадају и канонске одредбе Светих Отаца. Стога се од будућега епископа тражи „да има готов и способан дух, да размишљено а не тек површно чита света правила (- каноне), и свето Евангелије..." (2. канон VII Вас. Саб.). Очигледно је да свештени канони заузимају исто поштовање као и догматска определења - ороси. Ово стога што канони представљају законе Божије, који су доношени надахнућем Светога Духа, да би се на законски начин осујетили немири самовласних људи, и сачувало литургијско јединство православних у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви. Тиме је ово јединство добило и свој видљиви израз у канонском јединству.

Чување канона представља чување саме Цркве. Слично као што чување вере чува Цркву. Ово стога што су у суштини канони на законски језик преведена вера Божија. Стога је држање канона спасоносно.

Канонско јединство православних значи да све Цркве морају да признају и чувају једне и исте каноне, и то до последњег.

„... И нико не смије гореспоменута правила мијењати или укидати, или осим изложених правила имати друга, која су под лажним насловима измишљена од неких, који су истином хтјели да тргују. Ако се освједочи, да је ко покушао новим замјенити или уништити које од горенаведених правила, такав ће подлећи епитимији, коју наређује оно правило, противу кога се је огријешио..." (2. канон Трул. Саб.)

Ипак се напуштање једног канона не мора схватити као напуштање канонског јединства Цркве. Споменута одредба то сведочи, јер не налаже свргнуће и одлучење од Цркве за починиоце, као што то налажу канони који санкционишу раскол.

Раскол представља одступање од канонског јединства у тој мери, да се по догматима, које запуштени канони законским изразом штите, може закључити да је учињено отцепљење од Цркве, тј. од њене гране наслеђивања власти и благодати Божије. Шта подразумевамо под граном наслеђивања власти и благодати Божије?

Господ Исус Христос који нам је предао наслеђе власти и благодати Оца Светим Духом, учинио је то сабраним апостолима (в. Јован 20. 21.-23. и Дјела 2.1.-4.). Сва предана пуноћа власти и благодати налази се стога у Васељенском Сабору, као изразу Васељенске Цркве. Али у пословима од интереса за само једну помесну аутокефалну Цркву, као саборном делу Васељенске Цркве, актом о настанку те аутокефалне Цркве, њеном Сабору епископа је предата пуноћа власти и благодати Божије (в. 18. канон Карт. Саб.). И даље, у пословима од интереса за сваку поједину Епископију, као саборном делу аутокефалне Цркве, (в. 34. канон Ап.) предата је самим рукоположењем њеног епископа и призвањем Светога Духа власт и благодат Божија.

Видимо пут и начин наслеђивања власти и благодати Божије. Истим путем, само у обрнутом смеру креће се саборност православних, омогућена управо непрекинутим и законитим и истинитим наслеђивањем власти и благодати Божије. Као што је, дакле, сабирање у Крви и Телу Христа литургично, тако је и наслеђивање власти и благодати Божије литургично.

Али, многи обузети безумљем самосилништва, помислише да могу сами по себи засновати своје наслеђе, и мимо литургијског начина стећи литургијски пут, и своје властољубље прогласити за Божије наслеђе. Но, они су заправо отпали од њега. Зато они не могу бити носиоци саборности, јер немајући учешћа у божанском наслеђу нису извори благодати. То се зове раскол. Суштина раскола је двострука. Он представља отпадање од гране наслеђивања власти и благодати Божије. Али настанак у једном сабору (Епископији нпр.) парацрквене власти (тзв. пара-олтара), што само изгледа као расцеп Цркве (два центра власти, истински и пара-центар, у једном сабору). Но, немогуће је разделити, расколити Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву. Од ње се може само отпасти.

„Презвитер, који презријевши свога епископа, осебни збор сабере и други олтар подигне, а не може окривити епископа у чему противу благочастија и правде нека се свргне као властољубац; јер је само-силник. Исто тако и остали клирици, и колико их уз њега стане; свјетовњаци пак нека се одлуче. Али све ово нека буде, послије прве и друге и треће опомене од стране епископа." (31. канон Ап.)

Како се код раскола не ради о лажном учењу о Богу, него о самосилништву, које је себи нашло повода у неким мишљењима различитим од мишљења оних који јесу православни, а која се мишљења не чине неизгладљива (в. 1. канон Василија Великога), раскол се често не сматра јересју, него само канонским раскидом са јединством Цркве. Али ово устаљено гледиште нема оправдања. Свети Василије Велики у 1. канону прави разлику између јереси, раскола и незаконитог збора, али само у случају примања у Цркву оних који су „крштени" од истих отпадника. И 33. канон Лаодикијскога Сабора као да прави разлику између јереси и раскола, али је та разлика само појавна, о чему сведочи и иста наредба -забрана молитвене заједнице.

Немогуће је повредити канонско јединство, а не повредити догматско јединство Цркве. Стога 6. канон II Васељенски Сабор одређује:

„... Јеретицима ми сматрамо колико оне, који су одавна из Цркве искључени били, толико и оне, који су били послије од нас анатемизирани; осим тих и оне, који се причињају да праву вјеру исповиједају, а међутијем у раскол пријеђоше и завјере  склапају  противу  наших канонички  постављених епископа..."

Раскол и завера против канонички постављених епископа јесте јерес и јесте раскид са догматским јединством Цркве. Како то?

За расколнике се каже у одредби канона да се они „причињају да праву вјеру исповиједају, а међу тијем у раскол пријеђоше". Сами чин преласка у раскол показује да расколници не верују у многе еклисиолошке догмате, а најпре у онај о Једној и литургијској Цркви. Расколници су еклисиолошки јеретици!²

Сада смо у прилици да одговоримо на питање ко су православни.

Православни су људи окупљени у заједницу око истинскога епископа, који има наслеђе власти и благодати Бога, којом се благодаћу спасавају и изван те благодати нема на земљи другог спасења, нити се изван истинских епископа може наћи други извор ове јединствене благодати. Заједница око истинског епископа јесте заједница у Крви и Телу Христа, која је изражена, запечаћена и чувана наслеђеном и спасоносном, једином, Божијом вером и канонима.

КО СУ НЕПРАВОСЛАВНИ

Уколико се хвалимо и надамо спасењу наслеђем у јединој Божијој, Васељенској Цркви, то смо дужни да истоме наслеђу Божије вере и канона следимо у одговарању на постављено питање.

„... исто тако, ни сјединити браком са јеретичком, или јудејском, или јелинском особом, осим, ако особа, која жели да се браком сједини са православном, обећа, да ће се обратити у православну вјеру..." (14. канон IV Вас. Саб.)

Канон оштро разликује православне од неправославних, оне који јесу у заједници Крви и Тела, у заједници православне вере, од оних који су изван те заједнице. Канон све неправославне дели у три категорије: јеретике, јудејце и јелине. И ником од њих не дозвољава приступ светој тајни брака, осим, снисходећи, икономије спасења ради, ако искрено обећа да ће се обратити вери православној. Слично видимо и у одредби 6. канона Лаодикијскога Сабора, где се присуство литургији у храму забрањује упорним одступницима од вере православне, што значи да сваки неправославни који жели да чује истину и да је призна, може ући у храм.

а) Јеретици

Јеретици су данас за неке савремене (који се саображавају духу времена данашњега) теологе и епископе оклеветани људи; оклеветани од стране Светих Отаца, који су, слушајући апостоле, јеретике предали анатеми, и све њихове чинидбе прогласили не само безблагодатним, већ и злим.

„Не треба примати јеретичких благослова, јер су они више злословла, него ли благослови." (32. канон Лаодик. Саб.)

Насупрот светоотачком ставу, данас постоји тренд да се јеретицима призна ваљаност вере њихове, која се не назива лажном него се зове „другим предањем", те да им се призна благодатност не само благослова, него и крштења и евхаристије. Јеретици се више не називају јеретицима него „сестринским Хришћанским Црквама" у свему равноправним са Божијом Црквом православном. Месеца фебруара 1991. г. у Канбери је донет и усвојен документ - апел свим „црквама" (усвојен и од православног цариградског епископа и других) о прихватању седам теза и њиховом спровођењу у живот. Тезе су: 1. „међусобно признање крштења; међусобно признање свештенства; прихватање Никејско-цариградског символа вере као заједничког израза апостолске вере; евхаристијско општење; заједничко сведочење еванђеља; заједничко деловање у циљу очувања мира и поретка у свету; омогућавање парохијама и заједницама да изразе на одговарајући начин локални степен постојећег општења."

Наведене тезе су операционализација „теологије сестринских цркава". У историјат ове назови теологије нећемо улазити. У суштини она је антиеклисиолошка теорија, која за основ има тврдњу да све тзв. хришћанске вероисповести и заједнице представљају у збиру пуноћу хришћанства, која је историјским разлозима (дакле не богословским) раздељена на различита учења, која нису супротстављена међу собом, него представљају само различите интерпретације локалних предања. Тако посматрано, хришћанство данас постоји у виду много Цркава, и до пуноће његове треба доћи историјским (дакле опет не богословским путем) компромисом, ради кога се догмати проглашавају мртвим словима, а велича „љубав", тј. сентимент - у овом случају безверна, демонска прелест.

Да би се различита учења могла довести у стање не-супротности, било је нужно догмате вере, у свој њиховој светости, сахранити, а тиме и веру Божију. Створен је појам хришћанства као конфесионалног плурализма, у коме се не види, и не зна Истина. У том плурализму, истина је све оно што улази у компромис! А јерес је све оно што не улази у компромис. Тако је историјски компромис мера истине, и мера лажи!

Ту је вера мртва!

„А без вере није могуће угодити Богу." (Јевр. 11. 6.)! „Један Господ, једна вјера, једно крштење," (Ефес. 4. 5.)! На вери почива Црква: „Блажен си Симоне, сине Јонин! Јер тијело и крв не открише ти то, него Отац мој који је на небесима. А и ја теби кажем да си ти Петар, и на томе камену сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати." (Матеј 16. 17. и 18.). Заиста вера је од Бога, а не од човека („крви и тела")! Заиста, на тој, Божијој вери Господ Исус Христос је основао своју, а не људску, Цркву. Заиста, Цркву од пакла брани вера, а не компромис. Ако је истина, а јесте, да на вери почива Црква, тада је вера мера хришћанства, и мера јереси.

Ми не знамо за разна предања. Ми имамо једно једино предање - наслеђе од једног Бога, и то наше наслеђе јесте мера истинитости свих интерпретација, и историјских искустава! Зато се ми увек и у свакој прилици враћамо Светим Оцима, као поузданом путоказу. У том смислу православље и јесте непрекинути поглед на Свете Оце.

Свети Оци предају анатеми свако локално предање и сваку интерпретацију, која се разликује од Божије. Они то просто зову јересју (в. 1. канон Трул. Саб.). А у јереси боговидо гледају ђавола. „Пошто је нечастиви био посијао сјемена јеретичкога кукоља, пак, видећи да се исти мачем Духа са коријеном чупа..." (13. канон IХ Пом. Саб.)

Сјемена јеретичкога кукоља која је ђаво посијао, сада се зову „сестринским Црквама", уместо да се мачем Духа чупају и ван Цркве сажижу огњем вечним.

„Али пошто смо споменули о јеретицима као о мртвима..." (Из 39. посланице о празницима Светог Атанасија Великог)

Ако су јеретици „као мртви", ако су „непријатељи истине" (в. 1. канон Трул. Саб.), да ли могу бити хришћани?

„Који се из јереси обраћају у православље и к броју оних, који се из јеретика спасавају, примамо по слиједећем обреду ... те их први дан Христјанима чинимо..." (6. канон II Вас. Саб.)

„Ни с каквим јеретиком не смије се брак склапати, или за такове давати синове, или кћери, него напротив треба њих узимати, ако обећају да ће Христјани постати." (31. канон Лаод. Саб.)

Хришћани су они који се вером Божијом спасавају. Та вера је спасоносна и јеретицима, ако је приме од срца и ступе у Цркву по одређеном обреду. Тек тада и они постају они који се спасавају - Хришћани. Црква православна их чини Хришћанима!

„Ми држимо веру Саборне Цркве, коју Господ даде, Апостоли проповедаше, Оци очуваше. Јер је на њој Црква основана, и ко отпадне од ње (- вере, прим. аут.) тај није Хришћанин нити се може називати Хришћанином." (Свети Атанасије Велики Ad Serpionem 1.28)

„... не треба да се мијеша оно што се не може мијешати, нити састављати са овцом вука, ни са Христовим дијелом нашљедство гријешника (- јеретика прим. аут.)..." (72. канон Трул. Саб.)

Свети Атанасије Велики потврђује оно што су Оци у канонима записали. Јеретик се не може називати Христовим именом. Оно што ће необраћени вери и Цркви јеретици да наследе није удео спасених, тј. слава Божија. Стога је свако (види посланицу Светога Теодора Студита монаху Методију), а посебно црквено мешање, или општење православних са јеретицима недозвољено.

Пошто се јеретици на темељу својих лажних вера, у оквиру својих заједница не спасавају, него гину, то је онда јасно зашто Свети Оци јеретичка учења називају семенима нечастивог. Јер, он, човекомрзац, полаже семена наизглед угодна, али која смрт доносе. Он вара новим тзв. учењем, или савремено речено, интерпретацијама других предања, с намером да превари и убије. Па ако је тако његово поступање још од почетка, и нико ни не очекује да би он променио своју ћуд, није јасно како су неки од оних који се најсјајнијим именима међу православним називају, не уочавајући те лажи, престали да верују Писмима, и да јеретике зову својом браћом у Христу, Хришћанима, а њихове заједнице сестринским Црквама?

„Или не знате, да ко се с блудницом свеже једно је тијело с њом." (I Кор. 6.16)

Ко се с блудницом свеже и сам је блудник, и плату за блуд ће добити. Говори ли ово Апостол Павле само за блудницу, или и за јеретике. Јер, ако се света Црква свеже с нечастивом јереси, зар се по саборности она тада не изједначава са јеретичким заједницама нечастивих, и зар јој није удео у наслеђу, плати њиховој. Ово тумачење у потпуности оправдава наведена одредба 72. канона Трулскога Сабора.

Нека нам буде опроштено што ћемо се користити начином Апостола Павла: - један сатана, бог лажи; једна лажна вера; једно лажно крштење.

Па ипак, да ли јеретици имају Цркву?

„Никако не треба ради поменутих разлога (молитва и појање светих песама прим. аут.) улазити у такве цркве, јер је написано: Ето ће вам се оставити ваша кућа пуста, а чим је уведена јерес, уклонио се одмах и предстојник дотичнога мјеста анђео, по ријечи Великога Василија, и црква се таква претвара у обичну кућу, и нећу да уђем у цркву злих људи, каже цар Давид..." (3. одг. Светог Теод. Студ. мон. Методију)

Шта Василије Велики говори, а на шта Свети Теодор Студит указује, када каже да чим се уведе јерес, анђео Цркве се уклања и Црква постаје обичан дом? Погледајмо колико пута Господ у порукама анђелима (епископима) Цркава (Откр. главе II и III) напомиње нужност, (било као похвалу, било као упозорење) чувања чистоте од уплива лажних учења. Равно дванаест пута. И шта ће бити ако анђео Цркве попусти, и јерес обори беспрекорну веру? „Уклонићу свјетњак с мјеста његова ако се не покајеш" (Откр. 2. 5.). Другим речима, ако јерес буде уведена у Цркву, одмах анђео, тј. епископ те Цркве се уклања, губи свој светњак с места његова, тј. губи освештање, губи власт и благодат Бога, којој је вера основ. Стога и тзв. црква којој такав човек стоји и даље на престолу, (в. 15. канон IX Пом. Саб.) постаје обичан дом, али не сасвим обичан, него постаје дом, „црква злих људи". У храм такве цркве не треба ићи ради молитве или појања светих песама. У том смислу је одредба 9. канона Лаод. Саб.:

„Не може се допустити, да они, који припадају Цркви, полазе ради молитве или службе у гробља, или у такозване мученичке храмове јеретика..."

Богословска мисао Светих Отаца, да јерес (лажно учење) по себи има силу да од епископа палог у ту замку нечастивог одмах удаљи власт и благодат Божију, којој је истинито учење суштина, нашла је свој законски израз у наведеној одредби 15. канона IX Пом. Саб. Можда не пада у очи, али канон развлашћује, оправдава и похваљује, па дакле и озакоњује, одступ од црквеног општења са оним епископом (назови-епископом) који јавно у цркви проповеда већ од Цркве, тј. од епископског Сабора осуђену (препознату као такву) и анатеми предату јерес. Дакле канон тражи два услова, која када се испуне, чине законитим прекид општења са епископом одмах, дакле и пре његовог формалног свргнућа. Прво, тај епископ мора своје лажно учење да проповеда јавно, у Цркви, пред лицем народа, тако да је његова лажна проповед свима позната. Ако ли је он лажне догмате износио као истините у приватном разговору, тада се то треба и доказати пред Сабором, до чије се одлуке такав епископ сматра у пуној власти (в. 19. канон Карт. Саб.). Друго, јерес коју такав епископ проповеда мора бити већ од раније осуђена. Ово стога што само Епископски Сабор има власт да ново учење свога епископа проверава, и да га, упоређујући га са наслеђеним Божијим учењем, осуди. Сем тога, не може се допустити да свако по свом увиђају одлучује о истинитости учења, јер би то довело до настанка многих црквених нереда. Али, постављањем ова два услова не мења се у бити речена богословска мисао Светих Отаца.

Ако епископ одређује Цркву Црквом, и Хришћанина Хришћанином, а ако је суштина епископства истинито познавање светих књига (в. 2. канон VII Вас. Саб.), тј. истинита и наслеђена Вера Божија, тада је сигурно да јеретици не могу имати Цркву, онакву каква је описана у Никејско-цариградском символу вере - Једну, Свету, Саборну и Апостолску. Зато што су отпали од вере, изгубили су суштину епископства, без које нема епископа, онаквог каквог описују Оци Јерусалимског Сабора 1672. године, као „извор свију тајана Васељенске Цркве, кроз које се спасење добија", па тада нема ни Цркве Христове ни спасења у јеретичким, сада можемо рећи - псевдо-црквама, или зборницама сатаниним (в. Откр. 2. 9.). Ово је толико тачно да се „не може допустити да они, који припадају Цркви, полазе ради молитве или службе у гробља, или у такозване мученичке храмове јеретика".

Шта би значило тврдити да између јеретика и православних постоји јединство у пуноћи Хришћанства? Значило би „подизати неправду на висину" (в. 1. канон Трул. Саб.)!

На реченом скупу у Канбери 1991. године усвојене су тезе „у циљу пуног видљивог јединства" цркава, као да се само по себи подразумева дато јединство невидљиво постоји кроз свете тајне, и као да сада усвајањем теза треба исто јединство да тријумфује својом очигледношћу. Кроз ове тезе заправо тријумфује богословска незрелост оних епископа православних, који су се испод текста потписали, а још и више оних који „побожно" ћуте и не протестују.

Да бисмо докучили шта се крије иза тих усвојених теза, погледаћемо их мало пажљивије.

„Међусобно признање крштења". Ово је полазна теза. Овако изречена, теза претпоставља потпуну равноправност јеретичких псевдо-цркава са Божијом Црквом. И то не формалну, процедуралну равноправност, него суштинску. Јер она кад тражи међусобно признање крштења, претпоставља да и псевдо-цркве имају истинско крштење, и да ће оне, имајући по себи истинско крштење, признати православнима крштење, потпуно као и православни њима. Ово значи да, без обзира на спољашње признање, псевдо-цркве имају крштење, те да православна Црква није једина Црква, једина која има крштење истинско. Овим се крши догмат да је Црква једна и једина, да је она, као таква, једина ризница светих тајни кроз које се спасење добија, једино станиште Истине које на јединој вериБожијој стоји...

„Једно тијело, један Дух, као што сте и позвани у једну наду звања својега; Један Господ, једна вјера, једно крштење..." (Ефес. 4. 4. и 5.)

О каквој једној јединствености Апостол Павле говори? О Цркви. И премда је у исказу био малоречив, није пропустио да помене да је Црква и једна вера. Дакле, не да постоји једна Црква, тело Истине, а много-верје, много-вероисповедања, него једно-верје, једно-вероисповедање. И тада, и само у таквој, једно-Господњој и једно-верној Цркви може бити једно крштење. Печат истинитости крштења јесте вера!

Ова мисао (догмат) је нашла и свој канонски (законски) израз!

„Епископ, или презвитер, ако изнова крсти онога, који у истини има крштење, или ако не крсти онога, који је од нечастивих био оскврњен, нека се свргне; јер се наругао крсту и смрти Господњој и није разликовао праве свештенике од лажних свештеника." (47. канон Ап.)

Света тајна крштења се не понавља (Православно исповедање I 102.) - то је и догмат и закон. Но, како постоје (или су постојали) јеретици који исповедају да православно крштење није истинито, те да православне треба крстити њиховим крштењем, уколико би епископ, или презвитер, крстио онога за кога зна да има православно крштење, тај би или и сам био јеретик, или у веру неупућен, те би подлегао свргнућу. Истој казни би подлегао и онај који би одбио да крсти онога који би био без православног крштења, а крштен, „оскврњен" од јеретика, „нечастивих", јер би он одбијајући да крсти онога, или био и сам јеретик, или би признавао крштење јеретика за истинито (што је кажњиво истом казном по 46. канону Ап.), чиме би се наругао крсту Господњем и смрти Његовој; и не би разликовао лажне од правих свештеника.

Ругати се смрти и крсту Господњем. Под крстом се разуме управо крштење (в. Матеј 20. 23. и Лука 12. 50.). Под смрћу Господњом такође се разуме крштење:

„Или зар не знате да сви који се крстисмо у Христа Исуса, у смрт се његову крстисмо?" (Римљ. 6. 3.)

Сви православни који се крстише, крстише се у смрт Господњу. Али не из љубави према смрти, него напротив, из љубави према васкрсењу у живот вечни:

„Тако се с Њим погребосмо кроз крштење у смрт, да би, као што Христос уста из мртвих славом Очевом, тако и ми ходили у новом животу." (Римљ. 6. 4.)

Како великој тајни Божијој се руга ненаучени свештеник, или онај који признаје крштење јеретика за истинито? А колико се тој тајни ругају сами јеретици, свесно или из заблуде. Ругају се противљењем истинској и јединој од апостола наслеђеној вери.

Неразликовање лажних од правих свештеника. Суштина јерархије јесте вера наслеђена од Отаца кроз познавање светих Књига. Од те суштине јеретици су отпали. И који то не види него јеретицима признаје крштење као свештени чин, признаје им и свештенство (што је кажњиво по 45. канону Ап.) и тиме и сам отпада од свог свештенства, од своје суштине свог истинског свештенства, и бива свргнут.

Шта се из до сада реченог може закључити? У заједници крштење истинско или постоји, или не постоји. Не може се бити условно крштен. Апостоли, и Свети Оци су, што догматима, што канонима, исказали да само у заједници православних, тј. у Цркви правоверних постоји крштење, као једна од светих тајни, којом се човек чисти од ранијих греха, а која уз остале свете тајне чини пуноћу наслеђа благодати, које је за своју Епископију извор епископ. У јеретичким заједницама нема свете тајне крштења која би била део неког другог наслеђа, другог предања, другог учења. Због тога православни не могу да признају јеретицима крштење! Ако би оно постојало, а до сада га православни нису признали, и јеретике су крстили при обраћању Цркви, тада су сви они, за свих две хиљаде година, под грехом, јер су крстили већ крштенога. А ако ли јеретици немају крштење, како да им га православни признају, а да не потпадну под исти грех -ругања крсту и смрти Господњој.

Но, имамо сведочанство да јеретици немају истинско крштење:

„Заповиједамо да се свргне епископ, или презвитер, који призна крштење, или жртву јеретика. Јер, како се слаже Христос с велијарем? или какав дијел има вијерни са невијерником?" (46. канон Ап.)

Када нам је заповеђено да нипошто не признамо крштење јеретика, тиме нам је и засведочено да јеретици (невјерници, кривоверници) немају крштење. Како онда да га следујући тези признамо, кад га нема? Зар зато што јеретици поштују наше крштење?

„... и ако они (- јеретици, прим. аут.) почитују наше крштење, то нас ни најмање не мора збуњивати; нити смо зато ми дужни благодарност им показивати; него морамо у пуној тачности правила извршавати..." (1. канон Василија Великога)

Ипак, дужни смо напоменути, да неки између раскола, сагласно 1. канону Светога Василија Великога, могу имати крштење мирјанско, дакле без печата дара Духа Светога. Ради се о оним расколима, чији предстојници јесу били свргнути, и као такви су престали да буду у могућности да другима саопштавају благодат Духа Светога, јер су и сами изгубили благодат свештенства, али свргнути нису били и искључени из црквене заједнице, па су се нашли у позицији мирјана, тзв. царског свештенства и по томе могу као и сви мирјани да крсте. Али то крштење, при обраћању дотичних Цркви мора бити допуњено „правим црквеним крштењем", тј. миропомазањем. Дакле, само у заједници таквих раскола, по себи, постоји овај непотпуни и изузетни облик крштења.

Но, у Цркви постоји појам „признања крштења из јеретика" али само онда када неки јеретици (канони изреком помињу који) желе да се обрате Цркви и спасењу, дакле, када долазе у додир са Црквом:

„Који се из јереси обраћају у православље и к броју оних који се из јеретика спасавају, примамо по слиједећем обреду и обичају: Аријане, и Македонијане, и Саватијане, и Новатијане, и који се називљу Катарима и Лијевима, и Четрнаестодневнике или Тетрадите, и Аполинаристе примамо, пошто преставе од себе писмено и анатемизирају сваку јерес, која друкчије учи, него што учи Света Божија, Саборна и Апостолска Црква, знаменовавши их, то јест помазавши им најприје светим миром чело, очи, ноздрве, уста и уши и док их знаменујемо, кажемо: „Печат дара Духа Светога..." (7. канон II Вас. Саб.)

Код ових јеретика (Катари су више раскол) не може бити ни речи о ма каквом облику крштења истинскога мимо додира њиховог са Црквом, тј. мимо њиховог обраћања православљу. То се види по томе што канон следећи обичај и снисходећи јеретицима у што лакшем њиховом обраћању Цркви, поставља као услов њихово писмено анатемизирање сваке јереси. Тек тада они могу бити примљени по описаном обреду, који не обухвата трикратно погружење у име Оца,  и Сина,  и Светога Духа. Претходним анатемизирањем правоверју супротних јереси, они излазе из јеретичких псевдо-цркава, и прихватају не само црквено учење, него и анатеме Светих Отаца, суд њихов о јеретичком учењу. Дакле, није довољно исповедити Никејско-цариградски символ вере, него је потребно, још и анатемизирати, и то у писменој форми, сваку јерес. То је знак изласка из јереси, и тек тада Црква, осведочена о напуштању лажних догмата, прима дотичног човека у своју заједницу светих тајни на описан начин. Уколико би из неког разлога човек одбио да анатемизира јереси, тада би без обзира што припада једној од наведених јереси, био приман као јелин (онај који први пут чује за име Господа Исуса Христа), тј. био би стављен међу оглашене и учењем би напустио јерес и био крштен православним погружењем!

„... примамо као јелине, те их први дан Христјанима чинимо, други оглашенима за тијем трећи их заклињемо трикратним дувањем у лице и у уши, и тада, пошто их поучимо истинама вјере и настојимо да дуго у цркви пребивају и слушају Свето Писмо, крстимо их." (7. канон II Вас. Саб.)

Овако описани начин примања јеретика у православље је по слову канона општи, тј. важи за све јереси оног доба (друга половина IV века), које нису изреком поменути у првом делу канона. Трећег начина примања јеретика нема. Отуда, уколико човек одбије да анатемизира јереси, макар и припадао групи јеретика, из које се људи примају без православног погружења, биће примљен овим дужим начином.

Нужност претходног анатемизирања јереси, тј. претходног изласка из јереси, јесте доказ да ни у тим јеретичким псевдо-црквама нема крштења у светотајинском смислу. Јер, кад би га било, кад би оно постојало у истини, и без додира са Црквом, зар би анатемизирање било, или могло бити претходни услов? Али, зато што јесте претходни услов да човек анатемизира лажна учења, и тако иступи из јеретичких заједница, препознајемо, колико лажно учење уништава свету тајну крштења, као и сваку другу. Јер, док год човек не одступи од лажног учења, Црква му нити признаје крштење из јеретика, нити му даје своје крштење.

Овај став поткрепљује и одредба 2. канона Трулскога Сабора, која одаје почаст, озакоњује и тиме даје печат истине канону (јединоме) Картагенскога Сабора 251. године под Кипријаном Картагенским, а којим се одређује да се сви јеретици без разлике примају пуним православним крштењем. С друге стране исти Трулски Сабор је донео свој 95. канон који афирмише 7. канон II Вас. Саб. и начин пријема неких, поменутих, јеретика без православног погружења, јасно уз претходно писмено анатемизирање јереси. Па, иако се обичај примања по одредби Картагенскога Сабора одржао већ у време Трулскога Сабора само у великој области исте дијецезе, обзиром на то да се ради о основном принципу еклисиологије, сматрамо да је тај обичај примања, (ако у једној дијецези не представља грех крштења већ крштеног, то неће ни у другим), општи са догматске стране, али и обичај примања по одредби 7. канона II Вас. Саб. као икономичан, (иако раширенији), будући да важи само за мали број јереси и да је условљен претходним писменим анатемизирањем јереси, сматрамо за изузетан. Стога, нема греха крштења већ крштеног ако неко и изван картагенске дијецезе крсти јеретика из оних јеретичких заједница из којих се признање тзв. крштења, може извршити, особито ако је то жеља самог јеретика!

Признавање крштења из јеритика није признавање истине у јеретичкоме крштењу већ је то начин примања јеретика у Цркву, где се, при свим условима, јеретик не погружава православно, што је спољни вид крштења, него му се, будући да је осудио јеретичка учења, признаје, зато и само тада, погружење јеретичко, које у томе смислу Свети Оци називају „умивањем", да би показали његову безблагодатност. И, пошто је сам човек осудио лажно учење и тиме на тај начин исправио оно што је због лажног учења и у умивању било криво, Црква описаним начином испуњава, облагодаћује то умивање и претвара га у крштење. Одавде произилази суштина претходног анатемизирања јереси. Ако осуда лажног учења исправља што је скврно и у умивању лажно названог крштења јеретичкога, зар нам то не говори како лажно учење скврни и споља и изнутра?

„Зато Господ није само просто наредио да крштавамо, већ је прво рекао - научите, па тек онда - крстите у име Оца и Сина и Светога Духа, да би се из поуке пробудила права вера а потом се вера употпунила крштењем. Многи из других јереси говоре само речи, а не умију исправно, као што је речено, нити имају здраву веру, зато је бескорисна вода коју они дају и недостаје јој благочешћа, те онога који се њоме умива више прља у бешчашћу неголи што га искупљује." (Свети Атанасије Велики, ПГ т. 26.)

Шта значи признати крштење јеретичких заједница? Значи пуштати јеретике у молитвену и литургијско-евхаристијску заједницу православних, без икакве промене у њиховом веровању. На шта би се свело тада православно веровање? На фракцију њиховог јеретичког веровања. Отуда и последици признања јеретичког крштења сасвим одговарајући назив тезе: - Међусобно признавање крштења.

На жалост, у неким Црквама теза је постала пракса.

„Међусобно признавање свештенства". Теологија „Сестринских цркава" одражава се и у овој тези. Као и претходна, о међусобном признавању крштења, ова теза се заснива на претпоставци да јеретичке псевдо-цркве већ имају, саме по себи, независно од Цркве, истинско свештенство, које као такво служи пред лицем Бога, и од Бога на јеретике низводи благодат Светога Духа. Теза би требало да оствари спољашње јединство свештенства свега разноверујућег Хришћанства, као што оно, по заговорницима ове тезе, есхатолошки већ постоји изнутра.

На срећу, Свети Оци, од којих преузесмо све ово у чему јесмо, оставили су нам, као малој деци, у наслеђе сасвим довољно догматско-канонских поука, да бисмо се њима руковођени, могли одредити према овој тези.

„Ако који епископ, или презвитер, или ђакон, прими од кога друго рукоположење, нека буде свргнут и он и онај, који га је рукоположио; осим случаја да се докаже да је од јеретика био рукоположен. Јер који су од такових крштени, или рукоположени, не могу бити ни вијерни, ни клирици". (68. канон Ап.)

Канон у првом исказу забрањује друго рукоположење на исти степен свештенства. Али томе греху неће потпасти онај, који рукоположи некога, ко је у јеретика био у свештенству, тј. био од њих рукоположен. Овај став је идентичан ставу 47. канона Ап. по коме је забрањено крстити онога који већ има истинско крштење. У оба се случаја истинско крштење и истинско рукоположење везује само за оно добијено од православних у Цркви, док се свако друго сматра лажним, нечастивим. Канон то као да сумира: „Јер, који су од такових (јеретика) крштени, или рукоположени, не могу бити ни вијерни, ни клирици." Иако се канон бави рукоположењем, он када указује на лажна рукоположења, као да се повезује са 47. каноном Ап. који се бави крштењем. Као што од јеретика крштен није Хришћанин, тако ни од јеретика рукоположен није клирик. Ако се 68. канон Ап. повезује са 47. каноном на тако јасан начин, и ако забрањује рукоположење онога (на исти степен), који у истини већ има то рукоположење, зашто 68. канон Ап. не наређује и друго, попут 47. канона Ап., а наиме, да се свргне онај ко одбије да рукоположи онога од јеретика рукоположенога?

Рукоположење је света тајна која се даје само ономе који је по оцени верних и онога који рукополаже, и по њиховој одговорности, спреман да буде клирик. Нико не може епископа нпр. да натера да некога рукоположи. Стога и нема наредбе да се онај који у истини није рукоположен, мора рукоположити, јер је од јеретика већ био рукоположен. И ту свакако видимо већ одговор на тезу из Канбере.

Када би у јеретичким псевдо-црквама било истинитог рукоположења, и истинитога свештенства, тада би постојала обавеза дотичне „свештенике" примати у свој олтар, и сваки епископ би им излазио у сусрет кад год би они пожелели да се обрате православљу, и уврштавао би их међу своје клирике. А заправо, одсуство ма какве наредбе у том смислу, значи да то што је неко код јеретика био у њиховом „клиру", не треба да на било који начин узбуђује православне, јер он није клирик, нити је оно клир!

„Не мора никакав од страних епископа, или презвитера, или ђакона, бити примљен без потврднога листа; а кад такав лист донесу, нека се просуди добро о њима, па ако су проповиједници благочастија, нека се приме, ако ли нијесу давши им колико им је потребито, у опћење их своје не примајте; јер много пријеваром бива." (33. канон Ап.)

Наведени канон стоји насупрот непостојећој одредби о примању јеретичких свештеника. Он захтева да се упркос потврднога листа, у коме између осталог постоји и све дочанство да је дотични у православном клиру, спроведе пажљива истрага да није у питању ипак јеретик. Ако се утврди да је дотични јеретик, њега као таквога који није проповедник благочастија не треба примати. Под примањем се подразумева, у првом смислу то да му се омогући да уђе у олтар за време службе, да би се тиме видело да је дотични странац истински клирик. Уколико је овај јеретик, канон наређује да се у олтар и у општење православних не примају, да се тиме види да није проповедник истине и да га нико од верних не сме слушати.

Уколико се јеретички „свештеници" не смеју у олтар примати, колико ли је теже замислити обавезу да се исти примају, рукоположењем или на други начин, у клир православних у оном чину у коме су били код јеретика. Обавеза таквог примања значила би да јеретици имају истинско свештенство. А међутим:

„Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако им пак допусти као клирицима, да што раде, нека се свргне." (45. канон Ап.)

Забрањено је допуштати јеретицима да што раде као клирици. Канон се не ограничава само на то да забрањује да јеретици обављају службу клиришку, него забрањује да се допушта да чине све, или боље рећи, ма шта од онога што чине клирици. То је само законски изражен грех неразликовања лажног, од правог свештенства (в. 47. канон Ап.). Забрањујући им да чине било шта од онога што чине клирици, канон јеретицима одриче свештенство! Зашто?

„... Јер суштину наше јерархије састављају богопредане ријечи, то јест, право познавање божанствених Књига, као што је велики Дионизије казао..." (2. канон VII Вас. Саб.)

„Ти си одбацио знање, и ја ћу тебе одбацити, да ми не вршиш службе свештеничке." (Осија 4. 6.)

Суштина и печат истинскога свештенства јесте исповедање, и проповедање, и вера благочастија, или другим изразом право познавање богопреданих речи, тј. учествовање у наслеђеној од Бога, Апостола и Светих Отаца, вери, или Богооткривеном Богопознању. Без такве свете вере Богу је немогуће угодити (в. Јевр. 11. 6.), па како да му се служи пред олтаром? Стога канони забрањују, не само допустити „клирику" јеретичком да служи, него и да улази у олтар, да даје благослов, да проповеда, и др. А у неким нашим Црквама видимо да епископи позивају у олтар јеретике и све остало.

Сада можемо закључити да 68. канон Ап. када каже да: „који су од такових (јеретика)... рукоположени, не могу бити ... клирици", уз чињеницу да ни крштени од јеретика не могу бити верни (Хришћани), то сасвим сигурно је да јеретичке псевдо-цркве немају свештенство. И то се види отуда, што они не могу рукополагати клирике, и опет, тај назови рукоположени назови клирик не може да крсти, јер је бесплодан.

Али, Црква православних у додиру са само неким од јеретика (заправо се ради о расколима) може Саборском одлуком, када се ови обраћају у православље, да их прима у своју заједницу као клирике, а не као световњаке.

„У погледу оних, који себе катарима називљу, када прелазе у католичанску и апостолску Цркву, Свети и Велики Сабор установљује, да се на њих имају руке положити и тада могу остати у клиру. Али прије свега морају писмено признати да ће се држати (у свему шљедовати догматима католичанске и апостолске Цркве..." (8. канон I Вас. Саб.)

Ради се дакле о примању, а не о признавању јеретичког клира. Јер све док катарски „клирик" не пружи писмено обећање (које је упоредљиво (потврда је истога) са анатемизирањем јереси што овај пружа да би му се крштење „признало") и тиме не одступи од јереси (раскола) неће му бити допуштено да улази у олтар, што је видљив знак да није клирик. Полагање руку на њих није рукоположење. Цариградски патријарх Тарасије под тим разуме молитву измирења истих са Црквом (Д. В. С. VII 93.) у смислу 43. канона Картагенскога Сабора. Овим полагањем руку Црква испуњава, облагодаћује, све оно што су својим „рукоположењем" чинили катарски епископи. Ствар је слична као код примања катарских световњака по одредби 7. канона II Вас. Саб. Стога на овом месту о томе не бисмо више говорили.

Разлог оваквоме пријему јеретичких „клирика" наглашен је у 57. и 68. канону Картагенског Сабора, а наиме тај је што они око себе окупљају народ, који су, уочивши заблуду јеретичку, поучили правим догматима истине православних, и преласком њих самих у православље где би задржали свој чин, и тиме бригу за народ, истовремено и сав исти свој народ превели к истини. Мислимо да би мимо овог изгледа на спасење душа многих, примање јеретичких „клирика" у клир православних по описаном обреду било безразложно.

Како јеретици у својим псевдо-црквама немају истинскога свештенства, то се о некаквом међусобном признавању свештенства при чему не би јеретици анатемизирали јерес и следили догматима Једине Цркве православних, не може са богословског становишта говорити.

„Евхаристијско општење". Ова теза би требало да буде манифестација оних теза, о којима смо говорили. Јер, ако дође до међусобног признавања крштења и свештенства, као да и јеретици и православни имају крштење и рукоположење, тада није ненормално да и православни једу жртву јеретика, и да јеретици приступају и причешћују се Крви и Телу Христа. Јер свештенство, јер крштење, чему служе? Зар не евхаристији? Ако ли имамо заједницу крштења и заједницу свештенства, тада имамо и заједницу у Крви и Телу. Мало по мало, и дође нечастиви да се дотакне својом гнусобом највеће Светиње!

Из ризнице наслеђа, које нам је оставио Свети Иринеј Лионски читамо следећи став: „Наша вера је сагласна са евхаристијом, и евхаристија потврђује нашу веру"! Вера Божија, наслеђена од Апостола и Светих Отаца, је сагласна, и потврђује се евхаристијом. Нека друга вера не може ни бити сагласна са Божанском евхаристијом, па се према томе не може ни потврдити у Божанској евхаристији! Једна је евхаристија, једна је и вера у њој, и њоме потврђена. А све друго, баш све, што није у евхаристији, што није сагласно, нити потврђено евхаристијом, удаљено је од Бога, и близу је ада. Тако и јереси.

Стога Јустин Ћелијски упозорава: „Intercommunio, општење са јеретицима у светим тајнама, нарочито у светој Евхаристији, то је најбезочније издајство Господа Христа, издајство јудинско и притом издајство васцеле Цркве Христове" (Солун 1974. г.).

Ове богословске мисли налазе упориште у канонима. Сви канони које смо прегледали а који се односе на чистоту крштења и свештенства од јереси, чувају не само крштење и свештенство, већ и више чувају Евхаристију. Но, постоје и неки други канони, које ћемо сада погледати.

„Не може се допустити јеретицима, који остају упорни у јереси, да улазе у Дом Божији." (6. канон Лаод. Саб.)

Канон забрањује јеретицима да улазе у Дом Божији. Будући да је „Дом Божији" написано великим словима, то се не подразумева тиме храм или црква, него управо сама литургија, која је Царство Божије, Дом Божији. Значи, забрањено је јеретицима да улазе у храм у време службе Божије, и то због тога што им се брани молитвена, литургијска заједница са верним, правоверним народом. Ако ли им је забрањена молитвена заједница, како им може бити допуштено да се причесте? Истина, канон оставља могућност јеретицима који желе да упознају истину „да уђу у Дом Божији", да уђу у литургију, али у литургију оглашених. Јеретици улазе, али не служе. После возгласа: Оглашени изиђите, излазе и они, јер почиње литургија верних, правоверних! Ако ли немају право да слушају литургију, како ће да се причесте?

„Не може се допустити, да они, који припадају Цркви, полазе ради молитве или службе у гробља или у такозване мученичке храмове јеретика..." (9. канон Лаод. Саб.)

Канон, као и претходни, забрањује молитвену или богослужбену заједницу правоверних са јеретицима, али у њиховим храмовима, тј. забрањује се правовернима да се скврне туђим (не Божијим) молитвама и службама. Уколико ову забрану прекрши световњак, одлучује се, ако забрану прекрши клирик, свргава се (в. 64. канон Ап.).

Изгледа да ови канони подразумевају само одлазак на јеретичка тзв. Богослужења ради молитве. Такав који то учини, сматра да и јеретици, као и правоверни имају удео са Христом. Отуда релативно блага казна за световњаке, а тешка за клирике. Важно је истаћи још и 34. канон Лаодикијскога Сабора:

„Никакав Христјанин не мора (не сме) остављати мученике Христове и обраћати се лажним мученицима, то јест јеретичкима, или који су прије јеретици били; јер су ови далеко од Бога. Нека су дакле анатема, који се к њима обраћају."

Претходни (9) канон забрањује „полазити ради молитве или службе у гробља" јеретика. Та места су била места где су укопавана тела јеретичких тзв. мученика. На први поглед, то исто забрањује и овај (34) канон. Али откуд толико велика разлика у казни, ако је прекршај исти? Анатема је много тежа казна од одлучења или свргнућа.

Разлика у изразима које користе Свети Оци је већа него што изгледа. Девети канон употребљава просто реч „полазити" . То још није одступ од Цркве. Али, зато 34. канон Ап. употребљава изразе: „остављати мученике Христове" и „обраћати се лажним мученицима". Ради молитве или службе полазити гробља јеретичка је једно, а остављати мученике Христове и обраћати се лажним мученицима јеретика је нешто друго, много теже. Наглашеност остављања мученика Христових изражава остављање саме сржи Цркве - Евхаристије. Јер се не ради о самим моштима светих, као да се оне остављају и као да се ту завршава грех, него се под остављањем мученика Христових, подразумева остављање оног камена на коме се Црква држи, а то је исповедање праве вере упркос мучењу. И још је то тај камен на коме се жртва приноси и освећује - олтар, који без моштију мученика не може бити (в. 7. канон VII Вас. Саб.), и чија се исповедничка жртва на тајанствен начин повезује са Христовом (Откр. 6.9.) жртвом. У том смислу се остављање мученика Христових сматра за остављање олтара, тј. Евхаристије Божанске. Отуда и претња анатемом.

Како се остављају мученици Христови? Обраћањем, лажним мученицима јеретичким, лажним, јер како у канону стоји: „јер су ови далеко од Бога. Далеко су јер њихова жртва није у складу са жртвом Христовом, будући да је основана на лажној, од Бога не наслеђеној вери. Обраћање лажним мученицима јеретика, јесте у ствари, обраћање лажним олтарима, који се држе на лажном исповедању вере. То у пракси значи, јести са лажног олтара, лажне жртве, тј. учествовати у лажној евхаристији.

Стога свако општење са јеретицима у светој тајни Евхаристије, било да се они у православном храму причешћују, било да се православни причешћује у лажној жртви, по 34. канону Ап. потпада анатеми.

Ипак, у пракси, једном појести (можда из незнања) лажну жртву, није још остављање Евхаристије, и неће подлећи анатеми, ако није праћено и нечим другим (нпр. сагласју са лажним догматима јеретика). На пример:

„9. питање: Презвитере, који су једанпут или два пута јели заједно са јеретицима, а нијесу били у црквеном опћењу с њима, нити су се потписали за јерес, да ли треба допустити заједничкој трпези и појању светих песама?

Одговор: Овдје треба видјети, да ли су свештеници они, који су јели, чинили то са јеретичким свештеницима, или свјетовњацима, и да ли опет са онима, који су правилно вјеровали, али који нијесу били у црквеном опћењу са јеретицима; а свакако већи је пријеступ за свештена лица. Уосталом и једне и друге треба примити послије приличне епитимије, и допустити их у заједницу јела и молитава." (Свети Теодор Студит, посланица монаху Методију)

У посећивању гробова или храмова јеретика ради молитве или службе између другога видимо мисао дотичних који то чине да и јеретици имају службу која је Божија, (9. канон Лаодик. Сабора) а у обраћању „моштима" лажних мученика јеретика видимо мисао о ваљаности „жртве" (34. канон. Лаодик. Сабора) слично налазимо у односу 45. и 46. канона Ап.

„Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако им пак допусти као клирицима, да што раде, нека се свргне." (45. канон Ап.)

„Заповиједамо да се свргне епископ, или презвитер, који призна крштење или жртву јеретика. Јер: како се слаже Христос с велијаром? или какав дијел има вјерни са невјерником?" (46. канон Ап.)

Одлучује се свештеник који се „са јеретицима само и молио буде", док се свргава онај, који им „допусти да као клирици што раде". Саслуживање православних свештеника са јеретичким „клирицима" представља допуштање истима да служе као да су клирици. И то је забрањено под претњом свргнућа. Али то саслуживање је истовремено и молитва са јеретичким свештеником за шта се одлучује. Као да је у питању колизија међу одредбама унутар једног канона.

Канон (45.) исказује своју прву одредбу речима: „Епископ... који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи". Речи: „само и молио буде" указују на најнижи степен молитвене заједнице православног свештеника и јеретика, за разлику од речи којима канон исказује своју другу одредбу: „ако им пак допусти, као клирицима, да што раде", које подразумевају било какву клиришку заједницу, па дакле и заједницу молитве на богослужењима. Речју: „ако им пак", канон одваја ове две одредбе, што се различитим казнама још боље изражава. Да канон мисли и у првој, и у другој одредби на тзв. клирике јеретика, види се по речи „им" тј. њима, - управо онима с којима прва одредба забрањује православним клирицима заједничку молитву, њима, као „клирицима" православни свештенослужитељ не сме да допусти да раде било шта од онога што клирици раде. Дакле, могућност да се прва одредба односи на молитву коју би православни свештеник имао заједно само са оним јеретицима, који се у њиховим псевдо-црквама броје као световњаци, не стоји. Не стоји и због тога што би се у том случају индиректно признала разлика јеретика на клирике и световњаке, чиме би се признала особитост „клира" јеретика и њихових чини, а канон је управо против тога и донет.

Валсамон прву одредбу разуме као најнижи облик заједнице (који има тек просто општење) који испољава „снисходљиво сматрање на молитву јеретика" (Ат. синт. II 60.) тј. сматрање да су молитве или службе јеретика нешто часно, а не работа достојна гнушања. У пракси би се овај најнижи облик заједништва састојао у томе да би православни клирик отишао и присуствовао тзв. служби јеретика у њиховоме храму, али без уласка у њихов олтар, и без саслуживања, јер би то значило признање жртве и крштења јеретика (в. 46. канон Ап.). Уколико би епископ нпр. дао јеретицима да служе у православном храму, повредио би одредбу 45. канона Ап. јер би им допустио да служе као да су клирици, а то нису. Како он нема јурисдикцију над тзв. храмом јеретика, он им ту не може ништа ни забранити ни допустити да служе, али у православном храму он је тај, који ће им допустити; док у њиховом храму ако саслужује, он отворено признаје јеретичко крштење и жртву. Ако у своме дакле храму само присуствује (или чак ни то) „служби" јеретика, бива свргнут, јер им је допустио ... али ако у њиховом храму буде само присуствовао, бива одлучен по првој одредби 45. канона Ап.

После свега реченог, како да православни имају евхаристијско општење са јеретицима? Цела теза о евхаристијском општењу потпада под удар 46. канона Ап. јер претпоставља признање јеретичке жртве, као и признање Евхаристије православних од стране јеретика. Како да признамо нешто за нешто, кад је ништа? Зар само зато што ништа признаје нас, а не одступа од свога ништа? Како нечасно да прогласимо часним?

„Празничне дарове, које шаљу јудеји или јеретици, не треба примати..." (37. канон Ап.)

Ако је овако са празничним даровима, како ли је тек са тзв. жртвом јеретика? Не пропустимо да приметимо како управо 46. канон Ап. као образложење зашто се не сме признати крштење и жртва јеретика, напомиње демонски карактер јереси и то позивом на речи Апостола Павла (II Кор. 6.15).

„Прихватање Никејско-цариградског Символа вере као заједничког израза апостолске вере".

Ова теза настоји да међусобна признања и општење у светим тајнама некако оправда изналажењем „заједничког израза апостолске вере". Јер вера није тек неко убеђење да је нешто тако како мислимо да јесте.

„А вјера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих." (Јевр. 11.1)

Ако се у међусобном признавању и општењу у светим тајнама, по замисли теолога „сестринских цркава, и видљиво пројављује оно што невидљиво већ постоји, а то је „Хришћанство као плурализам конфесија", тада мора постојати један израз вере, који би послужио (али не и у истини служио) као основ и потврда јединства таквога Хришћанства, а који би опет био и веза са апостолском вером.

„Али ако вам и ми или анђео с неба јави јеванђеље друкчије него што вам ми јависмо, проклет да буде." (Гал. 1. 8.)

Овако изричит став Апостол је изрекао стога што уколико веру, тај основ и потврду спасења оштетимо, упропастили смо све и пропаде наша нада, и нема никакве потврде ствари невидљивих. Стога је реченим теолозима био нужан за потврду њиховог уједињавања заједнички израз вере, што на жалост не значи и заједничку веру. Они замењују веру, не говорећи ништа о заједништву у њој, за израз вере, за спољни формални израз, којим би сви у различитим верама били задовољни, и имали привид заједништва.

Зашто се инсистира на томе да тај израз буде израз апостолске вере? Неки јеретици имају историјски изглед апостолског прејемства, и теже да прикажу како је код њих очувана и чак унапређена апостолска вера. Они мисле да је нужно да израз заједничке вере разних „цркава" одражава апостолску веру (коју су они унапређењима порушили) јер би то била потврда и основ њиховог апостолског прејемства, прејемства епископске власти и благодати - ствари невидљивих - од које су ови отпали. Други јеретици уопште немају апостолско прејемство ни као изглед, али верују да вера, ако је апостолска, спасава и мимо светих тајни, тј. да се спасење даје Светим Духом свакоме индивидуално, зависно од вере, а без обзира на Цркву. Њихова потреба за изразом апостолске вере је у томе, дакле, не да афирмишу своју псевдо-цркву, него да сачувају модел свога спасења и да осигурају за себе назив Хришћани.

Теза ту, форму израза заједничког „веровања" за тако разнородне јереси и Цркву православних, проналази у Никејско-цариградском Символу вере. Ово је значајно.

Никејско-цариградски Символ вере се проглашава изразом апостолске вере, што је сасвим исправно. То је утврђено на Васељенским Саборима, а ми ћемо навести само одредбе II и III Васељенског Сабора.

„Свети Оци, сабрани у Цариграду, одређују, да се не смије укидати, него мора остати једино ваљаним Символ вјере изложени од три стотине и осамдесет Отаца сакупљених у Никеји Витинској..." (1. канон II Вас. Саб.)

„Кад је било ово прочитано, Свети је Сабор установио да нико не смије изнашати, или писати, или састављати другу вјеру осим оне, коју установише Свети Оци сабрани са Духом Светим у Никеји граду. Који се пак усуде састављати другу вјеру, те пронашати је, пружати је онима, који хоће да се обрате к познању истине..." (7. канон III Вас. Саб.)

Видимо да је Символ запечаћен Светим Духом, проглашен за вечна времена и да је неподложан изменама не само по форми, него и по садржају, тј. вери коју изражава. Јер када канон говори о забрани „изнашања" он прецизира да то обухвата и писање, али и састављање друге вере. Забрана писања обухвата забрану било каквих измена или допуна изложеног Никејско Цариградског Символа вере. Свети Кирил Александријски о томе пише у писму Јовану Антиохијскоме:

„Забрањујемо свакоме да мијења Символ вјере, који су издали Свети Оци Никејски; нити себи, нити икоме другом допуштамо избацивати или дометати у овај Символ ни једне ријечи."

Ако је забрањено дописивати и једне ријечи у израз вере, то је још више забрањено мењати саму веру, коју исти Символ изражава. Канон (7) када употребљава речи; „или писати, или састављати другу вјеру", одваја писање (преправљање самога текста Символа) од састављања друге вере (других догмата). Затим исти канон тешким казнама брани управо састављање и проповедање друге вјере, те пружање исте онима, који желе да се обрате познању истине. Ово стога што новосастављена вера не може довести до Истине, него само она наслеђена од Апостола и Светих Отаца, у чијем је светлу једино могуће досегнути пуни смисао свих одредби садржаних у Никејско-цариградском Символу вере, а да при том не остане ни једна мисао вере неизражена Символом.

Дакле, једном Никејско-цариградском Символу вере, као изразу вере, може одговарати само једна вера! И јеретици ако већ признају исти Никејско-цариградски Символ вере за израз апостолске вере, онда они сами сведоче да њихова вера, будући да не одговара ни суштински, ни изразом, реченом Символу, није апостолска!

Јер, када тврде да Свети Дух исходи и од Сина, зар не преступају Символ који каже да Свети Дух исходи само од Оца? Или, када тврде да за спасење човека није од значаја да ли је у Цркви, како могу исповедати веру у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву?

Зар није узалудно тад њихово изговарање речи Никејско-цариградског Символа? И у чему се онда садржи основ и потврда међусобног признавања и општења у светим тајнама? Управо оно што нађоше да ће их повезати са апостолским наслеђем, од истога их је одбацило! Сами против себе тиме анатему изрекоше.

Стога се православни не би смели задовољити самим испразним изговарањем речи Никејско-цариградског Символа вере, за општење са јеретицима. Него и у томе се мора следити Светим Оцима. Они су допуштали јеретицима да опште у светим тајнама тек када писмено предају анатеми сваку јерес (в. нпр. 7. канон II Вас. Саб.), и обећају да ће у свему следити догматима Саборне и Апостолске Цркве (в. 8. канон 1. Вас. Саб.). Тек је то било основ и потврда јединства и општења у светим тајнама.

У складу са овим, а против схватања Хришћанства као плурализма конфесија, других интерпретација, других предања, других унапређења (што су све сношљивији, али и прикривени изрази за друге, лажне вере), износимо речи Светога Атанасија Великога:

„Како могу бити у Католичанској (Саборној) Цркви они који су одбацили апостолску веру,  и постали изумитељи нових злих дела, они који су оставили божанске речи Писма, а људске обмане прогласили новом мудрошћу?" (ПГт.27цол. 152 Ц)

Међутим, приметно је да се многи теолози труде да докажу да нове мудрости јеретика нису велика одступања од Божанске вере, и да с тога нема препреке која би делила јеретике од правоверних. Ми не познајемо велика и мала одступања од вере. Ми правимо разлику на лако и тешко изгладива питања (в. 1. канон Светога Василија Великога). Ми правимо разлику између појединих мишљења, али која ниуколико неким новачењем не повређују догмате вере, каноне и начела Цркве. Ми непоколебиво следимо Свете Оце Трулскога Сабора:

„... Једном ријечи, установљујемо, да мора важити као чврста, и да мора остати непоколебљивом до краја вијекова вјера свију оних људи, који се прославише у Божијој Цркви и који су били видјела свијета, чврсто држећи ријеч живота, а исто тако и њихови богопредани списи и догмати..." (1. канон Трул. Саб.)

Вера Светих Отаца, њихови богопредани списи и догмати морају остати непоколебиви до краја свих векова. Када Свети Оци Трулскога Сабора установише да вера, списи и догмати морају остати непоколебиви до краја векова, они су тиме сасвим одсекли могућност да се нека, ма колико се чинила незнатном, друга вера, основана на другим списима, од људи непрослављених у Божијој Цркви, прогласи премостивом и подобном за уједињење јеретика и Цркве.

Ми, и када правимо разлику на лако и тешко изгладива питања, или на поједина мишљења, ниуколико не реметимо, нити противречимо, сагласју са Светим Духом запечаћеном наведеном одредбом 1. канона Трулскога Сабора. Јер, под лако изгладивим питањем Свети Василије Велики (1. канон) подразумева само таква питања, која се у суштини не противе вери, или догматима, него су у нескладу (што никако није безначајно) са принципима црквене икономије, снисхођењем у границама одређеним самом Црквом. Светитељ у 1. свом канону наводи пример за лако изгладиво питање: кад се о покајању различито мисли од оних, који припадају Цркви. О апостатима се може мислити сувише снисходљиво, али и престрого. Важно је уочити да ова различна мишљења, све док се не изгладе са црквеним, тј. док се не доведу у црквене оквире, могу бити узрок отцепљења од Цркве.³ „Различито мисли од оних, који припадају Цркви" - то су речи Светога Василија Великога, које јасно указују на то да се они, који истрајавају у таквом свом ванцрквеном мишљењу, и поред тога што је оно лако изгладиво, налазе одвојени од „оних који припадају Цркви".

Дакле, и лако изгладива питања, све док се не изгладе, јесу непремостива за улазак у црквено јединство!

Данашњи пак теолози, сматрају (теолози који заступају теологију тзв. „сестринских цркава"), да нове мудрости, нови догмати, данашњих јеретика нису непремостива препрека њиховом и православном међусобном признању, уједињењу, и општењу у светим тајнама. Зато погледајмо у којој мери они подривају темеље вере Божије, тога основа и потврде свега чему се надамо.

Римокатолици верују да Свети Дух исходи од Оца, али и од Сина. Заједно са Цариградским патријархом Фотијем се питамо да ли то истовремено значи да Свети Дух исходи и од самог себе. Римокатолици верују да су папе римске непогрешиве у верским питањима, а шта онда са папама јеретицима, или са папом Леоном III који је анатемисао учење о томе исхођењу Светога Духа и од Сина, и дао да се Никејско-цариградски Символ вере исписан на две сребрне плоче истакне усред Рима? Римокатолици у свом „унапређивању" вере ни Пресвету Богородицу нису оставили на миру. Па потом су и у загробни живот унели чистилиште. И много шта другога нечаснога верују.

Протестанти верују да свете тајне јесу само символи, а не суштина ствари. Хлеб и вино, у суштини јесу хлеб и вино, а не Христово Тело и Крв. Како са њима православни могу имати евхаристијско општење? Они немају свештенство као посвећени Богом клир. Како онда православни могу с њима да саслужују? Они верују да Свети Дух спасава појединачно сваког човека, који верује читајући Свето Писмо. Црква за њих није заједница верних у Крви и Телу, заједница око наслеђа Божије благодати и власти, која се налази код епископа, него је она духовност присутна свугде где је нада и љубав. И много још другог нечасног верују и држе.

Англиканци су још свему овоме додали и то што „рукополажу" жене у „свештенство"! -

Све што смо изнели, изнели смо да бисмо показали како су веровања најблажих данашњих јеретика таква да се никако не могу сматрати као подесна, или довољно истинита, за уједињење са православним, и то уједињење, при коме би јеретици остали при својој нечистој вери. Како данас било који православни епископ може назвати протестантску групу Сестринском Црквом, кад је она у очима самих протестаната расплинута на појам духовности која је свугде где је нада и љубав?

Као што смо показали и лако изгладива питања док се не изгладе могу бити непремостива за црквено општење оних који припадају Цркви и оних који се Цркви противе по тим питањима. О томе колико вера светоотачка мора бити у свему непоколебива до краја говори Свети Јован Златоусти:

„Ако и најмање оштетиш печат на царској новчаници, цела новчаница постаје фалсификат. Тако исто ако здраву веру и у чему најмањем измениш, цела бива оскврњена и постаје гора уместо боља. Где су сада они који нас оптужују за агресивност због нашег става према јеретицима? Где су сада они, који кажу да међу нама нема ништа различито, већ да разлике бивају због властољубља? Нека послушају Павла, који говори да Еванђеље изменише они, који и у најмањем уводе новотарије." (ПГ т. 61 цол. 622)

Овај богопредани спис Светитеља нека буде одговор оним теолозима, који разлике, новаштине, „унапређења" вере јеретика, покушавају да оправдају називајући их само интерпретацијама других предања.

„Заједничко сведочење Еванђеља" и „Омогућавање парохијама и зајдницама да изразе на одговарајући начин локални степен постојећег општења". О овим тезама ћемо говорити заједно.

Уколико би дошло до реализације већ размотрених теза, и у складу са доктрином „сестринских цркава", прогласило се на видљив начин оно што наводно (упркос Божијој и светоотачкој науци) већ сада, а тиме у суштини и од почетка, невидљиво постоји, (а наиме наводно истинито и заједничко и православнима и јеретицима крштење, свештенство и Евхаристија), и уколико би разлике у вери могле бити превазиђене изговарањем Никејско-цариградског Символа вере, те тако изглађени плуралитет вера, иначе суштински супротстављених, постао основ и потврда таквога заједништва, дошло би до неминовног васпостављања у свему једне Цркве. А какве?

Теза помиње „парохије и заједнице". Израз „парохија" означава „место странствовања" у свету, место верних окупљених око свог епископа, дакле, помесну Цркву-Епископију. Израз „заједница" означава групу људи која дели заједничку веру. То што теза разликује парохије и заједнице указује на то да та једна Црква у својој структури не би била јединствена, већ би се делила на оне структуре које су организоване по принципу парохија (православни, римокатолици...), и оне, организоване по принципу заједница (протестанти). Да све ово није тек терминолошка непрецизност, указује то што се тим различитим структурама омогућава засебан (- локални) „степен постојећег општења" у оквиру те тзв. новопроглашене „Цркве". Овај засебан степен постојећег општења се изражава двојако: као јурисдикциона засебност, и као догматско-верска засебности. Теза не спомиње, али ако ове засебности третира као локалне, сигурно је да се предвиђа и неки централни облик организације, који би обједињавао⁴ и координисао те локалне засебности. Основни принцип Цркве, због кога је Црква Једна, и који јој омогућава да буде Саборна, јесте принцип - једна литургијска заједница у једноме месту, један центар (епископ) сабирања верних у једној Чаши Христовога Тела и Крви у једном месту.

„Јер је један хљеб, једно смо тијело многи, пошто се сви од једнога хљеба причешћујемо." (I Кор. 10. 17.)

Извор тог једног Хљеба на земљи (у једном месту) јесте само један епископ. Јер Апостол јасно каже: „пошто се сви од једнога хљеба причешћујемо". Дакле сви верни једног места, баш као и сви верни у целом свету, причешћују се од једнога Христа, и то од једнога епископа у своме месту.

Ова богословска мисао нашла је и свој законски израз у 8. канону I Вас. Саб.:

„... да нема у једноме граду два епископа."

Међутим, изражавање засебности степена постојећег општења, кад је јурисдикција у питању, значи да сваки верник и сваки клирик одговара на сада постојећи начин сада постојећем своме епископу (или пастору) чија је јурисдикција на сада постојећој области. То значи да би многе локалне парохије и заједнице, делећи један те исти простор, биле доведене у ситуацију да у једном граду постоји више епископа, јасно ако би се тезе о међусобном признању реализовале.

Тако је већ у старту у темељ новопроглашене „Цркве", која се труди да се прикаже васељенском (ова одлика није у бројности или у проглашењу, него управо у јединствености и саборности), постављен камен раскола, антисаборности-два епископа у једном граду. Овим су теолози „сестринских цркава" показали да њихов пројект Васељенске Цркве не почива на заједници Крви и Тела Христа. Чак и да прихватимо све претходне тезе, иако су оне достојне презира.

Ми, православни већ, на жалост, имамо у Дијаспори ситуацију „два епископа у једном граду", која је производ историјских околности. Та ситуација захтева исправљање. Интересантно је, али они који највише пожурују то исправљање, јесу управо теолози из оних Цркава које се залажу за теологију „сестринских цркава". Зар је чудно што они исправљање постојећег стања у Дијаспори, гурају у не-канонском правцу (обједињавање Дијаспоре под високи надзор Цариграда, што се покушава са целим православљем), на квазиканонски начин (злоупотребом припремне комисије за Васељенски Сабор), када исту неправилност уграђују у свој пројект.

Доследност им је јача страна, само ако се ради о недоследности!

Изражавање засебности степена постојећег општења, кад је догматско-верско општење у питању, открива да сваки епископ или пастор у зависности од своје припадности може да исповеда и проповеда своју веру, и то ону већ постојећу. Дакле, два епископа у једном месту, две литургијске заједнице у једном месту, биле би раздвојене, ни мање ни више, него вером. Ова чињеница уништава сваки појам о Цркви!

Упркос свему, теза предвиђа заједничко проповедање Еванђеља. Ово претпоставља да су све вере ма колико супротне, ипак истините и спасоносне. Апостолово инсистирање на једној вери се заобилази тврдњом која ничим није поткрепљена, да је тај плурализам вера, заправо једна вера, само у више предања и интерпретација. Међусобну супротност те тзв. једне вере у самој себи, нико не тумачи.

О чему се заправо ради?

О практичној издаји Православља! Јер сваки пројект има у позадини практичну намеру, ради које се и ствара!

Наиме, ако бисмо ми, православни пристали на „теорију релативности", на то да су јереси истините и спасоносне, те да као такве јесу једна вера са вером Божијом, Апостолском и Светоотачком, тада бисмо релативизовали саму ту нашу веру, која је и потврда и основ и заштита Цркве, као што смо већ истакли. Да ли може кућа (Црква) опстати на релативном темељу? До сад смо знали за кућу прављену на Камену (- Црква) и за кућу прављену на песку (јеретичке псевдо-цркве). Сад нам се нуди кућа на камену пешчару! Кад дуну ветрови и када навале воде распашће се та кућа, страшно!

Или конкретно. „Заједничко проповедање Еванђеља" практично значи да ће јеретици моћи на традиционално православним просторима да проповедају јереси. Ти простори су, комунистичком идеологијом и режимом, раздуховљени, црквено запуштени. У тај велики вакуум јеретици већ покушавају да се убаце, што изазива оправдан гнев православних епископа. Ако би се кренуло у заједничко проповедање Еванђеља уза све друге тезе, створило би се апсурдно стање.

Као што рекосмо, новопроглашена „Црква" не би била саборна, јер би више епископа, или пастора, у једном истом месту имали своју јурисдикцију, те би се, дакле, сви верни људи тога града, уместо да се сабирају око свога једнога епископа, разабирали на више група, више „литургијских" заједница, које би међу собом делила вера. Тако би у ствари заједничко проповедање Еванђеља за традиционално православни народ значило његово расправослављивање. Јер, јеретици би, оне, које би преварили својом проповеђу одводили собом у засебност свог локалног степена постојећег општења, како то лепо каже теза, а заправо би их одводили у своју јурисдикцију и своје лажне догмате! То је окупација православља и изнутра, и окупација упоришта православља, тј. земаља традиционално православних, од стране богомрских јеретика.

И то све у оквиру једне институције, новопроглашене „Цркве", која би да буде Васељенска збиром аритметичким, не знајући за сабирање у једној Чаши Крви и Тела Христовој. И то све уз благодарност православних епископа због помоћи у „евангелизацији" свог народа -

Да ли је сатани икад раније пало на памет нешто толико злобно?

„Заједничко деловање у циљу очувања мира и поретка у свету". Ова теза представља секуларизацију задатка Цркве. Црква треба да обоготворава народе, а не да ради на очувању светског поретка и мира.!

„Не саображавајте се овоме вијеку, него се преображавајте обновљењем свога ума..." (Рим. 12. 2.)

Више о овој тези нема смисла расправљати.

б) Јудејци

Канон и јудејце сврстава међу неправославне. Али, ако је потреба издвајања јеретика, и толико много одредби о њима, узрокована потребом да се оштро раздвоји једино истинита Црква од свих организација и учења, који у божанску лепоту Христопознања и Христоисповедања, унесоше лаж, повредивши жртву и благост јединога Бога да би у своје злоумље и пропаст одвукли што више људи, то је потреба издвајања јудејаца узрокована тиме што они, иако примише и закон и обећање искупљења, баш својим по телу пророцима не повероваше и одбацише Исуса Христа, те тако оставши у области и сјени смрти, и даље тврде да имају Богопознање, а немају га, јер одбацивши Сина, не познаше ни Светога Духа. Јудејци кажу да је Господ Исус Христос „лажа" (в. Матеј 27. 63.). Како говоре о истом обећању коме се и ми надамо, а негирају Христа, који је извор благодати истог обећања, то је Црква морала да се огради од тога.

„Ми имамо жртвеник од којега немају права да једу они који служе скинији." (Јевр. 13. 10.)

Служба скинији јесте служба сјени и слици небеских ствари, које су праслика за садашње време, које је испунио Христос, Првосвештеник будућих добара, који је прошао кроз савршенију скинију, нерукотворену, тј. не од ове творевине (в. Јевр. 9. 9. и 11.). Сада пошто је Христос својом жртвом увео нову Скинију (тј. Цркву) у свет, и тиме у њој и само у њој оставио спасоносне благодати, које једино могу очистити савјест од мртвих дела (Јевр. 9. 14.) путем којих призвани примају обећано вечно наследство (Јевр. 9. 15), скинија јудејаца је прошла.

„Овим Дух Свети показује да још није отворен пут у Светињу, докле год прва скинија стоји..." (Јевр. 9. 8.)

Сама скинија, као део Божијег поступања са својим народом, као део прошли, који је самим Богом превазиђен, ужива наше поштовање, али не и службу. Јер док год служимо тој скинији, затворен нам је пут у истинску Светињу, нити имамо права евхаристијскога општења. Прва скинија јесте достојна поштовања као сен и слика небеских ствари, али докле год служимо тој слици нисмо спремни за Евхаристију. О односу нашег поштовања и неслужења скинији говоре Оци Трулскога Сабора у 82. канону:

„... Али, колико поштујемо древне слике и сјени, које су Цркви предане, као знакови и знамења истине, првенство ипак дајемо благодати и истини, признавајући исту испуњењем закона..."

Дакле, закон на коме је стара скинија и стара служба почивала, испуњен је истином и благодаћу у Цркви. Ми сада служимо испуњеном закону у Цркви новом службом, које је Христос Првосвештеник. Ако бисмо допустили општење у новој служби Христовој онима који служе старој скинији и старом службом, повредили бисмо испуњени закон, и одбацили Христа и Његову жртву. Између нас и јудејаца постоји непремостиви зид. Зид, који је делио палу природу, и Богочовечанско заједништво.

О томе зиду постоје и законски изражена сведочанства.

„Епископ, или презвитер, или ђакон, који буде светковао свети дан Пасхе прије прољетне равнодневнице заједно са јудејима, нека се свргне." (7. канон Ап.)

Канон полази од забране евхаристијског општења православних са јудејима, коју је забрану изрекао Апостол (Јевр. 13. 10.). Како јудеји немају у својим „службама" Божанску Евхаристију, то је иста забрана примењива само у храму православноме. Но, ако јудеји немају Евхаристију, и следствено томе, православни се не могу причестити у синагоги јудејској, али зато јудеји празнују (служе) пасху, под чиме они разумевају само успомену на Божански-чудесан, Бого-пропућени излаз из историјскога ропства у Египту. Бог је установио народу Израиља да празнује свагда ову пасху, да би се сећао да му тек предстоји Бого-пропућени излаз из ропства греху за смрт, у живот вечни. Васкрс је управо тај излаз Христо-отворен, и када ми славимо Свети Васкрс, Свети Дан Пасхе, ми не заборављамо, нити презиремо пасху, излаз из египатског ропства, која је слика Светога Васкрса, него славећи Свети Васкрс, ми празнујемо и слику његову. Али, ако тим начином, придајући првенство благодати и истини, поштујемо што је Цркви предано као старе слике и знамења истине, ми се чувамо да не оскврнимо Свети Васкрс општећи и мешајући га са празновањем пасхе од стране јудеја, јер они презиру оно што је првенствено, и што је воља ожија: излаз из ропства греху Пасхом Христа. А како и они, и ми православни користимо назив - „пасха", то Црква забрањује славити Васкрс кад јевреји празнују своју пасху. Заједничко слављење, без обзира на разлике, било би за православне општење у Богопрезрењу јудеја. Овај канон (7.) забрањује славити Свети Васкрс пре пролетне равнодневнице, и у дане у које јудеји празнују своју пасху. Јудејска пасха најчешће се празнује пре пролетне равнодневице, и то је разлог што канон забрањује да се Свети Васкрс слави пре пролетне равнодневнице. То се види и из друге одредбе, наиме, да је забрањено славити Свети Дан Пасхе заједно са јудејима. Равнодневница пролећна се узима као календарска гаранција, али ако би неке године ипак дошло до тога да покретан 14. дан месеца нисана падне по реченој равнодневници у време када би православни славили Свети Васкрс, тада се по одлуци I Вас. Саб. у складу са овим каноном (и на потврду истога) слављење Светога Васкрса има одложити за недељу дана.

Црква овим 7. каноном не исказује само забрану саслуживања у празновању Пасхе са јудејима. Она забрањује у исто време, истим поводом (али са различитим духовним садржајем) славити са јудејима!

Забрану сваке Богослужбене заједнице православних и јудеја ми налазимо у одредби 38. канона Лаодикијскога Сабора (потврђену 11. каноном Трулскога Сабора):

„Пријесне хљебове јудеја не треба примати, нити опћити у њиховом нечастију."

Пријесне хљебове јудеја не треба примати, тј. не смеју се узимати, и јести. Јер, ти хлебови нису Свето Тело Христово, већ слика Његова, која док стоји, док јој се служи, док се од ње једе, тим људима нема уласка у Светињу, у Свету Евхаристију. Такође не треба, тј. не сме се општити у јудејском нечастију⁵ тј. у њиховим службама и молитвама. Реч „не треба" значи „не сме"! Канон (11) оштро санкционише супротно поступање, свргнућем клирика, и одлучењем световњака, што јасно наводи да се реч „не треба" не може схватити као препорука.

„Клирик, или световњак, који  пође у синагогу јудеја или јеретика да се моли, нека буде свргнут, или одлучен." (64. канон Ап.)

„Епископ, или презвитер, или ђакон, или други из именика клирика, који буде постио са јудејима, или празновао с њима, или примао од њих гозбе, као прјесне хљебове или што слично, нека се свргне, а ако је свијетовњак, нека се одлучи." (70. канон Ап.)

Свако заједништво - молитвено, постно, празнично, пасхално, и свако друго, јесте забрањено. Али не само то.

Већ календарско одвајање Светог Васкрса и пасхе јудејске, указује на још нешто више осим забране пасхалнога општења.

Наиме, ако се поштује забрана Богослужбеногога општења православних са јудејима, зашто је потребно још и одлагати слављење Светога Васкрса? Одговор је двојак. Тиме што одлаже слављење Светога Васкрса, ако у тај дан јудеји празнују пасху, Црква исповеднички показује величину и  дубину разлике између јудејске затворености у поштовању неиспуњенога закона, који све затвара у грех, и прослављања Христа, који је закон испунио и дао нам благодат на благодат да будемо живи. Но, није све у томе. Црква још жели забраном да се у исто време, истим поводом (али са различитим духовним садржајем), служи кад то чине и јудеји, да спречи мешање празничних, религијских осећања православних и јудеја! Тиме Црква опет показује што и рекосмо. Мешање религијских осећања до кога долази при истовременоме празновању или служењу, доводи до снисходљивог гледања православних на „служење" јудеја (упор. са Валсамоновим тумачењем 45. канон Ап.). Постоје још неки канони у том правцу, као нпр. 37. канон Лаодикијскога Сабора:

„Празничне дарове, које шаљу јудеји или јеретици, не треба примати, нити заједно с њима празновати."

Реч „не треба" у овом канону такође значи „не сме", што се види из 70. канона Ап. који кажњава примање гозби као нпр. пријесне хљебове, или што слично. У овом (37) канону се под празничним даровима не подразумевају у првоме реду пасхални пријесни хљебови, јер о њима говори наредни (38) канон истога, Лаодикијскога Сабора - Празнички дарови овде јесу гозбе (мимо „служења"), али и било шта слично што јудеји, или јеретици⁶ из свог празничног расположења (религијскопразничног) по обичају дарују једни другима, па и изван своје заједнице. То овај канон подводи под 70. канон Ап. који забрањује празновање са јудејима, примање гозби, или што слично, чиме је канон забранио не само Богослужбено празновање са јудејима, него свако празновање православних са јудејима јудејских религиозних празника. Из раније реченог треба разумети да је такође забрањено празновати са јудејима празнике Хришћанске.

Канон (37) каже да се не сме са јудејима заједно празновати. Ово се не односи искључиво на Богослужбену страну празновања. О тој страни такође говори 38. канон Лаодикијскога Сабора, који забрањује општење с јудејима у „њиховом нечастију" тј. „службама". Да би се до краја разумео смисао одредбе о заједничком празновању, морамо ту одредбу довести у однос са првом одредбом истога (37) канона, на који однос упућује и сами канон речју „нити". Наиме, ако под празничним даровима разумемо било шта што јудеји дарују по обичају и расположењу својих празника, то је онда јасно да канон забрањује свако, ма и најмање саосећање са празновањем јудеја, па чак ако је оно изражено и кроз примање дарова.

Канони још забрањују следовање обичајима јудеја, који нису потврђени Црквом, нпр. уздржавање од рада суботом (29. канон Лаод. Саб.), паљење свећа или приношење уља у синагогу јудеја (71. канон Ап.), примати лечење од јудеја или купање с њима на икоји начин у купатилиштима (11. канон Трул. Саб.). Ипак, анализа истих одредби не би нам дала ништа ново.

Углавном, забрањено је свако Богослужбено општење православних са јудејима, служење православних истовремено с јудејима истим поводом, следовање јудејским обичајима, саосећање са јудејским религијским празновањем... Речју, свако општење с јудејима је забрањено. Ова забрана јесте зид о коме смо говорили, само изражен на законски начин.

Морамо ставити једну напомену. Јудеје канони помињу и пишу малим словом. Одавде јасно произилази да Црква под тим никако не подразумева Јеврејску нацију, него само вероисповедање. Црква је народу Јеврејскоме указала највећу љубав тиме што је установила Јерусалимску Патријаршију као аутокефалну цркву, у свему равноправну, равночасну са свим осталим аутокефалним Црквама. Јеврејском народу, кога Црква не сматра проклетим, као и свим осталим народима остаје могућност приласка Цркви, а овој остаје обавеза да на сваки начин и у свако доба проповеда Јеврејском народу Истину не би ли се обратио. Зид и забрана о којој смо већ говорили односе се на општење са јудејском вером, службом и заједницом.

в) Јелини

Под јелинима 14. канон IV Васељенског Сабора подразумева све друге религије које не припадају јудео-хришћанској традицији. Шта то значи? Значи да те религије у својим вероисповедањима не поседују ону наду на спасење коју поседују и којој се надају религије засноване на пророцима Христовим, пророцима кроз које је говорио Свети Дух. Како је таквим религијама страно поимање Распетог Бога, и обоженог човека, то је Цркви било незамисливо да православни опште молитвено или литургијски са јелинима. Јер, „какав дијел има вијерни са невјерником" (II Кор. 6. 15.)! Заиста, какав дијел имају у молитви православни и незнабошци? Како је тим религијама у потпуности страна и сама представа о истинском Богу у Тројици, то Црква кроз каноне за исте поред назива „јелини" користи и назив „незнабошци".

Непостојање канона који би директно говорио о молитвеној заједници православних са јелинима, не значи да је та заједница допуштена, или богоугодна. Промишљу Светог Духа, Свети Оци су нам оставили траг, путоказ, за одређивање према идеји, коју подржавају данас и неки од, још у своме трону, митрополита и епископа, да је религија без обзира шта се сматра Богом један универзални простор, који надахњује Христом и мухамеданце док нпр. читају Куран, па у том смислу заједничка православно-незнабожачка молитва, или друго (зашто не и литургијско) религијско заједништво, мора бити Христоугодно. Ова идеја је инструментализована кроз „Парламент светских религија" - у коме учествују представници Светих аутокефалних Цркава...

Да ли је религија (испољавање религиозности човековог бића), без обзира на порекло, или квалитет вере, „један универзални простор", у коме дела спасоносна енергија Светог Духа, као нека врста задовољења човекове религиозности? Да ли је у „светским религијама" (изузимајући Цркву православних) делотворан Свети Дух, или демон, као што смо видели да Свети Оци нађоше демонско порекло у јересима? Уколико је темељ јелинских религија демонски, то онда можемо бити сигурни да у тим религијама нема Светог Духа, а тиме и да не постоји никакав „један универзални простор", него два универзална простора: Христова Црква, и демонска обмана.

Како се ми на Балкану сусрећемо са мухамеданством, погледајмо шта о тој религији и Курану кажу Свети Оци у Великом Требнику; за обраћенике Цркви припадника (одраслих) „сараценског то јест турског зловерног безбожја" тражи се да се „у свему одрекне богопротивне турске вере и целокупног њиховог нечистог умовања" и да их прокуне, „да се одрекне Мухамеда... као ђаволског, а не Божијег слуге, и лажног пророка", да се одрекне свих Мухамедових присталица као лажних учитеља и да их прокуне као „богопротивне ђаволске слуге". Посебно се тражи одрицање „од целог богохулног писања проклетог Мухамеда, које се зове Ал Куран, и свих учења и законских одредби, предања и хула његових". (Вел. Требник стр. 399-401)

Мухамеданство се назива зловерним безбожјем, богопротивном вером и нечастивим умовањем, одакле се види његово порекло. Мухамед се назива ђаволским слугом и лажним пророком. Куран се назива богохулним писањем проклетог Мухамеда. За имаме се каже да су лажни учитељи и богопротивне ђаволске слуге.

После овог конкретног и нама актуелног примера, да не бисмо сваку религију посебно истраживали, погледајмо шта о незнабожачким религијама уопштено кажу Свети Оци у свештеним канонима:

„Не треба празновати заједно са незнабошцима, нити општити у њиховом безбожију." (39. канон Лаод. Саб.)

Празници незнабожаца, и њихови култови су - безбожни! Нема ту Светога Духа, па тиме ни било чега светога. Канон забрањује (реч „не треба" довешћемо у везу са 7. каноном Анк. Саб.) празновање заједно са незнабошцима у њиховим безбожним религијама и култовима, баш стога што су безбожни, тј. демонски.

Да нема Светога Духа у незнабожачким религијама, и да не постоји „један универзални простор" пандуховности, те да се речи Апостола Павла о немању ничег заједничког између верника и неверника имају и данас држати, нека послужи мала анализа канона, који се односе на религијско заједничарење православних и незнабожаца.

Забрањено је (в. 39. канон Лаод. Саб.) празновати са незнабошцима, и још више је забрањено општење са незнабошцима, тј. узимање учешћа у њиховим култовима, или што би се данас рекло, у њиховим „службама". Погледајмо конкретније израз ове забране у одредби 7. канона Анкирског Сабора: „У погледу оних, који су гозбу држали на незнабожачки празник на мјесту одређеном за незнабожце, али су своја посебна јела донијели и јели, установљује се, да буду примљени, пошто двије године буду припадали: да ли ће се пак одмах моћи примити и са причешћем, о томе је епископу да просуди, исто као што је његово да испита и сав живот сваког појединога."

Канон одређује у погледу оних лица која су одлучена од Цркве начин њиховог кајања и примања у евхаристијску заједницу. Они су били одлучени јер су из страха од гоњења ишли на празновање незнабожачких празника, при чему нису јели јела оскврњена култним радњама, него су јели своја јела понета од куће. Та лица нису сасвим својевољно празновали заједно са незнабошцима, већ из страха. Та лица нису учествовала у култним радњама, нити су јела од хране жртвоване тзв. боговима. Она су само притворно празновала. С каквим расположењем? То канон оставља епископу да просуди. Али само, макар и притворно, празновање је узрок одлучењу од литургијске заједнице. Отуда реч „не треба" из канона (39) има значење - „не сме"!

Они, који су и празновали и учествовали у култовима и јели јела са жртвеника, који су дакле имали пуно општење са незнабошцима, канон овако прима:

„У погледу оних, који су принуђени били да жртву идолима принесу, пак су уз то пред идолима и гозбу држали, установљује се, да такови, пошто су, покрај свега тога што су принуђено доведени били, ипак веселим лицем пошли и обукли свечанију одјећу и без затезања пристали на спремљену гозбу, имају годину дана слушати, три године припадати за тијем двије године бити у опћењу само молитве и тек тада довршити кајање." (4. канон Анк. Саб.)

Разлика је приметна! Како између лица постоји разлика у степену општења, расположења, добровољности, и накнадног понашања, то постоји још доста канона, који о тим варијантама одређују. Свештено лице, ако би учествовало у, данашњим речима речено, незнабожачким „службама", било би остало без службе (в. 1. и 2. канон Анкирскога Сабора). Уколико би то учинило без присиле и без накнадно исказане ревности, било би свргнуто.

„Христјанин, који принесе уља у храм незнабожаца, или у синагогу јудеја, на празнике њихове, или свијеће запали, нека се одлучи." (71. канон Ап.)

Канон говори о световњацима (што се види и по санкцији, али и по употребљеном изразу „Христјанин"), који би принели уља у религиозна места незнабожаца или јудеја, или би палили свеће у тим местима. И за тај вид општења у безбожију незнабожаца (или јудеја), следи одлучење. Уколико би то урадио свештеник, појмимо да би се у зависности од околности применио један од канона Анкирскога Сабора.

О томе колико Црква и у самим местима религиозности, храмовима незнабожаца, види нечастивост, и безбожност, говори 84. канон Картагенскога Сабора:

„О томе да се морају уништити остаци идола. - Исто се тако установљује, да се од најславнијих царева замоли, да буду коначно истријебљени сви остаци идолопоклонства, и то не само у киповима, него у ма каквим било мјестима, дубравама или стаблима."

Оци упућују молбу цару да истреби идолопоклонство, и то тако, што ће уништити кипове идола, али не само тиме, него и сама таква места која служе култу и окупљању незнабожаца. Да се под овим местима подразумевају храмови сведочи 58. канон истога Сабора:

„... па нека издаду налог (цареви), да се идоли униште, и нека заповиједе, да се сваким начином разруше њихови храмови..."

Храмови, као и кипови, и остало, служе демонском безбожју својеумних религија и њихових култова. Зато Црква не може да отрпи постојање истих, јер својом обманом наводе људе да остану далеко од спасења, које је у Цркви, и гурају их у пропаст. Но, историјски гледано, ове одредбе (све које смо прегледали о незнабошцима) се односе на паганске, идолопоклоничке религије. Да ли те одредбе важе и у погледу данас актуелних религија?

Оно што све незнабожачке религије спаја јесте иста духовна суштина. Исто безбожно демонослужење, исто својеумно порекло, исто место мучења у које одводе своје припаднике. А то је и био мотив забране општења православних и незнабожаца, па и реченој молби цару. Канони инсистирају на разорењу храмова. И то као да се јасно врши раздвајање кипова идола, од храмова. Канон то раздваја речима: „и то не само у киповима, него у ма каквом било мјесту" (84); или: „нека издаду налог, да се и идоли униште, и нека заповиједе, да се сваким начином разруше њихови храмови"(58). Храмови су стецишта људи - незнабожаца. У њима се проповеда лаж, изводе ритуали и остало. Издвајање тих стецишта, својствених и данашњим незнабожачким религијама, од самих кипова идола, указује да све одредбе, које су Свети Оци донели у погледу паганских религија, имају важност и у погледу данашњих незнабожачких религија.

У овоме светлу се може појмити зашто канони изреком не кажу да је забрањена молитва заједничка- православних и незнабожаца. Канони не могу назвати молитвом оне речи, које упућују незнабошци неком божанству. Јер, тога божанства нема, бар као божанства. Тиме ни те речи нису молитве. Оне су баш оно што канон и каже - безбожије. Код јеретика и јудеја, бар постоји тај Бог, коме се обраћају, па иако је Његов лик нарушен, Црква може да њихове речи, барем споља, назове молитва-

Сада је јасно кудаводинпр. међурелигијско, укључујући и православне, мољење Оче Наш. Који Оче, који са му-хамеданцима нпр.?

ЗАКЉУЧАК

Започевши овај рад, мислили смо да одредимо појам православних, и појам неправославних, па да тек потом испитамо могућност литургијског или молитвеног општења те две категорије. И следећи у раду свештено наслеђе Богопреданих списа, у одређивању појмова православних и неправославних, заправо смо у потпуности исцрпили основну тему рада - литургијско и молитвено општење православних и неправославних. Немогућност таквог општења (што смо видели), ма и на најнижем степену, јесте чињеница, која је уграђена у појмове православних и неправославних. И та чињеница није нека небитна појмовна ознака, већ битна, раздељујућа. Она није, као што смо испитали, произвољна, већ проистиче из саме суштине вере, и њеног односа према благодати светих тајни, и Божије промисли о људима.

Упркос томе, велики је број епископа, који управљају и најчаснијим престолима најсветијих Цркава, који речју и делом исповедају екуменизам.

Апостол Павле у одређеном смислу пита: „Какав дијел има вјерни са невјерником". Изгледа да му сада стиже афирмативан одговор: „Дијел вјерних и невјерника јесте - екуменизам".

Екуменизам је, двоскок у пропаст. Први корак је Хришћанство као јединство у плурализму конфесија на основу компромиса. Други корак је „потпуна спознаја" Бога кроз плурализам духовности свих религија. Пропаст је заправо -област вечних мука.

Првим кораком већ увелико ходимо. Пуноправни и равноправни смо члан (сада подразумевамо нашу Српску Православну Цркву, премда се то односи и на друге, осим Свете Јерусалимске Патријаршије) Светског Савета Цркава. Са којим се ми то „црквама" савезујемо види се из пописа чланица.⁷ Какав је циљ тога савезивања види се из усвојених и препоручених „Теза" из Канбере. Сличне по духу јесу потписане тачке из Ламберта са римокатоличким јеретицима. А у истом компромисном духу теку уједињавајући договори са монофизитима. Сасвим је ретка јерес са којом „православни" екуменисти неће да се савезују. Ипак, постоји група са којом они опште искључиво путем истих оних канона, које су погазили савезујући се са јеретицима. То су противекуменисти. Али, да се испуни Писмо које каже: „Устаће брат на брата..."

Овај, први корак се означава као еклисиолошка јерес. Мислимо да се ова јерес XX века више приближава антиеклисиолошкој идеологији. Јер се у свакој јереси налази чврста убеђеност (да не кажемо вера) да је ексклузивна истина положена управо  у њихов темељ.  Екуменизам,  напротив, напушта ову убеђеност, и прихвата дијаметрално супротан став, да су сва (или скоро сва) веровања довољно истинита. Компромис, који је, по њима, у стању да обухвати сва веровања у једно, заправо јесте убеђење екуменизма, и како компромис није верска категорија, то ни екуменизам и није јерес, него је идеологија, међу чије категорије спада компромис. Екуменизам је антиеклисиолошки јер уништава Цркву. Релативизује веру, која је темељ Цркве. А потом растаче границе Цркве уводећи је у општење са јеретицима. Све то значи одвајање православних од наслеђа Божијег, којим стојимо и јесмо у нади и имену живих.

Екуменизам још зову свејерес. То стога што је он у стању да рехабилитује (скоро) све јереси. Да богоугодне исповедничке жртве, којима се дивимо, прикаже непотребним. Ако се мешамо (општимо) са свим јересима, зар тада нисмо и ми свејеретици, гори од сваке јереси појединачно?!

Други корак је у припреми. Примери молитвеног општења православних са припадницима нехришћанских религија могу се пронаћи и код нас, али не у толико спектакуларној форми као у нпр. Асизију или Канбери. Ипак, овај корак, завршни чин екуменизма, који представља „апостасију за мир", зависи од успешности првог корака. Ако се екуменизам саплете на првом, неће ни дочекати други корак.

Није цело решење у иступању Цркве из Светског Савета Цркава, али се тај чин подразумева. Мора се засећи дубље. До сржи проблема, до осуде екумениста као јеретика. Сви који их тако осуђују у праву су, али Црква, која једина на Земљи има право да идентификује и осуди јерес, та Црква ћути. Зашто? Зато што је екуменизам користећи тешке историјске околности православног света напредовао и узео велики број епископа за своје присталице, а још већи број је паралисао. У том стању сазивање одржавање истинског Васељенског Сабора није могуће. То нам сведочи рад Међуправославних припремних комисија. Али екуменизам има своју Ахилову пету.

Васељенски Сабор није нужан да би се екуменизам осудио. Свети Оци ранијих Сабора су осудили све тачке, од којих смо неке у овом раду истакли, у којима се екуменизам испољава, и на којима почива. Стога је нужно и довољно, да Свети Архијерејски Сабори сваке помесне Цркве Божије, следећи  Свете  Саборе  Светих Отаца  и  њихове  одредбе, донесе осуду целовитог екуменског јеретичког учења и делања. У виду многих канона већ су осуђени сви делови целине екуменизма. Није потребан Васељенски Сабор да би се те безаконе честице саставиле у целину. Зар је могуће да је целина законита, ако су јој састојци безакони?

У овом смислу је занимљиво погледати текст „Анатеме против екуменизма" донет од Руске Заграничне Цркве:

„Онима који Цркву Христову нападају мудровањем да је она подељена на такозване гране које се разликују учењем и начином живота, и онима који тврде да Црква не постоји на видљив начин, него ће настати у будућности кад се све гране или секте или чак религије уједине у једно тело, и онима који не разликују истинско свештенство и тајне Цркве од јеретичких, него веле да су крштење и причешће јеретика довољни за њихово спасење, и онима који опште са го-репоменутим јеретицима, или помажу или бране њихову нову јерес екуменизма под изговором братске љубави или као пут сједињења одељених Хришћана: АНАТЕМА!" (в. Orthodox life, 1983. године)

Сваки Свети Архијерејски Сабор аутокефалне Цркве има „сву пуноћу власти" (18. канон Карт. Саб.) црквене, и може да осуди јерес, и без Васељенскога Сабора, и да граматом упозна остале Сестринске Цркве са својом одлуком. Овоме се прибегава када у дотичном новом учењу није ништа спорно да се ради о јереси.

Док Црква овим начином не осуди екуменисте као јеретике, не можемо отказивати послушност епископима позивом на 15. канон IX Пом. Саб. јер исти захтева ранију осуду јереси од стране Светих Отаца. Ми такву осуду још немамо! Али имамо осуду сваког појединог екуменског акта и можемо тужити и тражити осуду починиоца у складу са канонима. Тако да нисмо баш потпуно беспомоћни.

Уколико Црква остане без осуде екуменизма, уколико епископи одбију да примене каноне и свргну екуменисте, неће православље ишчезнути. Бар не док је катакомби. Али пре силаска у катакомбе оптужимо за сваки екуменски акт, њима за сведочанство. Тек, ако и то остане узалудно имамо право да се уз благослов оних епископа, који православно мисле уклонимо од збора злих људи у катакомбе.

Морамо и овде учинити напомену. Живимо поред људи других вера. Упућени смо на њих, а и они на нас. Не требамо их избегавати. Они требају да виде наша света дела и да се тиме привучени обрате истини. Не требамо их стога ни саблажњавати нашим злим делима, јер је то оно ради чега ће похулити на истину. Црква не сматра обичан добросуседски живот са иноверним нечасним. Јер то може бити пут њиховог обраћења. Ово је најсажетије исказао Свети Максим Исповедник:

„Ја не желим да се јеретици муче, нити се радујем њиховом злу - Боже сачувај! - него се већма радујем и заједнички веселим њиховом обраћењу. Јер шта може вернима бити милије него да виде да се растурена чеда Божија саберу у једно. Ја нисам толико помахнитао да саветујем да се немилост више цени него човекољубље. Напротив, саветујем да треба са пажњом и искуством чинити добро свима људима, и свима бити све како је коме потребно. Притом, једино желим и саветујем да јеретицима као јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног веровања, него ту треба бити оштар и непомирљив. Јер ја не називам љубављу него човекомржњом и отпадањем од божанске љубави када неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних људи који се држе те заблуде" (Епистол XII. П. Г. т. 91. цол. 465 Ц).

Љубав свакоме, веру и Цркву само онима који је хоће, неокрњену!

Извор: "Свети кнез Лазар", 1994.г.

Приређивач: „Борба за веру“

___________

¹Васељенски сабор овде схватамо као догматско и канонско јединство православних епископа које литургијски постоји и изван заседања сабора, а сам сабор јесте пројава овог јединства. (прим. аут.).

²Ипак се расколници не лишавају аутоматски и одмах благодати него се настоји да се спор изглади; о чему сведочи и 31. канон Ап. који захтева пре свргнућа трократно позивање у заједницу православних.

³На пример, Катари, и Донатисти (прим. аут.)

⁴У циљу одржавања светског поретка и мира (прим. аут.)

⁵Означавајући јудејско богослужење речју „нечастије" канон упућује на то да је јудејска религија демонизована. (прим. аут.)

⁶Овај канон се односи како на јудеје тако и на јеретике, што још показује да празнични дарови нису искључиво везани за пасху (прим. аут.)

⁷Према званичном годишњаку Светског савета цркава за1995. г. Ова организација броји 324 чланица („цркава"). Највише је разних, регионално организованих, протестантских деноминација (евангеличко-лутеранских, презбитеријанских, баптистичких, реформистичких, методистичких, менонитских, моравичких...), али чланству припадају и старокатолици, монофизити, пентикосталци, ремонстранти, валдежани као и неке веома „егзатичне" „цркве": Афричка црква Светог Духа, Афричка израелска црква, Црква Исуса Христа на Земљи, Црква Господа Аладура, Заједница Христових ученика, Заједница светлости и Религиозно друштво пријатеља.