Ових дана сам складиштио вести и информације које круже по Италији, како бих написао чланак о скандалу о деци отетој од породица у италијанском граду Бибијану и како бих догађај описао и иностраним читаоцима. На уму сам имао и шта пише у књизи Coaching and Conflicts, руског филозофа и политолога, Леонида Савина, чије се објављивање на италијанском очекује ускоро.

Савин нам, у глави о Кавказу, на пример, отвара могућности да закључимо како се и зашто родна теорија, уместо да буде потпуно запостављена због очигледних глупости које заступа, напротив, раширила по читавом Западу, и, чак стекла академско признање. Неуспелом покушају да се уништи пост-совјетска Русија допринео је према Савину и напад на традиционалну породичну структуру Кавказа, која се и даље заснива на дубоком поштовању према родитељима, породичним везама и ауторитету старих. Све оно, што је у модерном, индивидуалистичком и декадентном западном друштву нестајало годинама или је, свакако, сведено на минимум. У земљама као што је Чеченија, велики број иностраних невладиних организација је преузимао ширење друштвене теорије рода, представљајући је као срећни модернизам, док су дежурни Саудијци добили задатак да шире исламски фундаментализам. Међутим, испоставило се да су Американци на Кавказу хтели исувише, истовремено ширећи два отрова, који су, испоставља се, били у међусобном сукобу. Па, ипак, мој закључак је да, ако би неко продавао кавкаском становништву неке дегенерисане идеје о мушкарцима и женама, прво је требало да их поново предложи онако како су доведене до најапсурднијих крајности у западном друштву, које је већ дуго секуларизовано, монетизовано и безбожничко. У ствари, како се нешто може продати другима, ако то нешто прво ми не купимо?

И, зато, западно становништво сада трпи неизбежне и штетне последице неприродног и врло дугог периода мира и изобиља, који су ослабили срца и умове. Поред ових, трпи и последице повратка друштвеног бумеранга који се, промашивши мету на коју је бачен враћа, са негативним учинком који су, чак и у нашим друштвима, унапред припремили исти они који су намеравали да бацају бумеранг. Људи одговорни за све, не чине веома бројну или посебно тајну групу (они су заиста  свима пред очима), али бројно је и очигледно стадо оваца које су сâме себе довеле у стање да их условљава та омања група.

Овце се плаше да изразе мишљење другачије од оног које као кристално јасну истину шире масовни медији, те га прихватају некритички. Овце верују у лажну сигурност конформизма, у истом су стаду које, испоставиће се, није у стању да их заштити. Овце нису - нити умно, нити духовно – способне да анализирају стварност која се за њих припрема и да разумеју њену праву природу. То не може ни овца-ној, нова сорта психолошки измењене друштвене животиње – овца која, као ној, може да забије главу у песак и занемари стварност (ако се којим случајем та стварност коси са омиљеним наративом), без обзира на последице по сопствену личност. Другим речима, све је то плен.

Чињенице у вези са догађајем у Бибијану се потпуно уклапају у овај контекст. Желео бих да подсетим шта се сазнало након полицијске истраге назване ‘Анђели и демони’, која је довела до масовног хапшења: према сазнањима полиције, у Бибијану и околним општинама је годинама активно деловао нелегални систем (али умотан у законске ритуале), који је отимао децу од њихових породица. Полиција и судије су утврдили да се у многим случајевима радило о лажним мотивима, који су били навођени у званичним извештајима. Што ће рећи: ти мотиви апсолутно нису одговарали истини и наведени су само зарад отимања деце од њихових породица и њиховог  пребацивања код ‘пријатеља’ или код не-јавних структура, које су стекле велику зараду из државних фондова за старатељство у хранитељским породицама. Наравно да се испоставило да су нека усвајања била исправно мотивисана, али, било их је неколико и она су само служила као згодан параван да се сакрију нелегалне активности. 

Истрагу је покренуо саветник покрета Пет звездица коме је било сумњиво што је велики број деце одузет у Бибијану и околним местима: полиција је открила да су хранитељи деце постајали менаџери секси-радњи, манијаци већ регистровани као напасници деце и хомосексуални парови. 

Истрага је показала да су неки од радника на случајевима усвајања, који се сада у истрази бране ћутањем, раније потписивали лажне извештаје, у којима су породице оптуживали за ствари које се никада нису догодиле. Ови радници су имали привремене уговоре, што значи да су били уцењени губитком посла. Познато је да су ‘Плашим се’ или ‘Изгубићу посао’ одлични изговори у Италији. Све ово је, у ствари, давање за право слабићима, али живимо у добу слабића.

Полиција је успела да направи реконструкцију ‘терапија’ (згражавам се што користим овај израз, али немам ниједан други), којима су украдена деца била подвргнута. Истрага је у неким случајевима установила да су извођене кратке психодраме, у којима су се очеви поједине деце представљани као мртви, не би ли се ослабила веза са родитељем. Није било важно што би дечак или девојчица плакали јер им недостаје отац и његови загрљаји и што их он буквално никада није злостављао. Према полицијским извештајима, ове малене жртве су биле изложене и електрошоковима, да би биле збуњене пред судијом, надлежним за усвајање. Велика и прогресивна италијанска штампа, присиљена да цео случај прати због његовог огромног значаја, одмах је почела да пише о електрошоковима. Међутим, електрошок захтева посебну опрему и знање, обавља га у болници медицински тим, који има и стручњака за интензивну негу. Велика и прогресивна италијанска штампа се зато исправила и касније спомињала лаке електричне стимулације. Да ли сте прочитали лаке електричне стимулације?

Ви, који читате овај текст, замислите да сте у болници, везани, са устима затвореним тако да не одгризете себи језик, са електродама на глави, док доктори на Вама изводе електрошокове. Онда себе замислите као дете, које су неки људи отргли из породице која Вас је волела и још увек Вас воли, онда Вам неки људи стављају неке чудне ствари на главу, чврсто Вас држе и пуштају струју. Како бисте се осећали? Да ли бисте, као дете, били узнемирени у оваквој ситуацији – у којој би и одрасли били узнемирени? Зар се не бисте упишкили?

Легитимно је питати коју су опрему користили. Можда спортске стимулаторе за мишиће? Или, можда, пре нешто што су сâми правили? Ако је полиција у праву (користим погодбени начин), овде се не суочавамо са људима који су хтели да помогну онима којима је помоћ потребна, већ су пред нама монструми који ходају међу обичним људима, а обичне људе су проценили као плен.

Можда и грешим, али, нешто ми говори да на листи украдене деце из породица у Бибијану, никада нећемо наћи децу криминалаца, мафијаша или Цигана, или чак чланова италијанске левице, беспризорних, безвредних, без икаквог осећаја за отаџбину, који су нас и довели до овог стања. Мафијаши убијају ако им неко пипне децу, а Цигани дођу да их узму назад, а онда, можда потраже и Вас, у Вашој кући. Са друге стране, они никада не праве проблеме политичким савезницима или заштитницима. Можда јесу монструми, али нису глупи монструми.

Међу ухапшенима су градоначелник Бибијана из Италијанске демократске партије (раније Комунистичка партија Италије) и шеф социјалне службе, јавно декларисана лезбејка која је, у барем једном случају, својој бившој љубавници дала дете, отето из неке породице. Обоје су и даље у кућном притвору.

Једна од организација, која се спомиње у свему овоме се зове ‘Ивица и Марица’. Овакво име може да изазове осећај благости и посвећености вишем циљу. У бајци истог наслова, стара вештица је очарала Ивицу и Марицу, а своје праве намере забашурила слаткишима и бомбонама. Међутим, Ивица и Марица су се показали као довољно виспрени да преживе опасност и уклоне је заувек.

Скромни аутор се овде пита да ли је за избор имена заслужан неки од оних уврнутих обрта које злочиначки ум чини, када не може до краја (јер несвесно и не жели) да прикрије своје истинске намере и своју праву природу? Научни шеф ‘Ивице и Марице’, уважени психолог, ослобођен је након двадесетдва дана кућног притвора, јер је успео да увери судију да је имао часне намере. Наравно да и ми, такође, прихватамо ове добре намере као могуће (судија је пресудио у том смислу), али можемо и да се запитамо, чему служи овакав један стручњак, ако годинама и годинама није примећивао шта се догађа око њега. Ако је он невин, требало би да буде и организација чији је научни шеф био. Да ли полиција све ради погрешно?

Мноштво људи је на друштвеним мрежама оптужило италијанску Демократску партију (бивше комунисте) да бране небрањиво и да нису направили отклон од ухапшених, који су, или чланови или симпатизери партије. Другим речима, Демократску партију су оптужили да има посебне интересе у овом скандалу и да жели да га прикрије, како би сачувала своје људе. Демократска партија се огласила, одбацила све оптужбе и претила тужбама. Имало би много штошта да се напише и о психологији италијанске Демократске партије и њеног вођства, али не овде. Ипак, непорециво је да је Демократска партија (која је отворено подржала Хилари Клинтон за председника Сједињених држава) прихватила све оно о чему сам писао на почетку: родне теме, политике идентитета, наратив ‘дугиних боја’ содомитских, ЛГБТ, организација (чини ми се да у Италији скраћеница за содомите још увек садржи четири слова). Ове организације, наравно, не заобилазе нити феминизам, нити абортус – може ли да се прође без абортуса? То, никако.

Исто тако је непорециво и да је случај Бибијана, међутим, одушевио Демократску партију - у тренутку, када су већ почеле да се шире гласине о контактима партије са покретом Пет звездица, како би заједно направили владу, након што се покрет Пет звездица ослободи Матеа Салвинија, незгодног владиног савезника, настројеног против имиграната и тренутног моћника Лиге за Север. Покрет Пет звездица сада тражи стварање парламентарне комисије за истрагу о скандалу Бибијано. То траже већ неколико недеља: колико је времена потребно да се то организује? Они су влада: планирају ли то пре или после летњих одмора?  Постављам и ја то питање, јер сам, такође, помогао избор парламентараца и сенатора из Пет звездица.

Поред парламентарне комисије, јасно је да се жели и збацивање садашњег хомосексуалистичког и феминистичког наратива. Ако је полиција у праву (увек користим погодбени начин), онда је монструм овде управо жена, декларисана лезбејка, која се није двоумила да одузме децу породицама, женама у тешким ситуацијама, који су јој се обратили за помоћ и да их, можда, дâ некој од бивших лезбејских љубавница. Око ње је суманут, прљав и кукавички систем, који није усмерен ка сиромашној деци (а тврдио је да јесте), већ ка другим стварима: новцу, моћи, садистичком задовољству у угњетавању и надмоћи. Ако је полиција у праву, наравно.

Онда више не би било истина да жене ‘знају’. Да су солидарне једна са другом. Да помажу једна другој. Да се међусобно ‘разумеју’. Да чине ‘заједнички фронт’. Наравно, понекад га и чине, али ретко: остао је само удворички феминизам (woo-woo feminism) и родни наратив. Наратив који долази из далека, од преко Атлантика, из Сједињених држава и који тамо, у земљи порекла, ужива велико поштовање и заступљеност у Демократској партији Клинтонових и Обаме.

Надам се да грешим, али чини ми се да чујем не тако тихе крике новог култа Кибеле, још изопаченијег и окрутнијег него претходни. У неким цивилизованијим временима, Грци су проблем решили физичким уклањањем адепта овог култа, када би се, најзад, оголили као убице, уништитељи и нихилисти, неспособни за самоконтролу и грађански живот. Питам се, дакле, шта је наша будућност и на који начин ћемо бити у стању да се са њом суочимо.

*Пример из међународне штампе: https://www.independent.co.uk/news/

Извор: "Геополитика.ру"