С њим је наша упаљена нада
Ропске ноћи раздани нам мачем,
Зато данас, након двеста лета,
Српског Вожда дозивамо плачем.

Да је с нама, да Косово брани,
Да нас собом дигне до висина,
На Цетињу да целива Свеца,
Српски барјак да носи до Книна...

Али, авај, узалуд нам сузе!
Снагу нашу неслога нам крије.
Док чекамо васкрсење српства,
Вожд на Небу старе битке бије.

Карађорђе с одсеченом главом
Јоште сузе пролива низ лице,
Чекајући да изгрли кума
На темељу цркве Покајнице.

Од Милоша и кума Вујице
Братском мржњом порођена туга
Одзвањаће до Судњега дана
У тишини Радовањског Луга.

Српском роду нека нова јутра
Разданиће тамне ноћи, можда,
Када Милош, на ономе свету,
Ридајући свог изљуби Вожда.