Свануло над велеградом. У шољи последњи срк турске кафе, испод прстију тастатура, а у глави покретне слике најновије продукције испирача мозгова. Отресам утисак и стављам га на папир, тако мање боли, освести се лутање по остацима разума и некако се пресабере на белој позадини.

Изречена сасвим професионално и без додатних коментара, вест о тестовима интелигенције који раде све генерације средњошколаца, још од друге половине прошлог века зазвучала је злослутно. У овим студијама које су и започете ради доказивања тврдње да су све следеће генерације хомосапиенса паметније од родитеља настала је конфузија код резултата последњих пар деценија, тачније од середине деведесетих. Ту се примећује знатан пад коефицијента у односу на предходне генерације. Данашња деца су глупља од својих родитеља, а много глупља од својих бака и дека. И то, поштовани убијачи умова, није њихова кривица. Некултура и несналажење у социјалним ситуацијама произашло је из неадекватног темеља, из јаловине не ничу руже. Ако деци не нудимо изазове ума, ако их уско усмеравамо на технологију која им је поузданија од људске речи и самоспознаје, онда не можемо да очекујемо да се развију интелектуално.

Са тугом долазим до закључка да је свет успео да се окрене у назад. Истурене базичне потребе, рекламирање глади за имањем, стицањем материјалног без неопходне интелектуалне подлоге, довело је до стасавања једне нове цивилизације – материјалистичке и асоцијалне, индустријализам и ренесанса првобитног дивљачког капитализма, неоробовласничко друштво где човек неће имати окове од метала, већ ће му за вратом висити доспели дугови. И страх, наравно, страх од губитка материјалног, је би нови човек био изгубљен без толиких ствари које је акумулирао присиљен непрекидним бомбардовањем маркетиншке машинерије.

Деца су некада расла уз баке и деке, уз приче и бајке, уз родитеље који су их дресирали да уче сами и да је само знање једина неодвојива имовина. А сада, деца расту уз мобилне телефоне и компјутере где уче да је све на један клик од имања, где сричу прве твитове и не познају потребу за лепотом језика. У овом имагинарном свету деца су отуђена и од породице и од вршњака. Разговори се своде на просто дај, нећу, хоћу. Доведена су у неко стање полусвести и не разликују много оно што се дешава на нету од оног што се реално дешава у датој ситуацији. Боже драги, ови нови клинци скачу са солитера, јер су несрећни у љубави, а скачу, јер у малим мозговима носе осећај да имају још два живота. Њихова реалност непојмљива је прошлим генерацијама и овај јаз међу генерацијама никада у историји човека није био дубљи. Њихов свет се креће у стоструко брже од оног света у ком су живели њихови преци. Ови нови клинци имају мало оригиналних идеја, јер свој умне напоре усмеравају једино ка задовољењу своје потребе да се играју живота.

Не знам како ће изгледати будућност, али знам коме ће оваква интелектулна регресија одговарати. Одговараће манипулаторима који обликују младе мозгове за рад без мозга, за живот без жеља, за непрекидну борбу за опстанак. Онај ко не зна, не може ни да се буни, јер не зна за боље, али зна за горе. Знање је моћ, а ту моћ теба избити из руку маса.

Расту нека нова стада без ливада које никада неће подићи револуцију, јер у њима нема нити једне револуционарне мисли. Њима ће господарити страхови и рекламни агенти, имаће, а неће знати ште ће са имовином, радиће као марва и неће осећати много више од основних потреба. Долазе нам деценије без емпатије, без душе, а култура? Она ће се фајловати и користит као споменик времену када нису знали шта је то смарт фон и фаст интренет и онлине комуникација.

Извор: "Видовдан"