|
 Сведоци смо да се Епархија милешевска у последње две године, док је на њеном челу Епископ Атанасије, полако губи свој углед код верујућих који у рашкој области имају вере још само у ову институцију. То се нарочито примећује из чињенице да је вледика још први дан када је крочио у Епархију милешевску изгубио компас.
Нису га случајно напали да ужива да попије коју чашу више. Одао је свој стари порок још при својој првој канонски учињеној посети манастиру Ђурђевића Тара када су га пијаног, после нејасно изговорене беседе (постоји и аудио и видео запис и сведочанство многих присутних угледних званица), буквално однели у ауто и одвезли у Пљевља да дође себи. Има још небројано случајева о његовим пијанствима које ћемо касније изнети у обраћањима. Нећемо прећутати ни једно скорије пијанство (о коме такође постоји сведочанство), када је у Новој Вароши требало да одслужи Литургију на којој је рукоположио Мишела Мемишевића који је доведен као решење „Ој турчине за невољу куме“ на место премештеног свештеника Л.В. који са супругом и четворо малолетне деце мора да иде у Пљевља због измишљене афере. Епископ није стао иза свога свештеника него верује којекаквим гласинама и халабуци цивила па је тако натерао свештеника да своју невиност затражи пред Грађанским судом. Када се гласине покажу лажнима и када суд пресуди у корист свештеника Л.В., питамо Владику да ли ће смети да погледа у очи деце овог прогнаног свештеника која у Црној Гори немају право ни на здравствену књижицу. Ако ли се деси да исте гласине круже за некога другог, њему блиског, онда „пуј пике, не важе“. Сада знамо да је Његов кључни разлог доласка у Епархију милeшeвску да нађе сигурно ухлебљење за себе и себи блиске: шурака Зорана Јуришића и другу кључну особу кроз коју се огледа и тај његов други грех љубави и побуде према Госпођици Александри Јуришић која се помиње са великом љубављу и поштовањем, вероватно због минулог рада. Те персоне се не појављују у Пријепољу а воде сав црквено-канонски поредак, полако приватизујући имовину Епархије милешевске. Примају плате као да раде у Америчкој амбасади а не као кобајаги шеф кабинета и саветница за медије, културу и просвету Епархије милешевске. Њима се плате редовно исплаћују а за свештенички стаж и здравствено осигурање нема! У тој работи им помажу два потрчка, један је свештеник Станко, намесник нововарошки а други је свештеник Игор намесник пријепољски, но ту нема места бојазни јер њихова памет није ни за осам ногу. И они имају све могуће привилегије, сами себе контролишу да би све било што легалније па су уз то што су намесници уједно и старешине, благајници, секретари и магационери у својим храмовима, иако у тим храмовима постоји друго братство. Овај први склон клептоманији краде новац са икона испред колега кријући у чарапе а овај други арогантан, са превисоким мишљењем о себи, по оцени верника. Какву му они чорбу скувају, такву ће и појести. Синодска комисија би могла да по одредбама устава провери ове чињенице. Последње лажно сведочење јесте скоро уплитање у расправу на сајту Борба за веру, где га бране као невиног, чупајући га да још који месец преживи џабалебарећи и смишљајући како да остане на владичанском трону. Уплићу и људе цивиле како би слали писма одбране манипулишући и Господином Л.К. из Нове Вароши. Али ето веће бруке од оне прве. Не полази им за руком. Једна смо од ретких епархија која није а већ је давно требала, међу првима, прославити јубилеј Аутокефалности СПЦ а о томе ни помена. Због неспремности и неспособности Епископа, прослава јубилеја 800 година манастира Милешева је одгођена за 2020. годину, ако и тада буде прославе. Полако се ствара нервоза и у народу који поставља питање пред Милешевом, „Свети Саво, шта дочекасмо“? Има још много питања на која ћемо затражити одговоре упућујући ово писмо Патријарху српском, светом Синоду и другима. Стојећи у истини: Свештенство и верни светосавци |
БОРБА ЗА ВЕРУ 
