"Рече јој Исус:

Иди зовни мужа свог, и дођи овамо."

(Јн. 4,16)

 О фанатизму, зилотима, о спољашњем испуњавању слова закона, страдању за Христа и спасењу;  О шминкању, кинђурењу и ко ће нам заштити децу од новотарских духовних тровача, који се финансирају парама српских верника; О пристојном и непристојном женском облачењу или шта је ту женствено? О спасењу "забрађених" и "дотераних" девојака и жена; О женама теолозима и "теолозима"; примери из историје Цркв; О теологији жене Самарјанке;  пример Свете Равноапостолне Нине, просветитељке Грузије; ко је позван да брани веру

  + + +

Поштована Глорија,

 О "фанатизму", зилотима, о спољашњем испуњавању слова закона, страдању за Христа и спасењу

Иако критикујете „сладуњаву новотарску љубав“, „која је  снажно наопако средство за потaпање свега светога што нам је од наших предака остало», ипак је анулирате са «али», по коме «нема спасења ни за оне који спољашње најпрецизније испуњавају сваки канон наше вере.» «Такви, чак ако би и пострадали у борби за очување Православља, – да ли би се спасли?!» и «Да ли би они пред нашим Господом били свети мученици или  само неки несрећни фанатици зилотисти?!«, питате.

Пре свега, ко пострада за Православље он је мученик. Спасен је. Ту дилеме нема. О томе сведоче Житија хришћанских Мученика. Ником од њих Бог није ускратио мученички венац зато што је био зилот, то јест ревнитељ вере. Напротив. Ваше повезивање термина «фанатизам» и «зилотство» врло је незграпно. Бити зилот, то је идеал за сваког православца. А ако, по Вама, «фанатизам» значи дословно испуњавање слова закона Божијег, онда је наша жеља и прегнуће да будемо баш такви фанатици. Иначе, смисао и суштина наше вере и јесте у њеном спољашњем испуњавању. Свети Апостол Јаков каже: «Тако и вера ако нема дела, мртва је по себи” (Јк.2,17). А сва дела су у „спољашњем“.

А када Свети Апостол Павле говори о, како кажете, «аутентичној љубави према Богу и ближњима» у „И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи“ (1. Кор. 13, 3), јасно је да он не мисли да се живот може дати за веру ако љубави нема. Он, заправо, контрукцијом «ако љубави немам ништа ми не користи», жели само да нагласи значај љубави, која је суштина хришћанске вере. Међутим, неоспорно је да само они који љубе Бога свим срцем својим, свом душом својом, свим умом својим и свом мишљу својом и ближње као себе саме, страдају су за веру и ближње. Без љубави нема страдања. Они који су љубав имали, страдали су на губилиштима, а они који нису, вере су се одрицали и приносили су жртве идолима.

 О шминкању, кинђурењу и ко ће нам заштити децу од новотарских духовних тровача, који се финансирају парама српских верника

Молимо Вас да имате у виду да о особи по имену Милана Ивковић говоримо искључиво због њене припадности секти новотараца, која духовно трује српску децу, омладину и вернике. Она нас, као личност, нимало не занима. Ако са те стране посматрате ствар, мање ћете бити пристрасни и женски повређени. Јер дотична не само да је принела себе на жртву Мамону (што би била само њена ствар, као и осталих сатаниста, и нас се то не би тицало), већ у пропаст вуче небројене душе, нарочито младих. Она пише за «Православни мисионар», званично гласило СПЦ за младе. Можете ли да замислите како ће се у умовима деце и омладине, «гладнима и жеднима истинске слободе», пред којима су безбројна искушења данашњице, примити Миланин позив  да је се «насите у Духу Светоме који ослобађа без мере»?! Ви сте се осетили позваном да «заштите» Милану, а шта је са децом? Ко ће њих заштити од сатанизма прерушеног у новотарску «теологију»?!

О шминкању и кинђурењу, пристојном и непристојном женском облачењу или шта је ту женствено?

Наш "презир" према њеној шминки, раскалашној фризури и мушкој одећи је исти онај презир које Свето Писмо исказује према тим појавама.

 Шмињкање, иначе, води порекло из магије. Још су у Старом Завету Свети Пророци Јеремија и Језекиљ грмели против безбожних жена које су шмињкањима и кинђурењима мамиле мушкарце у грех (Јер. 4,30; Језек. 23, 40-44) (јесу ли другачије побуде данас?). Паганка Језавеља, прогонитељка Светог Пророка Илије, која се бавила и магијом, шминкала се и китила накитима: „Иза тога Јул дође у Језраел. А Језавеља кад чу, намаза лице своје и накити главу своју, па гледаше с прозора“ (2. Цар. 9, 30). За више о магијском пореклу шминкања, накита и тетовирања прочитајте у нашем тексту овде:

У модерно доба, шминкање, лакирање ноктију и слично, масовно су почеле да упражњавању уличне проститутке. Ради распознавања и препознавања...

Није на одмет да видимо шта двојица највећих Апостола кажу о томе:

Свети Апостол Петар:

„Ваше украшавање да не буде споља: у плетењу косе и у кићењу златом или у облачењу хаљина; Него у скривеноме човеку срца, у непропадљивости кроткога и тихога духа, што је пред Богом драгоцено. Јер тако некад украшаваху себе и свете жене које се уздаху у Бога и покораваху се својим мужевима“ (1.Петр.3,3-5).

Свети Апостол Павле:

„Тако и жене у пристојном оделу, са стидом и поштењем да украшавају себе, не плетеницама, ни златом или бисером, или хаљинама скупоценим, него добрим делима као што се пристоји женама које се обећавају побожности (1.Тим. 2, 9-10).

Како се у то уклапа облачење и спољашњи изглед Милане Ивковић и осталих новокомпонованих верница и "теолога"?

Женско плетење косе које Свети Апостоли разобличавају и кажу да не пристоји, Ви називате „женствена фризура“, а одевање жена у мушку одећу, које Свето Писмо назива „мрским пред Господом Богом“, Ви хвалите као женствено. За Вас је похвално то што је плотско и световно, док Свети Апостол Јаков каже: „Јер вера чиста и без мане пред Богом и Оцем јесте ова држати себе неопогањеног од света  (Јк. 1,27).

 О спасењу "забрађених" и "дотераних" девојака и жена

Поштована Глорија, у Православљу се женско облачење не дели на «дотерано» и «недорано», већ на пристојно и непристојно. А шта је једно, а шта друго знају сви православни. Милани се, као и свим новотарцима то не допада, па испуњавање заповести Божијих и светоотачких учења која упујућу на пристојност и моралност назива «лицемерни начин живота», „дефектно морално понашање и вештачко, одглумљено подражавање врлинског живота“, „хула на Духа Светога“, „имитација и глума слободе и љубави”, „конвенционалност (примена безличних и формалних дужности)“, „хватања за сукњу безличних правила”, противљење „слободи и храбрости у Духу Светоме.“

Питамо Вас: док читате Миланине речи, осећате ли њен бес и презир према изворном Православљу и правоживљу? Како то да Вам то није засметало?!

Надамо се да нас разумете - да Милана Ивковић није „мастер теолог“, ми је не бисмо ни приметили, а камоли писали о томе шта говори или облачи. Међутим, она је за рад у новотарској секти школована парама веника СПЦ, и сада за своју новотарско-сатанистичку мисију добија плату од верника СПЦ, и своју новотарску мисију обавља преко, „Православног мисионара“, званичног гласила СПЦ за младе, који, опет, финансирају верници, самим тим и ми (на овај часопис је претплаћена, хтела не хтела, свака црквена општина), онда Милана Ивковић мора да буде жигосана као преносилац опаке болести, који не само да суицидно не лечи себе, већ пошаст пропагира и шири међу здравима.

Остајете дужни и нама и нашим читаоцима да нам кажете које су то „дотеране“ жене и девојке које су се спасиле. Ако Свето Писмо каже „у чему те затекнем, у томе ћу ти судити“, у наше поимање Православља се не уклапа вера да ће особа која умре нашминкана, накинђурена и истетовирана ући у рај.

«Нама је заповеђено да љубимо чак и непријатеље, а не да судимо једни о другима „по телу“.»

Не знамо за Вас, али ми још увек пузимо ка хришћанском идеалу «љубити непријатеље своје». Но, битно је разграничити две ствари: грешно осуђивање и свету ревност. Да бисте то могли да разграничите, прочитајте наш текст «Грешно осуђивање и света ревност» http://borbazaveru.info/content/view/3938/1/. Овом приликом навешћемо Вам само речи Светог Архиепископа Аверкија Џорданвилског о томе:

>>Истински хришћанин не може да се према отвореном злу и греху односи равнодушно, не примећујући га и мирећи се са њим, лукаво се изговарајући "неосуђивањем".<<

О женама теолозима и "теолозима"; примери из историје Цркве

Да, са те стране посматрано, условно речено, дакле, жене јесу «теолози», чак и већи од мушкараца. Али, то је нека друга тема и нека друга «теологија». Ми и не говоримо о тој «теологији», већ о институционализованој «теологији». Јер ако жене могу бити теолози, зашто онда не би могле бити и духовнице, свештенице, епископи?

Светогрдно је правити таква поређења. Наведене Светитељке су биле, првенствено, мисионарке, а не «теолози» попут Милане. Светитељке су биле слушкиње Христове, а Милана је слушкиња сатанина. Неко нам написа да претерујемо у томе што новотарце називамо сатанистама. Не, нимало. Ми само благовремено, кад то другима нити пада на памет, жигошемо зло и називамо га правим именом. Јер, сатанизам није само – клање кокошака и мачака, пијење њихове крви и слично. Сатанизам – то је живот по сопственој вољи. Управо онако како је то дефинисао највећи сатаниста 20. века Алистер Кроули:

„Чини шта ти воља и нека ти то буде сав закон″.

Милана је то исто рекла, само на другачији начин:

Она живот по сопственој вољи чак покрива разрешењем добијеним (тобоже) од Духа Светога, што је далеко опакије и подмуклије од оног Кроулијевог.

         Теологија жене Самарјанке (Јн. 4)

У Новом Завету имамо пример жене теолога. То је жена Самарјанка, са којом је Господ Исус Христос разговарао у селу Сихему, на извору праоца Јакова. Из разговора се види да је жена Самарјанка оштроумна, да познаје самарјанска предања о доласку Месије, да у њих верује... Али, када јој Христос каже «Кад би ти знала дар Божији, и ко је Тај који ти говори: дај ми да пијем, ти би тражила од Њега и дао би ти воду живу“, ту се завршава њено разумевање теологије: „Господе, ни ведра немаш, а студенац је дубок; одакле ти онда вода жива?“  Христос јој говори о „води живој“, којом, како тумачи Свети Кирил Александријски, Спаситељ назива  благодат Светога Духа, а она о реалној води из бунара. „Одговори Исус и рече јој: Сваки који пије од ове воде, опет ће ожедњети. А који пије од воде коју ћу му Ја дати неће ожедњети довијека, него вода коју ћу му Ја дати постаће у њему извор воде која тече у живот вјечни“ (Јн. 4:13-14). „Рече Му жена: Господе, дај ми ту воду да не жедним и не долазим овамо да захватам.“ Пошто су то били крајњи домети Самарјанкиног разумевања теологије, Господ јој каже: „Иди, зови мужа својега, и дођи овамо“. То је степен где теологија није за жену, већ за мужа, за мушкарца. Чак су се и ученици Христови зачудили што са женом разговара. „А жена остави свој крчаг и отиде у град (Самрјанка је већ мисионар - нап. "Борба за веру") и рече људима: Ходите да видите човека који ми каза све што сам учинила. Да није он Христос? Изиђоше, дакле, из града и пођоше Њему.“ „Самарјанка је осетила“ (дакле, срце је у питању, а не разум - нап. "Борба за веру"), каже Отац Јустин Поповић, -  да Исус говори о нечем месијанском, о нечем новом, али очекиваном само од Месије. Она зна да је прва одлика Месије свезнање: „Када Христос (=Месија) дође, казаће нам све“. Зато Спас и открива прво њој сву истину о себи: „Ја сам (Месија) који говори с тобом“. То Господ не откри ни ученом Никодиму, ни мудром Натанаилу, већ простој богољубивој жени, која је срцем осетила Еванђеље Месије, и прву истину његову, истину о правим богомољцима. И са том истином, понесена њоме, оставила своје судове и похитала у град и рекла људима: „Хајдете да видите човека који ми каза све што сам учинила: да није то Христос?“ Проверите и ви, браћо Самарјани.<<

Шта можемо закључити из разговора жене Самарјанке са Господом? Да она може да се учи, брзо је поверовала, без двоумљења постала мисионар, али кад је наступио тренутак за дубоко богословље, зачула је:  „Иди, зови мужа својега, и дођи овамо.“ Јер у жена срце има примат над разумом.

 Пример Свете Равноапостолне Нине, просветитељке Грузије

Што се тиче Вашег помињање Свете Равноапостолне Нине, просветитељке Грузије, њено помињање Вам је изван контекста. Јер ми осуђујемо и одричемо институционализовање појма „жена теолог“, профанисање теологије, њену пародију, мајмунисање (по оцу Серафиму Роузу, ђаво је мајмун Божији) истинске теологије, а не случајеве који су акти ванредне милости, благодати и свемогућства Божијег, што је био случај са Светом Равноапостолном Нином. Ево, само пар реченица из њеног Житија, како би се видело да жене „теолози“ у СПЦ немају са тим ни једну додирну тачку.

>>...Она и дању и ноћу упућиваше пламене молитве Пресветој Дјеви Богомајци, да је удостоји видети земљу Грузију, пронаћи и целивати хитон милог Сина њеног Господа Исуса Христа, изаткан њеним Богоматеринским рукама, и проповедати свето име Његово тамошњим незнабошцима. И Преблагословена Дјева Богомајка, услиша молитву слушкиње своје, јави јој се у сну; и рече: Иди у земљу Грузију, благовести тамо еванђеље Господа Исуса Христа, и наћи ћеш милост у Њега, а ја ћу ти бити покровитељка. - Али како могу ја, питаше смирена девојчица, бити оруђе тако велике службе, када сам немоћно женско створење? - A Пресвета Дјева, дајући Нини крст направљен од винове лозе, рече јој: Узми овај крст, он ће ти бити штит и тврђава противу свих видљивих и невидљивих непријатеља; силом његовом побошћеш тамо спасоносну заставу вере у милог Сина мог и Господа, који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине.

Пренувши се од сна, и угледавши у својој руци диван крст, света Нина га са сузама стаде целивати. Затим га уви у своју косу, отиде код ујака свог, патријарха, и исприча му о јављењу Богомајке и заповести Њеној да иде у Грузију и тамо благовести Еванђеље вечнога спасења. Блажени патријарх познаде у томе виђењу очигледну вољу Божју, и не устеже се да младој девојци да благослов да иде на подвиг вере. И кад дође благопријатно време да она крене на далек пут, приведе је патријарх светом олтару храма Господњег и, ставивши своју свету десницу на њену главу, овако се мољаше: Господе Боже, Спаситељу наш, у руке твоје предајем ову сироту девојчицу, отпуштам је на проповед твога Божанства. Благоволи, Христе Боже, да јој будеш сапутник и наставник свуда где уста њена буду благовестила о Теби, и подари речима њеним силу и мудрост, којима се нико не би могао противити или одговарати. А ти Пресвета Богородице, свих хришћана помоћи и заштито, ову коју си изабрала за проповед Еванђеља Сина твог, Христа Бога нашег, међу богоборним племенима, опаши својом вишњом силом против видљивих и невидљивих непријатеља; буди јој свагда заклон и непобедива заштита, и нека је милост твоја не напушта док не изврши свету вољу твоју.<<

           Ко треба да брани веру од њених кваритеља

«А сад, да ли ће неко своју диплому и ученост да искористи себи и другима на спасење или на пропаст, то је лична одговорност, па био мушко или женско».

Ако нам неки дипломирани или недипломирани "теолог" квари Веру и руши Цркву, онда то није само његова одговорност, већ је одговорност и наша:

„Чување истинских канона је дужност сваког човека који се пажљиво односи према својим (црквеним) обавезама“.

(Свети Фотије, цариградски патријарх)

Наша порука женама «теолозима»:

„Иди, зови мужа својега, и дођи овамо.“