Поштовано Уредништво Борбе за веру,   

Често читам текстове на вашем сајту. Ваш сајт је драгоцени извор информација за православне хришћане. Поштујем ваше ставове и труд у борби за очување аутентичног хришћанства и наше Свете Православне Цркве.

Али као што је важно упозоравање наше, у православној вери, крштене браће, и пре свега отаца наших, што се уклањају од царског пута, није мање важно мотрити и на себе и своје срце. Слажем се да се треба чувати новотарске сладуњаве „ љубави“ која је  снажно наопако средство за потопање свега светога што нам је од наших предака остало. Али не смемо никада заборавити на ону аутентичну хришћанску љубав без које нема спасења ни за оне који спољашње најпрецизније испуњавају  сваки канон наше вере. Такви, чак ако би и пострадали у борби за очување Православља, – да ли би се спасли?! Да ли би они пред нашим Господом били свети мученици или  само неки несрећни фанатици зилотисти?! Одговор је одавно дао Свети Павле, прави пример аутентичне љубави према Богу и ближњима: „И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи.“ ( 1. Кор. 13, 3 )

На писање овог писма навео ме је текст уредништва под насловом  Жене „теолози“ у СПЦ – грех који вапије за казном Божијом (овде:).

Врло сам изненађена насловом и начином писања Уредништва о гђици Милани Ивковић. Ако неко сумња или чак можда или сигурно зна о некој женској особи да новотари, чему додатни презир према њеној шминки, женственој фризури и одећи, и чему довођење у питање њене женске моралности на основу таквих „доказа“?! У историји хришћанства било је забрађених жена и девојака које су се посветиле, било је дотераних жена и девојака које су се посветиле, било је девојака и жена и из једне и друге категорије које се нису посветиле и оних и од једних и других које су пропале. Само по себи, то не значи ништа. Нама је заповеђено да љубимо чак и непријатеље, а не да судимо једни о другима „по телу“. Наравно, у то не спада отворени и јавни неморал и разврат, против кога треба иступити.

Поводом вашег згражања над могућношћу да жена буде теолог, подсетићу вас да су жене одувек биле теолози, оне које су училе и  уче своју децу Божијој науци, а пре свега да чувају своју веру у љубави према Богу и ближњем, у спољашњој и унутрашњој чистоти. И чувати све то треба, а не – заграбићу од овога само оно што ми се допада.

Мали ли је теолог Света Марија Магдалина што стаде пред Тиберија са речима: „Христос Васкрсе“?! Није ли теолог Света Нина, просветитељка Грузије!? и толике свете девојке?! Зар није дужан да брани своју веру сваки хришћанин?! Хришћанке нису ослобођене те обавезе. И хришћани и хришћанке дужни су да бране своју веру. А да би је бранили треба да је познају – треба да буду теолози. Школовани још  и више: „А од свакога коме је много дано, много ће се и тражити; а коме је повјерено много, од њега ће се више искати.“ (Лк. 12, 48)

А сад, да ли ће неко своју диплому и ученост да искористи себи и другима на спасење или на пропаст, то је лична одговорност, па био мушко или женско; како рече Св. Матрона Московска – на крају ће свако бити обешен за свој репић.

Свако добро од Бога,

Глорија Анастасија Иветић