Да случајно нисам одговорио владики Максиму, био би недостојан предака, а презрен од потомства дајући им могућност да бирају. Када је у питању вјера и твоја Црква ту нема бирања

Негдје одмах послије Сабора Србске Цркве у Сјеверној и Јужној Америци одржаног у јулу ове године, појавила су се нека питања, унутар србске заједнице у Америци, а у вези са појединим саборским одлукама, нарочито у вези са Новим уставом. Веома брзо појавио се извјештај Епископског савјета, сад већ тројице епископа, по Новом уставу. Потом се појавило и једно писаније  да образложи зашто Нови устав итд. Чак и ја сам дао једно писаније (објављено) о Новом уставу. У ствари било је то разјашњење онога шта сам рекао на самом Сабору, при чему остајем и сада. Неколико пута су и саме владике дале образложења шта се жели са Новим уставом. Владика Максим је, путем неколико интервјуа, дао своја, са позиције највиших научних достигнућа, разјашњења. Тако је у једном интервју рекао да је Нови устав прихваћен консензусом, што би значило братским договором. Међутим, ово никако не одговaра истини, пошто Нови устав нити је стављен делегатима на увид и разматрање, нити на усвајање. Чак се као одштампана верзија појавио другог дана засједања. До тада већина нас није ни знала да постоји. Имам осјећај да је, ово бомбардовање (посебно интервјуима) србске јавности са разјашњењима саборских одлука, као и изношење Новог устава у јавности, као већ готове ствари, истичући да постоји одлука Архијерејског сабора и Светог Синода, шта се испоставило да не одговара истини, још више распламсало сумњу у часне намјере свега тога. Као плод свих ових убрзаних одбрана и разјашњења негдје прије десет-петнаест дана појавила се интернет петиција која тражи да се сачува име наше Цркве у Америци, не прихвати Нови устав, итд.. Већ 7. септембра појавила се Молба, Епископског савјета тројице владика како стоји по Новом уставу, у којој се тражи да се избјегне потписивање речене петиције. Међутим, на молби не стоје нигдје лични потписи владика, уз то владика Лонгин тих је дана био у Аустралији, али и дотичну молбу свештенство није добило као званичан акт, тако да се и ту појавила сумња ко стоји иза тога. Уосталом, када прочитате ову молбу добијете двојни утисак, нисте сигурни да ли вас моле или вам прете. Поново се јавио владика Максим својим интервјуима, да, са научне стране, србској јавности разјасни досадашње несхватање (иако је то тако схватљиво, како мисли Владика), новонастале ситуације у вези наше Цркве у Америци. У овим интервјуима, који су ницали као печурке послије киш, (неки кажу ради се о глорификацији, док други кажу верификује, сопствене личности), да ли су наручени или не и да ли су самопитајући (самопитање = постављати питања самом себи) или не, ја не знам, али кажу. Међутим, упадљиво је да скоро увијек погађају „у сриду“ и то одмах када се појави било који и било чији коментар у вези са ситуацијом. Али, оно шта је највише забрињавајуће, у тим интервјуима, нису само паушална етикетирања неких, па и браће свештеника, него ново еволутивно стање, генезе обликовања свијести србске јавности у Америци, умјесто на почетку благе назнаке: ми и они, преко: знамо вас и знамо и ми вас, дошло се, новом еволутивном методом (линијом), до сложенијег односа и стања: знамо вас и у будућем развоју ситуације Црква (?) ће вас изобличити. Ко, кога?! Црква помјесна или црква васељенска?. Да није јадно било би смијешно.

Међутим, у своме послиједњем интервју (да ли је послиједњи?), датог Сербиен тајмсу, који је објављен септембра 14, образлажући нашироко и надубоко тренутну црквену ситуацију, али, и политичку, тврдећи да је добро шта он није био када је Предсједник Вучић долазио у Патријаршију за вријеме засиједања Светог Архијерејског Сабора (?).  Јер би он… Али, глете чуда, одмах ту негдје када говори о Предсједнику (Вучићу), говори о будућности србског језика у нашој Цркви у Америци, и поред тога, ваљда по својој ревности, нађе и једног професора – мене (поред хиљаде других) – да не знам енглески, па, да сам ради тога, на Сабору у Грачаници у јулу, обратио се на србском. Из овога се може закључити да и даље треба да служимо на енглеском, да би могли они који га не знају, научити. Па према томе, веома је добро шта ћемо сви ускоро говорити енглески и једном за свагда заборавити тај србски, како би рекли Грци, варварски језик.. Дозволите да Вас питам Владико: Је ли Вам то јавио Дух Свети или сте, до таквог открића, као самопроглашенинаучник, дошли најновијим научним методама (достигнућима), којима се китите, пошто нас двојица никад нисмо разговарали на енглеском, нажалост веома ријетко и на србском. Међутим, никад се не зна, можда ћемо послије свега овог чешће разговарати али, како ствари стоје, на енглеском.

Дакле, као шта се може уочити циљ овога мога писанија није претходна анализа стања у нашој цркви у Америци (има их позванијих од мене), него одговор владики Максиму, на његово прозивање моје маленкости у свом послиједњем интервју, датог Сербиан тајмсу од 14. септембра.  Додуше, није децидирано јасно навео моје име, али ако домаћину пошаљете писмо без навођења његовог имена са тачном адресом и бројем оно ће бити уручено ономе на кога сте мисли. Такво писмо сам, без имена али тачном адресом, добио и ја.

Питам се шта се заиста хтјело са овим? Никако добро. Закључујем, ово свакако није притајени позив на полемику, јер нема никаквог предмета о којему бисмо полемисали. Према томе, ово може бити само ниски, злуради (могао би употребити и неку другу ријеч) напад на моју личност и лични (свештенички, професорски, домаћинско-родитељски) интегритет. Вјероватно да је владики Максиму требала жртва/кривац као одговор на све учесталија питања у вези са стањам Србске цркве у Америци, упућена баш њему. Зашто, баш њему? Да  прича не би била празна прича, јер су скоро све приче о томе, упућене Њему, добиле тужан крај. Владика се сјетио давнашњег пријатеља – мене – вјерујући да ћу из поштовања и ревности примити ударац одговорности свих. И бих да је ова, назовимо је притајена молба, ишла другим еволутивним путем.  Овако видјећемо.

Дакле, професор Кончаревић је крив за све, јер не зна енглески језик (да ли га мора знати?), иако има сертификат о неколико завршених курсева на локалном колеџу. Изгледа требало је да будемо код истог професора за енглески, свакако и ментора. Јер, Кончаревић је окончао своје постдипломске студије на тамо неком њемачком универзитету, шта је (свакако велика) разлика од Одјела за странце на Атинском универзитету. Но, ствар је јасна. Кончаревић воли своју православну браћу, али није слијепи гркофил, него је критички настројен према неолибералној, а нарочито према истамбулско-цариградској идеологији увијеној у неојелинскотеолошку мисао. Али, вратимо се Сабору и ко је то стварно говорио србски.

Прво, није тачно (опет неко избјегава истину) да сам само ја говорио србски (не браним се, него ми је част, ово је ради осталих, да их не заборавимо), било нас је тројица: поред мене још један свештеник и један делегат. Било је то одмах иза претходног питања, неког од делегата, зашто се сједница не води на србском, јер је свакако природно да се на Србском сабору говори на србском језику. Поред тога чему и зашто? Ако земља домаћин, створена по свим демократским благодатима, дозвољава, чак би се могло рећи и инсистира, да се вјерско етичке заједице развијају у својим етно културама (види Амерички устав). То је  благодат америчке демократије – јединство у различитостима. Уосталом, да ли они који желе да нас оптуже шта смо говорили на Србском сабору србски читају Св. Писмо (Не судите…) и, како то да унапријед знају, да не знамо енглески, иако никада с нама нису разговарали на енглеском. Међутим, они који добро знају енглески кажу да би за неке, који су пробали да нешто кажу на енглеском, било боље да нису говорили никако, а посебно не на енглеском. Но, све је то релативно, јер потребан је кривац/жртва како би се јавности објаснило зашто се говорило енглески, јер је то наводно правило, а то да се десио један изузетак, да је неко из незнања проговорио србски на србској скупштини у догледно вријеме биће вјероватно вербални деликт, за оне „Србе“ којима је матерњи језик сувише варварски и, помало, одвратан. Сигурно да хоће ако будемо под другом, туђом јурисдикцијом, а не србском.

Дакле, кривац/жртва је ту. Још само, ако можемо, на тог кривца/жртву усмјерити, да не кажем испалити, и своју злонамјерну стрелицу, из само нама знаних, злонамјерних разлога (а гдје је у свему томе хришћанска љубав које су нам пуна уста), онда је то погодак „у сриду“.

Е, сад о овом другом, накнадно смишљеном додатку гдје је жртва/кривац још и професор факултета, али не сваког, већ овог који у нечијим главама треба да се затвори (зашто?), онда је то шлаг на торту. То је то. Школа, па била она и школа Св. Саве, није школа ако се у њој не говори енглески (док се са друге стране убјеђује србска јавност како је наша Црква у Америци чуварица нашег идентитета тиме и језика), а то шта  потпуно прву годину чине тек пристигли студенти из старог краја то нема везе – битно је говорити енглески (у томе је спасење). Не, не. Битно је створити проблем иако га нема и наравно наћи кривца/жртву. А жртва/кривац се правда питањем: Није ли нам Свети Сава исти духовни отац, па се сјети библијске приче о Блудном сину… и тужно завапи Богу и Св. Сави – спаси! А Св. Сава плаче и каже: Не бој те се вјерна чада моја. Послије Твога благослова не бојимо се Св. Саво, али се питамо да ли су нам требала ова искушења да у овој јубиларној години Светосавља постављамо питање о затварању Твоје школе, а тиме и свега онога шта си учинио и придонио нашем народном сазријевању? Св. Сава плаче и каже: Прашта вам се чада моја вјерна.

Па побогу, браћо, Турци су само затварали србске школе. Наш народ са својим свештеницима, када год се појавила и најмања прилика, отварао је своје школе. Нажалост, створе се услови када се школе требају затворити. То је стање кад се нема материјалних средстава или ђака. А ми, хвала Богу, не оскудјевамо ни у једном. Према томе, шта је по среди? (да није можда студентски фонд, односно новац). У Новом уставу стоји да Епископски савјет, сад већ тројице владика Србских парохија у Сјеверној Америци, може да отвара и школе. Питам се да ли се то односи на побољшање већ постојеће школе или право на отварање нове школе, што би значило да ова није на линији. И поред свега тога, зар није срамно, да се, док се ословљавамо брате и гледамо се у очи, појави на Светом Архијерејском Сабору, одржаном у мају ове године у Београду, молба, памфлет, или како да га назовемо, (чуван у строгој тајности до самог Сабора, ускоро ће бити предат јавности) са образложењем зашто Школу Св. Саве у Либертивилу треба затворити. Морам признати у овој молби, памфлету има тога шта је истина, али има много више тога шта је произвољно, па и лажно речено (убило се неколико студената у школи?!). Неко је изманипулисао четворицу адвоката дајући им криву слику о читавој ситуацији, јер дубоко вјерујем да је они сами не би искривили, пошто адвокати добро знају зашто се у Америци губи лајсенс (дозвола). Приређивачи ове смијешне циркусијаде (захваљујући већини Архијереја, дубоке вјере, на Светом Архијерејском Сабору, који се нису дали збунити), рачунајући на пријатељство и помоћ два-три професора овог факултета, свакако и пријатеља са стране, а заборавили су да постоје и лажна пријатељства, доживјели су крах, док су адвокати остали у чуду, а народ, народ ко народ остао збуњен, али отворених уста.. Срећа па је Америка демократска и правно сређена земља…

Када све ово, у вези са Школом Св. Саве, није прошло на Светом Архијерејском Сабору у мају, пробало се исто на Сабору Србске цркве за Сјеверну и Јужну Америку одржаног у јулу овдје у Грачаници. Срцепарајућим уводом, на самом почетку засједања Сабора, требало је у срцима делегата изазвати сажаљење да изгласају да  је боље затворити школу Св. Саве (у доба јубилеја Св. Сави) него, ето мучити јадну дјецу (студенте) неимаштином. Али, глете Св. Сава не да своју школу и дешава се заиста чудо па се скоро 90% делегата позитивно изјашњава о школи Св. Саве. Хвала им. Вјерујемо да су то исти они који су ових дана пружали нам моралну подршку и бодре нас да кренемо сами у градњу сопствене факултетске зграде. (Вјероватно да нису обавијештени да је у међувремену основни школски фонд – студентски фонд – доспио у флуидно стање, почео да цури.) И нико тада сем моје маленкости не рече ништа (можда сам и због тога и прозван) да расправљамо о нечем о чему је већ расправљено на Светом Архијерејском Сабору, прије овог сабора, и донијета одлука да се Школа Светог Саве у Либертивилу стави под надзор и управу Светог Архијерејског Синода (свештеник срцепарајућег саборског увода рекао нам је – и ко, Владика Максим – да му је наређено да не говори о новој одлуци Светог Архијерејског Сабора). Ето шта се крије иза паушалног, да не кажем произвољног, оцјењивања знања или незнања енглеског језика појединих професора. Постоји и други разлог. Али, свештеник Кончаревић није и неће бити у манипулативном кругу било кога, било којег појединца.

Размишљао сам (сјећајући се мудрих ријечи једног побожног старца. Када је нека јерес напала Цркву, старцу долази један младић и моли га да учини нешто. А он каже: Не бој се Бог зна да штити своју Цркву: Он је штити од свих, нарочито оних који је нападају, али, не заборави, и од тебе и од мене), да ли да одговорим или да једноставно опростим и хришћанском љубављу пређем преко свега не оптерећујући и не дијелећи већ и онако оптерећену и подијељену србску јавност  у Америци.  Одлучио сам:

Праштам напад на мој свештенички призив, јер сматрам можда Владика зна и оно шта ми не знамо, па прекорава свештеника и кад не гријеши, вјероватно по убјеђењу да ће сагријешити. Притом се сјетим оне народне: Ћерку кара, снаји приговара.

Праштам напад и на мој професорски позив, јер неко зна више, а неко зна мање, неко зна нешто, а неко не зна ништа, неко мисли да зна, а да ли зна, и тако даље, тако да ми је знање некако, а тако и јесте, постало релативно, па сам прешао преко тога.

Међутим напад на моју домаћинску, родитељску улогу, моја нарав Србина из Далмације, Далмата, уз сву моју хришћанску љубав и реторику, иако знам да је величина у праштању, праштам али са неколико објашњења, и то из неколико разлога: Прво, сујета је прелест над прелестима. Друго, знам шта сам, ко сам и чији сам. Према томе, мој лични идентитет и интегритет није подијељен. Остајем оно шта јесам: Православни Србин, љубећи читаву православну васељену, одан својој  Цркви, Светом Архијерејском Сабору и Светом Архијерејском Синоду. Треће, предака ради и потомства. Наиме, Бог ме је благословио да се остварим као родитељ. То сматрам великом благодаћу. Поред тога, дубоко сам увјерен да се свако човјеково остварење уз Божију благодат мора чувати и унапређивати. Сјетимо се приче из Св. Писма о талантима. Родитељ, домаћин мора да чува и унапређује породицу; војник мора да чува државу и испуњава своје војничке дужности и обавезе; монах мора да чува своју Цркву и своје монашке завјете, итд.

И да завршимо – предака ради и потомства. Наиме, у једном млетачком документу из 1694. године, за моју породицу стоји да смо свештеници били и под Турцима. Хвала Богу, ево то смо и до сада. Све вријеме смо поштовали и чували свете завјете наше Србске Цркве. Нисмо продавали вјеру за вечеру, него смо је, у најтежим ситуацијама по своју вјеру, излажући се разним опасностима и искушењима, бранили. За нас је србски Патријарх увијек био и остаће Његова Светост србски Патријарх, никако, не дај Боже: старина, Пантелија, или, или… Уз то смо, хајдуке и ускоке чували и штитили, а не издавали…

Сада нам постаје јасно зашто потомства ради. Наиме, да случајно нисам одговорио, био би недостојан предака, а презрен од потомства дајући им могућност да бирају. Када је у питању вјера и твоја Црква ту нема бирања. Јеси или ниси вјерујући! Поштујеш или не поштујеш своју Цркву, све друго је отпадништво, а није слобода иза које се кријемо. Слобода коју нам Бог даје јесте слобода останка и опстанка у избору, а није слобода, рецимо, изабрати ислам, као суштину живота, а живјети по хришћанским начелима уједно проповиједајући и величајући неки хинду покрет. Зато постоји стручан назив.

Праштај Владико…

Свештеник Бранислав Кончаревић,
парох србске мисионарске парохије Св. Вознесења Господњег у Рокфорду, и професор на Школи, коју неки (из само њима, можда и нама знаних разлога), пробају да затворе

Извор: "Стање ствари"