УРЕДНИШТВО „БОРБЕ ЗА ВЕРУ“ ПОВОДОМ НАПАДА НА ВЛАДИКУ АРТЕМИЈА

 Последњих неколико дана сведоци смо да се и међу онима који се декларишу као борци за Веру и Предање у СПЦ, појавише жестоки критичари попуштања владике рашко-призренског Артемија пред Синодом и његовим захтевом да прими црквене објекте порушене у погрому 2004. године од стране Шиптара, које су „обновили“ ти исти Шиптари. Ови најновији критичари владике Артемија „туку“ га као човека „спремног на уступке и уплашеног од моћи Синода.“ Храброст ових критичара је задивљујућа: у исто време док ударају и растурају у прах и пепео, и критикују за „уплашеност“, нико не зна њихово име и презиме, док за борбу владике Артемија зна цео православни свет.

Наравно, и нас боли што је владика морао да попусти под притисцима Синода. Поготову што знамо да је имао огромну документацију из које се види да светиње Шиптари нису обновили, него додатно урушавали и угрожавали. Али, на СА Сабору СПЦ у пролеће 2009. године владику Артемија нико од епископа није, јасно и гласно, подржао. Остао је сам!  Одмах је против њега кренула хајка због Духовно-рехабилитационог центра „Црна река“ (а, у ствари, зато што је рекао да Бајден не може у Дечане). Сви НАТО медији и НАТО епископи здушно су ударили по њему.

Извесни НАТО синодалци су владики Артемију претили судом са циљем да га одвоје од његовог монаштва, свештенства и верног народа и уклоне из српског црквеног живота.

Но, јасно је да владика Артемије, који већ деценијама води светојустиновску борбу против папофила и протестантствујушчих у СПЦ, није попустио због њихових претњи, већ је смирено погнуо главу у знак послушности пред одлукама Сабора своје мајке Цркве. То је он неколико пута већ учинио; макар ове одлуке (Сабора) биле и погрешне; но, не тичу се ни чистоте светог Православља ни вишевековног богослужбеног поретка наше свете Цркве.

Хвала Богу, владика Артемије наставља да се бори и сведочи. Уосталом, шесдесетих година 20. века, његов духовни отац, ава Јустин Поповић, написао је „Меморандум о СПЦ у комунистичкој Југославији“,(http://www.borbazaveru.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1204&Itemid=1) у коме је изложио сву истину о гоњењу Цркве у СФРЈ. Био је спреман да страда због тог текста; али, његови најближи су га умолили да то не чини. Јер, не би пострадао само он, него и сестринство манастира Ћелије. Отац Јустин је одустао. Да ли због кукавичлука? Његов текст објављен је 1990. године, пошто је комунизам пао. И из те перспективе разумемо владику Артемија: њему није до себе, него до других.

Зато кажемо: преосвећени владика Артемије ће наставити своју борбу за истину и правду Царства Божијег. Кличемо му: МНОГАЈА ЉЕТА, ВЛАДИКО! Молимо се да Вас Бог чува и руководи на добро Цркве Српске, достојни сине Св. Јустина Ћелијског!