Фанариотска политика православне црквене хијерархије у Босни, па и у Србији, пре и после Пећке патријаршије, допринела је томе да велики број православних напусти веру

Чињеница је, међутим, да цариградска патријаршија већ одавно, од самог пада Цариграда под Турке, нема могућност да иступа као заступник и бранитељ православља. Цариградског патријарха од г. 1453. поставља турски султан, а од времена Кемала Ататурка патријарх може бити постављен само уз одобрење турске владе.

Но, та патријаршија никад није представљала, нити имала могућност да представља грчки православни народ и цркву, него само Фанар. А Фанар је трговачка четврт Цариграда (названа тако по пристанишним светионицима). То је грчка буржоазија коју је Турска оставила на миру, и задужила да води турске трговачке послове, пошто се сами Турци нису трговином бавили. Фанар је био заштићен, и ниједан јаничар није могао без дозволе самог султана, односно везира, да ступи на тло Фанара. Фанар је уживао аутономију истичући белу заставу, као и наш Дубровник. Али, та аутономија је плаћана великим порезом плаћеним турској порти. Порез је износио и до осамдесет процената добити. Но, зато су Фанариоти (не само Грци, него и Јевреји, Цинцари и Јермени Фанара) под заштитом Турске, вршили нечувену пљачку становништва по територији Турске империје. За ту пљачку су били једнако заинтересовани и Турци и Фанариоти, јер што је већа пљачка, већи приход ће имати и турска порта из оних осамдесет процената пореза, и Фанар од преосталих двадесет процената добити. Фанариоти су бирали патријарха и патријарх цариградски је представљао само њих. Фанариотски патријарх је постављао епископе по Грчкој, Бугарској, Србији, Босни – све док није 1557. основана, издвојена и обновљена Пећка српска патријаршија. Утицају Фанариота могли су да се отму само манастири и свештеници повезани са манастирима. Ситуација је, дакле, правно иста: како је цариградски патријарх под влашћу турског султана, тако је и Руска црква, чак лишена патријарха, преко Светог Синода, који као своје чиновничко тело именује цар, потчињена цару.

Но, кад су Грци почели да раде на свом ослобођењу, Фанар и цариградски патријарх су били на страни Турске – против Грка. И дан-данас цариградски патријарх подржава – јер мора – Турке у заузимању дела Кипра. Фанарско свештенство и епископи у Босни – а после укидања Пећке патријаршије поново епископе у Босни поставља Фанар – били су на страни Турака за време великог српског устанка у Босни и Херцеговини 1875-1878. године. Као и против православних Грка. Зато је грчка црква издвојена и одвојена од цариградске патријаршије. Дакле, Фанариоти нису никакви „Грци“, него турски поданици. Разочарење балканских православних народа у цариградску патријаршију користила је, међутим, Римокатоличка римска црква да читаво „грчко православље“ или „шизму“ окарактеришу онако како је заслужио да буде окарактерисан само Фанар. То је иста клевета православља као кад се и у царској Русији православље поистовећује с потчињеношћу цркве царском апсолутизму, а заборављају се руски монаси и таква појава као славјанофили, борци за обнову аутентичног православља.

Фанариотска политика православне црквене хијерархије у Босни, па и у Србији, пре и после Пећке патријаршије, допринела је томе да велики број православних напусти веру, поистовећујући је са азијатским деспотизмом и подаништвом. Деморализација је била велика и после устанка у Босни и Берлинског конгреса 1878, те су православни свештеници, разочарани у своје епископе Фанариоте, одбацивали свештенички чин и позив, и постајали или атеисти, као Васа Пелагић, или римокатолици – као и добар број сродника предака писца ових редова.

Међутим, теологија Фанариота није православна, него управо римокатоличка, а у њој има исламског утицаја исто онолико колико га има и на теологију главног и највећег, званичног римокатоличког теолога, Томе Аквинског (који је формиран под утицајем аристотелизма из исламске папске Шпаније, кад се Римска црква, истим средствима као и ислам, борила са исламом за превласт у Медитерану).

У тој теологији је наглашено јединство или целина цркве као бића којим се поништава биће верника. Црква је „објективно света“ и као таква, она „објективно“ постоји онако како постоји било која ствар или институција у свету и историји. Она није схваћена као духовна заједница. Биће није човек верник, него црква као правна установа заснована, као и исламска држава, на божанском праву. Бог је тако схваћен исламски: као предодређеност светског и историјског збивања. Славјанофил Алексеј Хомјаков је то први јасно запазио, и написао студију о савезу римокатолицизма с исламом против православља. Тај савез је већ у заједничком својству и исламске и римокатоличке теологије: обе подједнако одричу слободу и духовност човека као посебног и појединачног бића, дакле, одричу личност човека. Човек стиче вредност (која се ни за ислам ни за римокатолицизам не састоји у слободи и духовности човека, него у моћи и ефикасности служења Римској цркви или исламској држави), дакле, стиче вредност тек укљученошћу у заједницу (римокатоличку или исламску), јер основа вредности је та заједница, њено јединство, створено, тобоже, самим Богом. Православље, напротив – и једино оно међу свим могућим теологијама у историји човечанства – истиче вредност човека као безусловну, без обзира на укљученост човека у било коју заједницу, а вредност се не састоји, него се само доказује укључењем, а састоји се у духовности и слободи којом се човек као биће по себи и у себи, као биће Богом створено, таквим какво јест (духовно и слободно биће), одликује још пре сваке историје и пре сваког свог времена. То је смисао православног учења о вечности Логоса.

Православна црква долази у кризу кад занемари ту основу хришћанског учења и кад, попут ислама или римокатолицизма, сматра да би црква могла бити света без претходне духовности и слободе човека. То званични теолози православних цркава – кад су ове у кризи, као у време власти султана, или цара, или било ког тоталитаризма над њом – заборављају, истичући да је битно у учењу православном еклисиологија, учење о цркви као заједници.

Другим речима, унијати, римокатолички теолози и сл., увек су православље поистовећивали с његовим кризним положајем, тј. с политиком која је силом наметана православној црквеној хијерархији. А то значи да су православље поистовећивали са издајом православља, те испада да је православље у самој својој суштини – издаја хришћанства.

Жарко Видовић, Руски славјанофили: реч у њихову одбрану (1975-1976), стр. 83-86.

Извор: "Стање ствари"