Иако у тексту апела има извесних ставова које потписници ових редова не деле, сматрали смо да је неопходно обратити се епископату Светосавске Цркве

Стварно: Зашто смо потписали?

Потписници ових редова потписали су један апел против ревизионистичких тенденција кад је број јасеновачких жртава у питању.

Те тенденције су сасвим јасне: тврди се, од стране „одговорног лица“, да досадашњи број жртава „балканског Аушвица“ ничим не може да се оправда, и да ће будуће енциклопедијске одреднице о Јасеновцу бити знатно „умереније“.

Иако у тексту апела има извесних ставова које потписници ових редова не деле (рецимо, ми уважавамо рад Музеја жртава геноцида у Београду, и искрено поштујемо допринос др Вељка Ђурића нашој науци, коју је обогатио низом значајних студија, пре свега из историје СПЦ), сматрали смо да је неопходно обратити се епископату Светосавске Цркве, као чувару црквено-народног предања и литургијског спомена Новомученика Јасеновачких, подсећајући на опасност најновијих ревизионостичких тенденција, које су бремените великим опасностима по садашњост и будућност наше верске и историјске свести.

О чему је реч?

Заборав жртава

Скоро осам деценија после почетка Другог светског рата, у коме су државе чланице Троjног пакта а посебно њихови домаћи jугословенски савезници – Хрвати, муслимани, Мађари и Албанци, убили толико наши сународника, из историjске свести потомака убиjених наjвећим делом jе избрисан и оваj рат и његове жртве. У уџбеницима историjе реформисаног српског образовања своjе место ниjе нашао ни jедан од наjмонструозниjих покоља Срба коjи jе краjем jула и почетком августа извршен у храму Рођења Пресвете Богородице у Глини. У цркви у Глини усташе су побиле 1.564 Срба. Један од кољача Хилмиjа Берберовић описао jе детаље овог злочина: „У цркви jе могло стати 1.000 људи. Ту jе командир одређивао 15 људи коjи има да изврше клање. (…) Убиjање jе вршено на таj начин што смо негде ударали ножем где стигнемо. (…) За време овог клања ниjе горjела свjетлост у цркви, већ су били одређени специjални воjници коjи су у рукама држали батериjске електричне лампе и тиме нам освjетљавали простор…“ Оваква историjска амнезиjа постаjе схватљивиjа ако се посматра из перспективе новопроjектоване ревидиране историjске свести „Уjедињене Европе“ о Другом светском рату, коjа у евроуниjатским српским круговима има тежину вредносног аксиома. Циник би приметио да данашњи поборници српске интеграциjе у нови светски поредак мораjу да имаjу историjско разумевање за интеграциjу Балкана у нови поредак jугоисточне Европе из 1941. године. Ипак кључ за потпуно разумевање овог проблема даjе српска политичка стварност последње децениjе 20. века.

Жртве у НДХ

Главни разлог за побуну у западним српским краjевима 1941. године, како с правом примећуjе Милорад Екмечић, jесте „покушаj католичке цркве да на реци Дрини учврсти границу своjе цивилизациjе“. Зато су, додаjе он, „синови 1941. наставили тамо где су очеви били 1914, као што су и они били у истом положаjу према дедовима из 1882“. Расним уредбама НДХ из априла 1941. легализуjе се погром над православним Србима, коjи се одвиjа под покровитељством Ватикана и немачких представника у НДХ генерала Хорстенауа и посланика Кашеа. Бестиjање усташа почело jе већ у априлу 1941. године. Тако jе 17. априла у Старом Петровом Селу убиjено 25 Срба. У ноћи између 27. и 28. априла убиjено 184 Срба код Бjеловара, а око 180 бачено jе у Дунав код Вуковара. До септембра 1941. на подручjу Лике, Баниjе, Кордуна и Далмациjе убиjене су десетине хиљада Срба. На покоље српски народ реагуjе спонтаним егзистенциjалним отпором, коjи на Баниjи отпочиње 24. jула, на Кордуну 26. jула, док у Лици и северноj Далмациjи спорадичне борбе са усташама почињу jош у маjу 1941. године. Стравични злочини захватили су у маjу и jуну Херцеговину и Бањалучку краjину. Тако jе, примера ради, од 8 000 мостарских Срба, протерано или побиjено њих 7 700. У мученичким Пребиловцима jе од 950 становника убиjено 830, у Босанскоj Дубици jе убиjено 17.591, у Босанскоj Градишци 11.163, у Босанскоj Крупи око 15.000, а у Босанском Новом 4.650 Срба. Само до jуна 1941. године на подручjу НДХ убиjено jе око 120.000 Срба. САМО ДО ЈУНА!

После масовних покоља Срби подижу општенационални устанак против усташа и Немаца, наjпре 3. jуна у Херцеговини, а потом 27. jула у Бањалучкоj краjини и на Тромеђи. Припадници римокатоличког клера на челу са надбискупом Степинцем – воjним викаром усташа – били су духовни подстрекачи, али и непосредни извршиоци ових покоља. Тако jе 10. августа 1941. фратар Срећко Перић у Ливну покренуо jеднодневну ликвидациjу 5.600 Срба, речима: „Убиjте све Србе. Прво убите моjу сестру коjа jе удата за Србина. Када завршите своj посао, jа ћу вас исповjедити и ослободити гриjеха“. На подручjу НДХ у римокатоличком крсташком походу страдало jе укупно 223 српска свештеника, три епископа су зверски убиjена, док су два епископа умрла у Србиjи од последица усташког мучења.

Тито и усташе

Братоубилачки рат између четника и партизана, коjи jе покренуо Јосип Броз, имао jе за циљ да физички десеткуjе српски народ и потпуно уништи његову националну елиту и тиме дугорочно онемогући стварање српске националне државе. Истовремено, пред краj рата, уз британску и ватиканску подршку, Броз обезбеђуjе амнестиjу верним Хитлеровим савезницима Хрватима, омогућуjући да се у оквирима федералне Југославиjе сачува у НДХ зачета клица хрватске државности. Своj прелазак из нацистичког табора у табор победника Хрвати су спроводили кроз насилну пропаганду jугославизациjу партизанског покрета, у коме jе броj Срба, чак и 1944. износио од 75-80 одсто. Краjем рата усташко-домобрански хрватски пребег у партизански покрет послужио jе, речjу Веселина Ђуретића, као „последњи чин франковачког луцифера“ да се обрачуна са српским националним трупама генерала Михаиловића, али и са национално свесним Србима у Брозовоj воjсци. Како jе краjем рата изгледало у Брозовоj верзиjи ругање српскоj, али и рускоj антифашистичкоj борби, показало jе именовање потпуковника Марка Месића – усташког часника коjи се под немачком командом борио под Стаљинградом – за „хероја“ ослобођеног Чачка, у коме ће бити побиjене стотине наjугледниjих Срба. Док су броjни српски национални интелектуалци, неки од наjчувениjих професора Београдског универзитета, били побиjени или утамничени од „ослободилаца“, наjвећи део хрватске интелектуалне елите усташки ангажман безболно мења за Брозов. О сачуваном континуитету хрватске елите наjбоље сведоче иста имена уредника и сарадника коjа се поjављуjу у Хрватскоj енциклопедиjи штампаноj у НДХ и у послератноj Енциклопедиjи лексикографског завода.

Насилно брисање памћења

Током 45 година траjања социjалистичке Југославиjе, Срби су, зарад лажног „братства и jединства“ са доjучерашњим домаћим џелатима пристаjали да своjе антифашистичке жртве убиjене само зато што су били Срби преименуjу у Југословене. Тако су и жртве и убице у званичноj jугословенскоj историjи изгубиле своj национални идентитет. Потомци убиjених Срба, чиjа се историjска свест формирала на оваквоj „безименоj“ историjи, били су затечени и историjски недорасли времену у коме су потомци некадашњих убица – Хитлерових савезника – почели да руше „социjалистичку заjедницу братских народа“. Срби су делимично избегли нови Јасеновац само захваљуjући томе што се истина о Другом светском рату сачувала у предању недокланог народа. Из овакве националне историjске свести потекли су народни прваци коjима се данас суди у Хагу. Ново жртвовање српске историjске свести о Другом светском рату, зарад „братства и jединства“ са старим европским крсташима створило би генерациjе Срба са потпуном историjском амнезиjом. Истовремено, заборављаjући jасеновачку истину, Срби лако могу да поверуjу у сребреничку лаж. У оквирима европског jедноумља, спроведеног у условима софистицираног информационог надзора, не би постоjали услови да епска традициjа, као у време раниjих окупациjа, сачува неидеологизовану српску историjску свест. У таквом стању неки нови антивизантиjски крсташки поход могао би да буде и историjски краj српског народа. Зато jе борба за истину о Другом светском рату jемство историjског опстанка Срба, али и пут српског отрежњења од евроуниjатских заблуда.

Ако све ово имамо у виду

Морамо устати против сваког прекрајања броја жртава нашег народа на територији НДХ, а нарочито ревидирања истине о деловању монструозног логора смрти Јасеновац. Читава НДХ је била један Јасеновац, огромна фабрика смрти и уништења, и хрватски протектори, Немци, су то добро знали.

Шеф Управног штаба Главнокомандујућег у Србији, СС-групенфирер, др Харалд Турнер, извештава 3. септембра 1941. године: „Ови људи (Срби), који су небројено пута сами били сведоци зверског убијања својих фамилија, нису више имали шта да изгубе а пошто је њихово протеривање (у Србију) уследило без икакве претходне најаве, нису нигде могли бити смештени и отишли су комунистима у шуме и брда (…) Према извештајима, којима располажемо, само у Хрватској је побијено око 200.000 Срба. Ова убиства су овде опште позната и, с обзиром на чињеницу да су хрватске области задобиле самосталност под окриљем Немачког рајха, као и да наше трупе у Хрватској нису спречиле ова ужасна недела, одговорност за њих се приписује Немцима…“ У једном извештају за СС-рајхсфирера Химлера, објашњава шеф Службе безбедности и СД, 17. фебруара 1942. године: „Као најважнији узрок распламсавања активности банди, морају се навести ужасна недела која су усташке трупе починиле над православцима у хрватском простору. Усташке трупе су починиле та страшна недела не само над мушкарцима, способним за војску, већ су то починили – нарочито и на најзверскији начин – над немоћним старцима, женама и децом. Број православаца, који су од стране Хрвата масакрирани и применом најсадистичкијих метода све до смрти мучени, мора се проценити на 300.000 жртава. Услед ових ужасних недела су бројни православци пребегли преко границе, у Србију, и њихови извештаји су довели српско становништво овде у стање највећег узнемирења…“

Феликс Бенцлер јавља министарству иностраних послова у Берлину, 16. септембра 1942. године: „Од оснивања ове државе па до данашњег дана, нису престали прогони Срба и коштали су живота до сада – при врло опрезним проценама – више стотина хиљада Срба. При томе су, од стране неодговорних, почињена тако страшна недела, која би се само од перверзних бољшевика могла очекивати…“         Главнокомандујући за југоисток, генерал-пуковник Александер Лер, пише 27. септембра 1943. године: „Хрвати у овом тренутку неспособни да управљају самима собом (…) полиција (…) је само посматрач при терористичким чиновима усташа наспрам православног становништва, од којих је – према усташким наводима – око 400.000 побијено…“

При крају рата, 16. марта 1944. године, пише СС генерал-мајор Ернст Фик Хајнриху Химлеру: „Хрватска партијска групација усташа је католичка, недисциплинована, лоше обучена, у борбеном смислу делимично непоуздана и позната по томе, да је између 600.000 и 700.000 конфесионалних и политичких другомишљеника, на балкански начин, поклала (…) они себе називају „хрватска СС“.

Специјални опуномоћеник за југоисточну Европу, Херман Нојбахер, сведочи: „Рецепт усташког вође и поглавника Хрватске Анте Павелића, у односу на православце, подсећа на крваве верске ратове из прошлости: ‘Једна трећина мора да се покатоличи, једна трећина мора да напусти земљу а једна трећина мора да умре.’ Ова последња програматска тачка је испуњена. Када водеће усташе тврде, да је око милион православних Срба (закључно са одојчадима, децом, женама и старцима) поклано, мишљења сам да је то хвалисаво претеривање. На основу извештаја, које сам ја добио, ценим да се број беспомоћних и покланих креће око 750.000 људи…“

Сведочење усташког жупника

Жупник у Јасеновцу за време Другог светског рата, у чину усташког сатника, био је Јосип Паршић, за кога Фрањо Туђман тврди да је подржавао НДХ, али је био против усташких злодела. Он је имао поверење највиших власти, јер је пред погубљење исповедио тобожње заверенике против Павелића, Лорковића и Вокића, а редовно се дружио са једним од најважнијих јасеновачких крволока, Ивицом Матковићем. Пред Земаљском комисијом за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача у Загребу рекао је, јуна 1945, између осталог и следеће: „К мени је долазио усташа Маријан Гела, који ме је често обавјештавао о догађајима у логору: тако нпр. како су убијани заточеници у логору, у почетку већином стројницом, а касније да су заточеници убијани неким тупим предметом. Мени је једном згодом у болници у Јасеновцу приповиједао усташки сатник Марин Јурчев, који је касније био објешен од усташа у логору, у присуству заточеника логораша др Шпицера и др Клајна, да је до год 1943. мјесеца коловоза у логору убијено око 500 000 људи, тј. у логору Крапје и у логору Јасеновац.“ Најважнији Паршићев исказ је следећи: „Ја сам више пута, кад би долазио у Загреб, информирао у догађајима у логору Јасеновац равнатеља писарне надбискупског стола др Борића. Знам да ми је он одговорио да су представници католичке Цркве протестирали против злочина, али да ти протести нису имали успјеха“. Рекао је и ово: „Канцеларија Ватикана је путем Католичке акције из Загреба обраћала се на Жупни уред у Јасеновцу, да се пропитам за имена неких заточеника, већином Жидова./…/ Попис сам ја дао Католичкој акцији.“ То значи да су о злочинима усташа у Јасеновцу знали и Каптол и Ватикан. А значи и да су усташе сведочиле да су до 1943. године побиле ПОЛА МИЛИОНА ЉУДИ!

Утрка „фра-ђавола“ и стипендисте Брзице

Кархајнц Деншер у свом делу „Политика римских папа у 20. веку“ пише: „За четири месеца је у Јасеновцу, озлоглашеном због масовног одсецања главе, под вођством фратра Филиповића ликвидирано 40.000 људи – ‘не мало њих захваљујући његовим личним инсценацијама као ‘чаробно’ спретног давитеља’. Али, тог ‘фра-ђавола’, погубљеног 1945, вероватно је још и надмашио фрањевачки стипендиста Брзица, који је у Јасеновцу, за једну ноћ, 29. августа 1942, скинуо главу 1.360 људи једном специјалном камом.“

И још: „С пролећа 1942. године [кардинал Тисеран] примио је усташког отправника послова Рушиновића на четири дуже аудијенције…  Додуше, Рушиновић је у другој аудијенцији могао Тисерану замерити неколико ‘нетачности у вестима’, но, већ у трећем разговору кардинал му је пребацио број од ‘350.000’ убијених Срба.“ Значи, 350 ХИЉАДА до пролећа 1942!

Шта кажу јеврејске жртве?

Садо Коен-Давко бележи: „Сваку вечер су долазили у просторије и прозивали су по 25-30 људи. Одводили су их у неповрат“. „На радилиште нас је пратила усташка стража“ – сећа се Данон. – „Ишло нас је на рад око 500 заточеника, стално трчећи тамо и назад. Путем до радилишта усташе су често пуцале у колону из чиста мира, па је сваки дан понеко остајао на путу убијен. И на самом радилишту су убијали свакодневно без икаквог разлога… По завршетку рада формирала се увијек колона и тако смо се враћали у логор. Најгоре и најопасније је било онима, који су били на крају колоне, а неко је морао бити и на зачељу!. Њих су усташе највише тукле и тјерале. Обично би задњих 5-6 из колоне задржавали и убијали на путу. Никада се нисмо комплетни враћали у логор“.

Јаков Атијас даје најузбудљивији опис рада на савском насипу: „Најтежи и најгори посао у Јасеновцу је ипак био „Насип“. Усташе су хтјеле, да заточеници изграде насип на лијевој обали Саве не само земљом или каменом, него и лешевима заточеника, које су усташе иначе намеравале ликвидирати. Од измрцварених изнемоглих људских костура се тражило немогуће. Ако се расквашена земља није могла превозити циварама, или преносити корпама и сандуцима, тражили су од заточеника да носе то блато лопатама. Ако се заточеник, онако слаб, спотакне или оклизне у блату са лопатом, ударали су га тако немилосрдно, да се није више ни дигао на ноге, па су га тако премлаћеног оставили у Насипу. Вјерујем, јер је то сваки могао видјети, да је на насипима било сваки дан побијено двеста до триста заточеника“.

Према приликама или зависно од извршиоца злочина, примењивани су разни начини убиства. Јерухам Гаон наводи убијање маљем, ватреним оружјем, клањем, кундачењем и жељезном шипком којом су жртве пробадали кроз уста. Пред крај рата, сећа се Адолф Фридрих, „све нове, као и старе заточенике одводили су сваки дан по 5-600 и више, свезане зарђалом жицом преко, у Градину, гдје су их дању и ноћу клали, или убијали маљем, а онда још и полуживе бацали на хрпе, полијевали нафтом и палили скупа са каменим угљем у јамама по више метара у дубину ископаним и непрестано су долијевали нафту“.

Шта кажу јеврејски сведоци? Коен-Давко вели да су свако вече одводили, само из једне бараке, по 25-30 људи и убијали их, а Јаков Атијас да их је по двеста – триста убијали на насипу, а Адолф Фридрих да су сваки дан одводили по 500 – 600 на Градину и тамо убијали.

Ако се свему томе дода исказ човека који је најдубље и најпотресније описао логор, др Николе Николића, број убијених мора бити још јаснији: „Сваке секунде, сваке десетине секунде јаукне смртно рањено дијете, мајка, и она мајка што под срцем носи чедо своје. Сваке секунде врисне смртно рањен младић, старац, сваке секунде прсну десетине лубања, сјевају сјекире, ножеви, брадве. Сваке секунде прскају мозгови стотина људи, дјеце, мајки, сваке секунде шикне крв из артерија, бризне из вена. Сваке секунде замиру рефлекси исколачених, избезумљених очију, сваке секунде шило смртног страха прободе стотине срдаца. Сваке секунде грцају и гуше се у крви стотине и стотине! Сваке секунде…“ Израчунајмо број убијених на основу Николићевог исказа.

И шта сад? Голдштајн и Корб

А сад иде ревизија. Жртве у Јасеновцу треба навести поименце, и не сме их бити више од 100 хиљада, кажу ревизионости. Тако пише и Иво Голдштајн, у својој књизи „Јасеновац“, коју је код нас објавила „Академска књига“. Он се усудио да каже да је у Јасеновцу страдало педесетак хиљада Срба. И он у својој, у неким сегментима озбиљно писаној синтези, тврди да сад не би вредело ни ископавати терен логора зарад бројања преосталих посмртних остатака, јер, гле чуда, лешеви су потпуно уништени (иако знамо да кости не могу нестати тако лако као мека ткива, и ако знамо да су очувани скелети пећинских људи, а камоли Новомученика Јасеновачких).

Сетимо се и ревизионистичких тврдњи Немца Александра Корба, о којима говори Владимир Умељић, наводећи „урадке“ његовог ревизионистичког поступка: „1. У тадашњој хрватској држави 1941-1945. „није се догодио геноцид над Србима“/…/.2. Клерикална компонента (хрватски католички клир и Ватикан) „није играла никакву битну улогу при масивном насиљу над Србима у хрватској држави 1941-1945. Усташки покрет је следио првенствено секуларним циљевима, тако је на пр. и насилно покатоличавање Срба имало секуларни карактер“ а све што говори против тога је „антиклерикална, антикатоличка парадигма, која је у деведесетим годинама прошлог века без много труда преведена у српско-националистичку парадигму“/…/.3. Корб обзнањује врло брзо, да за његову студију, „хрватски извори представљају централни фундус у односу на научно истраживање усташке политике“/…/. 4. српски извори или „националистички“/…/ или „комунистички, јер састављени у стаљинистичком дуктусу“. 5. Сведочења преживелих српских жртава „изгледају проблематично и садрже само поједине исказе, који не изгледају фалсификовано, јер их је српска влада из националистичких разлога изманипулисала“/…/6. Сва сведочења немачких нациста и италијанских фашиста са лица места су безвредна, јер су они пак „све информације и податке преузели од српских националиста/…/ и „од српског православног свештенства“.“

Умељић указује на квалитет Корбове анализе: „Овај крајње селективни тј. елиминаторни, једнострани и тенденциозни начин вредновања историјских збивања нема, то почиње да учи студент историје вероватно већ у првом семестру студија, никакву научно-историјску основу и компатибилан је једино и искључиво са великим делом непревидиво исполитизоване хрватске историографије и њиховим порицањем Србоцида, њиховом „Лажи о Јасеновцу“, („Балканска верзија „Лажи о Аушвицу“, „порицање Холокауста“).“„

Умељић указује на то да Александар Корб никад не би смео да тако пише о холокаусту: „Погледајмо како би изгледао овај Корбов прилаз дотичној материји, да се он случајно одважио да на исти начин третира Холокауст. Шта би било, када би неко у научну и општу јавност изнео апсолутно аналогну тврдњу, наиме: да „извори порицатеља Холокауста представљају централни фундус у односу на научно истраживање нацистичке политике; да су дотични јеврејски извори или националистички или радикални, јер састављени у ционистичком дуктусу; да сведочења преживелих јеврејских жртава изгледају проблематично и садрже само поједине исказе, који не изгледају фалсификовано, јер их је израелска влада из националистичких разлога изманипулисала; да сва сведочења немачких нациста и италијанских фашиста са лица места су безвредна, јер су они пак све информације и податке преузели од јеврејских националиста и од јеврејских ортодоксних рабина“?

Одговор је као ретко кад у овој научној области врло једноставан: У том случају Холокауст не био никакав геноцид, што би довело до крајње апсурдне ситуације да управо овај најмасовнији геноцид у историји човечанства, који је био и повод да се овај злочин међународно-правно санкционише, више није геноцид. О (не-)моралној и (анти-)етичкој конотацији једне овакве тврдње непотребно је говорити.“

Голдшатјну и Корбу придружују се и ревизионисти из редова српског народа.

Ми више верујемо творцу јасеновачке „творнице смрти“, Максу Лубурићу, који се хвалио да су усташе у Јасеновцу за најкраће време побиле више Срба него Турци за пола миленијума своје владавине.

Зашто ревизионисти не траже поименце све јеврејске жртве?

У августу 2013, у израелском листу „Хаарец“, појавио се текст о томе да Јевреји немају поименце имена свих шест милиона жртава, али се тог броја не одричу: „Сам Јад Вашем има своју Базу имена, текући пројекат у коме покушава да прикупи име сваке нацистичке јеврејске жртве. Ослања се на сведочанства породица и пријатеља оних који су ишчезли, званичним архивама из тог времена и локалним комеморативним пројектима. До 2012. године, Јад Вашем је проценио да база података обухвата имена нешто преко четири милиона различитих особа (тачан број још увек није могуће дати зато што се верује да се неколико стотина хиљада људи појављује у више различитих записа)./…/ „Шест милиона“ није, и никада није ни намеравано да буде, прецизан прорачун. Али број, који је сада део јавне свести већ више од педесет година, не би континуирано био навођен да не одражава истраживачке резултате који су уследили у наредним деценијама, и потврдили ту грубу процену.“

Зашто домаћи ревизионисти не траже од светске јеврејске заједнице да објави имена свих жртава холокауста? Нека пробају, па да виде како ће се провести.

Они су кренули да ревидирају само број побијених Срба. Знајући све ово, решили смо да потпишемо апел епископату СПЦ са молбом да се зауставе ревизионистичке тенденције које ударају на саме темеље наше духовне и историјске свести.

Свети Новомученици Јасеновачки, молите Бога за нас!

Зоран Чворовић, Владимир Димитријевић, Александар Лазић

 Извор: "Стање ствари"