Владимир Димитријевић

ОД АТИНЕ ДО ТБИЛИСИЈА

Био је то скандал за цео православни свет. Руска Црква је тражила званично објашњење од Румунске патријаршије, а Светогорци су упутили захтев цариградском патријарху Вартоломеју I да не дозволи улазак у Свету Гору митрополита Николаја. Митрополит Клужа, Вартоломеј, тражио је строгу казну за митрополита Николаја. Најјаче је, међутим, одјекнуо глас старца Јустина (Прву), који је скоро две деценије био на комунистичкој робији. Славио је, 1954. године, Васкрс у руднику соли, у коме је температура била око 40 степени, и у коме су мучења све превазилазила. Исповедао је људе који су, из оближњих ћелија, своје исповести слали Морзеовом азбуком.

После смрти старца Клеопе (Илије), отац Јустин је данас најомиљенији румунски духовник. Велики поштовалац Св. Николаја Жичког и авве Јустина Ћелијског, отац Јустин је одлучан борац за чистоту православне вере. После скандала у Темишвару, отац Јустин је упутио писмо Патријарху румунском Данилу, али и румунском православном народу. У писму патријарху каже следеће:

>>Ваша Светости, оче Патријарше,

Са синовском покорношћу, али и са дубоким болом упућујем Вам ово писмо, ја, недостојни и најмањи међу служитељима Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве.

Један застрашујући догађај потресао је и смутио читаво румунско Православље. Лице Православља срамно се данас окаљало, јединственим гестом у последње три стотине година битисања Свете наше Цркве, неправославним поступком нашег брата, Високопреосвећеног Митрополита Николаја (Корнеану). Иако је неканонско дело унијаћења у Трансилванији од пре три века грдно намучило Православље, сада и још више, будући да је тада наш народ трпео тешко угњетавање од стране туђинца, а сада ниодкога неприсиљени -ми саучествујемо у папској јереси.

Ваша Светости, не доличи мени и не усуђујем се да ја подсећам једног поглавара Цркве на свете каноне и на предање наше свете Православне Цркве. Добро их познајете и исто тако савршено њима владате. Међутим, не дају ми мира одлучне речи великога међу светитељима и патријарсима нашим, светог Јована Златоуста, просветитеља целога света, кад каже: „Да не будемо учесници у нечистим делима таме, него више од тога, да их отворено кудите“- и не могу да ћутим, видевши како се један наш високи митрополит, стар по годинама и с великим искуством, причешћује са онима који су отпали од праве вере.

Овде, као што добро знате, тешко се гази апостолски 46-и канон, који јасно каже: „Епископ, или презвитер, јеретичко крштење ако прими, или жртву, да се анатемише заповедамо. Јер какву сагласност има Христос са Велијаром? Или какав удео има верник са неверником?“ Исто тако канон 45-и, који каже: „Епископ, или презвитер, или ђакон, са јеретицима ако се моли, да се само рашчини; али ако су им као клирицима дозволили да нешто раде, да се анатемише.“ И не само то. Зна се да је унијаћење, па самим тим и грко католицизам, био не само напад на чистоту светог нашег Православља, већ је био напад и на биће и на јединство румунског народа. Такав поступак једног православног митрополита само оживљава ову црну страницу из историје нашег народа.

Наш народ, током историје, умео је мирно да живи са свим религијама света, али никада није прихватио крњење сопствене вере. Ми смо се надали да овај екуменски дијалог, који наша Црква води у задње време бити плодан, миротворан и без отпадништва. Али ево какви су плодови његови! Овакав поступак води само подели, а никако јединству утемељеном на истини Светих Отаца.

Болно, Ваша Светости, врло болно. У историји наше Цркве било је још падова нашег свештенства, као што се збило за време унијаћења, када је 80% свештеника прихватило компромис, одбацивши своју свету веру. Да не стварамо, као и тада, саблазан у редовима наших верника!

Ваша Светости, сада када нашем народу поново прети раздор, кад су Трансилванија, Буковина и Бесарабија толико нападнуте од стране злонамерних и зловерних, кад су на наше Православље навалили свакојаки безбожни обичаји, као што су хомосексуалност, абортуси, кад се светим иконама више не допушта место у учионицама наших ђака, молимо Вас, ради крви многих мученика и исповедника нашег народа, проливене за одбрану вере и овог народа, да заузмете неопходан став, да овај епископ буде кажњен, не по моме мишљењу, него сагласно канонима и предању Светих наших Отаца, зарад покајања и исправљања и зарад похвале свете наше Цркве. У моћи Синода којим руководите стоји да се не сломи јединство наше Цркве.

Стога Вас молим, Ваша Светости, да подвргнете пажњи Светог Синода Румунске Православне Цркве овај проблем, што је пре могуће, у оквиру разговора који ће се водити на првом састанку Светог Синода. Овај случај не допушта одлагање. Не дозволите да се стадо распе и гнев Божји да дође на овај народ.

Уз поклон и дубоко поштовање,

Протосинђел Јустин Прву, 1. јун, 2008

На светог Јустина Исповедника и Философа <<

Такође, протосинђел Јустин је упутио и исповедничко писмо румунском народу, у коме га упозорава да добро чува своју свету веру:

>>Љубљена православна децо народа овога,

Православље и наш народ заједно пребивају још од првих векова хришћанства и од тада Православље представља душу овога народа. Тако смо ми достојанствено и опстали у историји све до данас, захваљујући нашим благоверним војводама и свим исповедницима и молитвеницима ове земље, који су више волели да умру него да продају веру остављену нам од светог апостола Андреја и увек су били свесни да она носи част и снагу народа, а не нешто друго. Пошто смо веру сачували неокаљану, овај народ још увек постоји у историји.

Драги верници, скрећем вам пажњу на чињеницу да од нас зависи судбина овог народа, од нас зависи предање које ће наследити синови наших синова, од нас зависи спасење овог народа. Научите се од јунака и мученика наших како су се борили да би сачували за нас, који смо данас овде, учење предака наших. Они нису ћутали, драги моји, никада када су била времена исповедања, када су непријатељи Православља нападали на нашу веру. Чак иако су многи ћутали -велики државници, велика црквена лица-верни народ није ћутао, увек су се налазили врлински људи, надахнути силом са висине, који су исповедали истину.

Оно што се данас дешава у нашем црквеном животу врло је тешко, и није безаначајно. Не треба равнодушно да пролазимо поред проблема с којима се суочава наша Црква. Свети Оци нас уче да када нам је вера у опасности, Господња заповест јесте да не ћутимо и нико није у праву када каже: „Али ја сам сувише мален, ко сам ја да се мешам у црквене проблеме?“ Не, драги моји, Свети Оци нас уче да ако ми останемо равнодушни и ако будемо ћутали, камење ће проговорити. Потребно је да познајемо наш катихизис, каноне и учење наше Цркве. Ево видите шта се дешава - ми пролазимо равнодушни поред таквог поступка једног јерарха, који се усудио да с толиком лакоћом пређе преко међа које су поставили божански Оци т.ј. да се причести са онима који су отпали од праве вере, будући да су унијати били и остају схизматици, анатемисани од стране Православне Цркве.

Видите ли сада? Наша времена су много тежа. Јер ови сада покушавају да нас заведу путевима дипломатским и политичким, да бисмо окрњили своју веру, ухвативши се у вековно коло јединства са свим јеретичким религијама. Јадни гркокатолици, они су само пали у мрежу паписта, да би били њихово оруђе, мада нису свесни тога. Немамо ништа против јадних гркокатолика, пуштамо их да се у миру моле у својим храмовима, али да не нападају на наше цркве и на нашу веру. Ми свакога поштујемо, ми се никада нисмо руководили прозелитизмом како то чини Католичка црква, ми никада и никоме нисмо силом наметали своју веру.

Сви знамо колико су пропатили наши православни из Ердеља за време унијаћења. Колико лажи, колико подлости, колико бешчашћа! Овакве су одувек биле методе римокатолика. Какво поверење ми можемо имати у њих? Какво јединство и мешање да имамо ми са њима? Не видите ли куда је довео сав овај екуменизам? Успели смо да укаљамо лице Православља овим неканонским поступком митрополита Николаја Корнеану. Само бол и страдање донели су паписти народу нашем. Непријатељи истине по сваку цену желе да нас компромитују. Они не долазе више да те нападну директно, као у ранија времена, него долазе с лукавошћу, с обманом. Стога нам и Спаситељ каже да се чувамо вукова у овчјем руну и да ће доћи лажни учитељи. Какво поуздање да имамо ми у тај екуменизам кад су, како каже и отац Станилоаје, римокатолици од проблема поновног уједињења цркава учинили предмет конфесионалне трговине? Њима је врло мало стало да буду у истини, њима је на првом месту власт папе. Сви покушаји уједињења у историји Цркве нису ничему другом допринели до само још већем јачању неслоге између Запада и Истока, довели су до већих неслагања и политичких и економских и војних. Увек су гледали да се прошире, какав обичај имају и данас, јер папство није ништа друго до круна великог римског царства, како они и говоре: папа је сунце, а цар месец.

Колике муке и понижења су претрпели јадни ердељски Румуни, јер им се није дозвољавало да у миру обављају своју службу, своју литургију! Али нису стајали равнодушни, исповедали су своју веру заједно са светим Висарионом, Софронијем и Опром. Ово да нам буде наук. Да видите колики бол и у исто време храброст зраче из њихове молбе упућене краљици Марији Терезији:

„Ево ми, сељаци из кнежевине, обавештавамо Ваша Величанства из ове области Хунедоаре, Албе, Заранде, о томе да од највећег до најмањег ми овако тражимо (...) Сви народи имају свој закон, и имају мир у свом закону. И пророк Мојсије је дао закон Јеврејима и они га у миру испуњавају, а нас непрестано прогоне због нашег закона. Зашто нам не дате мир да се мало одморимо? Како да унијатима дамо цркве, које смо ми, јадни, зидали, нашим трошком и својим рукама!? Не, никада док смо живи! Али да будемо кратки, поштована господо: када дође епископ и кнез нашег закона и буде просудио које цркве да се дају унијатима, даћемо их; до тада не долази у  обзир. Јер велики је грех да цркве буду затворене у време овог поста. Не приличи, ни Бог не жели нити Румуни то дозвољавају. Јер подоста смо се с усрђем молили, а никакав одговор нисмо добили, као да се никада нисмо ни молили. Ни ми нисмо стока, како Ваша Величанства сматрају, и ми имамо своју цркву. А цркве нису грађене да празне буду, нити ћемо се ми даље клањати по шталама, него ћемо у цркве ићи да се тамо молимо и да не буду празне“.

Видите како је Православље преживело? Не колебљивим отпором народа, свештенства и монаштва. Од почетка ови су се користили слабим властодршцима, слабим јерарсима, које су намамили узалудним обећањима, али су верници остали усправни. А да видите само њихово лукавство и подмуклост, чујте шта је у писму од 11. марта 1701. године Гаврил Капи, управник „Пропагандне католичке мисије у Дакији“ писао кардиналу Леополду Колонићу:

„Ја верујем да би сада требало да се задовољимо примањем сагласности на уједињење у начелу, јер би сувише опасно било, ако не и немогуће, да укинемо све лоше обичаје Румуна. Стога би било довољно, да епископи други међу њима, кад у будућности буду исповедали веру и уједињење, да начелно обећају да пристају на зависност од католичке цркве и од служитеља заступника и да пристају да живе по грчком обреду прихваћеном од стране католичке цркве и у другим покрајинама. Затим ће нам у будућности бити обавеза да мало по мало изменимо све њихове обичаје, да им променимо чак и литургију и облик богослужења говорећи им да су се ти обичаји код њих увели из глупости и незнања њихових свештеника ових земаља.“ Ово су биле истините намере језуита.

На сабору у Ферари и Фиренци (1438-1439), многи су јерарси пали, али су се покајали, па су на овај пад гледали као на гори од било којег другог. Зашто понављати њихове грешке кад се из њихових грешака можемо научити?

Католици су у црквеном животу веома много користили политику. Католичка црква је без чистоте, користи се бешчашћем и политичким фарисејством. Због католицизма у једном тренутку дошло је до тога да Ердељ падне у њихове руке; данас ми више нисмо у стању да господаримо овом својом земљом. Они на све начине покушавају да нас освоје: и на верском плану, и на комерцијалном, и на финансијском, о језичком да и не говорим, више се не може наћи ниједан путоказ на румунском језику, а земљишта и велика пространства купљена од грофова из Ердеља су у њиховим рукама.

Да се подсетимо писма патријарха Доситеја упућеног епископу Атанасију Ангелу који је био пао у искушење унијаћења и кога је овако корио: „Кир Атанасије, сети се кад си пристигао у Румунску земљу (Влашку) и како си тражио да те поставим за митрополита ове области, сети се како сам тада осетио да си зао човек и да твоје срце није било праведно пред Богом и пуно је времена прошло од тада, долазио си и долазио па си нас коначно, својим обећањима и заклињањима, навео да те изаберемо за архијереја и на крају хиротонисан си и сви су те сматрали за већег него што ти приличи. Пред анђелима, арханђелима и пред Богом си исповедио веру у Свете Оце и у Божју Цркву. Касније је дошао код нас неки младић и рекао нам да те је видео у Бечу где си служио са кардиналом и другим латинским поповима и да си се два пута у току те латинске литургије одрекао Свете Саборне Цркве. Исповедио си веру у римску цркву што значи: схизма и јерес. После сам чуо да си се вратио у Ердељ и да си ишао у кочијама са шест коња и упаљеним бакљама испред, да си окупио свештенике и обећао им укидање дажбина и друге световне ствари, само да се приклоне уједињењу што је исто што и одвојити се од Бога (...) и тако си се од пастира начинио вуком, јер овце узимаш са Христове стене и стављаш их у уста ђаволу... А ја ти кажем: сине Атанасије, плачем за тобом све док се не вратиш Христу прибери се, не плаши се заклетви које си положио у Бечу; већ се бој оних које си положио када си хиротонисан за архијереја. Ниси мало дете, знај да код латина ствари криво стоје, ради се о схизми, лажима, пре страно Светом Јеванђељу и Светим Оцима“.

Дакле, не учествујмо у јереси, боље је да мученички умремо за истину Цркве Христове, како се и каже у тропару: „Свети мученици, који сте добровољно пострадали и примили венац молите се Господу да спасе душе наше“.

Браћо Румуни, не дајте забораву мучеништво наших светитеља! Браните своју веру и душе ваше и ваших синова!<<

Речи протосинђела Јустина чуле су се далеко. Иако је реакција врха Цркве била прилично неодлучна, митрополит Николај се бар јавно извинио за свој саблажњиви поступак. Молитве Светог Висариона Сараја, Србина, ердељског митрополита, који је мученички пострадао у тамници замка Куфштајна борећи се против унијаћења своје епархије, као и његових саподвижника из народа, Онуфрија и Опре, ипак су уродиле плодом.

Литература:

1. Црква од Истока и тајна Запада / Православље и дух овога света, Београд 2008.

2. Православље и екуменизам, Београд 2005.

3. The Orhodoh Church: The Ark of Salvation (о скупу у Солуну), The Orthodoh Word, бр. 239, 2004.

+++

РУСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА ПРЕД ИЗАЗОВИМА ИНОСЛАВЉА

Руска Православна Црква одавно учествује у екуменском покрету, али њен глас је последње две деценије много уравнотеженији него некад. На јубиларном СА Сабору Руске Цркве, одржаном 2000. године, донет је документ „Основни принципи односа Руске Православне Цркве према инословљу“. У поглављу „Тежња ка успостављању јединства“ дата су основна начела православног погледа на екуменизам:

>>2.1.Најважнији циљ односа Православне Цркве са инослављем јесте успостављање Богом заповеђеног јединства хришћана (Јн. 17,21), које улази у Божанску промисао и припада самој суштини хришћанства. Овај задатак је од првостепеног значаја за Православну Цркву на свим нивоима њеног постојања.

2.2. Равнодушност према том задатку или његово одбацивање јесте грех у односу на Божију заповест о јединству. По речима св. Василија Великог, „они који искрено и стварно раде за Господа треба сав свој труд да уложе да би поново довели до јединства у Цркви оне који су на тако много начина подељени међу собом“.

2.3. Међутим, признајући потребу за успостављањем нарушеног хришћанског јединства, Православна Црква тврди да је истинско јединство могуће искључиво у окриљу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Сви остали „модели“ јединства су неприхватљиви.

2.4. Православна Црква не може прихватити став да је без обзира на историјске поделе, начелно, дубинско јединство Хришћана, наводно, остало неповређено и да Цркву треба схватати као истоветну са осталим „хришћанским светом“, да хришћанско јединство, наводно, постоји изнад граница деноминација и да подељеност цркава припада искључиво несавршеном нивоу људских односа. По овој концепцији, Црква остаје једна, али се ово јединство недовољно испољава у видљивим облицима. У овом моделу јединства задатак хришћана несхвата се као успостављање изгубљеног јединства, него као испољавање јединства које неоспорно постоји. У овом моделу се понавља учење о „невидљивој цркви“ које се појавило у Реформацији.

2.5. У потпуности је неприхватљива и у вези је са горе изложеном концепцијом тзв. „теорија грана“, која заступа став да је постојање хришћанства у виду различитих „грана“ нормално, па чак и предодређено.

2.6. За Православље је неприхватљива тврдња да су хришћанске поделе неизбежне несавршености хришћанске историје, да оне постоје искључиво на историјској површини и да могу бити излечене или превазиђене уз помоћ компромисних међуденоминацијских споразума.

2.7. Православна Црква не може да призна „једнакост деноминација“. Они који су отпали од Цркве не могу поново да се уједине са њом у оном стању у коме се налазе данас: постојеће догматске несугласице треба превазићи, а не просто заобићи. То значи да је пут ка јединству пут покајања, обраћења и преображења.

2.8. Није прихватљива ни помисао да су све поделе трагични неспоразуми, нити да је несугласице немогуће изгладити искључиво због недостатка љубави једних према другима, због недостатка жеље да се схвати да уз све разлике и не истоветности постоји довољно јединства и сагласности око оног „главног“. Поделе се не могу свести на људске страсти и егоизам, а још мање на културне, социјалне или политичке околности. Исто тако је неприхватљива тврдња да се Православна Црква разликује од других хришћанских заједница са којима она није у општењу, по питањима од другостепеног значаја. Не могу се све поделе и несугласице свести на разне факторе који нису богословског карактера.

2.9. Православна Црква, такође, одбацује и тезу да се јединство хришћанског света може успоставити искључиво кроз заједничко хришћанско служење свету. Хришћанско јединство се не може успостављати слагањем око световних питања, јер притом ће хришћани бити уједињени око нечег другостепеног, а као и пре, размимоилазиће се око оног основног.

2.10. Недопустиво је ограничавати верску сагласност на узак круг неопходних истина, да би ван граница истих била допуштена „слобода у сфери сумњивог“. Сам став о толеранцији према верској несагласности није прихватљив. Међутим, притом не треба мешати јединство вере и форме његовог изражавања.

Подела хришћанског света је подела у самом искуству вере, а не само у доктринарним дефиницијама. Треба достићи пуну и искрену сагласност у самом искуству вере, а не само у њеном формалном изражавању. Формално вероисповедно јединство не исцрпљује јединство Цркве, иако јесте један од његових неопходних услова.

Јединство Цркве представља, пре свега, јединство и општење кроз Св. Тајне. Међутим, истинско општење кроз Св. Тајне нема ничег заједничког са праксом тзв. „интеркомуније“. Јединство се може остварити искључиво кроз подударност благодатног искуства и живота, кроз веру Цркве, кроз пуноћу светотајинског живота у Духу Светом.

2.13.Успостављање хришћанског јединства кроз веру и љубав може доћи искључиво одозго, као дар Свемогућег Бога. Извор јединства је у Богу, и зато ће бити узалудан искључиво људски напор за његово успостављање, јер „ако Господ неће градити дома, узалуд се муче који га граде“ (Пс. 127,1). Само Господ наш Исус Христос, који је дао заповест о јединству, јесте Онај Који може дaти снагу да се она испуни, јер Он је „пут и истина и живот“ (Jн14,6). Задатак, пак, хришћана јесте сарадња са Богом у делу спасења у Христу.<<

Руска Цркваје од почетка XXI века, одлучно иступила против екуменских контаката са оним протестантским заједницама које су изгубиле основни хришћански морал: због признавања бракова хомосексуалаца, она је прекинула екуменске контакте са америчким епископалцима и појединим европским лутеранским заједницама. Тиме је показала да озбиљно схвата своје позвање и призвање у палом свету, не желећи да понижава еванђелски залог који јој је поверен.

Што се тиче односа према римокатолицима, он је, од почетка деведесетих година XX века, био нарочито напет, с обзиром на римокатолички прозелитизам, који је до изражаја дошао на почетку трећег миленијума.

Проповедајући на територији Руске Цркве, римокатолички бискупи и свештенство то нису чинили међу својим традиционалним стадом-Пољацима, Литванцима, Немцима, него су се окретали Русима, позивајући се на „мисионарску природу Цркве“ и реч Христову упућену апостолима да треба ићи и „научавати“ све народе (Мт. 28,19), о чему је расправљао један од најпознатијих папских мисионара у данашњој Русији, фра Бернардо Антониони, којијеуруским католичким новинама „Светлост Еванђеља“ рекао да треба правити разлику „између проповеди, мисије и прозелитизма“, афирмишући право своје цркве да проповеда где год је то могуће (Светлост Еванђеља, 37/2000.)

Руска Цркваје упозоравала на следеће:

1.Русија није паганска, него земља крштена пре хиљаду година, у доба Светог кнеза Владимира. Највећа православна држава на свету, са изузетном црквеном и духовном културом, она свакако није Кина или Индија. Ако римокатолици Русију сматрају мисионарском територијом, онда они ни не верују да је Православна Црква –Црква у правом смислу те речи.

2. „Христијанизација“ постсовјетске Русије од стране Ватикана је злоупотреба чињенице да је руски народ отргнут од својих корена захваљујући суровом прогону Цркве који је спроводио совјетски режим (по званичним подацима руске државне комисије, комунисти су, од свог доласка на власт, побили око 200 хиљада свештених и монашких лица Православне Цркве!)

3.Руска Црква се не боји да ће римска акција „испразнити православне храмове“, како је својевремено устврдио надбискуп Тадеуш Кондрушевич, него не жели коначно захлађење односа између православног Истока и римокатоличког Запада. Обе стране имају традиционалне територије на којима обављају пастирски рад. Међутим, кардинал Валтер Каспер, задужен од папе да унапређује „јединство кршћана“,усвом интервјуу датом католичким новинама („Сivilta catholicca“, 16. марта 2002.) истиче да је расправа о канонској територији и прозелитизму заснованана „идеолошким темељима“, оптужујући Руску Цркву за „еклезиолошку херезу“ зато што не препознаје „мисионарски аспект“ Римске цркве и погрешно проширује „појам прозелитизма“.

Руска Црква је стављала до знања да је оваквим ставовима Ватикан коначно показао да не верује у пуноту црквености Православља, јер је после II ватиканског концила појам „канонске територије“ био усвојен и међу римским мисионарима, који су се, макар привидно, трудили да не иду на туђе пастирско поље.

У руском документу се говорило и ово: „Враћајући се теми „слободе избора“ коју неки Руси користе да би изабрали католицизам, треба рећи да проблем прозелитизма не лежи у чињеници да неки више воле католицизам - или постају римокатолици – на крају крајева, тоје право сваког понаособ -него у чињеници да католичка мисија оне који оклевају наводи на такво решење. Питање прозелитизма не припада ни области световног права, ни области „људских права“, него области међухришћанске и међуцрквене етике. Мисионарска активност католика у Русији је вапијуће насиље над том етиком. То се нарочито види из активности католичких монашких редова.“

Римокатолика је у данашњој Русији много мање него пре бољшевичке револуције 1917. Тада, за време православне Монархије, постојале су две бискупије, у Могиљеву и Тираспољу, а сада их је двоструко више. То значи да је циљ Рима у Русији мисија међу људима који по пореклу и култури припадају православном наслеђу.

Ватикан је манипулисао бројем својих верника у Русији. Секретар за штампу папске државе, Наваро Валс, помињао је 1,3 милиона верника. Надбискуп московски Кондрушевич говорио је о 500-600 хиљада истих. Додуше, Кондрушевич је 2002, кад су нове бискупије осниване, устврдио да само у Москви има 65 хиљада католика, мада се на мисама у највећим папским храмовима за Божић и Ускрс не може избројати више од хиљаду људи. Римска црква је тражила да у древном Пскову подигне катедралу високу 40 метара, мада у том граду има само 100 верника!

С обзиром на стање међу свештенством на Западу, Ватикан је желео да Русе регрутује за нове жупнике у Европи. Неки самостани Запада већ имају руске искушенике. На свом састанку са бискупима из земаља бившег СССР-а, папа Иван Павао II је нагласио потребу да жупници буду из народа коме ће да мисионаре. Надбискуп Кондрушевич је у часопису „Светлост Еванђеља“ (11/ 2001.) истакао да је Католичка црква „крајње заинтересована да има руско, а не страно, свештенство, које ће се старати о католицима у Русији, и да ће учинити све што је могуће у том правцу“.

Године 2007, у Равени, приликом сусрета православно - римокатоличке богословске комисије за дијалог, дошло је до расправе о питању примата у Цркви, и први пут се разговарало о примату римског папе. Представник Руске Црквенаовом скупу, епископ бечки Иларион (Алфејев) напустио је скуп због покушаја Цариградске патријаршије да православност неке Помесне Цркве дефинише чињеницом њеног општења с Цариградом. Он је истакао и да се таква дефиниција православности не може прихватити, и рекао је:

>>Мислим да равенски документ мора бити детаљно изучен о дстране групе експерата канонског права, еклесиологије и црквене историје. Таква група је већ формирана у оквирима Богословске комисије Руске Православне Цркве. Чини ми се да баш Богословска комисија мора да да званичну оцену документа, која након тога мора бити потврђена од стране Светог Синода. Са своје стране, могу само да дам неки прелиминарни коментар.

Пре свега у 39. пасусу документа тврди се да након раскола између Истока и Запада 1054. године „који је онемогућио сазив Васеленских сабора у директном смислу“, обе Цркве су наставиле да сазивају саборе у кризним ситуацијама. „На тим саборима су присуствовали епископи Помесних Црква општећих са Римским престолом и, иако се то другачије схватало, општећих са Цариградским престолом“.

Ове речи сам оспорио још у Београду 2006. године, дефинисавшиих као противуречне самој еклисиолошкој самосвести Помесних Православних Цркава. Зар смо ми–православни хришћани – то што јесмо само захваљујући општењу са  Цариградом? А шта би са општењем са Јерусалимом, Александријом, Антиохијом и другим Црквама? Због чега и на основу којег канона то општење је мање битно него оно са Цариградом?

Зар, ако се из неких црквено–политичких разлога прекида општење било које Помесне Цркве са Цариградским престолом, та Црква престаје да буде Православна? У XIX веку Грчка Црква није општила са Цариградом током 30 година, а Бугарска Црква у XIX и XX веку чак 70 година. Руска Црква је 1996. године била ван општења са Цариградом током четири месеца. Зар током наведених периода Грчка, Бугарска и Руска Црква нису биле Православне Цркве? Нека ми покажу барем иједан канон Древне Цркве који потврђује овакво мишљење. Сви канони Древне Цркве, као што је 28. правило Халкидонског Сабора (451.године) додељују Цариградском Патријарху друго, а не прво место.

Ово правило говори о томе да будући да је Цариград–Нови Рим а самим тим јесте „град цара и синклита“, и епископу Цариградском мора да се указује иста почаст као и епископу Старог Рима. Мотивација, као што видимо, чисто политичка. Али зар се овде ради о неком првенству јурисдикција, о универзалној власти?

Даље,у пасусу 41. документа тврди се да је епископ Рима у Древној Цркви заузима прво место међу Патријарсима. У пасусу 42. прави се опрезан покушај да се дефинише улога Римског епископа на Васеленским Саборима: „Саборност на универзалном нивоу, изражена у Васеленским саборима, претпоставља активну улогу римског епископа као првог међу епископима великих градова уз слогу са окупљеним епископима. Мада Римски епископ није сазивао Васеленске Саборе у ранијим вековима и никада лично није на саборима председавао, он је ипак био активни учесник у процесима доношења решења на саборима“. Каква је природа активне улоге Римског епископа у раду сабора? Католици сматрају да су решења сабора ступала на снагу тек након што би их потврдио Римски епископ. Православци су пак другачијег мишљења.

И у самом равенском документу се у пасусу 45.каже: „Улога Римског епископа у међусобном општењу свих Цркава мора бити детаљније изучена“. У истом пасусу се поставља питање: „Која је природа специфичне улоге епископа „првог престола“ у еклисиологији општења?“

Управо то питање мора бити полазна тачка следеће фазе дијалога када ће на дневни ред доћи питање о првенству у Васеленској Цркви. И, како ствари стоје, и ту ћемо се наћи у клопци. Јер католици ће покушати да формулишу еклисиолошки модел Васеленске Цркве тако да би улога „првог епископа“ била дефинисана што је могуће сличније оној коју данас има Римски папа у Католичкој Цркви. Са своје стране Цариградска Патријаршија ће да се труди да се „првом“ признају она права која Цариградски Патријарх нема данас у Православној Цркви, али би, очигледно, желео да их има.

Ми заиста поштујемо Цариградског патријарха као „првог међу једнакима“ у породици Предстојатеља Православних Цркава. Шта више, историјски управо Цариградска Патријаршија је била Црква–Мајка, за многе помесне Православне Цркве, укључујући и Руску Цркву.

Али историја је једно, а еклисиологија–нешто сасвим друго. Ми признајемо Цариградском Патријарху првенство у смислу части, али не и власти: он нема директну јурисдикцију над Предстојатељима и епископима других Помесних Цркава, већ му припада прво место у реду Предстојатеља када се они окупљају ради заједничког служења.

У задње време митрополит Јован (Зизиулас), копредседавајући Мешовитом комисијом са православне стране, почео је да износи схватање сагласно којем појам „првенства части“ противречи црквеним канонима, по његовом мишљењу канони признају само једно првенство–реалне власти. Управо то право првенства он би хтео да додели Цариградском Патријарху. И само формирање Мешовите православно–католичке комисије даје невероватан подстрек за израду принципијелно новог модела црквеног уређења. Јер ако у Католичкој Цркви такав модел већ de facto постоји, зашто не бисмо могли да га применимо икод нас? Али док је у Католичкој Цркви такав модел настао као резултат вишевековног историјског развоја, код нас у православној традицији тај модел никад није постојао.

Шта више, током векова смо у нашим полемисањима са католицима оспоравали тај модел, истичући да истински Старешина Васеленске Цркве јесте Сам Христос. Према нашем мишљењу Он не може да има неког овоземаљског заменика, викара.

Мислим да ће комисијау следећој фази рада имати посла управо са овом проблематиком.

Ја сам већ изнео претпоставку да ће Цариграду бити знатно лакше да издејствује усвајање принципијелно новог еклисиолошког модела у отсуству делегације Руске Цркве, него уколико она буде узела учешћа у раду комисије. Чак не могу да одбацим могућност даје „Равенски инцидент“ био унапред изрежиран како би Московска Патријаршија била на време искључена из православно–католичког дијалога и како би у њеном отсуству били усвојени одређени новитети, након чега бисмо (били) стављени пред свршен чин да је усвојен нови модел црквеног уређења и да морамо да му се придружимо (да га прихватимо).

Тренутно представници и католичке стране (свештеник Димитрије Салахас), и Цариграда (митрополит Јован Зизиулас) покушавају да убеде остале да излаз Московске Патријаршије из дијалога не може да утиче на легитимност њега самог – јер уколико, према њиховим речима, једна Црква излази а остале остају, значи –дијалог се наставља.

Али ја лично мислим да ће, без учешћа Руске Цркве, чији број чланова превазилази број чланова свих осталих Помесних Православних Цркава заједно, бити веома тешко да се сачува утисак да у дијалогу узима учешће сва пунота Православне Цркве. То више не би био православно–католички дијалог, већ дијалог Ватикана са једним делом Православне Цркве. И нисам баш сигуран да би све Православне Цркве прихватиле резултате таквог дијалога.

У насталој, након заседања у Равени, конфигурацији православног учешћа у дијалогу овакав дијалог не само да неће приближити православне и католике међусобно, већ ће унети нове раздоре међу православне. Дај Боже да успемо да избегнемо овакав развој догађаја.“<<

Руска Црква је, преко епископа Илариона, јасно рекла да не пристаје да се руши предањски црквени поредак.

ГЛАСОВИ СВЕТЕ ГРУЗИЈЕ

Православна Грузија није без сведока Истине никада била, па није ни сада. Крв њених мученика, и подвижнички зној и сузе дали су своје плодове. Два најугледнија грузијска духовника данас, архимандрит Лазар (Аабшидзе) и Рафаил (Карелин), чврсто стоје на позицијама Светог Предања, поготову када је екуменистички синкретизам у питању. У свом огледу „Пасха без Крста“, отац Лазар анализира психолошки портрет савремених екумениста. Он каже да екуменистичка заблуда често произилази из равнодушности према вери:

>>Равнодушност у питањима вере је жива рана рода човечијег. Светитељ Теофан говори:

„Ако само једна вера води ка спасењу, тако да ниједно иноверје не спасава, већ сва повлаче за собом пропаст, не погубљује ли онда онај ко задржава у њима оне које задржава? Када хара помор и вешти лекар проналази једини начин лечења, тада свако ко уверава : „не мари, и други лек је добар“, убија све, који га послушају. Такав је индиферентизам: он раслабљује и убија дух. Онај ко га има у себи скоро да је исо што и безбожник, јер је очигледно да је за њега вера споредна ствар, да је он одржава из обичаја, као опонашање других, или, што је још горе, као да је то некакво политичко средство. Сви овипрекори падају и на онога ко говори: свеједно, само да вера буде хришћанска, и то било каква. Откуда ова мисао?

Апостоли су са таквом ревношћу водили бригу о једнодушности, тако су се вредно старали да је успоставе када је она ма како нарушавана, и тако се строго подизали против оних који разлчито мисле, да су им одређивали одлучење (изопштавање, ускраћивање заједничења и причешћивања), а сада се уобичајило да говоре; свеједно, само да буде хришћанска, макар то била и јерес? А као што је Господ говорио: „Ако ли не послуша Цркву нека ти буде као незнабожац и цариник“ (Матеј 18:17)? А осим тога, како је Црква у току све свог трајања тако много ратовала и устајала против свих разномислећих? Зар је све то без последица?“

Важно је обратити пажњу на то како се екуменизам, рушећи „зидове поделе“, то јест – систем догмата, користи крајње преварантским методама: на све начине се размекшавају, замењују и подмећу, мешају (као карте) и преокрећу религиозни појмови, термини и значења навођених цитата. Из тих истих, могло би се помислити, светих и нашем срцу драгих речи, саставља се некакво сасвим нечувено учење! Тако западни богослови стављају у први план „милосрдног ближњега“, а не „милосрдног Бога“.

Померање нагласка о догмату неизбежно се одражава на духовни живот: друга заповест – о љубави према ближњем, почиње да заузима место прве – о љубави према Богу. (А када љубав према ближњем тако преовлада, онда она, како тврди Преподобни Никодим Светогорац, може да нас удаљи од љубави према Богу, да нам причини велику штету и да нас доведе до пропасти).

Речи се одабирају и подешавају једна према другој тако да обавезно угоде човеку са савременом психологијом. Више не говоре о Искупљењу , него о – ослобођењу, са свим оним што та рел садржи у својој двосмислености. Појављују се мишљења да догматски садржај и смисао може да се изражава у разним вербалним формулацијама, да нема аспсолутне истине, да нема владајуће идеологије – има много идеологија, од којих је свака делимично истинита. Нема једне Истине – има много релативних, делимичних истина.

Али то је страшна и погубна заблуда.

„Наука и философија постављају себи питање: ШТА је истина? Док је истинска хришћаснска религиозна свест свагда окренута ка истини „КО“. они не схватају сву негативност свога „ШТА“; не разумеју да Истина стварна и апсолутна може да буде само „КО“, а никако не „ШТА“, зато што ИСТИНА није апстрактна формула или идеја одвојена од стварности, него је САМО-ЖИВОТ.

У религиозном животу човек који скреће на пут рационалистичких истраживања, неизбежно запада у пантеистичко опажање (и схватање) света. Сваки пут када богословствујући ум покушава да својом снагом позна истину о Богу, увек кобно запада у једну исту грешку, у коју су погружени и наука, и философија и пантеизам, наиме – у тражење и сазерцање истине „ШТА“. Истина „КО“ разумом се никако не познаје. Бог „КО“ се познаје само заједничењем у битовању, то јест, само Духом Светим“.

Запитајмо сада може ли Истина – „КО“ да се разбија на трунчице, губећи пуноту и целовитост?

За гледиште екумениста, као и уопште савремено мишљење, карактеристични су растрзаност, мозаичност, раскид са целовитим религиозним схватањем вероучења, култа и уопште свих пјава живота, како духовних тако и материјалних. Целовито догматско схватање изражава монизам, приступ свему који проистиче из једног: „У којој мери је то корисно за спасење моје душе?“ Или напротив: „Колико ме то одвлачи од хришћанског пута?“

А растрзана свест не води много бригу о спасењу душе, и зато није у стању да неђе једини истинити критеријум процене. Она нема у себи јединство – целовит однос према животу, целовито опажање и схватање света, нема један (заједнички) – јеванђелски -  закон, који треба да условљава сво деловање, све мисли и душевне покрете хришћанина.

И зато „присталица хришћанског либерализма“ може да иде на богослужења, да „задовољава своје религиозне потребе“ у храму и да при том налази естетско уживање у баналности холивудских филмова, а у својој научној делатности да проповеда пантеизам, дарвинизам или друге нехришћанске погледе.

У области разума, губљење самодржавља (самовлашћа, неограничене, потпуне и независне власти) ума у споју са интуитивизмом доводи до спонтаности, до тога да се човек одвикава да промишља своје изјаве, формирајући их као „у пролазу“ („у покрету“, „онако узгред“), што постаје узрок јаке поводљивости, спремности да да дозволи да га лако убеде у ма какву глупост, ако је она увијена у лепу амбалажу и ако се проповеда са великом самоувереношћу.

Човек дозвољава себи да исказује мишљења која логички нису заснована ни на догматима, ни на рационалним доказима, већ су само плод осећања срца и секуларних вредности; у представе о Богу, уноси своје антропоморфне судове, прилагођава истину својим погледима.

Посветовњаченост свести и подређеност ума емоцијама доводе до отворене јереси, до тога да се савест и живот човека не суде по догматима, него напротив – човек прихвата и одбацује догмате у зависности од тога да ли они одговарају његовим сопственим представама о Богу и да ли вређају његову савест. Личност самим тим врши јеретички избор, делајући по „личном укусу“, а у ствари и из каприца, одабира (и извлачи) из система вероучења оне догмате и моралне захтеве, који јој „се допадају“, одбацујући друге.

Ствара се општа атмосфера двосмислености и субјективности, у чијој се мутној сумаглици расплињују критеријуми Истине и Дорба: отуда неразумевање закона духовног живота, тежња да се прескоче одређене његове етапе, жеља за хришћанском љубављу без Крста, подметање замишљене, прелеснте љубави уместо ње (хришћанске љубави), замењивање ума – маштаријама, здравог разума – субјективном произвољношћу.

Савремени свет показује запањујуће неосећање греха, не жели да види своју греховност која га разобличава, а резултат тога је и појава богословља које отворено противречи хришћанском учењу у погледу много важних питања.

Екуменисти стално понављају речи „МИР“, „ЉУБАВ“, „ЈЕДИНСТВО“. Али умећу у њих смисао који ни најмање није хришћански, и не односе ли се на такве проповеднике речи Светог Писма: „... и пророк и свештеник, сви су варалице. И лече рани кћери народа мојега овлаш, говорећи: мир, мир; а мира нема. Е да ли се постидеше што чинише гад? Нити се постидеше, нити знају за стид; зато ће попадати међу онима који падају; кад их походим, попадаће“ (Јер. 6:13-15)?

И још говори Господ: „Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач. Јер сам дошао да раставим човека од оца његовог и кћер од матере њезине и снаху од свекрве њезине, и непријатљи човеку постаће домаћи његови. Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан...“ (Матеј 10:34-37).

„Мир Свој дајем вам; не дајем вам га као што свет даје“ (Јован 14:27)

Не сме се и недопустиво је заборављати да се у овом светустално води борба између Бога са ђаволом, Истине са грехом. Та се борба води у самом свету, на земљи и на небу, не само у срцу човека, него и у самој природи његовој, укључујући ум и тело, борба која захвата сву васељену.

Стога смо још веома, веома далеко од „мира“ и од „јединства“, докле год смо дужни да тражимо путеве помирења са Богом – и то управо кроз борбу са грехом и са свим што је греховно, кроз раздељеност са онима који погрешно уче о спасењу, који греше и уче друге да греше, кроз сталну жестоку борбу са самим собом, са свим оним што је страсно и порочно у нама. Зато се и од пастира тражи пре свега реч обличавања, реч често строга, која шиба и сасеца грех и лаж, која отрезвљује и плаши.

Ближи се Страшни Суд, није време да се говоре речи сладосне, заводљиве, које теше и повлађују, које је пријатно чути. <<

Отац Лазар је, у свом огледу „Пасха без Крста“ указао и на све погубне последице екуменизма по пуноту православне самосвести:

>>Ми, Православни хришћани, непоколебиво верујемо и не сумњамо у то да је Истина само у Православљу, верујемо да само Православни хришћанин, чији је живот у складу са учењем Православне Цркве, који се причешћује Светим Тајнама, које чува наша Црква, ко је напајан њиховом благодаћу, ко стиче дух покајања, подвизава се у духу кротости и смирења Христовог, а не у духу прелести и гордости и ко следи учење Светих Отаца, може да се спасе, да наследи Цасртво Божије и да постигне главни циљ живота човека – обожење.

Ма како нам добри, уљудни, пријатни и милосрдни изгледали иноверци, чак и ако имамо са њима најпријатељскије спољашње односе и везе, ми не треба да се колебамо када је у питању нетачност и јеретичност њиховог учења о Богу. Нас не треба да заводи њихова привидна доброта: свака је доброта – друкчија. Ми често због своје духовне слепоће нисмо у стању да увидимо корене спољашњих поступака човека, из каквих дубина духа они излазе, какав узрок и какве побуде имају у себи. Овом разликовању може да нас научи само пажљиво изучавање, самим животом, духовног наслеђа наших наставника – Светих Отаца. Само они, њхова богохандахнута дела уче нас да разликујемо добро јеванђелско од прелестног добра човечијег. Сам по себи наш разум је слеп у том погледу.

Екуменизам најчешће покушава да пронађе нешто уопштавајуће, нешто што обједињује разне религије, култове, учења и све могуће токове културне делатности човечанства, користећи лукаве високопарне фразе, двосмислене изјаве, мајсторске реплике.

Чују се речи: „љубав“, „мир у целом свету“, „узајамно разумевање“, „хуманост“; чују се пароле: „подела је рана на телу Цркве“, „тражите Богом заповедано јединство“, „позив на уједињење свих верујућих нарочито је актуелан сада“, „налазимо се пред опасношћу од нуклеарне катастрофе“, „молите се за то да се уклоне поделе и да нам буде ближа узајамна, сверазумевајућа љубав“ и тако даље и томе слично. Често се наводе непотпуни и неповезани, погрешно тумачени цитати из Светог Писма, нарочито речи Господа: „да сви једно буду, ако ти, Оче, што си у Мени и Ја у Теби, да и они у Нама једно буду“ (Јован 17:21) и други.

Све оно „уједињујуће“ ако га износе на видело екуменисти, са усхићењем и ликовањем се уздиже над главама људи – као нова зстава, као још један савчадани степен(ик) раздељења, као још један доказ јединства свих вероучења. А све разлике, поделе, које је тако тешко скрити, на све начине се прекоревају и нимало не подносе, проглашавају се за плод (пород) зла, фанатизма, духовне слепоће, захтева се да се на њих не обраћа пажња, да се на сваки начин савладавају – та неугодна неслагања. Најумешнији браниоци екуменизма, чак уверавају да „зидови раздвајања мећу црквама неће достићи до самог неба, до Христа – Главе, и неће се спустити до самог срца Цркве, до Светог Духа“.

Да, заиста: ови зидови неће достићи до Неба, а такође ни до „срца“ Цркве они неће доћи. Они стварно одвајају, као непремостива преграда, истиниту Цркву од лажних цркава, Небо од пакла, Истину од лажи, Христу верне, од одступничког света! Ови „зидови раздвајања“ јесу догматске истине Православне Вере, чији је циљ да се јасно разграничи пут спасења од путева пропасти (јасно је коме може да припада идеја да их збрише и уништи – оцу лажи, човекоубици од почетка, који сам не стоји у истини (Јован 8:44) и на све начине тежи да поколеба у њој и друге!)

Свако ко квари догмате вере, не може да прекорачи праг Цркве, не може чак ни да започне пут ка спасењу. Овај „зид“ постаје за њега преграда на путу ка Небу. Уклонити се може само кад се потпуно прихвати учење Православне Цркве и тачно следи дух њеног благодатног живота.

Често присталице екуменизма приговарају на оптужбе изнете против њих: „екуменизам је нешто сасвим друго, ви не разумете шта значи – екуменизам“. Ми не намеравамо да било како чинимо уступке јеретицима у питању вере, напротив, ми желимо да их привучемо ка Православљу. Ми немамо права да се затварамо у себе, да се спасавамо ми сами, када цео свет пропада!“ Али, да ли је тако? Размотримо!

Шта нас раздваја од јеретика? Од чега је почело ово раздвајање? У чему је погубност њиховог учења? Јесмо ли се ми одвојили од њих, или су се они сами удаљили од Истине, не поверовавши гласу Цркве, који их је саборно позивао да не чине такво безумље, који им је разјашњавао њихове заблуде, подробно распознавши сваку тачку њихових погубних новотарија?

Нису ли они презрели гласни зов наше Цркве? Нисмо се ми оделили од њих, него су се они сами оделили о Истине! А ако желимо да их поново вратимо у наручје Православља, уз чему смо онда пре свега дужни да разговарамо са њима? Зар не о узроку раздвајања? Зар не о истим оним неслагањима и разликама у питањима вере о којима је некада већ био сличан разговор? Али како је то могуће када сам „устав“ екуменистичких скупова забрањује спор о догматима вере? Па и никада се нигде није чуло да је било разговора о догматима код екумениста. Ако они и проучавају догматска питања, онда је то само са једним циљем – наћи начин да се некако заобиђу разлике у њиховом разумевању.

Тако је било недавно при покушају поновног уједињења са монофизитима, када су принципијелно различито тумачење догмата о Божанској и човечанској природи Господа Исуса Христа, екуменисти покушали да представе као непосразум, који је настао због „унеколико различите богословске терминологије“.

А неки други, заиста озбиљан, неопходан разговор о догматима не чује се ни на екуменистичким скуповима, ни приликом посебних сусрета, и за време заједничког путовања на кондференције, ни на вечеринкама и банкетима за време сусрета и после скупова.

Зашто?! Јер ми знамо, ми верујемо да њихово јеретичко вероисповедање има погубан недостатак, да њихова вера искривљује учење о спасењу, да су они изгубили извор живота, да је пут спасења нестао са њиховог видика, и да они стоје на лажном путу, а ми ћутимо? Весело пијемо кафу, шампањац, љубазних лица водимо пријатан разговор о овоме, о ономе, чашћавамо једни друге човеколадом и ћутимо о најважнијем, о питању живота и смрти? Или ми заиста више не сматрамо да је то питање живота и смрти?

По свој прилици ће нам одговорити та својеврсна „дипломатија“, да спољашња (површна) дружељубивост може да привуче јеретике ка нама и затим ће им се већ открити дубина Православља. Нама ће наводити као пример Апостола Павла, који „постаде Јудејцима као Јудејац, да Јудејце придобије; онима који су под законом као под законом, да придобије оне који су под законом; онима који су без закона постаде као без закона, премда није Богу без закона, него је у закону Христову, да придобије оне који су без закона. Слабима псотаде као слаб, да слабе придобије; свима је био све, да како год неке спасе“ (1.Кор. 9:20-22).

Спомињаће нам Преподобног Макарија Египатског који је срдачним поступањем обратио незнабожачког жреца у истиниту веру. Указаће нам и на реч Самога Господа: „Ко није против вас с вама је“ (Марко 9:40). Сетиће се и савета Светог Јована Златоустог о „меком“ (попустљивом) односу према јеретицима у циљу њиховог спасења  и много, много шта ће рећи ради свога оправдања. Али тај исти Апостол Павле говори: „Човека јеретика по првоме и другоме саветовању клони се, знајући да се такав изопачио и греши; самога је себе осудио“ (Тит. 3:10-11).

Апостолска правила категорички забрањују да се молимо са јеретицима, да примамо од њих благослов, да празнујемо са њима, да примамо од њих празничне дарове, да им дозвољавамо да улазе у дом Божји (Правила Апостолска – 10, 11, 45, 46; Правила Лаодикијског Сабора – 32, 33, 37, 6). Може се навеести небројено мноштво упозорења отачких, који нас уче да се крајње опрезно односимо према иноверцима, на сваки начин се чувајући отрова њихове јереси). 

Али најважнији непсоразуме је овде у следећем: сви горе поменути „начини“ Апостола Павла, предусретљивост Преподобног Макарија, поука Господа да не одбацуемо онога ко није против нас – све то као да је удица, која привлачи човека који још увек не зна истину и чини га поверљивијим и отворенијим.

Али при том се, несумњиво, подразумева да ће после тога њему бити предано истинито учење – не само о пријтаним и радосним странама наше вере, него и учење о Крсту, о самопожртвовању, о распињању својих страсти и похота, о одрицању од своје воље, о строгом слеђењу свег учења цркве.

Међутим, екуменисти доводе иноверне које су „уловили“, који као да су се већ сасвим спријатељили са њима, и који су добро распложени према њима, доводе их најзад до двери Цркве, уводе унутра, приводе до олтара, одводе у олтар и тамо се већ моле и размењују целив са њима, али само не започињу разговор о истинитости наше вере, о јеретичности, према томе и погубности њиховог вероучења!

Запажена је и друга карактеристична црта екумениста: када неко од римокатолика, монофизита или нека друга заблудела душа, подигнута одједном Божјим призвањем, после дуготрајног трагања и страдања искрено зажели да пређе у Православље, онда се наши „пуни љубави“ екуменисти показују, супротно свим очекивањима, крајње равнодушни према овим овцама које су им се обратиле за помоћ, које се враћају у родни дом и које су залутале у горама!

Па зашто се тада на лицима ових пастира не примећује ни радост, ни усхићење, ни некадашњи ентузијазам, већ напротив – некаква мрзовоља, неосетљивост, па чак и незадовољство! Чини се као да ће онај који се обратио из јереси још мало па чути: „Па због чега таква жртва! То уопште није тако неопходно! Вратите се, вратите се својима не чините им нажао!...“

И заиста, како се ту радовати, јер папама, кардниалима, ксендрима (римокатоличким свештеницима у Пољској – прим. прев.), пасторима, докторима неће се свидети такви пребези – њихових оваца у Православно двориште! Још се може десити да се наљуте и дигну нос на анше пстире и ствар „уједињења хришћана ради мира у свету“ ће се усложнити и одужити. Има ли смисла препирати се због једне-две јадне овчице, када је генерални циљ – врло величанствен!

Необично је, у најмању руку, што се ево још један моменат игнорише. Ми, Православни хришћани, веома се, веома саблажњавамо када за време богослужења видимо у својим храмовима како се заједно са нашим архијерејима моле иноверци, када видимо јеретике како улазе у олтар, када сазнајемо да је неко од Православних свештеника причестио иноверца.

Утолико пре – када гледамо како на екуменистичким скуповима наши пастири и архипастири узајамно размењују „искуство живота“, „миротворачко искуство“ и малтене „духовно“ – са представницима свих религија света, чак и са шаманима и врачарима. Ми се крајње саблажњавамо, тугујемо, љутимо се видећи многа и многа светогрђа екуемнизма.

Због чега екуменисти, тако срдачно расположени према јеретицима, игноришу ово жалосно, веома опасно у духовном погледу, стање својих црквених чеда, за које ће они као пастири бити пре свега дужни да одговарају пред Богом?

А колико много истински Православних људи, не налазећи за себе компромисни излаз из тако непристојног стања унутар Цркве, нас напушта и престаје да живи црквено! У Православље ступа данас, не мало људи одлучних, који стреме ка чистоти вероисповедања, који не подносе лажи. Они су се већ довољно нагледали претварања у свету и сада ишту честитост, искреност – међу Православнима. Они никако не могу да повежу строго учење Цркве о догматима, Правила Апостола, Отаца и савремено, тако дволично, тако лицемерно понашање многих наших пастира и световњака.

Ми знамо приличан број случајева, када су верујући, саблазнивши се управо екуменизмом, наспутили Цркву, да, њих можемо да оптужимо за гордост, за „крутост“. Али зашто су екуменисти тако спремни да тако пажљиво и са љубављу допуштају, подносе и прикривају сваку несавитљивост јеретика, показују према њима свакуврсну „гипкост“, свако бескичмењаштво – све до прећуткивања основних појмова своје вере, а за оне који желе да се строго држе Православног учења, налазе само презриво, подругљиво осмејкивање, оптужбе за крутост у мишљењу, за неразумевање „елементарних ствари“, за фанатизам, за заосталост у односу на дух времена и тако даље?

Али, нека нам екуменисти покажу списак оних, које су они својом „гипком дипломатијом“ довели у Православље, а ми ћемо им показати списак оних, који су се, саблазнивши се њиховом лицемерном делатношћу, удаљили од Цркве! А какав циљ оправдава та средства?<< Тако отац Лазар.

Што се тиче оца Рафаила (Карелина) тиче, он сматра да екуменизам суштински разара црквену самосвест православних, поричући основне еклисиолошке принципе Једне Свете, поготову кад је у питању чланство у Светском савету цркава:

>>Ступивши у екуменистички покрет ми, православци, смо у ствари доспелиу „театар апсурда“, који је призван да преокрене, сломи и изврне сва наша некадашња богословска гледишта, пре свега саму хришћанску еклисиологију.

Хришћанство није могуће без Цркве; то би било учење, сенка хришћанства, да не кажем леш у којем више нема живота. Присаједињење Цркви било је неодвојиво од проповеди хришћанства, иначе би се испоставило да само хришћанство није реални живот, већ су то само звуци отпеване песме, који су утихнувши нестали; или да је проповед без укључивања у Цркву личила на позив на царску трпезу, на којој су стајали само празни столови.

Црква најмање од свега личи на апстракцију. То није идеја, која уједињује људе; то није здање које се гради заједничким напорима; то није изгубљена прошлост, која се може рестаурирати на основу древних споменика; то није безлична, универзална Црква која, као „капа за невидљивост“ (како бајколико), стоји изнад света покривајући све хришћанске заједнице и која се човечанству неће открити у овом животу, већ само у вечности. Црква није повеља коју су потписали богослови, то је Христово Тело, које све обухвата; дакле, Црква је сама благодат Божија у коју човек може да уђе, да се укључи под одређеним условима који су неопходни да би се усвојила благодат Божија; то су учење, Свете Тајне и живот у складу с Јеванђељем, живот у самим ритмовима Цркве. Мноштво цркава значи плурализам саме истине, мноштво „тела Христових“ или расецање једног Тела на делове које у том случају престаје да буде тело. Зато Символ вере категорички тврди да постоји само Једна Црква.

Црква је једна; Помесне Цркве су јерархијске организације, које имају одређену самосталност у свом деловању, али постоје само у јединству с Једном Црквом. Црква наставља дело Христа и Христос савршава спасење у Цркви. Али Црква је окренута ка подељеном свету, зато аутокефалности и аутономије помажу Цркви да остварује своју мисију, узимајући у обзир историјске и етничке специфичности народа и региона.

Помесна Црква живи у Једној Цркви. Може ли Помесна Црква ван Једне Цркве да уђе у било какав савез или може ли део да представља целину? Могу ли све Помесне Цркве које учествују у савезу или савету да представљају у њему Христа као члана овог савеза? Ако у њега улазе без Христа остављајући себи назив „Црква“ оне не постају аутокефалне, већ акефалне, односно лишене своје главе, у датом случају Божанске Главе без Које се Црква претвара у ништа.

Екуменизам је основан на лажним претпоставкама о томе да између Цркве и јереси постоји извесно невидљиво јединство које треба открити, показати и доказати. Ово наводно самооткривање духовног јединства је дијаметрално супротно свести древне Цркве за коју су јереси и лажна учења представљали отпадање од Цркве, од живота у Христу и губитак благодати. Екуменизам намерно користи лажна средства која се помало чему разликују од језуитизма, тачније, стварање новог богословског језика на којем би могла да се нивелишу размимоилажења међу Црквом, јересима и конфесијама. Ово је језик еклисиолошке уравниловке, лишен конкретности и одређености, који представља димну завесу, који треба да сакрије противречности које реално постоје и продубљују се и даље. Средства која користи екуменизам, као на пример, заједничке молитве, долазе у противречност с православним канонима, значи, с православном савешћу. Ове заједничке молитве су такође позване да сакрију богословске и еклисиолошке неподударности између Цркве и јереси или пак да их прикажу као другостепене разлике, па чак и као разноликост у јединству.

 Екуменизам поставља себи лажни циљ: да створи видљиво јединство Цркве и јереси на основу делимичне интеграције и потпуног синкретизма, тј. да изједначи истину и лажи да прогласи њихово јединство. Ради овога претходно треба уништити црквену и конфесионалну самосвест и приказати Православље не као Једно Тело Христово, већ као културно историјску традицију. Зато појмови „Црква“ и „традиција“ на екуменистичком језику већ постају синоними. Православни и екуменистички менталитет су неспојиви, исто као што су неспојиви били древна Црква и гностицизам.

„Православни екуменисти“ су у ствари појмови који се међусобно искључују. Православни чланови ССЦ треба, остајући православни, да се претварају да су екуменисти или да се, пак, поставши екуменисти претварају да су православни. Данас очигледно има више првих, али екуменистичка корозија православног менталитета обавља свој посао и могуће је да ће касније преовладавати други.

Православни морал захтева правилан циљ и достојна средства. У екуменизму нема ни једног ни другог.<<

Тако се оци Лазар и Рафаил супростављају савременим заблудама екуменистичког синкретизма. Они су, без сумње, гласови савести Грузијске Цркве.

Очито је да је дошло време да се аутентични гласови сведока православне савести услише у Цркви од Истока – на васељенском нивоу. За то – Господу се помолимо!

Извор: Зборник „Светосавље данас: изазови и одговори“, Епархија банатска, ЛИО Горњи Милановац, 2008, стр. 285-307

Приређивач: „Борба за веру“