ПЕТИЦИЈА "МРЕЖЕ АКАДЕМСКЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ И СОЛИДАРНОСТИ" - НАПАД НА СРПСКУ ЦРКВУ СПОЉА

Невладина организација која себе назива „Мрежа академске организације и солидарности“, под видом борбе за заштиту аутономије Богословског фактултета у Београду, напала је Српску Православну Цркву. Из тог разлога, следи одговор „Борбе за веру“ овим спољним непријатељима наше Цркве.

+ + +

1.   Делатност Богословског факултета регулисана је не само државном легислативом (Законом о основама система образовања и васпитања Републике Србије, Законом о Универзитету и сетом подзаконских аката), него и Уставом Српске Православне Цркве. Тако, чл. 225-227 Устава СПЦ регулишу оснивање, рад и укидање богословских школа, укључујући и факултете, по одлуци СА Сабора и Патријаршијског савета.  У чл. 228 и 229 експлицитно се износи да је основни услов за наставничку службу правоверност и квалификованост наставника, те да предавања на Богословском факултету морају бити у складу са учењем Православне Цркве.

2. У Статуту Богословског факултета потврђује се да ова високошколска установа стоји под јурисдикцијом Патријарха, који је, као епархијски Архијереј, уједно и покровитељ Факултета ex officio; признаје се надлажност СА Синода и Сабора у кадровским питањима, питањима одобравања наставних планова и програма, пријему студената и њиховом евентуалном удаљавању у случају орлушења о црквени поредак и учење Цркве. 

      3. Сваки студент, господо потписници Апела, приликом конкурисања за школовање на било ком степену студија (основне, мастер, докторске), без обзира на претходно завршену школску спрему, мора имати сагласност надлежног Архијереја, а то важи и за све који конкуришу на било које радно место у овој установи. Лица која заснивају радни однос на Богословском факултету морају имати документ којим им СА Синод потврђује право да обављају канонску мисију (missio canonica). Једном добијен документ о легитимности обављања  missio canonica није трајног карактера, тако да лице које се оглуши о Устав СПЦ, свештене Каноне Цркве, црквени поредак и црквену дисциплину самим тим подлеже одузимању тога права и сходно томе престанку радног односа.

4.   Приликом пријема Богословског факултета у универзитетску заједницу, господо, прихватили сте Статут ове установе и њен специфичан карактер у односу на друге факултете, важење не само секуларних, него и црквених прописа у односу на ту установу, њене запослене, студенте, наставни процес.

5.   Српска Православна Црква има легитимно право да конципира свој систем образовања у складу са својим потребама. На Богословском факултету школују се, наиме, будући свештенослужитељи, монаси, епископи, вероучитељи, делатници у сфери црквених медија, харитативним службама и др. Није могуће замислити да им предају лица која имају оглушења о црквено учење и црквени поредак.

7. За сада се против оваквог статуса Богословског факултета изјаснило једино Удружење атеиста Војводине. Нико ни у Ректорату БУ, ни у Министарству просвете и науке РС, нити у било ком телу и органу Републике Србије није оспоравао фундамент двојединог статуса Богословског факултета.

8.  Иницијатива за заштиту „слободе мишљења“ расколника и јеретика Максима Васиљевића и др Марка Вилотића није потекла извана, већ из дисидентских кругова у самој Цркви, посебно од појединих архијереја који су жељни врховне власти у Цркви (Григорије Дурић) и од тобоже независних „интелектуалаца“ који су Богословски факултет замислили као своју прћију и реално од њега то и правили низом финансијских малверзација (протојереј Владан Перишић, Богољуб Шијаковић, Родољуб Кубат и др.).

9. Увлачење необавештене академске јавности у ове мутне вирове достојно је сваке осуде. Зашто се академска јавност није позивала на узбуну у случају нелегитимних доктората, сумњиво стечених научно-наставних звања, финансијски исплативих превара низа генерација приликом увођења болоњског система, прозирно сумњивих трансакција Института за теолошка истраживања (у време управе Богољуба Шијаковића)?  Зашто?

10. Оставите, господо, Патријарха и Синод да чине оно што је по Уставу СПЦ, а расколнике и јеретике да се за своју слободу боре сами. А најделотворнији пут ка томе јесте искрено и јавно покајање и добровољно напуштање катедара којих се нису показали достојни – и професорких, и оних епикопских.