ПРАВОСЛАВЉЕ НА УДАРУ ЕКУМЕНИЗМА

– Смедерево, 23. фебруар / 7. март 2008. год.

ПРЕДАВАЧИ:

- протојереј др Жарко Гавриловић и

- јеромонах Симеон, игуман манастира Рукумија

Љубазни! Старајући се једнако да вам пишем
          за опште ваше спасење,
          би ми потребно да вам пишем молећи
          да се борите за праведну веру,
          која је једанпут дана светима. (Јуд.1,3

И неки фарисеји из народа рекоше Му:
         Учитељу! Запрети ученицима својим.
         И одговарајући рече им: Кажем вам:
         ако они ућуте, камење ће повикати.
          (Лк. 19;39,40)

Упркос претњама, притисцима и медијским лажима, на предавању у Смедереву окупило се више од хиљаду људи! (по процени радника Културног центра у коме је одржано предавање). На многаја љета, браћо, смедеревски ревнитељи! Љубав ваша према истини, коју показасте несебичним трудом организујући предавање, и љубав ваша коју показасте према часним оцима нашим и браћи и сестрама,  сведочи да сте истински Христови ученици, јер Господ каже: „По томе ће сви познати да сте моји ученици, ако будете имали љубав међу собом“ (Јован 13,35). Неће вам, браћо, изостати награда од свемилостивог дародавца Господа нашега Исуса Христа!

Оче Жарко, нека те Господ награди „сваким даром добрим и сваким поклоном савршеним“ за ревност твоју, коју си свагда показивао и коју показујеш за свету Цркву нашу. Упркос годинама твојим, и многим болестима које те нападоше, још увек носиш барјак победни на бранику вере и нације. Знали смо, али се сада у знању своме још више утврдисмо, зашто те је Господ чувао до сада од смрти, која ти је много пута претила. Цркви си потребан, оче! Верном народу си потребан, оче! (не поменусмо претње, којима си изложен, јер знамо да их  држиш за трице и кучине!)

Оче Симеоне, слуго Христов добри и верни! Пастиру добри, који (по примеру Великог Пастира) душу своју полажеш за овце!

„Ја сам пастир добри; пастир добри душу своју полаже за овце. А најамник, који није пастир, коме нису овце своје, види вука где иде, и оставља овце, и бежи: и вук зграби овце и распуди их; а најамник бежи, јер је најамник и не мари за овце. Ја сам пастир добри и знам своје, и моје мене знају. Као што мене зна Отац и ја знам Оца; и душу своју полажем за овце. И друге овце имам које нису из овог тора, и оне ми ваља довести; и чуће глас мој, и биће једно стадо и један пастир (Јован 10,11-16) 

„Овце моје слушају глас мој, и ја познајем њих, и за мном иду“ (Јован 10,27).

"А фарисеји говораху међу собом:- Видите да ништа не помаже? Гле, свет иде за њим“ (Јован 12,19).

Овце твоје слушају глас твој, оче Симеоне! И слушаће глас твој до смртнога часа својега! Слушаће глас твој, оче, јер ти слушаш глас Великог Пастира оваца, Господа нашега Исуса Христа! Ти слушаш глас Цркве своје! Слушамо те када кажеш: „Наша вера је крвљу запечаћена, и зато нема одступања! За веру се умире!“ Слушамо, и верујемо ти када кажеш: „Непослушнима – нема послушности!“ Онај ко животом својим потврђује речи своје, сведок је верни и истинити и зато овце слушају глас његов. И зато ћемо те увек слушати!

Чеда светосавска, слуге Бога Вишњега! Вама, који дођосте у Смедерево, речима светог оца нашега Јована Златоустог, исказаћемо похвалу:

„Одлично, одлично, пријатељу мој, друже Христов, верни мужу, подвижниче побожности, који си пре спреман да умреш у мукама, него да издаш поверено ти благочешће; у дан суда бићеш са Мученицима“.

О, свештеници Цркве Божије која је у Браничеву! Познајте истину, и истина ће вас избавити! (ср.Јован 8,32) „Ако вас, дакле, Син избави, заиста ћете бити избављени (Јован 8,36). Поред највишега дара, који нам је Бог дао, дара живота, даровани смо, као деца Божија, и даром слободе. Што се њега оци одрекосте? Што робови постадосте? „А роб не остаје у кући вавијек, син остаје вавијек“ (Јован 8,35). Да ли то учинисте: „страха ради јудејскога“? „Али опет и од кнезова многи Га вероваше; него ради фарисеја не признаваху, да не би били изгнани из зборнице; јер им већма омиле слава људска него слава Божија“ (Јован 12; 32,43)

Да ли то учинисте због љубави према свету и оног што је на свету?  „Не љубите свет ни што је на свету. Ако ко љуби свет, нема љубави Очеве у њему. Јер све што је на свету, телесна жеља, и жеља очију, и понос живота, није од Оца, него је од овог света. И свет пролази и жеља његова; а који твори вољу Божију остаје довек (1.Јов. 2, 15 – 17).

Размислите, оци, одакле потиче толики страх у вама. Када се у Цркви Христовој управљало силом и жестином? Они, који вам се за учитеље наметнуше, „љубављу“ све покривају и потиру, чак вас разрешавају одговорности пред Богом зато што Цркви нисте послушни. Не умртвљујте савест своју, јер савест  је глас Божији у човеку. Зар вама не личи то „прање“ ваше савести на опроштајнице грехова код Латина, јер говорите: „Ми слушамо епископа“. Ви слушате онога који Цркву не слуша, а „коме Црква није мати, томе ни Бог није отац“ – говори свети Кипријан Картагински. Молимо вас да схватите, док још није касно, да вам се лажна љубав проповеда, јер тамо где истинска љубав пребива, тамо нема страха.

 „У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље, јер страх има муку. А ко се боји, није савршен у љубави (1.Јов. 4,18). „Дечице моја! Да се не љубимо речју ни језиком, него делом и истином“ (1.Јов. 3,18). Не будите страшљиви и  невјерни, јер: „...Страшљивима и невјернима... њима је дијел у језеру што гори огњем и сумпором; које је смрт друга“(Откр.21,8).

Ово морате знати и поштовати: „...Само у Сабору епископа сваке поједине обласне цркве, усредсређена је пуноћа црквене власти за ту област, исто као што је у Сабору епископа све цркве усредсређена сва пуноћа црквене власти за васељенску цркву. Ово је основно учење православне цркве, које се оснива на божанскоме праву... Јер ако сваки поједини, ма колико он био добро расположен, буде хтио слиједити само своме мишљењу, тиме се никада до јединства неће доћи, а међу тијем баш по јединству мишљења свију, познаје се права Христова црква... (из тумачења 37. апостолског правила епископа Никодима Милаша)

И знајте да они, који вас лажним путем воде: „...Неће дуго напредовати, јер ће њихово безумље постати јавно пред свима, као и оних што поста“ (2.Тим. 3,9).

О, оци, монаси - духовници, који могосте, а не дођосте, пече ли вас савест? Испитајте чињења своја. Не саблажњавајте верне, који вас сматрају за путовође своје. Докле ћете храмати на обе ноге? Оснажите веру своју, исправите стазе своје!

„Покајте се, јер се приближило Царство Небеско“ (Мат.3,2).

 „...Памтите то и казујте својој деци. Јер, свачији век пролетеће као облак, и свак ће изаћи на Суд Христов, да буде питан: - Јеси ли одржао веру и јеси ли потврђивао веру делима?“ (Свети Владика Николај).

На крају овог величанственог скупа у Смедереву присутни су потписивали петицију, која ће бити упућена Светом архијерејском сабору.

Слава Богу и хвала за све. Амин.

 БРАНИЧЕВСКИ РЕВНИТЕЉ

БЕСЕДА ОЦА ЖАРКА

ОТАЦ ЖАРКО: - Помози Бог, браћо и сестре! 

ВЕРНИ НАРОД: - Бог ти помог'о!

ОТАЦ ЖАРКО: - Јесте ли се уплашили?

ВЕРНИ НАРОД: - Нисмо!

ОТАЦ ЖАРКО: Мало нас је, али много више него што је било апостола у прво време када је Господ сишао на земљу да нам донесе своју живоносну и спасоносну науку. Доста вас је и на сваком скупу све смо масовнији. Наши, да не кажем непријатељи, већ опоненти, све су узнемиренији и против овог скупа учинили су све што могу, али нису успели. То је као кад ветар дува па слабу ватру угаси, а јаку ватру разгори.(аплауз)

Нису нам дали салу Општине, а и ми смо део српског народа, и ми плаћамо порез овој власти, и ми смо представници Српске православне цркве, и то много бољи и ортодокснији од оних који желе да нас прогоне. Будите срећни и поносни што припадате Православљу! Ако ништа друго, по томе што страдамо можемо знати да смо Господњи ученици, јер Господ је рекао да ће нас гонити и терати пред владике и цареве земаљске, али не бојте их се, јер ја победих свет. И ми данас кажемо нашој браћи, заблуделој, без обзира да ли су они епископи или свештеници, да се они боје своје сенке, а да се не боје нас; да се боје свог греха; да се боје тога што шурују са Ватиканом и што примају од њих пелцер,  иако се папа није покајао за силне злочине које је учинио према српском народу, није се покајао за велике јереси које је увео од 1054. године, и за које га је осудила Православна црква. О томе постоје томови написаних књига. Није се покајао, а хоће да се са нама уједини, хоће да нам наметне своју лажну веру – криву веру, а та лажна вера јесу индулгенције – опроштајнице грехова, јесу прогони непријатеља, оно што Православље никада није чинило.

Православље има то што нико нема. Оно следује пут Богочовека Господа Исуса Христа, који је рекао за себе да је Пут, Истина и Живот и да нико не може доћи Оцу до кроз Њега. Православље верује, дакле, да је срж наше вере Богочовек. Римокатоличка црква верује да је то човек, односно човекобог. Зато и цео Запад представља тог човекобога, зато је на Западу и поникла она идеја о надчовеку,  (који треба да замени све богове на земљи), а не на Истоку. На Истоку је потекла много милокрвнија реч, реч о Свечовеку, јер Богочовек јесте Свечовек и Свебог, онај који уједињује. Црква, дакле, јесте Богочовек Господ Исус Христос, који је рекао да ће основати Цркву своју и да јој ни врата паклена неће одолети.

Данас нас запљускују велики ветрови екуменизма и папизма. Данас неки наши епископи иду и  љубе папу у руку, узимају златник што му пољубе руку, продају се, узимају Јудин сребрни новац, а свети Сава никада није отишао у Рим, никада није отишао да се поклони папи, још је свог брата Стефана Првовенчаног изгрдио кад је узео круну од римскога папе, па му је он сам онда наметнуо православну круну и крунисао га, јер је сматрао ништавним крунисање од стране јеретика.

Наши, данас,  првојерарси иду... и доносе новотарије. Сад су скоро били (прошле јесени у октобру) у Равени, и потписали су споразум да прихвате унију, да прихвате римскога папу као старешину Цркве. И све то раде кријући! А зашто раде кријући?  - Зато што су као лопови у Цркви, јер Господ каже да добар пастир улази на врата, а разбојник не улази на врата јер долази да покраде овце. Хоће да нас преведу жедне преко воде, а ми се не дамо и наша је кривица само у томе што ми желимо да се држимо Христовог пута, Христових начела, дакле, оних начела вере којих су се држали наши преци, који су на конопцу висили за своју веру, који су своју веру носили у збегу, по пећинама, у гуњу и опанцима, који су живели четиристо година под Турцима и нису се хтели вере одрећи. Зар ми смемо да се одвојимо од тих наших предака и да прихватимо папу првогрешника, који је породио скуп, сабор грешника, протестантизам, који има око тридесет хиљада верских секти. И сад би они да се уједине са нама, сад би они да своје помије верске, ако тако смем да кажем, баце у наше  православно млеко и да тако направе бућкуриш, да ми своју веру изгубимо, а да они, ето тако, живе и од Православља профитирају. Све очи правих хришћана Запада упрте су у православце и говоре да је истина Христова једино у Православљу.

Шта хоће наши новотарци или, да не кажем, нововерци?! Хоће да учине нашу веру народном, као да она то и до сада није била. Кажу да треба да се читају гласно молитве, које су од литургичара: светог Василија Великога, светог Јована Златоустог и других, и које су  прописане да се читају као тајне, а канони су забранили да се Типик може мењати. Поједини канони, као рецимо, шести Лаодикијског сабора, канони петог-шестог Трулског сабора, проклињу и одбацују од Цркве све оне који кривотворе текстове Светога писма, дела Светих Отаца или номоканоне.

Наше владике су 40 година служиле онако како се служило и миломе Богу било приступачно. Од сада им је пало на памет, не знам зашто, можда због гордости, или што су умислили да представљају римског папу, а бојим се да је већина владика код нас, част појединцима, који су часни и остали на православној стази, умислила да су безгрешни као римски папа и траже апсолутну послушност себи, траже да се њима служи као Христу, а њихов живот не може гори бити. Живе у палатама, возе скупоцена кола, живе порочно, а траже да им се клањамо као Христу. Онај, који се клања таквим људима, не може се клањати Христу. Ми кажемо: -Хоћемо се клањати Христу, а не вама, јер сте ви непослушни Цркви својој! Црква је на Сабору прошле године донела одлуку да се сва богослужења имају вршити по вековном богослужбеном поретку ..., а они хоће екуменизам, који је разродио све хришћанске вредности. Западни хришћани одавно немају монолитности, саборности. У уставу Европске уније нема ниједног знака да је то представник хришћанске културе, напротив, донели су одлуку да нико не сме носити крст на грудима да се види. Је л' је то та кршна Европа која нас позива у ту заједницу нечастивих људи, која нас је бомбардовала без икаквог овлашћења, искасапили нам децу, жене, људе у пољима, њивама, на путевима, фабрикама, возу, чак шта више, малу Милицу Ракић на ноши у купатилу. Зар ми треба да хрлимо у ту Еврпу која је сабор нечастивих?! Ми смо Европа, пре Европе. Ми смо имали Законик цара Душана пре Европе. Ми смо имали златну виљушку и кашику на нашим дворовима царским онда када се у „Европи“ јело прстима. Када је наш Стефан Немања срео Барбаросу, за време једног крсташког рата,  наш Стефан Немања је био у свили и порфири, а Барбароса обучен у дивљу кожу. И сад, та „Европа“, која је преко крсташких ратова, преко колонијализма, преко протекционизма економског, продајући нам папирнате доларе који немају покриће ни у злату ни у роби, узимајући од нас све што вреди, као што сада хоће да узму пшеницу будзашто, да бисмо ми остали гладни, а да би се  они, антихришћани, нахранили. Опет, дакле, прозелитизам, опет нам отимају Косово, опет су нас бомбардовали...

Све међународне конвенције штите суверенитет Србије, али га, авај, не штите западне земље на челу са Америком, Енглеском, Немачком и Ватиканом.

Ми смо, браћо и сестре, овде, да изразимо свој глас протеста против оних који нас воде, али нас не воде Христовим путем, него нас заводе; против оних који су најамници у Цркви, против оних који неће да врше чинодејство ако му не дате колико му треба, а они не виде колико верник има новца у џепу да прехрани своју породицу, док епископи поједини – многи, док свештеници поједини – многи имају станове и облакодере од станова, возе луксузна кола, а Господ Исус Христос сам се жалио апостолима: - „Лисице имају јазбине и птице небеске гнезда, а Син Човечији нема где главе заклонити“. Зар се ови наши свештенослужитељи, који иду да пољубе папи руку, зар се нису запитали у којим палатама је живео Свети Сава? – У пећинама, у испосницама, а где они живе?!  - У раскоши, а ту где је раскош, ту није Христос! Свети владика Николај каже на једном месту: - Када су Срби зидали и стварали Југославију, становали су у колибама, а кад се рушила Југославија разбојници су добили палате. Нису они прави борци?!

Зато, драги моји, не бојте се! Бог је с нама!

Ја знам да су они силни голијати, ја знам да су они наоружани до зуба, ја знам да њих слуша и државна власт, нажалост, не разликујући ова верска питања, и како да разликују када су сви поникли из комунистичке кошуљице. Дакле, ја знам да су они голијати, али ми смо Давид који са праћком у руци погађа голијата и он пада.

Нека Бог да да се ми изборимо у нашим подухватима, да наше првојерархе вратимо на стазу Православља или да их Црква рашчини. Трећега нема!  Хвала.

БЕСЕДА ОЦА СИМЕОНА

ОТАЦ СИМЕОН: Помаже Бог, браћо и сестре!

Радујем се што вас видим у оволиком броју, а почео бих своју беседу беседом светог владике Николаја. Беседа носи наслов: „О ревности за дом Божији“.

„Ревност за дом Твој изеде ме, и ружење оних који Тебе руже падају на мене (Пс.68.9).

 Небеса су дом Божији, Црква Божија је дом Божији. Тела верујућих људи дом су Божији. Тамо где је Бог, тамо је дом Божији; а где је дом Божији, тамо је светиња. Обесвећују људи светињу Божију, и царствени пророк се срди и гори од ревности. Све увреде на светињу Божију он прима на себе, и оне падају на њ као огањ, који се све више распаљује ревношћу. Обесвећују људи небеса, кад не верују и одричу оно што је сам Бог људима открио ради спасења њихова. Кад се људи противе истини, или кад изопачују истину на начин јеретички, или кад својевољно суде по телесном разуму своме о Христу Господу, или кад сумњају у анђеле и у светитеље, и у суд, и у бесмртно царство Христово, и у вечну казну непокајаних грешника, у свима тим и сличним случајевима људи разбојнички нападају на дом Божији и обесвећују светињу дома Божијег. Тада се диже ревност у срцу праведничком против богоборства и богохулства. Исто тако људи нападају на дом светиње Божије, кад се недостојно односе према Цркви Божијој, немарно према уредбама црквеним, лениво према заповестима црквеним, злобно према слугама црквеним. И тада се разгорева ревност за светињу дома Божијег у срцу праведном и побожном. Најзад, и понижавање тела људског, предавање страстима, служење гресима, отмици, грубости, пијанству, и другим опаким делима, све је то нападање на светињу дома Божијег, све је то богохулство и човекохулство. И опет се ревност ревнитеља светиње подиже и светли пред људима као небески пламен.  О браћо моја, угледајмо се на ревност Христову према светињи дома Божијег (Јован 2,17), и на ревност Апостола и Светих Отаца Цркве наше православне. Поревнујмо за спасење наше, више него што ђаво ревнује даноноћно за пропаст нашу.

О, Господе Исусе Христе, узоре ревности према светињи, дај нам једну искру ревности Твоје, да би ревнујући личили на Тебе и спасли се Тобом. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Часни оци, опростите ми што се нисам најпре вама обратио (отац Симеон се обраћа свештеницима Мирољубу Јовановићу и Драгану Никитовићу из Чачка) пошто сте ви започели оно што ми овде настављамо (аплауз). Ради се, браћо и сестре, о нашим оцима из Чачка, којима сам и ја грешни помагао, кроз телефонску слушалицу, прве ноћи њиховог поста, бдења и борбе, а сутрадан сам ишао на вечерњу, на Акатист. Био сам радостан што могу да видим људе, који се боре за истину Православља, и да будем уз њих!(аплауз).

Данашња тема гласи: „Православље на удару екуменизма – римокатолицизма“. Заиста је Православље данас на удару екуменизма, а ако је оно данас на удару екуменизма, онда је и православна духовност на удару екуменизма.

Наша Света црква православна негује православну духовност, она је ризница благодати Божије и православне духовности. Јер је циљ нашега живота задобијање Духа Светога. То уче сви наши Свети Оци и то је циљ нашега живота овде на земљи, да задобијемо благодат Светога Духа.

Наш Бог, Бог у кога ми верујемо, је Бог који јесте: Отац, и Син и Дух Свети. То је Тројица јединосушна и нераздељива. То је Онај који јесте. Када је Мојсије питао Бога живога: „Ко си ти, Господе“, добио је одговор: „ Ја сам онај који јесам“ (2.Мој.3,14). Ми верујемо, значи, у Господа Бога који јесте, кога славимо у три лица: Оца, и Сина и Духа Светога. Тројица је јединица – јединица у Тројици, не заједница како екуменисти уче, него јединица. Ми смо у заједници, који смо у једномислију, а Тројица је јединица. Тројица је савршена: савршена љубав Оца, и Сина и Духа Светога. Отац рађа Сина, а исходи Духа; Дух се даје кроз Сина нама људима и анђелима Божијим, свима онима који су пре нас створени – бесплотним силама којих је милијарде и милијарде. Зашто се небо радује када се један грешник каје? Зато што добија духовног сродника. Бог се радује нашем покајању, нашем обраћању. Господ Христос се радује, зато што је Он рекао у свом Јеванђељу: - Покајте се и верујте у Јеванђеље. Дух Свети хита оној души која реши да се каје за своје грехе. То је почетак спасења. Обнова нашег рода мора тим путем да прође - кроз покајање и кроз истиниту веру.

Пред нама је, драги моји, часни пост. Треба да се потрудимо да постимо, да упознајемо своју веру, да се кајемо за своје грехе. Треба да исповедимо своје грехе, ништа да не затајимо. Питање је коме да се исповедимо данас. Тешка је ситуација, али још увек има свештеника, има и епископа, који су одлучни да истрају до краја.

Мало ко да, од овде присутних, није био у Рукумији. И сваки дан по неко дође. И данас су били, и јуче, и прекјуче, не по овом питању, него због неких својих личних проблема, по неким својим личним мукама, а свака је мука Божија поука. Тако то треба да схватимо. И немојте да пропустите овај пост. Почните да постите. Немојте гледати шта ће вам рећи ваши ближњи, него крените у име Бога са великим постом, јер ту се крије наше спасење, кроз покајање и истиниту веру.

Адам и Ева су удаљени из раја зато што нису слушали. Бог их је упозорио да ће духовно умрети, ако не слушају заповест Божију о уздржању од оних плодова са дрвета познања добра и зла. Они су прекршили заповест и тако су духовно умрли. Они су тада видели своју наготу. До тада су били обучени у светлост и нису видели своју наготу. Што покојни игуман Сава каже, они су осећали све укусе раја, по читавој површини свога тела, а данас је човеку остало само мало око уста, да осети од онога што узима од хране. Ми не знамо шта су Адам и Ева изгубили, али имамо могућност да задобијемо то и још више од тога.

Господ је рекао: „Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да све држе што сам вам заповедио...“ (Мат.28,19-20). Значи, не само да се крсти обичајно, него да се држи све оно што је наложено Светим Апостолима и Светим Оцима. То је живот православни, то је Православље, то је духовност православна. Ко не почне како треба, он не може завршити како треба. Потребно је почети онако како Господ учи у Јеванђељу, како уче Свети Апостоли, како уче наши Свети Оци. „Пророци су нашу веру видовито предсказали, Апостоли раширили, Мученици доказали. Веро наша богоносна, веро наша спасоносна, ти на земљу Бога сводиш и на небо нас узводиш“. То је Православље, то је православна духовност. Ми не знамо шта имамо, то је наша мука и жалост. Ми не знамо какву веру имамо и треба да је упознамо. Ви знате шта је свети Сава жртвовао. Знате да је жртвовао што нико од нас присутних не би жртвовао. Жртвовао је то да буде цар над једним страшним народом, храбрим народом, истрајним народом, једним опасним народом за непријатеље његове! Када је Бог у нашем срцу, ко нас може победити?! Ми треба да се сложимо, у име Бога, а пре тога треба да послушамо нашег родитеља духовног светог Саву, који каже: „Да држимо веру чисту, а молитву честу“. Треба да држимо постове по Типику наше Цркве. То се односи на телесно здраве људе, а болесницима се пост попушта. Морамо знати за милост према ближњима, да помогнемо човека у невољи, да нахранимо гладнога и напојимо жеднога, да примимо странца на конак ако нема где да преспава (некада су српске куће имале собе које су примале странце – путнике намернике), да посетимо болесне у  болници и сужње у тамници. То су заповести Божије, то је православни живот. На то данас устају и пљују по Јеванђељу, по Господу Христу, по његовим Светим Апостолима. Такви тумаче Јеванђеље према главама својих учитеља, не према Светим Апостолима и Светим Оцима, него према неким надуваним богословима, неким „пастирима“ без оваца. И како, онда, ићи њиховим путем?! Како ићи путем који води у пропаст?! То је пут екуменизма – лажног јединства, јер екуменизам је замишљено јединство оних који верују у Христа. То је мешање истине Православља са кривим учењима – јересима.

Отац Жарко је говорио нешто о римској Цркви, о  папи, о Равени итд. Покојни брат Милетић је рекао за ту Цркву: „То је споља Црква, а унутра банка“. Па сада, ако хоћете у банку, изволите. Има наших студената,  који су ишли да честитају, некад, надбискупу београдском Божић, а он им тражи индекс да види какве имају оцене, па им онда гурне у индекс 500 марака, и врати им индекс. Тако су они куповали нашу децу, наше студенте, да би му и други пут честитали Божић, а можда и Васкрс, ако је овај сиромашнијег материјалног стања. Тако су нам крштавали децу у нашим крајинама, у Далмацији и другим српским земљама. Они су плаћали да би се дете крстило у њиховој јеретичкој цркви. Можда то раде и данас, не знам, јер и данас имамо немаштине и пуно незнања. Но, њихова јерес, њихов пут у погибао, то је њихов избор. Ми треба да им говоримо истину, да би они схватили да су на странпутици. Према томе, сви јеретици – римокатолици, протестанти и други, требало би да се врате истини Православља, јер, иако им је она данас туђа, некада им није била туђа. Треба се вратити да би имали живот. А да би се вратили морали би прво да се пробуде. Како пробудити духовно заспалог човека? Свети владика Николај нам каже да наш пут до освећења, до јединства са Богом живим, мора да протекне кроз четири фазе: прва фаза је пробуђење, друга – покајање, трећа - очишћење, а четврта - причешћивање. А не да јуримо народ кроз цркву па да га причешћујемо непробуђеног, непокајаног, неисповеђеног и неочишћеног.

Пазите шта радите, како приступате Светој тајни причешћа. У Србији се никада нико није без поста причешћивао. Ми то нисмо могли ни да замислимо да се неко причешћује, а да није постио. Када се каже постити, то значи удаљити се од мрсних јела и злих дела, злих мисли, злих речи – псовки и других хула. Морамо се борити са злим мислима, јер зле мисли су семе, а ако се семе посеје на плодну земљу и сунце узгреје, оно плодоноси, доноси плод у своје време. Када нам наиђе зла мисао да кажемо: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога! Са злим мислима нема приче, него се дејствује расположивим средствима. А најмоћније средство је молитва Господу нашем Исусу Христу. Много је корисно читање речи Божије, Псалтира, а пост је, кажем, све Свете Оце наше, Исповеднике и Мученике руководио животом по Богу.

Не може човек корисно да говори, ако му Бог то не да. Не може свештеник да говори у име Господње, ако му Бог то не да. Не може човек да се моли Богу без Бога, нити може да пости без Бога, нити може да има милости без Бога. Господ је рекао: „Без мене не можете ништа чинити“. И заиста је тако. Треба да се трудимо да све што чинимо, чинимо у име Његово. Онда нас Господ Исус Христос награђује благодаћу Светога Духа. Када чинимо неко добро, у име Божије,  нашем ближњем, Бог нам даје силу своју – благодат Светога Духа и ми се тада осећамо живима. Ми смо тада живи људи, а не мртваци који јуре на све стране тражећи Бога. Зато се наша деца дрогирају, зато гурају прашкове у алкохол да пију, јер не знају шта ће са собом. Моја генерација је знала шта ће са собом, разумете. Могло је да се оде у кафану и да се остане целу ноћ, али се знало када се устаје. Није важно када легнеш, али је важно када устајеш. Значи, ако неко воли кафански живот, нека иде. Ја бих му још дао и неки динар. – Иди, дете, проведи се, пробај тај живот. Али устајање је, драги мој сине, или драга моја кћери, у пет сати ујутру. А ти можеш доћи кући и у пет до пет. У пет сати устајеш и има да те упрегнем цео дан да вучеш, па ћемо да видимо да ли ће дете и сутра да иде тамо, у кафић неки или ко зна где. Важно је када се устаје. Тако ће дете да се васпитава како треба, а до нас старијих стоји да нашој деци покажемо прави пут.

Много је значајно да кућа има славску икону, да има икону Мајке Божије и икону Господа Христа. То нам је довољно. Кандило треба да се пали пред иконом, макар уочи недеље и празника, а било би добро и свако вече. Треба имати тамјан у кући да наша деца осете мирис тамјана, да доживе празник и да им се уреже у душу празнично стање. То је оно стање којим се ми можемо пробудити. Значи, ако смо доживели у детињству радост Божићне сламе, или Божићне молитве, или Васкршњих јаја, ако смо доживели радост крсне славе, и изгубимо се у животу, залутамо у неку далеку земљу, као онај блудни син, сетимо се наших раних дана, нашег детињства и зажелимо у срцу нашем да тако буде – и биће тако. То је начин пробуђења. Када се човек пробуди духовно, када се заграје за духовни живот, он се каје за све своје грехе и тада га посећује Бог, јер он то жели. Благодаћу Божијом се човек буди. Када имате прљав прозор у кући, у мраку не видите колико је он прљав, али када га сунце огреје види се свака прљавштина на њему. Тако и душа човекова, док је благодат Духа Светога не осени, не види своје стање, не види своју огреховљенст, не види своју таму. Зато се свети Григорије Палама, целог свог живота молио Богу речима: „Господе, просветли моју таму!“ Свети Григорије Палама је отац исихастичког живота – молитвеног тиховања. Он је водио жестоке борбе са Латинима – јеретицима, који су све плотски схватали – телесно. Питао сам покојног игумана нашег, оца Саву, зашто су Латини пали у јерес. Одговор је био кратак: - Због стомака. Пазимо шта радимо! Пред нама је Часни пост. Погледајте старе слике наших оцева, наших дедова. То су били људи као калуђери. Нису били буцмасти, дебели и никакви, него су били жустри, овако..., као запете пушке. То су били ратници и сељаци – мученици. Они су знали зашта живе, и зашта се боре. Били су непобедиви! Како је Србија могла да победи Аустроугаре, Немце? И дан - данас нам се за то свете. Читајте оца Калиста па видите колико је велика српска мука била, колико је он рана имао као комита и као ратник. Читајте оца Калиста да бисте видели шта је Србија, шта је Николај, шта је свети владика Николај! Тридесет и шест дана без хране и воде! А отац Калист каже: - Ја сам издржао двадесет и пет дана, јер сам много пута рањаван. А ми, Срби, данас не можемо ни један дан да проведемо без хране и воде. Замислите то! Кукамо на пост. Ух, каже, ти само постиш. Они, који не посте, највише нападају на пост, на оне који посте. Не треба тако да буде. Имајмо за примере такве исправне испоснике, такве уздржанике! Адам је изгубио рај због неуздржања. Видите шта је уздржање. Да су се уздржали од плодова са тог дрвета, не би били изгнани. Да су се покајали, Бог би им опростио. Уместо да се кају, они оптужују једно друго, кукају једно на друго. Адам оптужује Еву, правда се, Ева - змију.

Часни пост је пред нама, па да се потрудимо да постимо. Све ово што вам говорим, говорим вам о Православљу. Нешто сам ту пискарао данас, губио сам време, а сада вам говорим из срца. Овако је најбоље. Шта Бог да  да се каже.

О свејереси екуемнизма, ја ћу да вам читам. Ово је чланак владике Артемија, објављен својевремено у „Православљу“. („Православље“, 15.12.1996. год.)

„То је измишљотина исте оне исконске змије (која је “ђаво и сатана“, Откр. 12,9) која је нашим прародитељима у рају предложила да постану богови, али не помоћу Бога, него на супрот Бога, а помоћу ђавола. Тако и данашњи екуменисти желе да остваре јединство хришћана за које се Христос молио у својој првосвештеничкој молитви (пред страдање, види: Јн. 17,21), али не на истину и на истини, него на компромису, лажи, лицемерју. Не на вери у све што је Христос открио и људима оставио за спасење у Цркви својој, него на релативизацији свега па и саме Цркве. Тај пројекат су измислили протестанти, а прихватили сви, на жалост и многи “православни“ пастири (епископи и свештеници) који су са теоријског екуменизма (дијалог са неправославним) увелико прешли на практичан екуменизам, изражаван и пројављиван у заједничким молитвама и богослужењима, па негде чак и у заједничком причешћивању. Но, то није довело до постављеног циља-уједињења "свих цркава", него до небивале саблазни смутњи и деоба у једној и јединој Цркви Христовој, Цркви православној. 

И у наше време (као много пута у историји Цркве) испуњавају се речи Христове да Цркву Његову ни врата пакла не могу надвладати. (Мт. 16,18). И заиста, у свакој помесној православној Цркви има оних (међу клером и народом) који не пристају и не прихватају отров екуменизма, ма у каквим облицима се нудио и сервирао. Они и јесу и остају "Црква Бога живога, стуб и тврђава истине" (1.Тим.5). Ту Цркву заиста никад врата пакла неће надвладати, јер је истинит Онај који је то обећао онима који га љубе“.

Видите, браћо и сестре, ко је Црква и где је Црква. Наши су храмови сви православни. Владике и попови се мењају, а храм остаје онакакав какав јесте. Храм је освештан православним молитвама, православним епископима, православним свештеницима и они ће трајати, неки краће, неки дуже. Међутим, они који се у тим храмовима Богу моле, они морају бити исте вере са оним људима који су те храмове освештавали. То морате знати! Мора да буде иста вера и иста служба мора да буде! Ако људи, који промене веру, иду у те храмове, љутиће се на њих они који су те храмове градили и освештавали. Тако је исто и са поретком. Иста вера и исти поредак морају бити у нашим црквама. Онима, који би да мењају веру и поредак у Цркви, нека им Бог запрети! Нека им Христос запрети да то никада не могу да учине! Нека остану беспомоћни! Нека им се руке укоче да не могу да се прекрсте, ако су некрсти! Дотле је то дошло! Нека зидају себи нове цркве, ако неће да се покају! Можда ће им бити додељена средства са Запада да зидају себи нове цркве. Да Бог да да Сабор своје одлуке (да се служи како се вековима служило) спроведе у дело. Вера православна треба да се држи према Синволу вере, према читавом нашем духовном наслеђу – према светим догматима и светим канонима. Зашто се сада то не чини? Вероватно су се та господа оснажила на неки начин, нечијим благословима са стране, и онда се осећају куражним да не испуњавају одлуке Сабора. Али видите, драги моји, како ствари стоје. Непослушност Сабору, је непослушност Цркви, а непослушност Цркви је непослушност Богу. Видећемо како ће да прођу, а наше је да се боримо за истину Православља.

Када су обновљенци дошли у Русију, када су се осилили помогнути бољшевицима по руским црквама, руске бабе су ишле на њихове службе и бивале до краја служби. Али, када су прилазиле да узимају нафору, целивале су крст у руци владике, а њему су пљувале у руку. Тако су поступале са обновљенцима, који су донели нову веру и нову праксу у Цркву. То је био њихов начин борбе. Како су потом пролазиле, да ли су мученички страдале, ја то не знам, али тако су се бориле.

Најмоћнији начин борбе јесте јачање у нашој светој вери. Држати веру чисту, а молитву честу. Унеколико, морамо све то и да трпимо, а своје светиње, своје цркве, морамо да чувамо. Да је среће било да су нам певнице биле пуне, не би то могло тако да иде. Да су се људи одупрли томе у почетку, увођењу новотарија, не би тако било. Ја се сећам  како је све то у почетку ишло. Ја сам размишљао у то време, да прекинем службу и да их избацим све напоље, да им затворим врата и да се вратим да наставим да служим службу. Али ми је било речено да „они тако раде“. И тако је то зло почело да се шири, да га нико не заустави до данашњег дана.

Ја сам био позван јуче да ми се каже да немам благослов да дођем на ово предавање и да уколико дођем, даће ме на Црквени суд. Ја сам рекао:- Прото, ја нећу никада док сам жив слушати непослушнога владику! (аплауз) Када он буде слушао Цркву, када он буде слушао свој Сабор, када буде слушао свога патријарха, свога старијега, значи, ја ћу га слушати као Господа Христа! Али је услов и вера! Он је професор који предаје догматику и та догматика треба да буде православна. Питање је за Сабор српске Цркве, зашто је уклоњена са факултета догматика оца Јустина Поповића?! Зашто су његове књиге склоњене и не може више да се учи догматика из њих?! Зашто је уклоњена догматика оца Димитрија Станилоа – Румуна? Зашто се сада нова догматика предаје, и да ли је та догматика православна, да није можда јеретичка? Сабор мора да донесе одлуку о томе. Ја ћу вам прочитати нешто из те догматике, не могу то да прећутим. Ја ћу вам прочитати нешто из те догматике па ћете да видите куда води тај пут, драги моји. Зато сам највише овде, да вам то прочитам. Можда то и није лепо да вам прочитам, али, како да вам не прочитам?

Дакле, „Уводно предавање из догматике“ које је одржано на Толошком факултету, 23.10. 2007.године. Читаћу вам резиме предавања.

-Ко је предавач? (добацивање из публике)

ОТАЦ СИМЕОН: Оче, знате Ви ко је предавач!

РЕЗИМЕ ПРЕДАВАЊА:

„Главни проблем човечанства и читаве творевине је смрт. Смрт није последица греха, као што се у хришћанству погрешно мислило. Смрт је у природи свега створеног и она не зависи од добра и зла. Зато је погрешно истицати грех као главни проблем човечанства, искупљење од греха, крст, страдање, покајање, моралну чистоту, испуњавање заповести Божијих са циљем да нам Бог опрости грехе. Уопште, погрешно је мислити да су људи нешто згрешили Богу и да се Син Божији због тога оваплотио. Напротив, етичке норме се стално мењају и зато посматрање хришћанства из етичке перспективе, тј. из перспективе испуњавања заповести Божијих је теологија која не пије воду, и која не само да је погрешна, него наноси огромну штету Цркви, катастрофално је погубна по Цркву, разара Цркву и има трагичне последице по живот и постојање. Испуњавање заповести Божијих није циљ хришћанства, оно не може решити проблеме, него нас само још више заглибљује у њих и ствара око нас врзино коло. То је погрешна вера прошлих векова, која је бацила хришћанство на маргине цивилизације и историје, и због које је хришћанство изгубило важну улогу у друштву. Не треба усмеравати веру ка таквој прошлости у којој се помињу грех, страдање, крст, искупљење, опроштај, морална чистота и испуњавање заповести Божијих, него ка будућности (есхатону) у којој ће се помињати само благодарност (евхаристиа). И у Православној цркви има епископа чија је вера окренута ка прошлости, и то је негативна димензија. Али срећом, има и оних који су окренути ка будућности и то је позитивна димензија. Студенти теолошког факултета требало би да буду на страни позитивне, есхатолошке димензије, да стражаре над њом и да је потенцирају као исправну. Јер, ако она нестане, и студенти ће за то сносити одговорност. А да би се што боље припремили за тај задатак, не треба понављати оно што је рекла Црква, тј. што су рекли Господ Исус Христос и Свети Оци, него треба тумачити њихове речи, тачније: читати тумачења у савременој теолошкој литератури, нарочито у књигама митрополита Зизјуласа“.

Ја сам овај текст преузео из преписке неких наших владика. Иначе, текст који сам прочитао, био је постављен на једном сајту, па је потом склоњен. Ето, видите докле је то стигло. То су плодови екуменизма. Један наш владика је рекао да се никада неће одрећи екуменизма. Жалосна је то прича. Ја бих волео да је наш надлежни епископ овде вечерас, па да он каже оно што има на срцу и души. Да је овде па да види овај народ, његов народ, или боље речено, православни народ; да њега народ пита, а он да одговара. Било би добро да је тако, али ја не знам из којих разлога то није тако.

Још да вам кажем, драги моји, да овде, од овог материјала, још имам нешто што је својевремено написао покојни митрополит Санктпетербургшки и Ладошки Јован, а то је „Пет лажи екуменизма“. То можете прочитати у књижици „Гледајте да се не уплашите“, коју можете узети у холу. Иначе, добротом оних који се труде да што даје десница не зна левица, можете узети и „Веру светих – катихизис“ Православне цркве светог владике Николаја.

Зашто се све ово данас ради? – Потребан је раскол, да се ми раслабимо. Слепци Божији, што је  рекао покојни владика шумадијски Валеријан, слепци Божији, зар не видесте шта се догодило у Грчкој, шта у Бугарској, шта у Румунији?! Народ се поделио, свештенство се поделило, монаштво се поделило увођењем новог календара 1923. године. Катастрофа! Шта данас имате код Грка? Имате старокалендарце подељене у неколико синода и сваки тврди да је он Црква, да је он права вера. Имате новокалендарце, који су подељени у три синода по питању богослужења, по питању поретка. Видите какви су плодови новотарија! Пошто календар не би прошао код Срба, јер ми знамо када славимо наше празнике, када славимо крсну славу, ми то никада не бисмо мењали, и они су то знали, ти наши непријатељи, креатори тога зла, и зато су ударили на оно што је нама мање познато, а то је служба Божија. Зато што не знамо добро њен ред и поредак, зато они сад врше промене. Али нема никаквог разлога уносити промене!

Ја оно што кажем, ја се потрудим да то и докажем. Постоји служба у Минеју Св. 20.000 мученика никомидијских, који су, мислим на Васкрс, упаљени у цркви и горели су данима. Војска је цркву опколила и упалили су цркву и сав народ у њој. Колики је храм потребан да се смести 20.000 људи? Шта мислите колики је то храм? Колико људи стаје у храм Светог Саве? – 10.000. Дакле, то је био храм дупло већи од храма Светог Саве! У њему је служба вршена без мегафона, без појачала. Ако би свештеник читао молитве наглас, докле би се то чуло, докле би се чуле те молитве? То је питање за наше новаторе и модернисте. Чула би певница и можда 10-15 метара, ако је  свештеник грлат и има јак глас. А шта би они други људи радили иза њих? - Ништа не би чули. Морали би да напрежу уши да чују шта се то тамо чита, или да окрећу бројаницу и да се тако моле. Друга је ствар ако појци певају и народ прихвати песму – одговарање и тако сви чују. И то је јединствен доказ да тако није било. А, ако кажу било је, - зашто је било? Било је зато што су били лењи свештеници па нису читали молитве, и онда је цар Јустинијан (био је Србин) наредио да се читају молитве тако да се чују. То је била контрола да ли се молитве читају, а не неки други разлог. Али, није било изостављано славословље светој Тројици, као што данас чине. Није било насиља. Како може бити насиља у Цркви Божијој? У Цркви се све постиже трпљењем и љубављу. Тако бива ако имамо пастире, а ако имамо вукове у овчијим кожама, онда долази до насиља. Долази до насиља, уцена, гоњења - ја сам већ био гоњен, тако да ми не би било чудно ако би био гоњен по други пут. Али, суд непослушнога не важи!(аплауз)

Било је муке да се организује овај скуп, јер свако добро дело праћено је искушењима. За свако добро дело мора да се уложи велики труд и напор, како унутрашњи, молитвени, тако и спољашњи. Тако се ми вежбамо у добру, тако се вежбамо као духовни борци. То су велика искуства, то су страшна искуства. Доћи ће тежи дани, доћи ће антихрист па они који буду истрајни сада моћи да му кажу не. Али пре антихриста, (хоћу да утешим душе ваше) доћи ће православни цар Михаил да ослободи Србију, да ослободи Грчку, да ослободи Византију.

Потребно је да наша срца буду домаћинска, а не мангупска. Да кроз веру и покајање стекнемо домаћинског духа, Божију благодат, да тако можемо да се боримо и да православни Словени имају своје царство, па макар и на крају времена. Михаил ће бити страшан за антихриста и све његове претече. Има да се тресу од силе која ће бити са њиме, а то је анђелска сила. Има да се тресу! Нека им Бог буде у помоћи па да се покају, јер воља је Божија да се сви људи спасу и да дођу у познање истине и да задобију вечни живот. Господ жели свакој души, сваком човеку, сваком племену спасење и нема изузетка.

Ми, Срби, смо изабрани народ и нисмо џаба овде. Нисмо ми случајно овде, на овој ћуприји, на овој ветрометини. Сви би други давно, давно нестали да су били на нашем месту. Погледајте само какви су све ратови вођени овде и против каквих сила. Против какве надмоћи – то је невероватно! Али, зашто ми опстајемо? Зато што имамо Небеску Србију! Наш Свети Владика Николај каже да Небеска Србија броји преко сто милиона душа! Кад ти је тешко Србине, брате, кажи овако: - Свети оци наши, Симеоне и Саво, са Небеском Србијом молите Бога за нас! Тако ћемо ми да истрајемо, тако ћемо ми да победимо. Ми имамо непобедиву војску – духовну војску – наше свете претке, наше свете Мученике, Исповеднике. Патријарха Варнаву су нам зликовци отровали, зато што није хтео да прими унију са римом –Конкордат. Како је прошао свети владика Варнава,  такође исповедник? Колико је Срба поклано, унакажено у Јасеновцу? У служби нашим Новомученицима се броји 700.000 душа! Свети Владика Николај каже да је у првом рату страдало два милиона Срба и у другом два милиона. Ја му верујем, све му верујем, јер је он оно што је говорио потврђивао својим животом. Наша ћеле кула има четири милиона српских глава. Са сваке стране нас гледа по четири милиона очију. Ето шта ми имамо. То нема нико под капом небеском! Зато и јесмо изабрани народ, зато што знамо да страдамо за Бога – Бога живога. Можемо ми да будемо рђе, свакакви да будемо, али кад дође стани-пани ми знамо за кога смо. Наша срца осећају где је истина, ко је у истини, ко је истинити. Када сам питао мог игумана Саву шта је за човека најважније, он је рекао: „Да буде истинити!“ А покојни владика Сава, који је напрасно умро, рекао ми је: „Симо, држи се народа!“ – и ја то данас чиним! (аплауз)

Ја нећу више да злопотребљавам вашу пажњу, и желим да сада заблагодарим Богу, ако је ово било за ваше душе корисно. Прећи ћемо сада на питања и одговоре. Мислили смо да нешто унапред припремимо, али било је спонтано, онако како Бог да. Нека нам је свима нама Бог у помоћи – дај Боже! Амин.

ПИТАЊА:

ПИТАЊЕ: Оче, интересује ме Ваш лични став... Игњатија је, колико ја знам, поставио Синод и Игњатије је, тако да кажемо, саставни део Цркве и сада када Ви иступате против њега, нећете ли изазвати реакцију саме Цркве против Вас, јер Ви сте део Цркве? Чини ми се да је јако незгодан тренутак да Црква почне да се цепа. То је јако лош сигнал околини и свим људима који верују у Христа.

ОТАЦ СИМЕОН: Разумео сам питање. Ја немам ништа против владике Игњатија, да се разумемо. Ја против њега лично ништа немам, али имам против тог учења на Богословском факултету. Имам против тог програма догматике на Богословском факултету. Ја сам против тог учења, које сам прочитао, зато што је то јерес! (аплауз)

ОТАЦ ЖАРКО: Дозволите и мени нешто мало да одговорим. Ако човек болује од неке болести, добро је да се јави лекару да га оперише док та болест не метастазира. Ако је неко од наше браће свештенослужитеља духовно болестан, боље је да га пробудимо и да му покажемо његову рану, док она није метастазирала и још више људи и Цркву оштетила. Ја знам да није време за раскол, и ово је пало у незгодно време, када нам одузимају Косово, кад треба да одузму Војводину, а можда то баш они и раде преко ових својих послушника. Па и то је један разлог да ми устанемо у одбрану Православља, онаквог каквог смо га добили од својих отаца!(аплауз)

ПИТАЊЕ: Шта ће се десити ако Сабор донесе одлуку да се пређе на нови календар и ако Сабор донесе одлуку да се служи по „новом“?

ОТАЦ СИМЕОН: Сабор Српске православне цркве неће никада донети одлуку о увођењу новог календара. Ако би је и донео, ја бих је окачио мачку о реп! (аплауз)... Увођење новог календара било би свесно цепање Цркве Божије, народа Божијег.

Што се тиче „нове праксе“у богослужењу, Сабор је два пута донео одлуку да се служи по вековној пракси. Пропустио сам да вам кажем... мати Јефимија, савременица наше царице Милице, извезла је ону чувену завесу за царске двери. Значи, тада су постојале и двери и завеса на дверима. То значи да наша вековна пракса није 200 – 300 година, како то екуменисти уче, него видите колико. Од светог Саве је све то дошло нама! (аплауз) Нека докажу да то није тако. Ја знам да овде има њихових присталица, али такво је дошло време да морамо да причамо јавно о свему томе. Ја немам своје мишљење. Ја мислим, и говорим, живим и учим онако како наша Црква учи. Што каже отац Жарко, ми ум Христов имамо. Дај Боже да увек ум Христов имамо, да се не гневимо на наше владике, да их не псујемо, да им не спремамо неку освету. Све то може да буде. Човек може да буде под утицајем некога зла па да некога избије, а то не би било добро. Могао би да га удари, да га јако повреди, па шта би онда било. Не ваља то. Требало би да се покајемо, да следимо пут светосавски.

Очигледна је ствар да ово што се данас чини, чини се са некима циљем. Владика Никанор је рекао да неко жели да нам разори Цркву. И потпуно је у праву по том питању. Али зато има бораца за нашу веру, за нашу свету Цркву, који су спремни, ако Бог да, да своју крв пролију за њу. Да своје животе положе за веру Православну. Ја сам грешан човек, много грешан човек, и знам да бих тако опрао мноштво својих грехова. (аплауз) Али, то је достојанство, то је награда. Мученике је Бог удостојио страдања. Мученик Вукашин је удостојен страдања. Када га је усташа мучио, секао му уши и нос, вадио му очи, унаказио лице, мученик је говорио: „Синко, само ти ради свој посао“! И хтели би да мученик Вукашин заједно слави Бога са Степинцем, односно папом Пијем, који је благословио све то, је л' да?! Драги моји, видите докле је то дошло! Иду да се поклоне Степинцу - крвнику! Не би никада тај народ то чинио да није имао благослов од својих духовника, никада. Ја сам у то уверен. Нису то људи толико рђави да би такве ствари радили. Али, кад му неко обећа да ће му опростити то, онда иживљавање иде онако како то зли дух хоће. Размислите својим главама о свему томе!  Донесите закључке па тврдо држите то! То све треба да запечатимо покајањем, опраштањем свима, постом, молитвом, светим Причешћем и онда се тешко померамо. Овако зевамо у телевизор и ко зна како све време не губимо и они онда лако манипулишу са нама. То је проблем!

ПИТАЊЕ: Да ли можемо да се причешћујемо где су отворене двери? Јер ја сам  имала горко искушење...причестила сам се први пут где су биле отворене двери и толико ми је било тешко...Реците ми ваше мишљење о томе.

ОТАЦ СИМЕОН: Ја ћу одговор на Ваше питање започети једним малим уводом. Када се антихрист буде зацарио, у последње време, он ће своје печате давати људима на чела и десне руке. На чела ће добијати печате његови истомишљеници, а на десне руке његови послушници. Погубно је и једно и друго.

Данас имате свештенике - истомишљенике оних епископа који су упорни у новачењу, и имате оне који су послушници и који под присилом чине то што чине. Они не чине све што чине истомишљеници, него држе само, рецимо, отворене двери да не би били гоњени. Све друго раде онако како је прописано. Њихова је вера здрава, они имају здраву веру, и певница им одговара, и ту је благодат Светога Духа. Ту су свете Тајне. На то питање, које Ви сада постављате мени, на њега ћете добити одговор после заседања Светог архијерејског сабора, ако Бог да, сада у мају! То ће бити разматрано! (аплауз)

ПИТАЊЕ: Нико овде није против владике Игњатија. Али било би нормално да се владика појавио овде да брани оно што је рекао и онда бисмо ми сви могли да знамо шта он мисли. Он је могао да дође овде и онда не би рекли да ми цепамо Цркву. Он је тај који цепа Цркву!

ОТАЦ СИМЕОН: Свети апостол Павле каже да наша борба није против крви и меса, него против злих духова у поднебесју. Према томе, ми се не боримо против владике и свештеника, против њихових истомишљеника. Али, оно што је важно, важно је да се зна истина. Зато што истина спасава. Ко је у истини, он је жив човек; ко је у лажи, он је мртав човек. Зато сам ја његов пријатељ, јер му говорим истину. А оне улизице око њега, оне су му највећи непријатељи, јер га они уљушкавају у свему томе! (аплауз)

ПИТАЊЕ: Ја сам прочитао једној особи, која није много верна, оно што је отац Симеон овде прочитао (резиме предавања из догматике владике Игњатија) и та особа је рекла: „Зашто њега нико не рашчини? Да ли је нормалан човек који ово пише? И моје друго питање- зашто овде нема више отаца наших? Да ли је то страх јачи од вере?

ОТАЦ СИМЕОН: Ми видимо колико су наши свештеници устрашени. Према томе можемо да проценимо колика је тамо црквеност изражена, код тих новатора, колико је та „љубав“ истинита. То можемо видети по томе колико је свештеника овде пристутно. Ускраћује се свештеницима и монасима слобода да не смеју да пођу на скуп који он (владика Игњатије) није благословио. А зашто није благословио? Зато што је знао да ће овде да се говори истина о ономе што се дешава! (аплауз)

БРАТ ЉУБОМИР: Ја сам Љубомир, и један сам од организатора ове трибине. Ми смо позвали сво свештенство из Смедерева, и ван Смедерева, и позвали смо владику. Имамо и материјалне доказе за то. Зашто нису дошли, одговорите сами.

ПИТАЊЕ: Колико знам, када се владика хиротонише, или свештеник рукополаже, они дају завет да ће поштовати одлуке седам Васељенских сабора, девет Помесних сабора, и да ће чувати светоотачка предања; да неће ништа ни додавати, ни одузимати. Они који у пракси то не чине, а не чине, чули смо то вечерас, можемо ли ми њих назвати кривоклетницима?

ОТАЦ ЖАРКО: Не само кривоклетницима, већ су они погазили каноне. Они су себе одсекли од Цркве. Они, дакле, нису више владике, али у Цркви нема ко да их казни. Јер, већина у Цркви, који представљају Цркву, има више или мање путера на глави, а мало је оних који немају нимало. Дакле, они треба да сносе кривицу и за заклетву што крше, али више од тога што крше канонско јединство у Цркви и што нарушавају Типик, који је вековни и који не може да се мења, осим да то учини Васељенски сабор. Дакле, не Сабор једне Помесне цркве, него Сабор свих Помесних православних цркава. Према томе, они су погазили и заклетву, и каноне и Типик.

ОТАЦ СИМЕОН: У власти Васељенског сабора је мењање црквеног поретка – Литургије. Један епископ нема ту власт; неколико епископа немају ту власт; једна Помесна црква нема ту власт да мења поредак свете литургије. Зато су епископи наши, који су за исправан литургиргијски поредак и донели такве одлуке. Ми треба да поштујемо њихове одлуке, зато што су њихове одлуке сагласне црквеном предању. И то је Амин! Ако неко неће да слуша Цркву, он треба да нам буде као незнабожац, како пише у светом Јеванђељу. Видите колико је важна послушност Цркви. Знате ли шта каже наш патријарх Павле? Он каже да се ми не заклињемо епископу, већ да се заклињемо његовој послушности Цркви. То пише у његовој књизи „Да нам буду јаснија нека питања наше вере“. Дакле, ми се не заклињемо њему као човеку, као непослушном епископу, него његовој послушности Цркви. Тако ми је мирна савест. Ја слушам Цркву, а не слушам некога ко не слуша Цркву! Нека браћа и сестре, који иду на службе где се служи по „новом“, размисле добро о овоме што говорим. Разговарајте са њима, будите упорни, немојте да пристајете на новотарије. Цркве су наше, односно ваше. Црква у Смедереву је ваша. Свештеници долазе и пролазе, а цркве остају. Зашто да остане неко смеће за њима. Нека се то благовремено почисти из Цркве. Нека се служи онако како је вековима служено. Зашто да иду иконостаси на непотребне рестаурације, преке рестаурације. Иконостаси се носе на рестаурације да би се народ навикао да нема иконостаса као код Латина. Ако нека црква има иконостас за рестаурацију, све се то може урадити на лицу места и да се служба служи како треба. Има један владика који је проклео двери.

Ми знамо како се служи по Типику. Наш Типик је од светог Саве освештан – то је шести век. Са њиме нас веже име нашег светог Саве и икона Тројеручица и много шта. Ко Типик мења, он ставља себе изнад Типика. Служи се по Типику да би свуда служба била иста, у свим Православним црквама. Треба да имамо једнаку службу да бисмо се осећали као своји код својих када одемо негде у иностранство, а не да се мислимо: шта је сад ово. Шта је у Студеници и шта се то тамо дешава или шта је у Пожаревцу. Зашто се по нашим светињама - црквама и манастирима уводе нове службе? Чему све то? Зашто је потребно додворавање епископату? Зашто? Зато што ће ваљда да нас побију ако их не слушамо. Па нека нас побију ако им то Бог допусти! Али, бранићемо се ако треба! Морамо прво духовно да се обновимо да бисмо имали силу да се бранимо од насилника!(аплауз)

ПИТАЊЕ: Шта стоји у позадини сукоба владике Артемија и владике Амфилохија?

ОТАЦ ЖАРКО: Сукоб је избио, видно, поводом Меморандума српске Цркве и поводом тужбе коју је владика Артемије упутио против четири западне силе због бомбардовања Косова и манастира, и тражио накнаду. У једној од тих тужби тражио је накнаду и од Шиптара због паљевина цркава, манастира, кућа, прогона Срба итд. Митрополит Амфилохије и владика Атанасије (Јевтић) под утицајем неких струја, вероватно ватиканских и екуменистичких, јер, не заборавите да је Вели Дева био римокатолик, да је Бакали био римокатолик, да је онај, што је скоро умро, био римокатолик, дакле, у Цркви се нашао неко „паметан“ да очита владици лекцију и да траже од владике да повуче тужбу против НАТО-а.

Владика то није хтео, па се, из тог разлога, не да  надлежној епархији да обнови манастире, што би једино било исправно, него да се то да Шиптарима. Наша Црква је донела такав Меморандум, а владику Артемија... „Политика“ је објавила да је пензионисан, а пронела се и вест да је рашчињен. Неки су епископи, наговестио сам вам и који, дигли духовно чедо владике Артемија, владику Теодосија, и сад тај синод оперише преко владике Теодосија више него преко владике Артемија. Они су, дакле, поништили ту тужбу, коју је поднео владика Артемије, а до дана данашњег није обновљена ниједна богомоља, и неће се никада обновити.

У Цркви не сноси одговорност нико ни за шта. Игњатије Мидић и Иринеј Буловић су потписали у Шамбезију одлуку да сва наша дијаспора припадне Васељенском патријарху, и ти потписи су поништени, а њима ни длака са главе није фалила.

Патријарх Павле и Иринеј (Буловић) су потписали Слободану Милошевићу дејтонску визу да он (никад то у историји Срба није било) има више власти у односу на тројицу кандидата из Босне и тројицу из Србије, да његов глас претегне у Дејтону, и ти су потписи поништени, а да нико од њих није поднео моралне косеквенце нити је поднео оставку.

Даље: сад је потписан у Равени споразум о новој унији и сад скоро, како ја чујем, Иринеј (Буловић) је поднео Амфилохију рапорт. Не би ни сада он то урадио да није било ваших протеста! Ви сте их разбудили... а и ја сам их прозивао. Дакле, тек је сада поднео извештај, а требало би га рашчинити за све то што је радио и потписивао, неовлашћено! Његов избор за епископа требало би да је одавно, одавно ништаван!(аплауз)

 На крају предавања отац Симеон  је прочитао разлоге усвајања и потписивања одређених закључака, који ће се упутити Светом архијерејском сабору.

ОТАЦ СИМЕОН:  У протеклих десет година, у неколико наврата, верна чеда Цркве светосавске покушавала су, из православне ревности, апелима, молбама и захтевима да покрену Свети архијерејски сабор да размотри горућа питања у нашој светој Цркви, а која се односе на веру и богослужбени поредак,  да би коначно и дочекали да се поменуто и покрене на јесењем Сабору 2006.године и пролећном Сабору 2007. године. Одлуке по питању литургијске праксе у нашој светој Цркви донесене су, али нису у свим епархијама спроведене. Из тог разлога, и из разлога увођења јеретичких учења у нашу Цркву, приступамо потписивању захтева који упућујемо Светом архијерејском сабору.

ТЕКСТ ЗАХТЕВА СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ САБОРУ

        ЗА СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ САБОР
        СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
         БЕОГРАД

            - ПРЕКО СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ СИНОДА
              И НАДЛЕЖНОГ ЕПИСКОПА -

ЗАХТЕВ:

         Ваша Светости и Оци Сабора,

Ми: свештеници, монаси и верни народ, учесници трибине „Православље на удару екуменизма – римокатолицизма” одржане у  Смедереву, 7. марта 2008.год., захтевамо од вас, архијереја Српске православне цркве, да храбро наставите започету борбу за чистоту наше свете Вере и очување „устаљеног вековног богослужбеног поретка наше Цркве”. Такође, захтевамо да изнађете начин како да своје одлуке, које се тичу богослужења – Свете Литургије, спроведете у дело у епархијама у којима оне нису спроведене.

У Браничевској епархији надлежни епископ није поступио по одлуци Светог архијерејског сабора из октобра 2006.год, да се: „...Епархијски архијереји у погледу служења Свете Литургије и других богослужења, држе - до даљњег - устаљеног црквеног поретка”, и одлуци из маја 2007.год., да: „...У међувремену, док се не  дође до прихватања резултата рада Комисије, у свим епархијама СПЦ-е у погледу служења Свете Литургије и других богослужења  држати се устаљеног вековног поретка наше Цркве”.

 Епископ Игњатије, упркос горе наведеним одлукама САС-а, служи Свету Литургију по поретку који је сам прописао, при томе дозвољавајући свештеницима да Свету Литургију служе како хоће („по својој савести”), а своју непослушност САС-у правда противканонским учењем да: „Сабор није изнад епископа”.

Захтевамо да Свети архијерејски сабор осуди потписивање такозваног Равенског документа, чије потписивање од стране двојице епископа СПЦ-е ми сматрамо за издају светог Православља.

Захтевамо, такође, од САС-а да проучи јеретичка учења која на Богословском факултету и неким Богословијама СПЦ-е шире поједини професори (један од њих је и владика Игњатије), и да сви они који у нашу Цркву уводе јеретичка учења буду на примерен начин санкционисани.

                                 Препоручују се светим апостолским молитвама
Отаца Светог архијерејског сабора недостојни:

(Следи око 850 потписа учесника трибине)

ПРАВОСЛАВНА ВЕРА

Православна вера

Дар је Вишњег Бога;

А јереси замке

Духа пакленога.

Права вера, браћо,

Рађа добра дела;

А јереси грехе

И ташка недела.

Православље слави

Тројицу пресвету;

А јереси служе

Пролазноме свету.

Православље верног

У живот одводи;

А јерес човека

У пакао своди.

Православна, света,

Вера наша мила,

Богоносна јесте,

И одувек била.

А јереси клете,

Извори без воде,

Своје причаснике

У пакао своде.

Православље живо,

Србинова надо!

Због тебе је Србин

Много, много страдо.

Веру држ'те чисту,

А молитву честу –

Реч је Светог Саве

Наше србске Славе.

Тројице Пресвета,

Певамо ти углас:

Оче, Сине, Душе,

Боже, помилуј нас!

јеромонах Симеон – манастир Рукумија