НЕКА ПИТАЊА ПОВОДОМ ПРЕДЛОГА ЗАКОНА О СЛОБОДИ ВЈЕРОИСПОВЕСТИ ИЛИ УВЈЕРЕЊА И ПРАВНОМ ПОЛОЖАЈУ ВЈЕРСКИХ ЗАЈЕДНИЦА У ЦРНОЈ ГОРИ

Полазишне основе  и предложени концепти, као и мишљење Венецијанске комисије на којима се заснивају досадашњи предлози доношења Закона о слободи вјероисповести у Црној Гори, су  неприхватљиви и непримењиви за Српску православну цркву, а како ових дана видимо и за Папу Франциска и Свету Столицу. 

Дошао је тренутак да тај пут насилног мењања славне  историје Црне Горе и увођење одредби којих нема нигде у европским државама,  треба  напустити те да заједно са властима Црне Горе кроз конструктивни дијалог уз уважавање историјских права СПЦ и народних интереса, а посебно уважавања часне и славне црногорске историје , се дефинише платформа на којима се заснивају међусобни односи Цркве и државе, уз уважавање постојећих уставних решења обе стране.

Ово је значајно стога да  једина одбрана суверености Црне Горе и заштита њеног територијалног интегритета и суверенитета лежи управо у канонима и канонском праву СПЦ, пошто је настала у новијој историји као теократска држава на чијем челу су столовале славне Владике из лозе Петровића и као таква касније развијала свој суверенитет.

Да ли ће дијалог исходити јединствен закон за све верске организације, посебан закон за СПЦ, или по нама најбоље решење Уговор између Републике Црне Горе и СПЦ, ће дефинисати даљи успешан опстанак те мале државе на Балкану.

Формирање заједничке комисије, или тела са три традиционалне религијске организације ( римокатоличке, СПЦ и исламске ) које би дефинисало принципе међусобних односа, видимо као најбољи пут , треба  размишљати у том правцу. То би омогућило хармоничне међусобне односе који могу обезбедити дугорочну стабилност и развој Црне Горе и остваривање верских права и слобода њених  грађана православне и других традиционалних вероисповести, без обзира на њихову националну припадност.

Неопходно је обезбедити решења која се заснивају на опште прихваћеним решењима у цивилизованим хришћанским државама:

1.                Поштовање имовине и имовинских права СПЦ као приватне својине по највишим светским стандардима, с тим да СПЦ има права да очекује велику помоћ Републике ЦГ око заштите споменика културе, очувања верских, културних , меморијских  објеката, сакралних предмета, библиотечке грађе итсл.

2.                Окончање потпуне реституције имовине, имовинских права, враћање матичних књига, сакралних предмета и друге имовине СПЦ.

3.                Поштовање световног карактера црногорске државе, одвојености Цркве од државе и дефинисање оквира деловања у тим оквирима, обе стране.

4.                Признање статуса Српске православне цркве као народне цркве свих православних верника на простору ЦГ, без обзира на њихово национално изјашњавање.  Делење верника по националној припадности је за СПЦ апсолутно неприхватљиво, православни верник не може у нашој светој Цркви бити дискриминисан а ни привилегован обзиром на своје национално определење, пред Господом смо сви једнаки.

5.                Поштовање канона и канонских права СПЦ.

6.                Посебну пажњу треба посветити интелектуалним и канонским правима Цркве и њиховој заштити. Питање имена, заставе, грба,печата, историјских застава, инсигнија, симбола, учења, традиције, светих тајни, канонског подручја и другог, мора бити поштовано и заштићено од стране правног система државе ЦГ.

7.                Дефинисати међусобну свеобухватну сарадњу на културном, образовном, социјалном , плану, рад на окупљању дијаспоре итд.

8.                Поштовање аутономије Цркве и њену финансијску аутономију и независност  те у том смислу дефинисати недопуштеност опорезивања црквене имовине, аутономност и неопорезивост њених прихода, укључујући и донације, завештања, тестаменталну оставину, хуманитарну помоћ итсл.

9.                Регулисати на обострано задовољство здравствено, пензијско, социјално осигурање чланова јерархије, монаштва и запосленика у Цркви, као и слободу и право свим члановима Јерархије СПЦ на хоризонталну и вертикалну покретљивост унутар црквене организације, те у том смислу обезбеђивање неопходних виза, боравишних дозвола, право на држављанство, олакшице у погледу преселења  итд, у свим случајевима у којима је то потребно а за које СПЦ покаже интерес.

10.             Регулисати заштиту православних гробаља, меморијских комплекса, маузолеја верских поглавара, ради заштите достојанства славних предака. Забрана приватизације православних гробаља, капела и омогућавање Цркви да може несметано или уз заједничку сарадњу са локалним заједницама њима управљати.

11.             Обезбедити један ТВ национални канал и одговарајући број радијских канала Српској православној цркви и њено учешће у одговарајућим националним телима која регулишу медијски простор.

12.             Дефинисати право  Цркве на учешће у друштвеном и јавном животу ЦГ, она треба да буде стуб цивилног друштва, уз истовремену њену обавезу на политичку коректност и отклон од партијског живота чланова Јерархије и монаштва, али јој гарантовати права као народној цркви да се у јавности залаже против угрожавања права свих грађана.

13.             Забрана појединим партијама да као политички колективитети се баве унутрашњом организацијом СПЦ, њеним учењем, канонима, прекрајањем историје СПЦ итд. Верници без обзира којој партији припадају, могу несметано учествовати активно у унутарцрквеном решавању свих релевантних питања из живота цркве, поштујући црквене прописе, као што су то до сада чинили, али би модерна демократска ЦГ требала учинити отклон од праксе комунистичког једнопартијског система.

14.             Прихватање црквених матичних књига и њихових извода као јавних исправа.

15.             Признање Цркви право на предшколско, школско и друго образовање, право на оснивање одговарајућих установа и сарадња са државом по тим питањима.

16.             Поштовање канонског подручја СПЦ и са тим у вези пружање одговарајуће државне помоћи на подручјима Скендерије, Метохије, Херцеговине и другим где постоје црквено правна лица наших епархија .

17.             Међусобна логистичка помоћ у иностранству и пред међународним организацијама .

18.             Обавезе државе и СПЦ у промовисању брака, породице, породичних вредности, очување црногорске традиције у погледу бриге о старима, немоћнима, болеснима, деци,  солидарности са ближњима, промовисање заједничких етичких принципа, морала и најбољих особина народа који живи на овим просторима.

19.             Договор о заједничком обележавању оних верских празника који су уједно и значајни за државу ЦГ.

20.             Слобода вршења верских обреда на јавним просторима, уз обавештавање надлежних државних органа.

21.             Поштовање и промовисање ћириличног писма као заједничке народне тековине као и језика као јединствене културне и историјске баштине.

22.             Царинске олакшице

23.             Ослобађање од ПДВ нарочито код грађевинске делатности.

24.             Питање државних субвенција и донација.

25.             Право на слободно обнављање и оснивање фондова, задужбина, заклада, легата, црквених хорова, добротворних друштава , старачких домова и других установа.

26.             Поштовање и државна заштита Ктиторских права и црквеног задужбинарства.

27.             Помоћ државе у случају када је неопходно провести путем државне принуде правноснажне одлуке црквеносудског органа или црквених надлежних власти.

28.             Поштовање сталешких историјских права Јерархије, њиховог достојанства, одеће, забране сведочења о сазнањима приликом исповести верника итд.

29.             Поштовање права азила као историјске тековине хришћанских цркава.

30.             Неприкосновеност порте и манастирског земљишта.

31.             Увођење војног свештенства.

ОСВРТ НА  НЕКА ПРЕДЛОЖЕНА РЕШЕЊА

Правни савјет Митрополије је савесним радом у прошлом периоду написао на десетине докумената и примедби на мишљење Венецијанске комисије и предлоге власти, на жалост није уследио демократски, уставом ЦГ предвиђен поступак усаглашавања , јавне дискусије, уважавања ставова, већ власт наставља  наметањима октроисаних решења.

Ово моје мишљење је можда различито од њихових ставова, и више служи за објашњење јавности о грубом кршењу људских, верских и грађанских права православних хришћана и њихове СПЦ на просторима насилно подељене и окупиране бивше Југославије. У сваком случају треба Правном савјету Митрополије одати пуно признање на правничком знању и истрајности у заштити своје Вере православне.

Што се тиче досадашњих поступака власти ЦГ и Венецијанске комисије, издвајам само нека од питања:

1.                у вези  утврђивања чињеница од стране Венецијанске комисије, на основу информација које је обезбедила Влада Црне Горе, а којим се битно мења не само историја него оспорава правни континуитет и постојање обе Југославије, правни систем Аустроугарске на подручјима које је држала до 1920. године итд. Ово је веома опширно питање, на које треба спремити  детаљну правно историјску анализу независно од активности око предложеног закона, управо због интереса Црне Горе и њених грађана, пошто би у супротном се имало сматрати да је Црна Гора провизорна држава која је у процесу дисконтинуитета и поновног стварања, што је изузетно опасна теза и може довести до њеног нестанка.

2.                Венецијанска комисија ипак наводи: "другим речима, закон који је тренутно на снази, као и претходни закон о правном положају верских заједница, усвојен у 1953 у Савезној заједници Републике Југославије, само да потврди правну личност Митрополије и других православних епархија у Црној Гори ".  Према министарству унутрашњих послова, "Иако те заједнице не подносе молбу за регистрацију [...] Они још увек имају сопствену правну личност, с обзиром да закон потврђује неспорну чињеницу да су неке цркве и верске заједнице током времена присутне у Црној Гори и да су обављали своје верске активности у складу са законима. "

3.                Ови ставови иду за тим да се успостави систем државне евиденције   црквеноправних лица ради њиховог препознавања у световном правном систему, без поступака регистрације, лиценцирања итд., што СПЦ подржава.

Супротно ставу Венецијанске комисије , предлогом Закона је  у поглављу II. Регистрација и евиденција вјерских заједница ( од чл.18 до закључно са чл.34 предлога ), предвиђен компликован, нетранспарентан и  неравноправан поступак, пун волунтаризма и арбитрерности државних органа, који се не може применити без великог друштвеног конфликта.

На овом месту постављамо само једно питање : ако вјерска заједница одлучи да јој није потребна нити регистрација нити евиденција, цитирамо члан 19. предлога закона :

Član 19

Registracija vjerske zajednice nije obavezna.

Vjerske zajednice slobodno odlučuje o tome da li će zahtijevati upis u Registar.

на који начин ће јој држава насилно одузети имовину сходно одредбама чл.34, како може таквој верској заједници, држава аутоматски одузимати имовину и проглашавати је државном, на који начин ће таква верска заједница бити препозната у правном промету итсл.

4.                У новембру 2018, црногорски парламент је усвојио резолуцију поводом стогодишњице скупштине Подгорице, путем које су поништене одлуке Скупштине Подгорице од 1918.  Треба озбиљно размотрити правну ваљаност оваквих Резолуција. Ова  Резолуција је посебно опасна управо за Црну Гору, пошто се она одлуком сопственог парламента одриче основа своје суверености.

5.                Венецијанска комисија сматра  да у складу са релевантним међународним стандардима, назив нацрта закона и одредбе из првог поглавља ("И. основне одредбе") не говоре о религији у изолованом смислу, већ о "вери или уверењу" и самим тим нацрт закона не само гарантују слободу вере, али и слободу нерелигиозних или не-атеистичких уверења. Овај обим је детаљније разјашњен у првом ставу члана 4 нацрта закона који омогућава да "[ф] Слобода вере или уверења штити теистична, нетеистичка и атеистичка уверења, као и право, поступајући у складу са сопственом савешћу, а не да испољавате било какву веру или уверење. " То је јасан напредак у односу на 1977 закона о правном положају верских заједница. Међутим , низ нацрта одредби из првог поглавља у вези са кључним аспектима живота организованих заједница у тој области не помиње експлицитно "заједнице веровања" или"друге организације засноване на веровањима људи", али искључиво упућују на "верске заједницама ". Нацртом члана 6, на пример, када се дефинише колективна димензија слободе вере или уверења, наводи се да је "верска заједница добровољна, непрофитна асоцијација особа које припадају истој религији, успостављена у сврху јавних или приватних манифестација религије [...] "без индиција да не-атеистичке и атхеистичке веровања такође уживају у колективној димензији тог права. Стога се препоручује да нацрт закона дефинише "заједнице веровања" (по могућству у нацрту члана 6) и да појасни да су сви принципи и правила која се постављају у вези са верским заједницама такође валидни за"заједнице уверења".

Предлог да се под религијским сматрају  неатестичка и антитеистичка веровања,    разне групе за менталну манипулацију, агностици итд, је  споран са аспекта европске правне традиције, и о овом предлогу би се морало  озбиљно консултовати са осталим традиционалним црквама.

У предлогу закона, власт је послушала ове сугестије Венецијанске комисије, променила је назив закона и у члану 4. предлога закона у ставу два изједначила веру и уверење , што је потпуно неприхватљиво  и представља грубо кршење православних канона.  Цитирамо :

Član 4

Sloboda vjeroispovijesti ili uvjerenja štiti teistička, neteistička i ateistička uvjerenja, kao i pravo da se, postupajući po sopstvenoj savjesti, ne ispoljava bilo kakva vjera ili uvjerenje.

Sloboda vjeroispovijesti ili uvjerenja podrazumijeva pravo svakog da, postupajući po sopstvenoj savjesti, sam ili u zajednici sa drugim, javno ili privatno ispoljava vjeru ili uvjerenje molitvom, propovjedima, običajima, obredom ili na drugi način, pravo da prihvati ili promijeni vjeru ili uvjerenje, slobodu da učestvuje u vjerskoj pouci i nastavi, ili pouci odnosno nastavi koji odgovaraju nečijem uvjerenju, kao i pravo da njeguje i razvija vjersku tradiciju ili tradiciju u skladu sa nečijim uvjerenjem.

6.                Мишљење Венецијанске комисије да: Нацрт члана 1 (1) обезбеђује да се "слобода мишљења, савест и религија, гарантована уставом и потврђеним и објављеним међународним споразумима, врши у складу са овим законом". Ова одредба, међутим, не би требало да се разуме и примени у смислу да појединци имају сами и искључиво конкретна права која су назначена у закону о слободи вероисповести, што би стога ограничило уставне одредбе и одредбе међународним конвенцијама. Треба подсетити да постојање законодавства није предуслов да би појединци уживали у основним правима која су загарантована међународним уговорима о људским правима и уставним одредбама.    

С тим у вези,  нацрт члана 8 (1)  садржи одредбу о ограничењу која"религиозна  заједница поступа у складу са правним поретком Црне Горе, јавног реда и морала". Прво би требало да се нагласи да ова одредба претпоставља да је законски поредак у складу са слободом вере, гарантованим уставом и међународним уговорима о људским правима. Друго , у поређењу са одредбом ограничења у оквиру нацрта члана 3 (1) и члана 9 (2) ЕСЉП, одредба ограничења у нацрту члана 8 (1) изгледа сувише широка. Поред тога, иако је заштита"јавног реда" и "морала" два легитимна циља поменута у члану 9 (2) ограничења ЕСЉП, као што је наведено у нацрту члана 3 (1) и члан 9 (2) ЕСЉП, такође би требало да буде "неопходно у демократском друштву", који критеријум није поменута у нацрту члана 8 (1). Препоручује се да нацрт члана 8 (1) буде усклађен у складу са одредбама члана 9 (2) ЕСЉП.Даље, према нацрту члана 8 (2) "активности верских заједница неће бити усмерене на друге верске заједнице и религије и неће угрозити друга права и слободе верника и грађана". Иако је "Заштита права и слобода других" легитиман циљ у смислу другог става члана 9 ЕСЉП, требало би  подсетити да слобода за испољеност религије укључује, у принципу, право да убеди суседа , на пример кроз "подучавање", који не успевају "слобода да промени веру или уверења", у члану 9 ЕСЉП вероватно ће остати мртво слово.  Члан 9 ЕСЉП не, међутим, штити сваки чин мотивисан или инспирисан религијом или веровањем. Не , на пример, штити неодговарајуће или увредљиве акте прозелитизма, као што је понуда материјала или   примену неодговарајућег притиска са погледом на нове чланове цркве.  Задатак власти, укључујући домаће судове, јесте да утврде да ли су мере предузете против оних верских заједница који су "усмерили своје акције против других верских заједница и религија "су оправдане и пропорционалне. Да би то урадили, они морају да одмеравају захтеве заштите права и слобода других против спровођења подносилаца захтева.  Зато се препоручује да нацрт члана 8 (2) изричито помиње да је забрана ограничена на неправилна/ злостављање и да су рестриктивне мере које власти могу предузети у оквиру ове одредбе требало да поштују критеријум "неопходног у демократском друштву".

Мишљење Венецијанске комисије које смо цитирали   покушава афирмисати оквир „контролисаног прозелитизма“, то  мишљење грубо крши канонско право свих традиционалних верских организација које делују у Црној Гори и апсолутно су неприхватљиве.

6.Према нацрту члана 6, верска заједница је дефинисана као "добровољна, непрофитна асоцијација особа које припадају истој религији, основаној у сврху јавне или приватне манифестације религије, вршење верских церемонија и верска питања (...) ". Имајући у виду да је"манифестација религије" у највећој мери дефинисана под нацртом члана 4 (2) као "молитва, проповед, пракса или на неки други начин", употреба термина"религиозних послова" у нацрту члана 6 је двосмислена и сувишна и његово брисање се препоручује. Штавише , "непрофитни" карактер верских заједница у дефиницији који је обезбеђен на основу нацрта члана 6 не би требало разумети као забрану сваке активности за стицање прихода од стране верских заједница. У супротном, одредба према нацрту члана 40 која омогућава да "верска заједница плаћа порезе (...)" нема никаквог смисла. Поред тога, таква Генерална забрана би озбиљно реметио функционисање верских заједница и ограничиле би несразмерно њихову верску слободу. 

Венецијанска комисија цитираним мишљењем допушта дискрентно могућност опорезивања. СПЦ  не врши и не пружа религијске услуге, већ по њеним канонима, верници активно учествују у обредима заједно са Јерархијом, и део су Цркве,  те не могу у ни једном случају бити препознати од световног правног система као пасивни примаоци услуга, које држава има право опорезовати. Венецијанска комисија оваквим мишљењима показује потпуно непознавање суштине Православља.

На жалост, предлогом закона, чл.35    се уводи обавеза вођења законских евиденција, и то се провлачи и другим одредбама, што отвара могућност чврсте државне контроле имовине, прихода, опорезивање итд.

Чланом 40 се предвиђа обавеза плаћања пореза, али и дискретно право државе да неке верске заједнице ослободи од те обавезе, без јасно одређеног критеријума, што је нечувена одредба у европском законодавству.

Можемо констатовати да су овим одредбама грубо прекршени канони и Устав СПЦ као и стриктна уставна одвојеност цркве и државе.

7.                Комисија поздравља нацрт члана 20 у којем се наводи да "верска заједница може да буде регистрована ако има минимум 3 одрасле вернике који имају црногорско држављанство и који имају боравак у Црној Гори (...)" не чини тај контингент у регистрацији имају претерани минимални број чланова. Осим тога, према истој одредби, они који су били пунолетни такође могу бити "странци чије је стално пребивалиште у Црној Гори одобрено (...)" и у складу је са принципом да закон не би требало да негирају приступ стању правног лица верским заједницама на терену да су неки од оснивачких чланова страни држављани.

Одредба о три лица која могу основати верску заједницу је непозната до сада у европској пракси, такво решење може довести до великих проблема саму државу ЦГ, која ће сигурно бити преплављена разним сектама, теозофским и другим друштвима као и харизматским покретима што може довести до потпуног растакања једне мале и нове државне правне структуре ЦГ.

На жалост ова одредба је уграђена у одредбе Предлога, цитирамо:

Član 20

Vjerska zajednica može da se registruje ako ima najmanje tri punoljetna vjernika koji su crnogorski državljani i imaju prebivalište u Crnoj Gori, ili stranci koji imaju odobren stalni boravak u Crnoj Gori, u skladu sa zakonom.

8.Венецијанска комисија са правом указује на одредбу  нацрта члана 37 (2)"верска заједница ће се сматрати одговорним за своје обавезе са својом укупном имовином (...)" Венецијанска комисија признаје да би Општа изузећа свих верских објеката и покретала из законских имања била превелика и да би могла да доведе до кршење поверилаца, јер верске заједнице имају важну дискрецију у дефинисању било каквих покретне или непокретне имовине  као потребне за религијском службом. Међутим , у тренутној верзији нацрта одредбе, одговорност са "укупном имовином" је превелика и не пружа никакву гаранцију да је довољно средстава и даље доступно за адекватно извођење верских услуга. Власти би могле да размотре да се изузму на пример оне ' свете ' зграде и Свети храмови неопходни за основне верске услуге.      На основу нацрта члана 46 (3), у случају верских церемонија на захтев појединаца – као што су породични дан, венчање, крштење, посвећење и сл.-одржавају се на јавном месту, они треба да буду обавештени јавности управе за унутрашње послове, у складу са законом којим се уређује право на јавну скупштину. Венецијанска комисија сматра да безусловна формулација ове  одредбе то може да буде гломазна процедура за вернике. Одредба би могла имати користи од даље разраде и указати на то да је обавештење управном органу неопходно само у случају да верска церемонија може да представља ризик да опструира обичан ток живота.

Ово је коректна примедба Венецијанске комисије, на жалост није прихваћена од власти, цитирамо:

Član 37

Imovina vjerske zajednice se koristi za vršenje vjerskih obreda i vjerskih poslova,  izgradnju i održavanje vjerskih objekata, kao i u druge socijalne, zdravstvene, kulturne, karitativne, vaspitno-obrazovne svrhe, u skladu sa zakonom i autonomnim propisima vjerske zajednice.

Vjerska zajednica za svoje obaveze odgovara cjelokupnom imovinom, u skladu sa zakonom.

Предлажемо да се инсистира да се у предлог у том делу унесу одредбе о разликовању црквене имовине у ужем смислу ( храмови, манастири, парохијски домови, православна гробља итд ) који би били изузети од претензија повериоца и комерцијална имовина цркве , (пашњаци, оранице, шуме итд), која би била препозната као приватна имовина правног лица.

9.Мишљење Венецијанске комисије да се Нацртом закона не врши  било каква забрана за ученике који још увек нису завршили обавезну основну школу да прате приватне верске часове који воде верске заједнице, као према нацрту члана 52 родитељи имају право да се укључе у верско подучавајући сопствено дете (уз поштовање физичког и психолошког интегритета детета), под условом да верска настава може да се одвија само у периоду када студенти немају предавања у школи. Учешће малолетника у религијском подучавању зависи од пристанка родитеља или старатеља, као и пристанка малолетника ако је он/он има 12 година стар или старији (нацрт чл. 51 (2)). Према томе, нацрт одредбе даје одговарајућу тежину одлукама малолетника. 21. те одредбе не подижу никакве посебне критике. 

Венецијанска комисија спушта лествицу до 12 година старосне доби детета, када оно има право без пристанка родитеља, променити вероисповест. Тај предлог заслужује анализу, по нама је апсолутно неприхватљив.

На жалост предлогом закона, чланом 51., ова сугестија Венецијанске комисије је прихваћена.

10.По Венецијанској комисији Верски службеници који врше верску церемонију или верске послове могу да добију надокнаду од особе на чији захтев се изводи (нацрт члана 47 (1)). Према другом ставу нацрта члана 47, верска заједница ће задржати евиденцију тих прихода "у складу са законом и аутономним прописима верске заједнице". Венецијанска комисија није свесна да ли домаћи закон Црне Горе намеће од верских заједница обавезу да региструје идентитет особе која је затражила церемонију и платила надокнаде. Уколико је то тако, не само да је слобода религије верске заједнице у питању, већ и право индивидуалног верништва да не открива његове верске активности гарантоване у члану 9 ЕСЉП и његово право на приватност гарантована у члану 8 ЕСЉП. Зато се препоручује да нацрт члана 47 (2) јасно указује на информације које треба да региструје верска заједница не укључује идентитет верник који је захтевао церемонију.

Венецијанска комисија предлаже  увођење обавеза евиденција, и пружања информација држави на захтев. То је изузетно одговорна и опширна материја о којој треба заузети став, ми сматрамо да су такви предлози грубо кршење канонских права свих традиционалних религиозних организација. 

Та сугестија Венецијанске комисије је прихваћена и уграђена у  чл.15 предлога, цитирамо :

Član 15

Prikupljanje i obrada podataka o vjeroispovijesti ili uvjerenju pojedinaca ili grupa vrši se u skladu sa zakonom kojim se uređuje zaštita podataka o ličnosti.

11.Венецијанска комисија мишљењем  даје правни пут властима да аутоматски електронски укњиже забележбе и ограниче право својине на све објекте СПЦ у Црној Гори, па да после мрцваре нашу Свету цркву на судовима деценијама. Треба упознати оснивача Венецијанске комисије  са недопустивим прекорачењем комисије у овом делу мишљења.

Те сугестије су прихваћене, Република Црна Гора је предлогом овог закона предвидела ригорозну и аутоматску национализацију имовине Српске православне цркве, ОДНОСНО КОНФИСКАЦИЈУ БЕЗ НАКНАДЕ . Национализација, односно конфискација  имовине без накнаде у овим временима, од једне европске државе би требала да наиђе на одговарајућу реакцију међународних надлежних органа и тела, али је чињеница да је Венецијанска комисија овај насртај на приватну имовину директно подстакла и њен оснивач Веће  Европе мора СПЦ одговорити на то питање и заузети став, пошто се отвара преседан за масовне конфискације имовине верских организација широм света.

12.У погледу санкција, Венецијанска комисија је коректно указала на неодрживост одредби нацрта закона, на жалост казнене одредбе предлога су остале, висине су непримерено велике а прекршаји неодређено описани.

Овај насртај на СПЦ у Црној Гори који је незабележен у послератној историји европских држава, је пружио нашој Светој Цркви и достојној Јерархији  да обављајући  мисију одбране светиња од нељудских претензија , даље изграђују и учвршћују не само нашу Свету Цркву, већ и себе и све нас учвршћују у нашој вери, те сам стога уверен да ће помоћу Светог Духа довести ово  прегнуће успешном завршетку.

Дипл. Правник

Стеван Зивлак