ПОКУШАЈ РЕВИЗИЈЕ ВЕРСАЈСКИХ МИРОВНИХ СПОРАЗУМА 

Власти Републике Црне Горе, фалсификујући сопствену историју , намеравају усвајањем и применом Закона о слободи вјероисповести или увјерења и правном положају вјерских заједница у Црној Гори да конфискују имовину Српске православне цркве .  Тим чином отварају правне претпоставке да потом  међудржавним споразумом признају  самопроглашеној терористичкој Републици Косову, која би по тој матрици конфисковала имовину СПЦ на Метохији која је била у саставу Краљевине Црне Горе до 1916. године, а поробљена Република Србија би кроз уговоре о разграничењу признала то право Косову на преосталом делу окупиране територије.

На тај начин би се несретним квислиншким властима у Републици Србији олакшала обавеза предаје сопствене територије , имовине СПЦ и  грађана, као  и срца и душе српског народа страдалног КиМ, и безусловна капитулација пред првом терористичком државом у историји европске цивилизације.

Страни господари црногорских власти су тај циљ засновали на две погрешне тезе :

1.                Да је СПЦ настала 1920.године и да назив СПЦ и организација СПЦ није постојао у Црној Гори пре 1920 године.

2.                Да су прописи Краљевине Црне Горе важили до 1920. године, до стварања Краљевине  СХС.

Обе тезе немају упориште  у међународном правном поретку и представљају потпуно неутемељену правну и историјску фикцију.

Српска православна црква  је апостолска црква, то у последње време избегавају да наводе екуменистичко настројени епископи, о историчарима  да и не говоримо. Прве епархије су основане управо на тлу Црне Горе и Херцеговине од Апостола Павла, а у Панонији и преко реке Дунав од стране Апостола Андреја Првозваног и оне су у континуитету припадале најстаријој Патријаршији у Православљу коју називамо данас Српска православна црква. Свети Сава је све те епархије ујединио и организовао у Светосавску цркву.

Неспорно је да апостолско прејемство у СПЦ траје у континуитету скоро два миленијума, нама простор не дозвољава шире елаборирање ове неспорне чињенице.

Када се појавило име Српска православна црква у Црној Гори ?

У новијој историји наше Свете Цркве, историјска и правна прекретница се догодила одлуком Пећког Патријарха српског Арсенија III Чарнојевића, да пресели административно седиште Пећке Патријаршије у хрушћански свет из Отоманске империје, са поробљених простора Србије у Хабсбуршку монархију која је у то време окупљала остале хришћанске државе Европе у Свето Римско Царство.

Патријаршија је прво пресељена у Крушедол,  касније у Сремске Карловце где  столује Српски патријарх до данашњих дана   .

Патријарх Арсеније III Чарнојевић је  пореклом из славне породице Црнојевић, рођен у Бајицама које су сада предграђе Цетиња.

Управо стога, Патријарх Арсеније је симболично са својом свитом покренуо  Велику Сеобу србаља из Бајица и са њим су се покренуле многобројне црногорске виђеније породице које су сачињавале касније стуб Српске Цркве у Хабсбуршкој монархији. Он је црногорце населио највише у Банат, и данас тамо постоје села са српским топонимима, а постоји и једно село близу Темишвара које се зове Црногорци.  На жалост диктатор Чаушеску је извршио етничко чишћене румунског Баната, преселивши преко милион срба за време диктатуре  у делту  Дунава, успут их претапајући у румунску нацију.

Арсеније III Чарнојевић, знајући за намере да се црногорски слободни део европске хришћанске територије потчини Скадарским везирима а у духовном погледу стави под јурисдикцију Васељенске патријаршије – фанариота који су били у служби турскога султана, доноси Грамату ( синђелију, повељу  ) која је по мом скромном мишљењу темељ и историјски стуб,  савремене суверене Црне Горе.

У повељи, која је издата сагласношћу  цара Леополда  1700 године, Арсеније III Чарнојевић, је означио територију владичанства у коју улазе  : Стара Црна Гора ( крај око Цетиња), племе Грбаљ, Паштровићи, Кртоли, Луштица и градови Бар, Скадар, Улцињ и Подгорица, Жабљак , а од племена Зете и Кучи, Васојевићи, Братоножићи, Пишери и Бјелопавлићи.

Патријарх пећки Арсеније је граматом прекинуо столовање митрополита у Цетињу из породице Соколовић и поставио првог митрополита из породице Петровића, кога је касније хиротонисао у Сечују на територији данашње Мађарске.  Од тога тренутка 1700.године до данас, Цетињска митрополија је под духовном јурисдикцијом и у органском саставу Српске православне цркве, у континуитету ван фанариотске јурисдикције Васељенског патријаха.

Привилегијарна права Митрополита цетињског

Као што је бератом султана Махмуда из године 1731. године, потврђено право Пећком Патријарху Арсенију IV Јовановићу Шакабенти право вршења световне власти над српским православним народом у Босни, тако је и цар Леополд потписујући раније Привилегије , које су касније потврђене XXXVII зак.чл., дао  грађанска права српском народу, признате су владарске прерогативе Православној Јерархији ( клиру ), Цркви и Вери, које се могу вршити у пословима вере,  заклада, наука, и одгајивања омладине, као и свих повластица која нису противна основном уставу Краљевине, све под вођством Патријарха српског.

То се називало Црквено народном аутономијом  и Карловачки патријарси су та права преносили свим црквеним организацијама под својом духовном јурисдикцијом, па и Митрополији цетињској у време док није била под формалном управом Аустроугарске монархије.

Значи , теократска владавина владика из потродице Петровића и стварање независне теократске Црне Горе кроз историјски развој је имао правне корене и духовни надзор Аустроугарске монархије и СПЦ ( карловачке  ) као врховне Патријаршије која је окупљала православни живаљ на просторима хришћанске Европе тога времена.

Захваљујући духовној јурисдикцији Карловачке патријаршије, и храбром прегнућу црногорских владика,  Црногорци су били нераскидиво прикључени хришћанској Европи и нису подпали под османску власт, имали су међународно правну заштиту и обезбедили опстанак народа, Цркве, Вере, језика и писма, опстанак на историјској територији  на чему требају бити захвални својој Цркви.

Када је Карловачка патријаршија добила име Српска православна црква :

Од почетака хришћанства, Срби су своју веру називали Православном, нашавши ту реч у језику панонских славена , који су употребљавали и реч правоверан. Исту ту реч су користили и Руси, Бугари и сви они који заједно са Србима ту реч чувају у Богослужбеним књигама.

Хабсбуршки двор, да би српско православље што више одвојио од руског православља, увео је постепено назив источно православна црква, као званичан назив Карловачке патријаршије.

Након давања аутокефалије Румунима, поставило се питање, како те две православне организације разликовати у црквеном праву Аустроугарске монархије, те је започела административна процедура, која је трајала неколико деценија и исходовала је одлуку Сабора краљевине Хрватске , Славоније и Далмације од 7 рујна 1903. године, која је потврђена одговарајућом одлуком земаљских власти Аустроугарске монархије а која је прихваћена одлуком Светог архијерејског синода на седници од 28. новембра ( 11 децембра )1903 године (АСАНУК,МПА.1903/449).

Тим одлукама, наша вера се званично назива : православна, а наша црква Православно Српска, на мађарском језику који је тада био званични државни језик у Угарској : ortodox szerb egyhdr.

Из ових неспорних историјских докумената, недвосмислено происходи да се назив Српска православна црква појављује још у Аустроугарској монархији, и био је званичан назив Карловачке патријаршије од 1903. године, а у народу много векова раније.

Зашто је Српска православна црква задржала тај назив након уједињења 1920. године

Већ две деценије , ако не и дуже СПЦ се налази под притиском промене назива, пошто је наводно хегемонистички, великосрпски итд. Као што смо из наведеног видели , није Краљевина Југославија измислила тај назив, нити су Срби православци на том имену инсистирали из великосрбских побуда.

Предлог да се назив цркве задржи код уједињења  је потекао од Митрофана Бана, који је био велики каноник и одличан познавалац канонског права као и државног права Аустроугарске из чијег је правног система требао да се уједини. Радило се о томе, да је тај назив био прихваћен у религијском и државном праву широм Аустроугарске монархије,  на тим просторима је остало доста епархија и црквеноправних лица након уједињења у јединствену православну организацију Краљевине Југославије. Те епархије су на тај начин биле поштеђене промене назива и пререгистрацији њихових многобројних правних лица ( црквених општина, парохија, фондација, заклада, итд) и обезбеђен им је правни континуитет у Аустрији, Чешкој, Словачкој, Италији, Мађарској, Румунији, Украјини, Молдавији итд, а и даље су улазиле у канонско подручје Српске православне цркве у којој су се и пре налазиле.

Из истог разлога задржано је и црквено седиште у Сремским Карловцима, где је и даље званично двор свагдашњег Патријарха српског, а касније се патријарх примакао у Београд као седиште своје архиепископије из прагматских разлога, ради чувања црквених интереса од насртаја власти.

Да подсетимо ваше цењене читаоце, да је србски народ у туђинској монархији кроз векове створио  огромну православну организацију која се називала Карловачка патријаршија, а од 1903. године званично Православна српска црква,  која је имала канонско подручје које је захватало делове Италије на северу и делове Украјине на истоку, на западу до граница Пољске а на југу у оквиру Аустроугарских граница, које су 1920 године укључивале и Црну Гору , Косово и Метохију , Босну и Херцеговину , Албанију и Македонију.  

Значи, 1920. године, читава Црна Гора је била у оквиру канонског подручја аутокефалне, апостолске , Српске православне цркве, Митрополије Цетињске и других српскоправославних епархија  . Митрополит Митрофан бан је исправно канонски поступио назначујући своју Митрополију „Српском православном“, пошто је помно водио рачуна о постојећим црквеноправним државним прописима Аустроугарске монархије који су 1920 године важили на читавој територији Црне Горе.

Заблуде црногорског руководства и владајуће партије о важности Устава и правног система Краљевине Црне Горе 1920 године

Црногорско руководство је доведено у тешку заблуду од међународних фактора који манипулишу Венецијанском комисијом у циљу ревизије Версајских мировних споразума.

Служећи тим факторима, владајућа партија се игра са територијалним интегритетом и суверенитетом сопствене државе и наноси непроцењиву штету црногорском народу, а изгледа највише новој политичкој црногорској нацији, створеној одлукама Коминтерне.

Историјска неспорна истина је да је Краљевина Црна Гора потписала безусловну капитулацију пред Аустроугарским војним властима 1916. године, да је престала да постоји и да никада није обновљена.

Од 1916. године, територија Црне Горе постаје географска област коју је Аустроугарска монархија војном силом припојила својим државним територијама, на тој географској области је уведено аустроугарско право које је важило на приморју данашње Црне Горе које је све до предграђа данашње Будве било саставни део Аустроугарске монархије одраније , уз паралелну примену прописа окупационих војних власти.

Краљевина Србија је те географске просторе, сматрајући их окупираним српским земљама освојила војном силом, то би се извесно догодило са одлуком или без одлуке Подгоричке скупштине, те је од 1920 године на тим просторима Аустроугарске монархије  њен правни систем замењен правним системом Краљевине Србије.

Митрополија цетињска Српске православне цркве, као и Пећка епархија која се налазила у Метохији а која је такође била под аустроугарским правним системом под духовном јурисдикцијом Карловачке патријаршије, је у процес уједињења ушла из аустроугарског црквеног правног система, као и Карловачка патријаршија, епархије из Далмације и Босне и Херцеговине, и са других простора Аустроугарске монархије,  уједињујући се са епархијама које су егзистирале у  правном систему Краљевине Србије.

Прописи Краљевине Црне Горе су нестали потписом безусловне капитулације која је прихваћена одлукама Версајских мировних споразума и та географска територија ( не држава ) је постала провинција Краљевине Србије, коју је она унела у територију Краљевине Југославије.

Црногорска држава и народ су сматрани за губитнике Првог светског рата, пошто су потписом безусловне капитулације у току рата прешли на страну непријатеља савезника, те историјске чињенице су неспорне и могу се променити ревизијом одлука Версајског мировног споразума на некој будућој међународној конференцији, што германски фактор који је био губитнички у два светска рата, не може исходити, те прибегава пузајућем руинирању међународних споразума уз претходно корумпирање или уцену успостављених квислиншких власти.

Митрополија Црне Горе, Брда и Приморја у којој је столовао Митрофан Бан од 1885., до 1920. године, је била под духовном јурисдикцијом Карловачке патријаршије, њене границе се нису поклапале са границама Краљевине Црне Горе, посебно на приморју, покушај конфискације њених објеката са територија бивше Аустроугарске монархије насилним путем, би сигурно изазвао веома негативне међународне консеквенце за Црну Гору,  сазивање међународне конференције и највероватније на крају би се дошло до закључка о стриктном поштовању територије Краљевине Србије са којом је она ушла у Краљевину Југославију као сила победница, и као  потписница Версајског мировног споразума.

Владајућа партија Црне Горе, играјући на карту прекрајања и фалсификовања историје ,  уводи Црну Гору у  неизвесне воде по њену сувереност, а сигурно интернационализује права разних субјеката и заинтересованих држава, пошто ресетује свој правни систем ,  мимоилази правне системе и међународно правну заштиту три претходне Југославије и мали крхки чамац црногорске независности везује за интересе терористичке државе Косово и њене спољне менторе.

Дипл. Правник

Стеван Зивлак