У време цара Анастасија I (491-518) у Цариграду беше један ђакон, са не баш много дара за читање и појање у храму. Иако су му се због тога други клирици често подсмевали, ђакон беше омиљен Патријарху Евтимију ради свог врлинског живота и усрдне молитве коју имаше.

Уочи Божића 518. године током свеноћног бденија у цркви Влахерни, овом ђакону дадоше да чита катизме. Толико је лоше читао да га је типикар прекинуо и поставио другог на његово место, што је изазвало додатни подсмех осталих клирика. Понижен, отишао је у крај и сео у једну од стасидија. Плачући молио се Пресветој Богородици, све док га није обузео сан. У сну му се јави Пресвета која му даде један свитак да прогута. Чим га прогута он се пробуди. Бденије је још увек трајало, појци су управо завршавали шесту песму канона јутарње службе Рождества Христовог. Ђакон на изненађење свих искорачи на средину храма и отпева до тада непознату химну: "Дјева данас Натприродног рађа, а Земља пећину приноси Неприступном. Анђели с пастирима прослављају у песмама, а мудраци са звездом путују, јер се ради нас роди Дете мало, Превечни Бог."

Цар, Патријарх и сви присутни били су задивљени не само појачким умећем брата који је до малопре читао сричући, већ се задивише и дубином речи нове химне чији је садржај изложио смисао празника.

Чудесни појац из ове приче био је Св. Роман Слаткопојац, творац првог кондака у историји Цркве. До краја свог живота Св. Роман је испевао неколико хиљада различитих кондака (приписује му се до 8000 кондака). Упокојио се 510. године као ђакон и химнограф Велике Христове Цркве Св. Софије у Цариграду.

Од овог чудесног догађаја па све до данас, кондак се увек пева након шесте песме канона, баш кад га је и Св. Роман испевао. 

Богослужбена химна кратког текста, чији садржај излаже значење празника о коме пева, назива се кондак у спомен на свитак који је прогутао Св. Роман а који се због осовине на који се намотава назива кондакион (κοντακιον)

Извор: „Светогорске стазе“