Они који се не сећају прошлости,

осуђени су да је поново преживе.

Џорџ Сантајана

Заиста, судбина наша записана је у Библији. Док је света и века, биће и Ирода, Јуде, Пилата, Фарисеје, Каина... Велика је пропаст за сваког човека у коме ови духови пронађу сигурно уточиште а највећа пропаст је кад се дух ових усели у један народ (част и поштовање изузецима). Ниједан народ на овој прашњавој планети није искусио то што је искусио српски народ.

Ниједан народ није толико страдао као српски. Ниједан народ није оставио толико трагова крви као српски. Над ниједним народом у историји није толико вршен покушај истребљења као над српским народом. Ниједан народ није толико понижаван као српски. Ниједан народ није толико распињат као српски. Сиромашноме се не обија кућа, већ богатоме. Нема богатијег народа од српског. Питају се: како овај народ опстаде и опстаје поред толиких зверства, шибања, страдања, геноцида. Одговор је дао још блажени Авакум (ђакон), када су га Турци водили кроз Београд окована у двоје вериге да га набију на колац, овај витешки Босанац (Србин) певао је: СРБ ЈЕ ХРИСТОВ, РАДУЈЕ СЕ СМРТИ! Ево одговора које ниједан народ сем српског не може да појми. Зашто? Зато што ниједан народ није имао слично искуство. Зато што страдање Српског народа је било прожето Христовим духом и зато што је само Србину дато да у страдању види смисао. Па да подсетимо на неке историјске чињенице о том стравичном и планском геноциду.

Још и данас, необелодањен у потпуности а често дрско умањиван и мутним речима образлаган свакавим околностима, тај злочин планског геноцида спада међу два, три највећа и најстрашнија у Европи током Другог светског рата. Чињено је то са посебном бестијалношћу и бласфемијом. Ако су Хрвати дуговали Хитлеру за стварање своје државе, рачун су морали да плате Срби. Крвава стратишта прекривила су земљу већ првих дана јуна. Отпор таквој политици није се ни запазио а камоли остварио. Срба је тада тамо било око 2.200.000 односно 33% а хрвата 3.300.000 или ти 47%. Циљ је био да се ових 2.200.000 Срба елиминише. Хрвати су добар део завршили за време нацистичке окупације а свој циљ у поптуности остварити 50 година касније (деведесетих година).

У селу Цапрагу, у Петрињском срезу, усташе су дотерале Јевреје да сруше Православну Цркву и терали их да узвикују: „како је јухи без мркве, тако је србину без цркве“, а у порти порушеног Православног Храма у Окучанима, пекли су јагањце и певали: „печем јањце, кољем србијанце“.

Константин Фотић, тада посланик Краљевине Југославије у Вашингтону, имао је увид у многа званична документа америчке обавештајне службе о тим догађајима, његово сведочење је колико потресно, толико и истинито, у својој књизи“Рат који смо изгубили“ каже: 19 августа 1941 године, шеф одсека за Балкан у Стејт Департменту дао ми је извештај из врло поузданог извора о Југославији, уз равнодушно изнете чињенице, њему су твдили да су Павелић и његова усташка организација отпочели свеобухватну политику истребљења Српског народа у НДХ-а. На неколико поименице наведених локалитета, побијени су сви Срби. Убиства су била почињена на најсвирепији начин. Говорећи на банкету у Госпићу, јуна 1941 године, доктор Миле Будак, један од Павелићевих поданика рекао је:“ једну трећину срба ћемо побити, другу протерати,  а последњу покатоличити и тако их претопити у хрвате. Исти тај Будак је доцније признао да је посредно учествовао у убиству Краља Александра.

23 јуна 1941 године, Виктор Гутић, усташки заповедник за Западну Босну, одржао је у Бањалуци говор којим је званично најавио политику НДХ-а. Окупљенима је рекао како је поглавник одлучио да Бањалуку претвори престоницом Хрватске а да се пре тога град мора темељно очистити од српског смећа. Додао је да неће имати милости и свима наредио да се уздрже од молби за милост ма било према коме, те радосно изврше поглавникова наређења.

После тих говора, настао је пакао. На сваком крају Хрватске почело је масовно убијање. Усташе су похитале да најпре уклоне виђене Србе, из културног, верског и привредног живота. Подигао је претежан број хрвата, ко из уверења, ко из мржње, ко због казне од страха за противљење, или захваћен таласом догађаја и неспорном антисрпском друштвеном климом.

Константин Фотић, Рат који смо изгубили: Православни митрополит у Загребу, преосвећени Доситеј, кога су у Првом светском рату мучили Бугари, нашао се међу првим жртвама усташке помаме. Подрвгли су га крајње понижавајућем и неописивом мучењу, скоро га на смрт претукли а затим протерали у Београд, где је умро од последица злостављања. Још два српска епископа, преосвећени Платон из Бањалуке и преосвећени Сава, 80-годишњи епископ из Плашког, убијени су на најсвирепији начин: епископ Платон је жив бачен у језеро и на смрт избоден, а епископ Сава је гаротиран. Извештај који смо након тога примили, пружали су још страшнију слику од претходних, они су доносили такве појединости, да су их чак у свету, који се већ привикао на тешке нацистичке злочине, сматрали невероватним. У Дубровнику, усташе су виђане како шетају главном улицом, носећи, кожне опасаче украшене ушима, носевима, очима српских жртава. Ова језива слика понављала се и у многим другим градовима, такви опасачи су, изледа, били омиљени усташки украс који је служио да покаже, колико су успешно извршавали наређења свог поглавника. Извештаји из свих крајева НДХ-а, из Босне и Херцеговине, Лике, Баније, Кордуна и других крајева са претежно српским живљем, скоро су истоветно понављали причу о истребљењу Срба.

Цивилизованом свету, надахнутом хришћанском идејом живота, ови извештаји су се чинили невероватним. Било је незамисливо да људска бића могу испољити бестијалност, немајући милости ни према женама, деци, богаљима.

Српске жртве од априла 1941. до августа 1942 године у бројкама:

1.                Хрватске усташе убиле 600.000

2.                Немци убили 78.000

3.                Италијани убили 10.000

4.                Мађари убили 30.000

5.                Албанци убили 10.000

6.                Бугари убили 6.000

= Свега 734.000

Овде ћемо навести само неке живе примере усташког зверства и бестијанства, од кога човек добија нагон за повраћање. Да би разумео, колико толико, злочин који је над српским народом почињен, мораш да преживиш, макар читалаки ово искутво, овде ћемо навести само неколико капи океанске српске крви, описаних у књизи „Крваве руке Ислама“ Момира Крсмановића (скрећемо пажњу, да су сцене изузетно потресне и непристојне):

Пример 1: -Из Кусача усташе дођоше у Црну Ријеку: -Има их и овдје који нијесу побјегли – вичу усташе гледајући жену и децу. – Не бојте се – говоре им. –Усташка војска је милостива. Србе који су нам лојални и не бјеже од кућа, награђујемо ножевима... – Хахахах! Кољи, Стипе! Кољи, Авдо! Кољи, Фрањо! Их, их, како се копрцају пашћад – смешка се натпоручник.

Усташе заклаше Драгу Новаковића, његову жену и четворо деце. У доловима запалише Мила Главушића у кући са женом и петоро деце.

Пример 2: -На Црквинама усташе пристигоше збег народа из Џимрија и окружише га изнад ограде једне куће у благој страни, окићеној местимично ретким смрекама. Сто шездесет и петоро жене, деце, стараца, девојака се нађе у рукама усташа. Деца вриште, приљубљују се уз мајке, жене кукају, повлаче се испред обруча који се стеже око њих.

-Их, Алаху, ал ће бити меса ко пљеве – говори сатник Јури Францетићу (пуковник хрватске фашистичко-усташке војске). Францетић поведе коња кроз народ, загледа унезверена лица и осмехује се. Руља устукну лево и десно и направи му пролаз. Осташе усташе на том месту, веле: Овде ћемо се задржати, имаћете доста посла... Усташе се начичкаше кружно око збега. Сачекаше да се кукњава и врисак мало смире. Меркају девојке и жене, а онда, као изгладнели вуци кад навале на овце, зађоше у збег и започеше клање. Прво кољу децу да им не сметају, а онда њихове мајке, обаљују их са девојкама на земљу, скидају накит, огрлице, минђуше, прстење и силују их. Оне се бране, вриште, трзају и уједају их за руке... Усташе им цепају одећу и скидају потпуно наге. Загледају им тела и залазе међу ноге. Деца притрчавају сестрама и мајкама да их бране. Усташе их трескају о земљу и секу им гркљане. –Уживај Мујо, полако уживај... Их, што је ова млада и бијела ко масло... –Уживам, Ибро, јакако. И моја је, једва продирем у њу... –Их, Алаху, ја мерака. Моја има тврде сисе ко дуње. – Ајде, Анте, да се мијењамо... –Чекај да свршим... Куш, Алија, и ми ћекамо на ред. –Биће и за тебе, Суљо. Овдје има п......... за пуковнију.- Дај, Мехмеде, болан, придржи јој шаке, отима ми се, не могу да јој ућерам... –Хахахха! – засмејаше се усташе. – Нијеси ти мого ни твојој Мејри... – подсмеваху му се. – Немој да ми дираш Мејру, Османе, забићу ти нож у гузицу кад будеш заспо. – Хаххахах! – Док је држиш за руке, гризи јој сисе, што буљиш у мој к......, бенавче! – Ја мојој осјеко сисе, видите. Их, каке су ко бјели сомун... – Виђи ону бабу, преклана, а још се копрца. Жао јој што и њу нијесмо прво овако...Хаххахах!Е, јеси шејтан, Алија.
Колико имаш година, дјевојчице? Кажи ми па те нећу заклати. –Дванаест – једва изговори Анђелка. Грло јој се осушило, сузе пресахле од страха и плакања. Исколачила очи у усташу и дрхти под њим. –Мало ћу те боцкати око сиса. Имаш крупне сисе и бијеле ко масло. –Нећу те клати – говори и клизи јој прстима по белим као снег голим грудима. Стаде јој боцкати ножем кружно око дојки. Крв јој направи бразде низ ребра према пупку. Анђелка вришти, стење, али јој усташа седе на колена, подвуче јој руке под леђа и притиште је подлактицом испод врата. Избоцка је ножем кружно око сиса осамнаест пута. Девојчица се онесвести.- Ти то вјешто радиш, Мехмеде – рече му Салих, клечи на коленима Анђелкиног осмогодишњег брата и гледа како Мехмед боцка Анђелку.- Ја овако избоцкам и ставим је да јој полако исцури крв, да полако умре...- Ћекај, и ја ћу ко ти – рече Салих и осам пута убоде плитко Анђелкиног брата по грудима. Један усташа виде једну бебу и рече: -Виђи како је лијепа ова главица бепћета – говори усташа и подноси пред мајчине очи одсечену дечју главу, држећи је за црну косицу. Затим је спусти на прса избезумљене мајке.

Пример 3: Једном уђоше усташе у једној кући, поклаше све укућане, скинуше икону Светог Николе са зида и кандило и посраше се на икону.

Пример 4: У засеоку Тасићи упадоше усташе у једној кући, и домаћину те куће, Сретену Тасићу одсекоше уши, нос, резрезаше му лице у виду крста и заклаше га.

Пример 5: Везане конопцима жицом за по једну руку, усташе изведоше две стотине Срба испред једне провалије.-Мујо Бргуља, усташа, наднесе се над провалију, обузме га страх и повуче се неколико метара уназад. Нареди четворици усташа да приводе везане. Прву двојицу везаних заједно положише на леђа пред његове ноге. Мујо Бргуља опипа оштрицу специјалног ножа за клање. Гледа како се гола тела Срба грче и како беспомоћно колутају очима притиснути усташама. Он опкорачи десног, левом руком му ухвати косу и заврну назад. Десном руком повуче нож испод врата. Засече му гркљан и тако га остави да полупреклан дише кркљајући. Затим опкорачи левог и то исто понови. Потом се исправи, приђе задњем делу тела и поче расецати мошнице. Полупреклани напреже жиле, заколута очима као да хоће да излете из дупље, закркља јаче и вилица му се изобличи. Крв шприца испод врата по голом телу и прави бразде по модрој кожи. Исправивши се изнад жртава, Бргуља стави нож у страну и подиже дрвени маљ. Замахну снагом и разби им лобање. Нареди усташама да их гурну све у бездан и тако све редом...

Ови примери су слика теренског злочина усташтва којих нема броја. Шта рећи за Јасеновац, то је посебна епопеја. Свака српска жртва Јасеновачка представља књигу за себе. Надам се да ће се у будућности родити некоме идеја да једну Библиотеку у Србији назове „ЈАСЕНОВАЦ“ и да ће у њој бити садржане књиге свих жртава усташког ножа у Другом светском рату а што важи за други важи и за све ратове у којима је Србија била прва по дарежљивости живота своје деце.

Дубоко потресен страшним догађајима у домовини, велики српски песник, Јован Дучић, који тада живи у Америци, изговорио је свој последњи песнички вапај над трагедијом српског народа:

ВРБАС

Носи, српска реко, крв наших синова,

јер крваве реке свуд су наше међе;

Мачеви убица сви су истог кова –

Сад носи унуке куд носаше пређе.

 

Прими крв нејачи у светле ти пене,

Сто пута је за те и пре умирала:

Да је не полочу погане хијене,

Да не метну у њу отрова и кала.

 

Наше су победе и заставе наше

Твој велики завет гордости и беса –

Једине у теби што се огледаше,

И једине овде дигле до небеса.

 

Беше тада славна а сад си и света,

Певај сва крвава кроз њиве и луге.

Наша звезда славе сад и даље цвета:

Пре свачији сужњи нег ичије слуге.

 

Носи мора крви да их не покраду,

Носи реко српска, крв невиних жртви:

Радосне победе хероји нам даду,

Али страшну правду извојују мртви.

Речи лете, записано остаје.

Извори: 

1) Константин Фотић, "Рат који смо изгубили", књига мемоара

2) Владика Николај, "Мисионарска писма"

3) Момир Крсмановић, "Крваве руке ислама"