Прва заповест Бога човеку, за коју знамо, јесте заповест брака: „Рађајте се, и множите се... (Пост. 1. 28.). Према апостолу Јовану, почетак чудеса и прво показивање своје славе (Јован 2. 11.) Господ Исус Христос је учинио управо у Кани Галилејској, кад је својим присуством осветио брак. Ово нам сведочи о великоме значају који Бог придаје браку. Стога је велика јерес, велико богохуљење, тврдити како је брак нечист.

„Епископ, или презвитер, или ђакон, или други из свештеничког именика, који се уздржава од женидбе... не ради праве уздржности, него што се гнушава, заборављајући, да је све много добро, и да је човјека Бог створио мушко и женско, него, говорећи, осуђује створење; или нека се поправи, или нека буде свргнут и искључен из Цркве. Тако исто и свјетовњак." (51. канон Ап.)*

Ко говори да је брак нечист, или да не води спасењу (1. канон Лаод. Саб.) осуђује створење, а тиме и Бога Свестворитеља, јер је Бог тај који је и створио и оценио да је творевина много добра и најпосле ју је благословио.

Канон осуђује само оно уздржавање од женидбе, које је плод погрешног учења. Канон не осуђује уздржност Царства Небескога ради. Дакле, уздржност, која не вређа створење, него је пуна  страха Божијега, по речима Његовим:

„Јер има ушкопљеника који су се тако родили из утробе материне; а има ушкопљеника које су људи ушкопили; а има ушкопљеника који су сами себе ушкопили Царства ради небескога. Ко може примити нека прими." (Матеј 19. 12.)

Ваља рећи да наведене речи следе непосредно по осуди отпуштања жене, којом је Господ учврстио брак. Брак је свет и води спасењу, али указујући на пут ушкопљеника, тј. уздржника, Он нам је указао на девственост, као савршенији пут. Стога свети Атанасије Велики у посланици Амуну, монаху, каже:

„...Јер у погледу овога постоје два пута у животу, један умјерени и животу прикладни, разумијем брак, а други је ангелски, и најсавршенији, наиме, дјевичанство, - и ако је ко изабрао свјетски пут, то јест, брак, неће зато пријекору подлећи, али неће добити ни толико дара, премда ће га ипак и добити, јер и он сам приноси плод по тридесет; а који је обљубио пут чисти, и надсвјетски, премда је то сурови и тежак пут с обзиром на први, добиће зато дивни дар, јер ће донијети савршени плод по сто ..."

Светитељ је у ово мало речи исказао све што и апостол Павле у 7. глави прве посланице Коринћанима. Брак јесте свет, али је уздржност још светија. Свакоме како је Бог дао и како сваки Богу даје.

Свештеник се узима од људи призивом Божијим да би служио Богу за људе и приносио дарове и жртве за грехе народа, да би измолио спасење (в. Јевр. 5. 1-4.). Наш Првосвештеник, Господ Исус Христос, није имао, нити има, личних греха, али ученици његови нису безгрешни. Ипак, безгрешност, савршенство у светим врлинама јесте оно чему се тежи. Свештеник, као изабран из народа, и истурен испред народа, мора предњачити народу и у светим врлинама. Он мора ићи врлинским путем, путем уздржности.

Да ли то значи да се он мора уздржавати од брака? У ово занимљиво питање се не можемо упустити у оквиру овог рада. Само ћемо рећи да је Црква од првих дана (в. Тим. 3. 1. - 13.) гледала на брак као на свету, Богом освећену заједницу живота мужа и жене, која као таква не може бити препрека да муж постане свештеник. Постојање свете тајне брака није препрека светој тајни свештенства. Супротне обичаје Васељенски Сабори су осудили.

„... Према томе, који се нађе да је достојан рукоположења за ипођакона, или ђакона, или презвитера, таковоме никако нека не буде запријеком, да се постави на тај ступањ, ако са законитом својом женом живи... да тиме не будемо узроком да се вријећа Богом установљени и Његовим присуством благословени брак..." (13. канон Трул. Саб.)¹

„Аврелије епископ рече: Кад се на прошломе сабору разбирало о начину уздржности и чистоћи живота, установљено је, да ова три ступња, разумијем епископи, презвитери, и ђакони, који су везани већ свезом чистоће живота услијед самога посвећења, морају бити у свему уздржљиви, као што и приличи светим епископима, и Божијим свештеницима, и левитима, и који служе при божанственим службама, како би могли добити, што од Бога у простоти просе; пак према томе и ми морамо такође чувати, што је од Апостола предано, и што од најдубље древности важи." (3. канон Карт. Саб.)

„Фаустин, епископ Пикенски области Потентинске, заступник Римске Цркве, рече: Нека се установи, да се морају уздржавати од жена и чувати наравствену чистоћу и епископ, и презвитер, и ђакон, и сви који се додирују светиње. Сви епископи рекоше: Нека се установи, да сви, који чувају олтар или му служе, морају пазити наравствену чистоћу." (4. канон Карт. Саб.)

Услед самог посвећења благодаћу свештенства, свештеник је везан везом чистоће живота, и стога у дане служења, он, иако је ожењен, мора приступити уздржности од жене (в. 3. и 4. канон Карт. Саб.), како би могао добити што у простоти од Бога проси. Премда ожењен, свештеник и поред све законитости и благословености брака, мора у дане служења одступити од своје жене, и тиме, ма и на кратко, следити ономе путу којим иде девственик.

Оци Карт. Саб. доводе у однос свештеничко посвећење, „наравствену чистоту", „простоту" (-срца) и саму службу, тј. прошњу од Бога. Свештеничко посвећење везује свештеника за брачно целомудрије, тј. чистоту живота; или „наравствену чистоту" у дане службе. Чистота живота у браку подразумева само онда сједињење мужа и жене када се жели тиме узроковати рођење детета, па и то само у дане кад Црква то не сматра нечасним, обзиром на духовни карактер тих дана.

Природна (наравствена) чистота обухвата нешто ужи појам. Канон (4.) је доводи у директну везу са службом. Природна чистота човека је чистота с обзиром на природу не палог човека, већ на природу прослављеног човека у Царству Оца нашега Небескога, које се Царство у служби пројављује. Та природа није мушко-женска са својствима садашњих, и садашњега начина рађања. „...Мушко и женско својство ниуколико се не оснива на божанској намери о стварању човека; Богом је био предвиђен и други начин умножавања људи", говори свети Максим Исповедник. Дакле, свештеник је обавезан да у дане службе следи не обичној чистоти живљења у браку, него потпуној Природној чистоти, тј. Небеској, тј. потпуној уздржаности од жене. Тиме се срце његово чисти, до простоте, до потпуног одступања од сладострашћа које служи у плотском рођењу. Ово сладострашће је заправо првородни грех, грех воље, којим се преноси грех природе на потомство. Стога је оно увек у домену „тела и крви" у којима не пребива Свети Дух.² Срце занесено сладострашћем не узноси молитве у Светоме Духу. Тиме се штети служба.

И световњаци, ако желе да се причесте, уочи литургије не смеју се брачно састајати (5. канон Тим. Ал.), па колико то пре мора важити за свештеника који служи и који се и сам причешћује (8. канон Ап.)?

Ако света тајна брака није препрека светој тајни свештенства, света тајна свештенства, једном приопштена, искључује даље могућност склапања брака!

„Од оних, који су нежењени ступили у клир, заповиједамо, да се само чаци и појачи жене, ако желе." (26. канон Ап.)

Који су нежењени ступили у клир, и као такви, ходећи кроз живот анђелским путем, путем уздржника, постављени на службу Цркви, не могу се више женити (осим чаца и појача). Зашто? Зашто Клириштво представља неотклоњиву брачну сметњу?

Благодат свештенства и служења Цркви обавезује човека да се држи оног пута (или брачног, или безбрачног) у коме га је призив Божији затекао и у коме се путу он призиву одазвао -

„... који су везани већ везом чистоће живота услијед самог посвећења..." (3. канон Карт. Саб.)

Само посвећење везује човека на чистоћу живота, било у браку, било у безбрачју. Зато апостол Павле и каже:

„Сваки, браћо, у чему је призван у ономе нека остане пред Богом." (I Кор. 7. 24).

Онај кога је призив затекао на путу уздржника, и који се на том ангелском подвигу одазвао, и за ту чистоћу живота се привезао свезом посвећења, ако би „погледао уназад" и затражио брак, тиме би учинио светогрђе, и показао да његово срце није право пред Богом.

Исто тако, и онај, који се призиву Божијем одазвао као ожењен, не сме гледати, ни желети, безбрачје, и ради тога терати жену од себе.

„Епископ, или презвитер, или ђакон нека не прогања жену своју под изговором побожности; а ако је прогна нека се одлучи; ако остане упорним, нека се свргне." (5. канон Ап.)

Овде треба учинити разлику од прогањања жене, и споразумног растанка ради ступања у манастир. Ово друго је Цркви угодно, јер се иде ка већој светости. Но и тада се позиција свештеника мења. Он никад више не може бити парох. Он прихвата нови призив⁴ на службу манастирској братији. Могућност коју смо навели јесте условљена сагласношћу жене. Нема ли ове сагласности, брачност остаје свеза чистоте тог човека, под претњом свргнућа.

Кад је тако са путем ка већој светости, колико је теже, да кажемо немогуће, да онај који је безбрачан, тј. који је на вишој светости пута, пређе у нижи пут, тј. у брак. Зато и онаква одредба 26. канона Ап.

Чаци и појачи јесу почетни клиришки степени, и они уживају снисхођење Цркве утолико што се њихово рукопроизвођење не сматра као везивање за затечени пут безбрачја. Разлог томе је свакако и младост појача и чаца. Али Свети Оци нису овакав неопредељен положај појача и чаца толерисали унедоглед.

„... И да чаце, кад достигну зријело доба, треба побуђивати, или да се жене, или да положе објет уздржности..." (16. канон Карт. Саб.)

Да ли 26. канон Ап. брани брак само онима који су нежењени ступили у клир? Да ли ожењени, па разведени или удовци, будући да су изабрали пут брачни смеју ступити у други брак и поред тога што су посвећени?

Да бисмо на ово питање одговорили, погледаћемо шта је то другобрачје, и како се оно односи према лицима која желе да ступе у клир, како према лицима која су у клиру, и на крају, како према лицима која су престала да буду у клиру.

 

КАРАКТЕР ДРУГОБРАЧЈА

Другобрачје, други брак, данас је у свести људи прихваћен и одомаћен као нешто сасвим нормално!

Да ли је то тако?

Бог је створио човека као мушко и женско. Заједницу мужа и жене је благословио. У тој заједници кроз свету тајну брака муж и жена најтешње саборују, толико тесно да се брак пореди са једним телом. Али, није брак, макар колико благословен, оно стање човека, које му је предодређено у Царству Небеском, по речи Господа Исуса Христа: „Јер о васкрсењу нити се жене нити се удају; него су као анђели Божији на небу." (Матеј 22. 30.). Тога ради, Господ је речју о ушкопљенику и указао на то да изнад брака постоји у Цркви светији пут, пут безбрачни и приближнији човековом назначењу. Чему онда брак? На земљи још увек, човек је сексуално биће, које том својом особином служи Богу само у законитом браку рађајући децу, по заповести Бога: „Рађајте се, и множите се..." (Пост. 1. 28.), и по речи: „Пустите дјецу, и не браните им да долазе к мени..." (Матеј 19. 14.). Не може свако да савлада своје тело и да већ сада живи анђелски. Апостол Павле каже: „Добро је човјеку да се не дотиче жене. Али због блуда сваки нека има своју жену, и свака нека има својега мужа." (I Кор. 7. 1. 2.).

Апостол говори о „својој жени и свом мужу". Тиме исказује да сваки конкретни муж може имати само једну, конкретну жену. Брак је лични саборни однос. Свети Григорије Ниски каже: „... јер је човјеку Богом дана једна помоћница, и над женом је постављен један поглавица..." (Григ. Ниск. 4. канон).

Ако је човеку дата само једна жена, и ако тај један брак, то једно тело мужа и жене, траје до смрти једног од њих, шта бива са живим мужем (или женом)? Да ли се допушта други брак, наиме да муж узме другу помоћницу иза жене своје? Црква је допустила други брак. Али ни због чега другог него да се спречи блудничење.

„... Други је брак само лијек од блуда, а није да се подупире неуздржност..." (87. канон Василија Великог)

Први брак је веза законита у свему, и достојна да се назива браком. Иза смрти жене (или мужа) муж је позван да остане удовац и да се уздржава. Није ли у стању овоме да одговори Црква му снисходи одобрењем тзв. другог брака, да би се његово телесно успаљивање држало опет у вези са једном женом. Али, при том, та нова веза није света као први брак. Она се не допушта као што се радосно склапа први брак, не допушта се ради Божије установе, већ се даје као противмера ономе чему неуздржање води - блудничењу. Други брак не подупире неуздржност. Он се даје само када је човек слабији од свога тела. А та, изражена слабост кроз тражење другог брака није добродошла у Цркви.

Црква уз снисхођење другог брака зато налаже и епитимије.

„Наређујемо да онима, који су слободно и по закону ступили у други брак, а нијесу криомице жену узели, пошто прође неко кратко вријеме, које ће у молитвама и посту провести, сходно правилу црквеноме треба опростити и дати им опет причешће." (1. канон Лаод. Саб.)

Ако канон одређује да другобрачнима треба опростити, јасно је по себи да је тај други брак - преступ.

„Презвитер не смије да гости на свадбама другобрачних; јер ако неки другобрачни потражи да се покаје, какав ће бити положај презвитера, кад је он сам гостећи на таквим свадбама одобрио их?" (7. канон Неокес. Саб.)

Господ Исус Христос је гостећи се на свадби у Кани Галилејској посветио (први) брак. Тако и Његови свештеници кад госте на свадбама одобравају односни брак. А како је други брак преступ за који се треба покајати, то они не смеју гостити на таквим свадбама и преступ одобравати.

Да Свети Оци други брак сматрају преступом видимо из 2. правила светог Никифора Исповедника:

„Другобрачни не вјенчава се, него се он још казни да за двије године не прими пречисту тајну; а трећобрачни за пет година."

Наиме, другобрачни приликом склапања брака не бива украшен венцем, тј. „не вјенчава се." Приликом венчања, које може бити само код првог брака, света тајна брака се свршава кад свештеник стави венце на главе младенаца и изговори речи потврде Цркве Богу да је венчање славно и честито, и тог момента Свети дух излива своје освећење свега што је учињено. Кад се склапа други брак, нема украшавања венцем, а ни сведочења о слави и честитости брака, па дакле ни Божијег благослова. Суштина другог брака није светотајинска и животна заједница мужа и жене, него је то, по наведеним речима светог Василија Великог, лек против блуда, живљење једног човека и једне жене, које је достојно опроштаја након епитимије од једне или две године одлучења (4. канон Василија Великог), а које се време може због начина живота и кајања још смањити (3. канон Неокес. Саб.).

Све се ово данас заборавило. Мало ко уочава разлику између првог и другог брака. Ако изједначимо други са првим браком, шта нас спречава да изједначимо трећи са другим и првим браком. А свети Василије Велики у 4., 50., и 80. канону трећи брак назива оскврнућем Цркве, послом несвојственим човечијем роду.

Сваки наредни брак, после првог, показује да тај човек (или жена) своје тело не може да држи у части, да постаје роб телесних наслада, и да није снажан да понесе свој крст. Ако се ово у Цркви и може опраштати лаицима, то се клиру не може опростити. Јер је клир свезом освећења везан на телесну и сваку другу чистоту, и по томе мора првенствовати пред народом у светим врлинама. А једна од светих врлина је уздржност и природна чистота, те свети брачни живот.

 

ДРУГИ БРАК И КАНДИДАТ ЗА КЛИР

„Ко се послије крштења два пута женио, или је суложницу држао, не може бити ни епископ, ни презвитер, ни ђакон, нити уопће у именику свештеничком." (17. канон Ап.)

Кад говори о квалитетима кандидата за епископе и ђаконе, апостол Павле изричито напомиње да он мора бити „једне жене муж" (I Тим. 3. 2. 12.). Отуда и оваква одредба канона. Међутим падају у очи речи: „Ко се послије крштења два пута женио", што значи да такав може имати више заједница са женама, али пре крштења. Ово је последица суштине тајне крштења, јер крштење пере сву нечист, па и раније живљење са женама без Божјег благослова. Занимљиво је питање мешовитог брака, у коме је иноверна страна био муж, који се крстио, по датом обећању, али тек након смрти своје православне жене. Ако ли се тај након крштења опет ожени, може ли бити клирик?

Светотајински се оженити пре сопственог крштења може само онај који истински обећа да ће ступити у Цркву. Овим обећањем он је себе суштински изједначио са оглашенима, које 7. канон II Вас. Саб. већ зове Хришћанима. Тако да склапајући брак исти прима свету тајну брака. Ако му жена умре пре његовог крштења, наредни брак би био други брак. Али свето крштење, чистећи и прљавштину другобрачја, оспособљава га да ступи у клир иако се након крштења женио.

„Другобрачне правило сасвијем искључује из службе." (12. канон Василија Великог)

Ово је потврда 17. канона Ап. који је истина у одредби опширнији, али овај канон светог Василија Великог управо својом краткоћом чини наредбу искључивом, јасном. Док 17. канон Ап. прописује забрану другобрачним да ступају у клир, 12. канон Василија Великог прописује да другобрачне правило (управо 17. канон Ап.) сасвим искључује из службе, тј. из клира. Овако срочен, канон даје за право да се тумачи не само у смислу кандидата за клир, већ и у смислу оних који су већ у клиру, те имају службу. Наиме, и клирике који би (што никад није било) ступили у други брак, њихова другобрачност сасвим искључује из службе, тј. излаже их свргнућу. Ово, опет чини оправданим питање које се намеће у 17. канону Ап., а наиме: ако је другобрачнима немогуће да уђу у клир, колико је немогућније онима што су већ у клиру да уђу у други брак. Све то наговештава да је припадност клиру неотклоњива брачна сметња, како за први (в. 26. канон Ап.) тако и за други брак, те да би 26. канон Ап. требало тумачити у том смислу.

Ипак, погледајмо још неке одредбе, које директно или индиректно потврђују овакав наговештај.

„Који је узео удовицу, или пуштеницу, или блудницу, или ропкињу, или глумицу, не може бити ни епископ, ни презвитер, ни ђакон, нити уопште у именику свештеничком." (18. канон Ап.).

Жена кандидата за клир не сме да буде удовица, или пуштеница. Удовице, а и пуштенице могу водити узоран, врлински живот, па опет по канону нису подобне да буду жене клирика. Зашто? Удовице и пуштенице имају иза себе брак, па би им брак са кандидатом за клир био други. Управо, та њихова другобрачност би се по јединству човека и жене, пренела и на будућег клирика у таквом њиховом браку, што би овога искључило из клира...⁵

Ово може да послужи као илустрација колико Црква сматра да је другобрачност свештеника немогућа.

 

ДРУГИ БРАК И ВЕЋ ПОСТАВЉЕНИ КЛИРИК

Да ли се може оженити већ постављени клирик, коме је брак престао, нпр. услед смрти жене? Може му ли се допустити други брак?

„Другобрачне правило сасвијем искључује из службе." (12. канон Василија Великог).

Другобрачје сасвим се искључује са клиришком службом, ма на ком степену клира се дотични налази. То што се чаци и појачи могу женити ако су нежењени ступили у клир не значи да се они могу женити два пута. Јер је услов да би се они могли оженити баш да су неожењени ступили у клир. Дакле, допушта им се само први брак. Уосталом 17. канон Ап. се изреком односи на све који су у именику свештеничком, а ту су и чаци и појачи. Одредба да се постављени чаци и појачи могу женити није противна 12. канону Василија Великог нити 17. канону Ап.

„...сугласно установљујемо, да они, који су се два пута оженили били, пак су под теретом гријеха све до петнаестог прошлог мјесеца јануара, минулог четвртог индикта, шест хиљада сто деведесет девете године остали, и неће да од истога к себи дођу, имају подлећи каноничком свргнућу. Они пак, који су пали у такову заблуду другобрачја, али који прије ове наше наредбе познаше већ шта је корисно, те зло од себе отклонише, и неумјесно и незаконито здружење далеко од себе одбацише, или они којима су жене од друга брака већ умрле, пак помислише на обраћење настојећи да у уздржности напредују и бацивши уз то у заборав пређашња своја безакоња, - било да су то презвитери или ђакони - за такове установљује се, да имају престати од сваког свештенога служења, или дјеловања, и да подлегну епитимији за неко установљено вријеме, али да ипак уживају част сједишта и стојања, задовољавајући се, што могу пред другима сједити и просећи од Господа плачем, да им се опрости гријех незнања; јер би неумјесно било да благосиља другога онај, који има своје ране још да лијечи. Који су пак једну жену имали и та, коју су узели били, била је удовица, исто тако и они који су, послије рукоположења склопили први брак наиме, презвитери, ђакони, и ипођакони, пошто им се за неко кратко вријеме обустави свештено служење, и пошто издрже епитимију, такви изнова нека се успоставе на своје ступње, при чему ће, наравно, они морати претходно да развргну, незакониту свезу. Али све ово ми установљујемо у погледу оних, који су до петнаестог, као што је казано, јануара мјесеца, четвртога индикта, затечени у гореспоменутим пријеступима, и то само за свештене особе, наређујући за унапријед и понављајући правило које гласи: „Онај, који се послије крштења два пута женио, или је суложницу држао, не може бити ни епископ, ни презвитер, ни ђакон нити уопште у именику свештеничком"; а исто тако и „онај, који је узео удовицу, или пуштеницу, или блудницу, или ропкињу, или глумицу, не може бити ни епископ ни презвитер ни ђакон нити уопште у именику свештеничком". (3. канон Трул. Саб.).

Канон је својим одредбама историјски. Наиме, одредбе, због којих је канон донет представљају ублажавање строге примене редовних канона, али само у тачно одређеном временском тренутку, и то само за одређене категорије клира. Ово одступање од пуне строгости каноничких наредби никако не значи да се оно што исти канони осуђују као безакоње у наведеном периоду има сматрати као законито дело. Одступање, што се види из текста канона, јесте само ублажавање санкције за безакоње. Сва суштина безакоња је и овим каноном осуђена, и чак и самим начином ублажавања је очувана. Други брак, у који би ступио клирик жигоше се као грех, заблуда, зло, и неумесно и незаконито здружење. Другим речима као блуд. Онима свештенослужитељима, који се до одређеног дана покају и сами развргну такву „брачну" везу, попушта се утолико што им се уместо свргнућа изриче забрана сваког свештеног служења, али им се очува само част сједења и стајања у олтару у збору кад је служба. Ово је потпуно сагласно чињеници да другобрачје искључује из службе (в. 12. канон Василија Великог).

Канон ништа не говори о епископима и црквенослужитељима! У доба Трулског Сабора епископи су били безбрачни (в. 12. и 48. канон Трул. Саб.) те би евентуални други брак епископа био преступ друге, теже врсте. Црквенослужитељи, они који се постављају изван олтара, не уживају никакво ублажавање. Они, када остану без службе остају без ичега, јер немају части седења у свештеном, олтарском збору. Осим тога, они су припремни степени (в. 10. канон Сард. Саб.) за стицање степена олтарског свештенства, па ако канон забрањује уопште ступати у неправилне „бракове" клирицима и то уз наредбу да такви прекршиоци не могу више на веће степене бити постављани, то онда остајање чаца у неком виду (не знамо ком) клира било би безпредметно. Зато они и нису удостојени ублажавања од строгости канона, а не зато што им се допушта други брак.

Морамо приметити да је литургијски немогуће бити у свештенству, а не служити. И стога су Оци Трулског Сабора исказали велику љубав допуштајући да неки уживају част свештеника, али без службе.

Важно је приметити да канон (3) осуђује други брак свештеника, дакле, оног, који је већ постављен. Такав брак се мора развргнути, јер то и није брак. Уколико тај не жели сам да напусти незакониту свезу (други брак) бива свргнут по редовним канонима. Но, и кад буде свргнут њему се не допушта да као световњак (будући свргнут) конвалидира брак и настави да живи у тој заједници. Црква поништава тај брак као незаконит.

„... Жели ли који између оних, који ступају у клир, по закону брака саставити се са женом, нека то учини прије рукоположења за ипођакона, или ђакона, или презвитера." (6. канон Трул. Саб.)

Одавде је јасно да се света тајна брака не може приопштити након ступања на степен ипођакона и више. „По закону брака саставити се са женом" значи склопити Богом благословен брак. Ако је то постављеном клирику немогуће са првим браком, колико је то немогућније са другим. Други брак свештеника у служби излаже га свргнућу, и то је чињеница да та ионако незаконита свеза, не може да се конвалидира. Јер би у супротном Црква морала да благослови оно што је од свог почетка било неблагословиво, а потом да благослови (прими у своју светињу) и оно што је било узрок нарушавања светиње свештенства, тј. свргнућа. Морала би да пристане на самосилничко понашање безаконих људи. (в. 26. канон Трул. Саб.).

На крају, канон за убудуће изреком понавља текст 17. и 18. канона Ап. и њихове строге одредбе у пуној снази учвршћује. Будући да се ти канони изреком односе на оне који ступају тек у клир, а да се канон (3) односи на оне који су већ у клиру, и позива се притом на те (17. и 18.) каноне, то је јасно да наше схватање о потреби њиховог тумачења на начин да се исти односе и на постављене клирике, има оправдање. А самим тим и одредбе 26. канона Ап. (поновљене и допуњене 6. каноном Трул. Саб.) треба тумачити у смислу да забрана ступања у брак по постављању за ипођакона или више, не значи само да је то забрањено само онима који су нежењени ступили у клир, него да је то свима забрањено. „Презвитер, који се ожени има бити свргнут са чина;" (1. канон Неокес. Саб.).

Дакле, света тајна свештенства искључује свету тајну брака, и одатле одредба из 12. канона Василија Великог, да други брак свештеника искључује службу, тј. свету тајну свештенства.

Да ли постоји други вид суживљења свештеника, коме је брак престао, и жене?

Суложништво? Духовни братско - сестрински однос?

Суложништво је блуд. Стога 17. канон Ап. брани ступање у клир ономе, који је држао суложницу. Канон 25. Ап. одређује:

„Епископ, или презвитер, или ђакон, који се затече у блудочинству... нека буде свргнут..."

Ако је свештенику престао брак, и није му дозвољено да ступи у други брак, како ће му бити дозвољено да држи суложницу?

Али, током времена, како је црквена дисциплина попуштала, неки су, оставши без жене, или су били безбрачни клирици, измислили начин да живе са женама, а да не склапају други (или први) брак, а да то опет не буде блуд, бар не јаван, или не онај у коме би ови могли бити „затечени". Они су доводили девојке к својој кући, ту их чували под изговором да с њима немају ништа телеснога, него напротив, да они те девојке чувају од искушења, учвршћујући их у уздржности и светим врлинама. Међутим, стварна пракса је уз часне изузетке била другачија. То је Оце I Вас. Саб. принудило да донесу 3. канон:

„Велики Сабор сасвијем забрањује, да епископ, презвитер, ђакон, или други ко из клира, држи у кући доведену женскињу, осим ваљда матер, или сестру, или тетку, или такве само особе, које су слободне од сваког подозријења."

Канон је веома ауторитативан. У самом тексту стоји (што је реткост) да га је донео „Велики Сабор", чиме као да се подвлачи његова обавезност. Канон „сасвијем забрањује" држање доведене женскиње од стране клирика. Доведена женскиња свакако није брачна жена, него она која је страна клирику. Канон уопште не испитује разлог довођења такве женскиње. Он сасвим забрањује држање тих женскиња.

Када је презвитер Григорије довео женскињу у своју кућу да га служи због његове старости, и кад се о томе повео спор, свети Василије Велики му је упутио посланицу (од Цркве прихваћену као његов 88. канон) у којој му налаже да исту отпусти позивајући се на 3. канон I Вас. Саб. истичући да њему не пада на памет да нешто сумња у погледу њих двоје, али да канон забрањује оно што је он учинио - држање доведене женскиње. Посланица се завршава препоруком да ако му треба служење, тада нека га потражи од мушких.

Овај, 3. канон I Вас. Саб. сасвим спречава могућност да клирик, коме је престао брак, живи са женском особом. Његов даљи живот мора ићи путем уздржности.

 

ДРУГИ БРАК И КЛИРИК КОЈИ ЈЕ ЛИШЕН СВОГА КЛИРИШТВА

Да ли клирик, који је свргнут, и који је тиме постао световњак, може као и остали световњаци склопити други брак?

Морамо рећи оно што је истинито, да сасвим изречан одговор на ово питање канони не дају. Брачна Правила СПЦ у 24. члану дају позитиван одговор на речено питање:

„Свештенички чин и монашки завет чине брачну сметњу док свештено или монашко лице не постане световно по одлуци надлежне црквене власти."

Ћутање канона по овом питању ипак није такве природе да не бисмо могли проверити овај став у светлу учења Светих Отаца о свештенству, другом браку и црквеној дисциплини.

Свештеник је самим освећењем (рукоположењем) везан на светост свога живота (в. 3. канон Карт. Саб.). Светост живота значи, поред осталог, да је обавезан да или живи светим уздржањем, или светим браком уз уздржање у одређене дане. Ова везаност је добровољна, настала је при одзиву човека на Божји призив на службу Цркви. Приликом тог одзива, човек се пред Црквом заклиње на чување свезе светости свога живота, и то на чување до гроба. Дакле, не само док је благодат свештенства на њему, него до гроба. Заклињући се, човек заветује своје тело Богу, и тај завет не траје само док је благодат свештенства на њему, него траје до гроба. Заклињући се на светост, постаје везан за светост. Везан од трена рукоположења, до гроба. И не може чак ни Црква да допусти да се тело човека, једном заветовано Богу, бешчасти другим браком. Без обзира да ли дотични има или нема благодат, тј. да ли је, или није свргнут. Свргнућем Црква не поништава његов једном заувек дати завет.

Видели смо у разматрању 3. канона Трул. Саб. да клирик не може конвалидирати други брак, ради кога је свргнут. То говори и закључак 26. канона Трул. Саб.:

„...По себи је већ јасно да ће се имати разријешити такав незаконити брак, и муж неће никојим начином већ имати опћења са оном, због које се је лишио свете службе."

Канон говори о презвитеру који је по незнању ступио у „неправилни брак". Један од неправилних бракова у који свештеник може ступити је други брак. Занимљиво је осврнути се на речи закључка: „По себи је већ јасно". Овим изразом Оци нас упућују да не мудрујемо где мудровати не треба. По себи је јасно да се неправилан брак мора развргнути. Оци користе речи: „да ће се имати разријешити такав незаконити брак". Дакле, такав незаконити (и други) брак се императивно мора разрешити, јер исти дотичног лишава службе. Свете службе. Ако је дотични уз лишење службе и свргнут, да ли и тада, пошто је прешао у ред лаика, мора бити разрешен тај брак? Јер се лаици могу други пут женити! Чему мудровање? Ако се разводи брак који лишава службе, колико пре се мора разрешити брак који узрокује свргнуће? И то је већ по себи јасно.

Шта бива, ако је неко ступио у други брак, и био канонички свргнут и исти брак му је разрешен, и ако потом пожели као лаик да ступи у нови брак, са новом женом? Зар се може очекивати да Црква благослови „брак" оном лицу, које је управо жељом за другим браком оскврнио светињу која му је рукоположењем дата, и погазило завет, који је положило? Основна мисао у овом проблему је та да уколико свргнути клирик, као лаик, понови онај грех ради кога је свргнут, бива кажњен и као лаик.

Шта бива, ако је неко свргнут не због другог брака, него због неке друге кривице и пожели као лаик да ступи у други брак?

Свргнути клирик није у потпуности једнак осталим лаицима. Свргнуће лишава истог благодати, али остаје његов завет. Завет да ће живети или безбрачно, или у само једном браку.

„... Жели ли који, између оних, који ступају у клир, по закону брака саставити се са женом, нека то учини прије рукоположења за ипођакона, или ђакона, или презвитера." (6. канон Трул. Саб.)

Ко ступа у клир заклетвом прихвата и ову одредбу, наиме да после постављања за ипођакона или више, не може се по закону брака саставити са женом. Он се заклиње да му је речено постављење брана сваком браку. А како нема канон који одређује да та брана престаје да важи са престанком клириштва, и како се исти заклиње до гроба, то та заклетва о одрицању од брака стоји и после свргнућа.

Свргнути клирик је у суштини исто што и посвећени лаик (света дјева или девственик), који је из личне побожности себе предао заклетвом пред епископом и Црквом на најсветији животни пут, пут уздржности.

„Дјевојка, која је себе Господу Богу посветила, а тако исто и који припадају монашкоме чину, не смију ступати у брак..." (16. канон IV Вас. Саб.)

Канон управо забрањује да онај ко се посвети светом животу на нарочито високом подвигу, не смеју прелазити на нижи подвиг, газећи посвећење тј. завет. Посвећене девојке су саме изабрале свој подвиг, и саме су се заветовале на безбрачност, а тако исто и монаси. Ове девојке су се заветовале на безбрачност, и даље Црква им забрањује ступање у брак. Оне нису припадале клиру, и забрана брака им је стајала само због завета.

Колико више је забрањено ступати у брак, онима, који су осим заклетвом, на пут светости обавезни ићи још и због везе освећења, тј. постављењем на клиришку службу?

„За ђаконису нека се не поставља никаква женскиња прије него што јој је четрдесет година, и то послије марљивог испитања. Ако је, пошто је примила посвећење, остала за неко вријеме у служби, пак послије се удала, презријевши Божију благодат, нека буде анатема заједно са оним, који се са њом саставио." (15. канон IV Вас. Саб.)

Ђаконисе су биле у клиру, и вршиле су особиту своју службу црквенослужитеља. Оне су могле бити или удовице, или девице -највише управо из редова светих девица, о којима говори 16. канон IV Вас. Саб. Ђаконисе су биле обавезне да свој живот након постављања у чин проведу у светом безбрачју. Накнадну удају Црква је тумачила као презирање Божије благодати, као светогрђе. А по себи је јасно да се такав брак развргавао.

Ми видимо сличност у заклетви свете девице - и која би постала ђакониса, са заклетвом клирика.⁶ Јер се они исто везују да након постављања на службу неће ступати у брак. Ако се постављају као девственици, неће ступати у први брак. Ако су брачни клирици, неће ступати у други брак. Божија благодат их обавезује на светост живота, а други брак није светост ни код лаика.

Одавде се не види директан одговор на питање да ли свргнути клирик може ступити у други брак, будући да је свргнућем прешао у ред лаика! Али се види да Црква једном дате завете чува и да не да свој благослов оној радњи која је иначе допуштена, али представља кршење завета. Другобрачје је само по себи, и међу лаицима, преступ, коме се ради претње блуда снисходи, али му се не може снисходити и онда када се неко заклео да неће ступати у други брак. Свргнути клирик, који сматра да је губљењем Божије благодати разрешен своје заклетве, тиме само показује да не схвата суштину ни Божијег призива на службу, ни свог одзива. У том несхватању он као да исказује љутњу да ли на Бога, да ли на Цркву. А у свему том он показује да ступа у однос, дам ти - даш ми. Док је благодат, он је спреман да поштује свој завет, кад благодати нема, он окреће леђа својим заветима.

„Ђакониса, која са незнабошцем учини блуд, не може бити примљена у општење, а к приносу моћи ће се примити тек седме године, разумије се, ако буде живјела у чистоти. Онај незнабожац пак, ако се вјери обрати и опет приступи светогрђу, тиме се он повраћа на своју бљувотину. Зато ми не смијемо допустити, да тијело ђаконисе, као једном посвећено, служи опет на полну употребу." (44. канон Василија Великог)

Ниједан други канон се својом одредбом не приближава одговору на наше питање као овај! Да би се схватио, треба објаснити његову историју.

Нека ђакониса је пала у блуд са незнабошцем, и због тога (в. 25. канон Ап.) је била од свог епископа свргнута (канон користи израз: „не може бити примљена у опћење" подразумевајући клиришко опћење) и лишена причешћа. Доцније се незнабожац крстио оправши своју нечист (бљувотину), произашлу из њихове везе. Поставши хришћанин и видећи да (бивша) ђакониса нема клиришко опћење, да нема клиришку благодат, пожелео је да ступи у брак са њом. О овој ствари консултован је свети Василије Велики, и канон (44) представља његов одговор.