У прву недељу по Божићу, 12. јануара ове године, присуствовао сам Светој литургији у манастиру Милешева, где је служио Атанасије Ракита. У госте нам је дошла родбина из Републике Српске из Фоче. Још један додатни разлог да посетимо ову светињу. Ово су велики и радосни дани за све нас и ред је да их одведемо у велике светиње. Да се покажемо да смо прави домаћини, као што су и они. И ми кад одемо у госте код њих и они нас одведу у манастир Заграђе код оца Лазара, у храм Светог Саве, у прелепи храм у кругу богословије итд.

Већ на самом почетку разочарење када сам чуо да литургију служи Атанасије Ракита. Да сам знао да је он ту, не бих долазио у манастир Милешеву, већ би отишли код оца Нектарија у манастир Давидовицу. Диван духовник, диван старац, човек који може да нас поучи свему и свачему. Ту је и мати Дарија, једна духовна величина какву нема цела наша епархија. Кажем вам, да сам знао да служи Атанасије Ракита, не бих ту долазио са њима, јер знајући да Атанасије Ракита у својим беседама налупа таквих глупости, да се човек крсти и левом и десном руком. Али добро, шта је - ту је. Нема назад. Зато га многи избегавају. 

Литургија је почела, са њим служи отац Леонтије, али за певницом нема сестара. Само нека два момка, рекао бих да су богослови. Лепо певају. Нас је на литургији око двадесетак. Оно што сам приметио да нема монахиња. Само једна-две. То ми би чудно, али опет, шта знам. Ваљда тако треба да буде.

Када се завршила литургија, отишли смо да попалимо свеће и на одласку, једна од сестра нас позва на кафу у салон, у конак манастира. Са задовољством се упутисмо у салон. Након неког времена долази Атанасије Ракита. Неки брат га понуди пићем, а он, за дивно чудо није узео ракију, већ чашу сока. Опет га гледам, па размишљам, можда је смањио алкохол. Слава Богу да је тако! 

И почиње прича. Наш (духовни) разговор. А он тече овако. Пита он (Атанасије Ракита) нас, да ли има зиме? Јел хладно? Неко нешто одговори, тамо - вамо, углавном одговори смо му. Па онда тишина. Пауза. Након минут-два иде друго питање. Да ли идемо у Пљевља? (Мислећи на ове литије што се одржавају у Црној Гори). Неки старији човек му рече: "не идемо, а можда би требало." Па опет та пауза, у трајању од минут-два. Онда се Ракита опет оглашава. "Треба да идемо у Пљевља, видите шта они хоће." Па опет период тишине, сада мало дужи, можда два минута. И поново се јавља Ракита у свом "богатом" говору и каже: "Знате, Србија је најбоља земља, погледајте како у свету, ... земља кашље. Пауза (минут-два)... Како гори. Пауза... Вулкани. Пауза..."

Ми гледамо у њега, питам се јел' он пијан или дрогиран? Људима већ непријатно, људи се међусобно гледају, затечени у чуду. Не верују својим ушима шта човек прича. Онда се ђакон укључи у причу, ваљда и њему непријатно због ситуације и глупост које Атанасије прича, па нешто помену владику Филарета. Обраћа се једном човеку па му каже, како је владика Филарет знао да пита ове наше политичаре, да ли је Србија само до Зорине кафане? (Критикујући власт да ништа не улаже у Рашку област). Ни сам не знам како то ђакон Перковић зна, кад он није био овде, већ у Босанском Петровцу, ал' хајде, разумемо, циљ му је да спаси и исправи свог владику пред нама присутним.

Видим ја да овај (Атанасије Ракита) већ увелико пребацује, кажем мојим, хајмо ми, време је да "дижемо сидро", док није почео веће глупости да прича. И док смо се спремали да кренемо, на самом изласку, "наш" актуелни владика поче причу о Мухамеду и исламу. Шта је детаљно причао, хвала Богу нисмо до краја чули. Већ смо устали и правац кући. И док смо полако излазили из манастирске порте, видимо ми да су сви посетиоци који су били присутни у том салону напустили конак. Људима је непријатно, па боље да на време напусте салон манастира Милешева. Тако је трајао наш (духовни) разговор са владиком Атанасијем Ракитом.

Оно шта сам исто приметио да се ни једна монахиња није појавила у салону, а пре су знале да нас дочекају, послуже, да седе са нама. Да водимо фине и богоугодне разговоре. Нешто се дешава између њега и монахиња. Нешто има. Кад је он ту, монахиња нема. Ситуација није пријатна. Осети се та затегнутост.

И погледајте ви сада. Дођу тако људи са стране, а и ми, домаћи, који смо жељни духовних разговора, жељни речи са Извора живота, а наш владика прича о вулканима, Мухамеду и исламу. Прича нигде везе. Људи моји, ово није први случај. Ово је свакодневница. На жалост.

Зашто вам све ово пишем. Пишем из тог разлога да ставим до знања да је Атанасије Ракита проблем свих нас. И да кажем, овако јавно, колико су наше владике лицемерни. Називају се браћом, а нико никога очима не воли да види, част појединцима. Ови новотарци су такви. Где ту хришћанска љубав? Братољубље? Уместо да му помогну, да се лечи, човек је алкохоличар и није баш добар психички, они њега тако тапшу по рамену, пуштају у провалију, а он лупета из дана у дан и ником ништа. И све више и више лупета. Брука и срамоти и себе и цркву и нас. Ово је мултиетничка средина. Све се чује, све сезна. Људи нам се смеју, говоре какви су им попови, таква им и вера. Тужно и жалосно. И нико да реагује из Београда. Питам се којим душманима ово одговара? Овим јужњацима одговара што је такав, слабог карактера, да не кажем шта, па га мотају око малога прста, добар им, имају глас од њега. Њима добар, ваља им. Одличан. Ови други неће да чују за њега, јер је против њих. Патријарха баш брига, и за једне и друге, а тек за Атанасија Ракиту. Њему само дај лову (кеш) и све је супер. Све је добро. Све може. Попови посебна прича. Ови око њега, његови сарадници, најгори. Њима најбоље такав и одговара, јер имају користи од њега, они су такви, продали би веру за вечеру. Они који су му указали на проблеме, они су санкционисани. Кажњени. И ником ништа. Сви на неком добитку, а реално гледајући ми тонемо. Пропадамо. И онда се питамо ко нам је крив? Нису нам криве усташе и Tурци, нису нам криви Шиптари, Америка ни Ватикан, није нам крив ни Мило Ђукановић, ми смо сами себи криви.

И на крају ћу ово само додати, тешко Богу са нама какви смо. Кукали нам мајка.

П.Т.