За очекивати је да ће архијереји Српске православне цркве, у будућности, дужну пажњу посветити  монаштву и манастирима као стубу православног хришћанства и Српске Цркве, те посебно институцији  ктиторства и ктиторских права, посебно у окружењу ван Републике Србије.

Манастири у Српској православној цркви су ценобијски, што значи да се у њима практикује заједнички монашки живот.

Деле се на: царске манастире или лавре, архиепископске или патријаршијске ставропигијске манастире, епископске дворове, и епархијске или ктиторске манастире.

Царски се манастири од XIV века, зову лавре, како су се некада у Сирији и Палестини звали сви манастири.

У Србији се царске  лавре први пут помињу у време краља Стевана Првовенчаног, и то : Студеница (1196), Ђурђеви ступови у Расу (1167), Богородица у Ибарском Градцу , затим Милешева (1234-1236), Сопоћани (средина XИИ века), Бањска (1312-1316), Моравски Градац (с краја XII века), Дечани (1327),Свети Арканђели код Призрена (1343-1352), Концул на Ибру (почетак XV века), Модрички манастир у Горњем Пологу, Гостиварски (почетак XИВ века), Ораховички у Дабру (1501), Тетовски у Доњем Пологу, Нагоричани код Куманова (прва црква из XИ века), Свети Ђорђе на Серави код Скопља и неки други.

У царске  лавре спадају и задужбина кнеза Лазара манастир Раваница (друга половина XIV века), те манастир Ресава или Манасија (1407) , задужбина деспота Стевана Лазаревића.

Као царске лавре признавани су и манастири Српске православне цркве као што је манастир Свети Пантелејмон у Нерезима код Скопља, манастир у Пчињи, Осогову, Леснову, Велесу, Кичеву, Ариљу, Дебру код Прилепа , манастир Пакра код Дарувара , Трескавица код Прилепа, Прибина глава ( коју је подигао чувени панонски краљ Приба ) итд.

Као царске лавре Српске православне цркве су били и манастири у Цариграду и Јерузалему, као и цркве Светог Николе на гори Табору у Палестини и црква пророка Илије на гори Кармелу, које је подигао патријарх Јоаникије ( Свети Јоаникије ИИ) у доба цара Душана.

То су биле задужбине српских владара, подигнуте из темеља или на рушевинама старих православних хришћанских  светилишта. Из тих разлога се називају царским, имали су ставропигијска и самоуправна права, што значи да су били слободни од власти епархијских епископа, архиепископа и патријарха, већ су потпадали директно под врховну власт српског цара. Душанов законик их је изузео и од власти Пећке патријаршије и Охридске архиепископије.

Старешине царских манастира, лаври, су се називали велики игумани, с тим да је игуман Студенице једини имао власт и ранг Великог архимандрита.

Игумане у царској лаври је бирало манастирско братство на предлог владара - српског цара, а архиепископ или патријарх их је производио у чин.

Цар је велике игумане, као властелу лично уводио у њихово достојанство и дужност, предајући  им  игуманску палицу - жезло, и пољубац у знак поштовања и љубави.

Углед  великих игумана је био изузетно велик, називани су и самовласницима, на државним саборима седели су по посебном манастирском рангу одмах иза епископа. У својим манастирима , местима и селима која су им дата у власништво, вршили су  епископску (духовну) и властелинску ( световну ) власт.

На њихов предлог, епископи су производили ( постављали ), њихове изабранике у ђаконе и свештенике. Појце, протођаконе , парохе и протопрезвитере су постављали сами велики игумани. Они су вршили духовну и световну јурисдикцију (власт), без могућности апелације како  у манастиру и међу монасима, тако и по селима и насељима који су припадали њиховом властелинству ( одредбе чл. 12. Душановог законика ). У кривичним делима је њихов суд био само делимично ограничен и то када је у питању дело велике издаје, затим разбојништва, и слично, када је кривац ишао директно под суд владара , што је био случај и код друге српске властеле.

Српски Цар је додељивао лаври и великом игуману сопствено властелинство које се састојало од шума, ливада и пашњака, винограда, пчелињака, воденица, рударским окнима,  неколико десетина села и заселака, често и по неколико породица у градовима и туђим властелинствима. То је био случај не само са лаврама, већ и са свим манастирима Српске православне цркве тога времена.

Од поседа, лавре су имале велике приходе, па је и број монаха у њима могао бити велик, по правилу свака лавра је имала више од стотину па и неколико стотина монаха.

Закоником цара Душана је тај однос нормиран те је прописано да се по манастирима може држати само по 50 монаха на сваких хиљаду кућа манастирског властелинства. Намера је била да монаси живе безбрижно и да се посвете молитви и књизи. Велики углед лаври је био  у чињеници што су као монаси у њима обитавали  и  многи владари, властела и њихови синови.

Царски манастири вишег ранга су били оне задужбине владара које су биле одређене за гробнице својих ктитора. Прва таква лавра је била Немањина Студеница са лепом црквом романског стила од белог мермера. Њу је цар Немања подигао себи за гробницу.

За разлику од ромејских ( византијских )  императора  који су правили у једном манастиру маузолеј и сахрањивали све чланове своје династије, Немањићи су дизали свако себи нове задужбине. Тако је постала Жича (1230) као задужбина краља Стевана Првовенчаног, Милешева краља Владислава, Сопоћани краља Уроша И, Бањска краља Милутина, Дечани краља Стевана Дечанског, Свети Арканђео код Призрена цара Душана, Марков манастир код Скопља краља Вукашина, Раваница кнеза Лазара код Ћуприје и Манасија у Ресави деспота Стевана.

Епископски манастири су били посебна врста манастира који су били резиденције владика, митрополита, архиепископа и патријарха српског. Најстарији такав српски православни манастир је црква свете Софије у Охриду, тренутно насилно отета од стране македонских власти као и многобројне друге светиње Српске православне цркве на том подручју, затим светих Петра и Павла у Расу, Богородице Љевишке у Призрену, Богородице Тројеручице у Скопљу, затим манастири у Жичи, Пећи, Грачаници , Малој Студеници и Хвосну, као и у другим местима где су била седишта епископа. У тим манастирима, обично није било игумана већ дужност старешине манастира врши сам надлежни епископ.

Посебно помињемо прве познате српске манастире Светог Климента у Охриду (око 800), и Светог Наума (око 900), на другој страни Охридског језера, затим манастире у долини реке Лима који се појављују у то време, као и најстарије манастир светим Петру и Павлу код Бијелог Поља и онај код данашњег Новог Пазара у Старом Расу.

Уз седишта епископа у најраније време се подижу манастири као њихове резиденције , ту помињемо Свету Софију у Охриду, Свету Богородицу Липљанску код Грачанице на Косову и Метохији, Свету Богородицу Тројеручицу у Скопљу, Свету Богородицу Љевишку у Призрену.

Најбројнији су епархијски, ктиторски манастири у Српској православној цркви, они су потпадали под власт надлежног епархијског архијереја ( епископа ). Оснивачи и велики манастирски добротвори су се називали ктиторима и имали су нарочита права и дужности. Посебно , веома важно право ктитора, било је да може своју задужбину даровати у метох ( филијала ), неком другом, обично већем и угледнијем манастиру, те су мање манастире поклањали Хиландару, Светом Арканђелу у Јерузалему или неком другом. У Фрушкој гори је манастир Свете Петке био филијала манастиру Шишатовац, манастир Ковиљ је био филијала великом манастиру Гргетег итд. У том случају метоси су половину својих годишњих прихода давали манастиру којем су били даровани и припојени. Данас када говоримо о Косову и Метохији, морамо знати да је цела област Метохије била манастирски метох што и само име говори, у Македонији се Битољска нахија називала манастирска из истог разлога. Та историјска имовинска права Српске православне цркве не само да се газе од стране узурпатора, већ на жалост нису уопште препозната од српских власти данас, а камоли подржана.

За очекивати је да ће се променама прописа Српске православне цркве, већа пажња посветити ктиторима и ктиторским правима верника-ктитора, чијом смрћу није престало чланство у Цркви, а који су своја власничка права пренели на Српску православну цркву док она остаје и опстаје. У том правцу је приликом доношења Закона о црквама Републике Србије ишло и настојање покојног др.Милеуснића и других надлежних у Патријаршији, који су изашли са предлогом да и Српска православна црква има право оснивати сопствене Заводе за заштиту споменика културе. Та иницијатива је подржана од тадашњег министра вера, покојног др. Радуловића, те је преточена у одредбу чл.42., Закона :

Заштита сакралног наслеђа и културних добара

Члан 42.

Цркве и верске заједнице могу оснивати стручне и научне установе за заштиту сакралног наслеђа у оквиру јединственог система заштите, у складу са законом. Верификоване установе из претходног става могу уживати финансијску подршку из буџета Републике Србије или буџета јединице локалне самоуправе.

На жалост, каснијом променом владе у Србији, дошло је до даље секуларизације државне праксе и правног система, а ни Српска православна црква питање сопственог институционалног система кроз форму црквеног завода за заштиту споменика културе није успела да операционализује.

У времену после распада бивше Југославије, када све назови државе на овим просторима у својим прописима предвиђају по налозима Венецијанске комисије , могућност оснивања приватних завода за заштиту културних споменика, а неке су их већ и основале, Српска православна црка не сме остати на репу догађаја, већ би требала кроз унутрашње црквено законодавство да реафирмише ктиторска права , посебно имовинска, те да на свим својим канонским подручјима приђе организовању сопствених институција заштите. 

Српска православна црква би, као међународна организација, требала приступити и одговарајућим међународним организацијама, у својству редовног члана или посматрача , од ОУН, преко УНЕСКО, ЕУ и другим, као што то раде и друге глобалне религијске организације , како би коначно сопствену судбину узела у своје руке, пошто се у даљој будућности не може очекивати да српски народ поново задобије сопствену хришћанску државу или бар постане свестан свог српског цивилизацијског круга ( наслеђа ).

У супротном, можемо убрзо очекивати да ће се на окупираном Косову и Метохији или наводној држави северних македонаца појавити један или више приватних завода, чији су оснивачи неправославни или још горе јеретици, и који ће преко својих приватних институција у УНЕСКО тумачити прошлост српских светиња и наводно штитити имовину Српске цркве од ње саме.

Овде цитирамо преамбулу Закона о верским слободама на Косову, окупираног Косова и Метохије, на коју нормално српска власт није имала никакве примедбе, као ни на чињеницу да се двојезичност тамо схвата на начин да се намерно пишу закони са бројним граматичким грешкама и латиницом, као "будућим" српским писмом :

 Закон Бр. 02/Л-31 

О ВЕРСКИМ СЛОБОДАМА НА КОСОВУ 

Скупштина Косова,  

На основу Поглавља 3.1, 3.2, 5.7 и 9.1.26 (а) Уставног оквира за привремену самоуправу на Косову (Уредба УНМИК-а бр. 2001/9 од 15 маја 2001), као и на основу стандарда о правима и слободама човека која су регулисана међународним и регионалним декларацијама и конвенцијама, у надлежности Савета Европе;  Базирајучи се на чињеницу да слобода вере је једна од основних права човека и један од начела и стандарда која су међународно прихвачени о слободу изражавања, свести и верског опредељења потврђујучи право свих, без дискриминације по билој којој основи и уз пуну једнакос пред законом на слободу изражавања, убеђења и вере, без обзира на верска убеђења или веровања;   Полазећи из традиције верског саживота на Косову;   Свесни наше баштине, традиционалних вредности и толеранције заједничког живота и више - верског карактера Косова;    Тражечи да дефинишемно јединствене законске одредбе која ће обезбедити једнака права и обавезе за све вереске заједнице на Косову без икакве дискриминације;   Признајучи важност за даље унапређење међусобног разумевања, толеранције и поштовања слободе изражавања, веровања и вере;  

Шта рећи, него каква држава такви и прописи.

Слична ситуација и процеси су и са лаврама Руске православне цркве у Украјини, која убрзано иде на насилно отимање имовине Московске патријаршије, што ће сигурно довести до адекватног одговора руске цркве и државе , бићемо ускоро сведоци и тих дешавања.

Стеван Зивлак

ДА ЛИ СУ УГРОЖЕНЕ ЦАРСКЕ ЛАВРЕ (МАНАСТИРИ )  СПЦ У ОКРУЖЕЊУ

За очекивати је да ће архијереји Српске православне цркве, у будућности, дужну пажњу посветити  монаштву и манастирима као стубу православног хришћанства и Српске Цркве, те посебно институцији  ктиторства и ктиторских права, посебно у окружењу ван Републике Србије.

Манастири у Српској православној цркви су ценобијски, што значи да се у њима практикује заједнички монашки живот.

Деле се на: царске манастире или лавре, архиепископске или патријаршијске ставропигијске манастире, епископске дворове, и епархијске или ктиторске манастире.

Царски се манастири од XИВ века, зову лавре, како су се некада у Сирији и Палестини звали сви манастири.

У Србији се царске  лавре први пут помињу у време краља Стевана Првовенчаног, и то : Студеница (1196), Ђурђеви ступови у Расу (1167), Богородица у Ибарском Градцу , затим Милешева (1234-1236), Сопоћани (средина XИИ века), Бањска (1312-1316), Моравски Градац (с краја XИИ века), Дечани (1327),Свети Арканђели код Призрена (1343-1352), Концул на Ибру (почетак XВ века), Модрички манастир у Горњем Пологу, Гостиварски (почетак XИВ века), Ораховички у Дабру (1501), Тетовски у Доњем Пологу, Нагоричани код Куманова (прва црква из XИ века), Свети Ђорђе на Серави код Скопља и неки други.

У царске  лавре спадају и задужбина кнеза Лазара манастир Раваница (друга половина XИВ века), те манастир Ресава или Манасија (1407) , задужбина деспота Стевана Лазаревића.

Као царске лавре признавани су и манастири Српске православне цркве као што је манастир Свети Пантелејмон у Нерезима код Скопља, манастир у Пчињи, Осогову, Леснову, Велесу, Кичеву, Ариљу, Дебру код Прилепа , манастир Пакра код Дарувара , Трескавица код Прилепа, Прибина глава ( коју је подигао чувени панонски краљ Приба ) итд.

Као царске лавре Српске православне цркве су били и манастири у Цариграду и Јерузалему, као и цркве Светог Николе на гори Табору у Палестини и црква пророка Илије на гори Кармелу, које је подигао патријарх Јоаникије ( Свети Јоаникије ИИ) у доба цара Душана.

То су биле задужбине српских владара, подигнуте из темеља или на рушевинама старих православних хришћанских  светилишта. Из тих разлога се називају царским, имали су ставропигијска и самоуправна права, што значи да су били слободни од власти епархијских епископа, архиепископа и патријарха, већ су потпадали директно под врховну власт српског цара. Душанов законик их је изузео и од власти Пећке патријаршије и Охридске архиепископије.

Старешине царских манастира, лаври, су се називали велики игумани, с тим да је игуман Студенице једини имао власт и ранг Великог архимандрита.

Игумане у царској лаври је бирало манастирско братство на предлог владара - српског цара, а архиепископ или патријарх их је производио у чин.

Цар је велике игумане, као властелу лично уводио у њихово достојанство и дужност, предајући  им  игуманску палицу - жезло, и пољубац у знак поштовања и љубави.

Углед  великих игумана је био изузетно велик, називани су и самовласницима, на државним саборима седели су по посебном манастирском рангу одмах иза епископа. У својим манастирима , местима и селима која су им дата у власништво, вршили су  епископску (духовну) и властелинску ( световну ) власт.

На њихов предлог, епископи су производили ( постављали ), њихове изабранике у ђаконе и свештенике. Појце, протођаконе , парохе и протопрезвитере су постављали сами велики игумани. Они су вршили духовну и световну јурисдикцију (власт), без могућности апелације како  у манастиру и међу монасима, тако и по селима и насељима који су припадали њиховом властелинству ( одредбе чл. 12. Душановог законика ). У кривичним делима је њихов суд био само делимично ограничен и то када је у питању дело велике издаје, затим разбојништва, и слично, када је кривац ишао директно под суд владара , што је био случај и код друге српске властеле.

Српски Цар је додељивао лаври и великом игуману сопствено властелинство које се састојало од шума, ливада и пашњака, винограда, пчелињака, воденица, рударским окнима,  неколико десетина села и заселака, често и по неколико породица у градовима и туђим властелинствима. То је био случај не само са лаврама, већ и са свим манастирима Српске православне цркве тога времена.

Од поседа, лавре су имале велике приходе, па је и број монаха у њима могао бити велик, по правилу свака лавра је имала више од стотину па и неколико стотина монаха.

Закоником цара Душана је тај однос нормиран те је прописано да се по манастирима може држати само по 50 монаха на сваких хиљаду кућа манастирског властелинства. Намера је била да монаси живе безбрижно и да се посвете молитви и књизи. Велики углед лаври је био  у чињеници што су као монаси у њима обитавали  и  многи владари, властела и њихови синови.

Царски манастири вишег ранга су били оне задужбине владара које су биле одређене за гробнице својих ктитора. Прва таква лавра је била Немањина Студеница са лепом црквом романског стила од белог мермера. Њу је цар Немања подигао себи за гробницу.

За разлику од ромејских ( византијских )  императора  који су правили у једном манастиру маузолеј и сахрањивали све чланове своје династије, Немањићи су дизали свако себи нове задужбине. Тако је постала Жича (1230) као задужбина краља Стевана Првовенчаног, Милешева краља Владислава, Сопоћани краља Уроша И, Бањска краља Милутина, Дечани краља Стевана Дечанског, Свети Арканђео код Призрена цара Душана, Марков манастир код Скопља краља Вукашина, Раваница кнеза Лазара код Ћуприје и Манасија у Ресави деспота Стевана.

Епископски манастири су били посебна врста манастира који су били резиденције владика, митрополита, архиепископа и патријарха српског. Најстарији такав српски православни манастир је црква свете Софије у Охриду, тренутно насилно отета од стране македонских власти као и многобројне друге светиње Српске православне цркве на том подручју, затим светих Петра и Павла у Расу, Богородице Љевишке у Призрену, Богородице Тројеручице у Скопљу, затим манастири у Жичи, Пећи, Грачаници , Малој Студеници и Хвосну, као и у другим местима где су била седишта епископа. У тим манастирима, обично није било игумана већ дужност старешине манастира врши сам надлежни епископ.

Посебно помињемо прве познате српске манастире Светог Климента у Охриду (око 800), и Светог Наума (око 900), на другој страни Охридског језера, затим манастире у долини реке Лима који се појављују у то време, као и најстарије манастир светим Петру и Павлу код Бијелог Поља и онај код данашњег Новог Пазара у Старом Расу.

Уз седишта епископа у најраније време се подижу манастири као њихове резиденције , ту помињемо Свету Софију у Охриду, Свету Богородицу Липљанску код Грачанице на Косову и Метохији, Свету Богородицу Тројеручицу у Скопљу, Свету Богородицу Љевишку у Призрену.

Најбројнији су епархијски, ктиторски манастири у Српској православној цркви, они су потпадали под власт надлежног епархијског архијереја ( епископа ). Оснивачи и велики манастирски добротвори су се називали ктиторима и имали су нарочита права и дужности. Посебно , веома важно право ктитора, било је да може своју задужбину даровати у метох ( филијала ), неком другом, обично већем и угледнијем манастиру, те су мање манастире поклањали Хиландару, Светом Арканђелу у Јерузалему или неком другом. У Фрушкој гори је манастир Свете Петке био филијала манастиру Шишатовац, манастир Ковиљ је био филијала великом манастиру Гргетег итд. У том случају метоси су половину својих годишњих прихода давали манастиру којем су били даровани и припојени. Данас када говоримо о Косову и Метохији, морамо знати да је цела област Метохије била манастирски метох што и само име говори, у Македонији се Битољска нахија називала манастирска из истог разлога. Та историјска имовинска права Српске православне цркве не само да се газе од стране узурпатора, већ на жалост нису уопште препозната од српских власти данас, а камоли подржана.

За очекивати је да ће се променама прописа Српске православне цркве, већа пажња посветити ктиторима и ктиторским правима верника-ктитора, чијом смрћу није престало чланство у Цркви, а који су своја власничка права пренели на Српску православну цркву док она остаје и опстаје. У том правцу је приликом доношења Закона о црквама Републике Србије ишло и настојање покојног др.Милеуснића и других надлежних у Патријаршији, који су изашли са предлогом да и Српска православна црква има право оснивати сопствене Заводе за заштиту споменика културе. Та иницијатива је подржана од тадашњег министра вера, покојног др. Радуловића, те је преточена у одредбу чл.42., Закона :

Заштита сакралног наслеђа и културних добара

Члан 42.

Цркве и верске заједнице могу оснивати стручне и научне установе за заштиту сакралног наслеђа у оквиру јединственог система заштите, у складу са законом. Верификоване установе из претходног става могу уживати финансијску подршку из буџета Републике Србије или буџета јединице локалне самоуправе.

На жалост, каснијом променом владе у Србији, дошло је до даље секуларизације државне праксе и правног система, а ни Српска православна црква питање сопственог институционалног система кроз форму црквеног завода за заштиту споменика културе није успела да операционализује.

У времену после распада бивше Југославије, када све назови државе на овим просторима у својим прописима предвиђају по налозима Венецијанске комисије , могућност оснивања приватних завода за заштиту културних споменика, а неке су их већ и основале, Српска православна црка не сме остати на репу догађаја, већ би требала кроз унутрашње црквено законодавство да реафирмише ктиторска права , посебно имовинска, те да на свим својим канонским подручјима приђе организовању сопствених институција заштите. 

Српска православна црква би, као међународна организација, требала приступити и одговарајућим међународним организацијама, у својству редовног члана или посматрача , од ОУН, преко УНЕСЦО, ЕУ и другим, као што то раде и друге глобалне религијске организације , како би коначно сопствену судбину узела у своје руке, пошто се у даљој будућности не може очекивати да српски народ поново задобије сопствену хришћанску државу или бар постане свестан свог српског цивилизацијског круга ( наслеђа ).

У супротном, можемо убрзо очекивати да ће се на окупираном Косову и Метохији или наводној држави северних македонаца појавити један или више приватних завода, чији су оснивачи неправославни или још горе јеретици, и који ће преко својих приватних институција у УНЕСКО тумачити прошлост српских светиња и наводно штитити имовину Српске цркве од ње саме.

Овде цитирамо преамбулу Закона о верским слободама на Косову, окупираног Косова и Метохије, на коју нормално српска власт није имала никакве примедбе, као ни на чињеницу да се двојезичност тамо схвата на начин да се намерно пишу закони са бројним граматичким грешкама и латиницом, као "будућим" српским писмом :

 Закон Бр. 02/Л-31 

О ВЕРСКИМ СЛОБОДАМА НА КОСОВУ 

Скупштина Косова,  

На основу Поглавља 3.1, 3.2, 5.7 и 9.1.26 (а) Уставног оквира за привремену самоуправу на Косову (Уредба УНМИК-а бр. 2001/9 од 15 маја 2001), као и на основу стандарда о правима и слободама човека која су регулисана међународним и регионалним декларацијама и конвенцијама, у надлежности Савета Европе;  Базирајучи се на чињеницу да слобода вере је једна од основних права човека и један од начела и стандарда која су међународно прихвачени о слободу изражавања, свести и верског опредељења потврђујучи право свих, без дискриминације по билој којој основи и уз пуну једнакос пред законом на слободу изражавања, убеђења и вере, без обзира на верска убеђења или веровања;   Полазећи из традиције верског саживота на Косову;   Свесни наше баштине, традиционалних вредности и толеранције заједничког живота и више - верског карактера Косова;    Тражечи да дефинишемно јединствене законске одредбе која ће обезбедити једнака права и обавезе за све вереске заједнице на Косову без икакве дискриминације;   Признајучи важност за даље унапређење међусобног разумевања, толеранције и поштовања слободе изражавања, веровања и вере;  

Шта рећи, него каква држава такви и прописи.

Слична ситуација и процеси су и са лаврама Руске православне цркве у Украјини, која убрзано иде на насилно отимање имовине Московске патријаршије, што ће сигурно довести до адекватног одговора руске цркве и државе , бићемо ускоро сведоци и тих дешавања.

Стеван Зивлак