2.

Атинагорино обраћање

,,...На  овом  месту  је  15.  јула  1054. год.  извесни  кардинал  Умберто  на  свети  олтар  Свете  Софије  (коју  ћете  сутра посетити)  положио  грамату  против  патријарха  Михаила Кируларија. Кируларије је одговорио - не знам да ли је то што је учинио  било  добро,  или  не -  али  у  сваком  случају  је  одговорио. Ове  две  оптужнице,  ове  две грамате, проглашене су "раскол".  Раскол  никада  није  прогласио  ни  Рим, ни   Исток, а  постоји  већ  900  година,  уз  много  последица,  уз  много катастрофа.  Доживљавамо  га  већ  читавих  900  година!  Немамо  брата  да  му кажемо колико га волимо! Онда сам једног децембарског  дана  1963.  изненада  из   штампе  дознао  да  је папа  одлучио  да  дође  у Јерусалим. Тада сам присуствовао богослужењу у  суседној  четврти  и најавио да ћу тражити да се састанем са њим. Дошао сам овамо и за "Associated Press" дао  изјаву  о нашем  предстојећем  сусрету. Стигао је одговор од Ватикана и ми смо се састали 5.1.1964. у Јерусалиму, у 9 сати  увече,  у  папиној  резиденцији.  Када  смо  угледали  један  другога,  аутоматски смо раширили руке, и пали смо један другоме у наручје.  Одмах  су нас упитали: "Браћо, како сте се помирили после 900 година?" Питате како? Са  руком у руци отишли  смо  у  његове  одаје  и  тамо смо  имали  тајни  разговор. Шта  смо  рекли ?  Ко  може  да  зна шта две душе кажу једна  другој  када беседе?  Ко  зна шта два срца кажу када размењују осећања? Шта смо рекли? Начинили смо заједнички програм,  уз  апсолутно  једнаке  услове,  без  икакве разлике у достојанству. Затим смо позвали своје пратиоце, прочитали смо  један  одломак  из  јевањђеља, изговорили "Оче наш" а онда сам најпре ја изговорио поздравну беседу. Рекли смо да се сада  налазимо  на путу за Емаус, да идемо на сусрет са Господом, ка заједничкој светој Чаши. Нисам знао да ћу говорити о св. Чаши, нисам знао да ће  ми принети  св. Чашу! Шта је то? То је символ будућности. Тако смо 1965. прекинули раскол. И у Риму и  овде,  преко  наших  представника  тамо  и  преко  њихових  представника  овде. У јулу 1967.папа је дошао овамо. Лакше  би  било  померити  планину из Италије, на пример Апенине, и довући је овамо, него папу довести овде. Први пут у историји. Папе  су  овамо  долазиле  и раније,  али  као  заробљеници.  У  патријаршијском храму уприличена је церемонија сусрета;  примио сам га у својој резинденцији,  коју  ћу вам показати. Ту смо разговарали по други пут и договорили смо се да се једног дана састанемо на истом месту где смо се разишли.

И  до  1054.  разликовали  смо  се  у много  чему. У овоме, у ономе. Filioque. Било је додато у Символ вере у VI веку и ми смо то прихватили током читавих  шест векова. Било је и много других разлика, али смо се волели. Када се људи воле, онда разлике  не  постоје. Међутим,  кад  смо 1054. престали  да  се волимо, појавиле су се све разлике. Волели смо једни друге и имали смо једну исту Свету  тајну; исто  Крштење, исте Свете Тајне, а посебно исту Свету Чашу. Данас, кад смо се вратили у  1054,  зашто  да се не  вратимо и Светој Чаши?  Постоје  два пута: теолошки  дијалог -  на  обе стране имамо теологе који пручавају  питање повратка у стара времена.  Пошто  ја  своје   наде  не   полажем  у теолошки  дијалог - нека ми опросте сви  теолози  овде  којих  није мало  -  ја  због  тога дајем предност љубави. Ми треба да волимо једни друге! А шта се данас дешава? Дух  љубави  шири  се над  хришћанима  и на  Истоку  и на Западу. Ми већ волимо једни друге. Папа је тако рекао: стекао сам брата и рекао  сам  му да га  волим! Када ће се то у истину догодити? То само Господ зна. Ми не знамо. Оно што знам  је да  ће доћи. Верујем да ће доћи, јер није могуће , да не дође оно што већ долази. У Америци већ многе (без обзира на   вероисповест)   причешћујете  из   Свете  Чаше  и   добро  је   што  то  радите!  И  овде  када  дођу  католици  или протестанти  и  замоле  да  се  причесте,  ја  им  принесем  свети  Путир!  Исто  се  ради  у  Риму,  и  у  Енглеској,  и  у Француској. То  већ  долази  само  по себи, али  не сме да дође од мирјана и свештенства, јер мора да постоји сагласност са јерархијом и теологијом. Из тог разлога ми тежимо да уз себе имамо теологе, како би се могао остварити највећи догађај у  све-хришћанском свету. Уз  овај  главни  догађај, можда ће се остварити и наш сан о свечовечности. Преживео сам седам ратова. Видео  сам много  катастрофа, проливено  много  крви. Сви  ратови  су  грађански ратови, јер се воде међу браћом... Ваш  долазак овде крепи ме у вери да ће велики и блистави  дан  Господњи, тај сусрет у истом  Путиру, доћи..."

Преузето из књиге "Црква од истока и хришћанство без Христа",  библиотека ОЧЕВ ДОМ (Београд 2008.)  стр. 239. глава 2.