Законом о  вјерским заједницама  Републике Црне Горе, утире се пут за распродају и изношење из државе културне баштине Црне Горе. Овде не бих отварао питање чија је то уствари баштина, смисао чланка је други.

 Одредба члана 12. Закона је прилично бенигна, пролази незапажено ових дана, али је срочена питијски, двосмислено, сигуран сам да представља изванредан метод да се брзо, ефикасно, без много административне и судске процедуре, омогући претварања имовине , посебно покретне, верских заједница у финансијску активу подобну да се држава опорави на финансијским тржиштима, да овом приликом не помињемо могућности злоупотреба.

Цитирамо чл.12 :

Добра која представљају културну баштину Црне Горе, а на којима право својине или  коришћења им авјерска заједница, не могу се отуђити,  премјештати или изнијети из државе,  без сагласности Владе.

Прије доношења одлуке из става 1 овог члана, Влада ће затражити мишљење вјерске заједнице.

На први поглед, ради се о бенигној правној норми, али помна анализа говори да није баш тако.

Недвосмислено је да се говори о добрима, значи о некретнинама, покретним стварима, интелектуалној својини, итсл., која су у власништву вјерских заједница.

Недвосмислено је да одредба : не може се отудјити, премјештати или изнијети из државе, без сагласности Владе, значи да се са сагласношћу Владе, поменута добра могу продавати неограничено, чак када су цркве, џамије, манастири, самостани, гробља, мошти, надгробни споменици, капеле итд., у питању, уколико Влада Црне Горе донесе одлуку о продаји. Иконе, црквене реликвије, мошти, црквене књиге, па чак И мантије, се такодје могу проглашавати културном баштином И продавати, пошто не постоје предвидјена ограничења у овом закону.

Друга реченица из чл.12., говори о титулару продаје а то је Влада, цитирамо: Прије доношења одлуке из става 1., овог члана, Влада ће затражити мишљење вјерске заједнице.

Да ли то мишљење обавезује Владу. Не.

Одредба је кристално јасна, Влада када затражи И добије мишљење, позитивно или негативно, је испунила услове из чл.12., приступа продаји културне баштине која је у власништву вјерске заједнице.

О имовинско правним питањима у овом члану, нити у целом закону, нема ни слова, што је сигурно да Влада не намерава да обештети вјерску заједницу уколико прода њену имовину (добро), као културну баштину.

Шта Влада Црне Горе добија применом овог члана ?

Одговор је : Брзину реализације комерцијалног посла.

Од налажења купца на медјународном тржишту, до реализације, је изузетно кратак рок који је уз сву инертност администрације не дужи од месец дана.

Предност продаје културног блага од стране Црне Горе је несумњива, пружа се правна сигурност купцима, инвеститорима, издаје им се државни сертификат, чиме културно добро добија изузетно на вредности приликом наредне продаје, то културно добро се каталогизира И препознато је на медјународном тржишту итд. Уколико је културно добро под заштитом УНЕСКА, то боље, цена ће бити већа. Да ли се манастир може купити, демонтирати изнети из земље И монтирати негде на имању неког милијардера на егзотичној дестинацији. Може, пошто чл.12 предвидја да се културно добро  може изнети из земље.

О којим вредностима будућих трансакција се ради ? Уколико Влада Црне Горе се обрати реномираним аукцијским кућама, може остваривати на медјународним тржиштима око милијарду долара годишње без велике И масовне распродаје културног блага, а уколико се буду продајом позабавили разни мешетари, много мање, у том случају би изношење културног блага се вршило интензивније.

Зашто вјерске заједнице морају бити обазриве И помно обрате пажњу на одредбе овог члана ? Највећа продаја културног блага И црквене имовине се одиграла после Октобарске револуције када су Лењин, касније Стаљин, рушећи манастире И цркве И продајући реликвије на претежно америчком тржишту финансирали најмање два петогодишња плана. О Енвер Хоџи, Павелићу, Гебелсу И осталим нацистичким водјама, написани су романи, њима су црквене реликвије изузетно помогле у опстанку тоталитарне владавине. Ни Јосип Броз није био имун када су овакве трансакције биле у питању.

Ово је питање на које све вјерске заједнице заслужују одговор . Много пута у историји су скидана звона са наших светиња па претапана, некада од стране непријатеља а некада за потребе одбране.

Чак и да Влада Црне Горе није имала ту намеру када је прихватила члан 12., из предлога Венецијанске комисије, требало би да се запита да европски надзорници нису ову Владу изабрали да прогута горку пилулу проводећи поступак усвајања закона, а да наредна власт буде приморана овакве одредбе проводити.

У свему томе треба гледати на будућност народа, ако се разграби културна баштина, а треба напоменути да је сваки камен Црне Горе свет И представља непроцењиво културно благо, шта ће народу остати, сем сећања а сећања бледе временом.