header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СВЕЈЕРЕС ЕКУМЕНИЗМА arrow Америчка ЦИА и „источни папа“
Америчка ЦИА и „источни папа“ Штампај Е-пошта
петак, 07 фебруар 2020

          Ексклузивно за цењене посетиоце "Борбе за веру", са сајта руске информативне агенције РИА "Новости", превели смо и приредили текст - анализу како је америчка ЦИА, од краја Другог светског рата, систематски радила на стварању и афирмацији константинопољског патријарха као "источног папе". Овај врхунски текст на дату тему препоручујемо пажњи наших читалаца.

          + + +

           Москва, 31. јануар – РИА „Новости“.

У православном свету се распламсала борба за умове. Константинопољски патријарх Вартоломеј покушава да на своју страну намами поглаваре Помесних Цркава, како би они признали расколничку „Православну цркву Украјине". А сам „истанбулски поглавар“, уз подршку специјалних служби, претендује на првенство у целом светском Православљу. О томе како је „ЦИА“ од њега направила „источног папу“, - прочитајте у материјалу РИА „Новости“ који следи.

Свој човек у Истанбулу

 Вреди отпутовати буквално пар километара од Женеве – другог по величини града у Швајцарској, - где се прометни тротоари смењују уским пустим стазама уз ауто-пут, а уместо модерних стаклених вишеспратница појављују се мале куће с косим крововима. Село Шамбези важи за једно од најелитнијих места у околини. Овде живе углавном диполомате – не само секуларне, већ и црквене.

О њиховом присуству сведочи једино табла на француском језику на улазу у село: "Грчка православна црква Светог Павла." Али, храм се не може баш тако лако наћи: скривен је међу кућама и високим дрвећем. Ту је и табла с упозорењем: „Приватна имовина је под обезбеђењем“ и надзорним камерама. А иза ограде - бизарна бетонска зграда. На њој нема прозора, само неколико отвора попут пушкарница. Само двоја врата - и она закључана. А кровну структуру крунише крст, који подсећа на антену. Стиче се утисак да је бункер у питању, а не црква.

Заправо, њега су саградили за случај евакуације. Он се и не своди на један храм – то је цео комплекс, који се назива Православни центар Константинопољске патријаршије у Шамбезију. Подигнут је 1966. године за случај могућег бегства из Истанбула једног од Вартоломејевих претходника на константинопољском трону – патријарха Атинагоре.

Патријарх се с разлогом бојао. Ствар је у томе да административни центар „Васељенске“ (како саму себе назива Константинопољска црква) патријаршије у Турској, упркос бомбастичном називу, - чини неколико скромних зграда, збијених у истанбулском кварту Фанар. И за никог није тајна да опстанак патријарашког трона умногоме зависи од турских власти. Тако је било, на пример, с претходником патријарха Атинагоре патријархом Максимом V, против кога је био покренут прави информативни рат. А све због тога што је 1948. године, када је почео да се разгорева хладни рат, - послао делегацију на Свеправославно саветовање у Москву. У Турској, која је желела у НАТО, њега су због тог чина оптужили за шпијунажу.

Као резултат тога, властима неподобног патријарха свргли су због наводних здравствених проблема. При том, ништа није било без шпијуна: читав процес је надгледала ЦИА.

„Предузете мере у циљу замене престарелог Максима на месту Васељенског патријарха, Грчка Православна Црква је на крају успешно спровела. Више од годину дана митрополити – чланови Светог синода, покушавали су да га удаље из патријаршије, која представља православне Грке у целом свету.... Сада патријарх чека одлуку о месту свог потоњег боравка“, - писало је у тајном извештају ЦИА-е од 11. августа 1948. године (докуменат је обелодањен пре само неколико година).

Меморандум ЦИА-е (август 1948. године) из објављених докумената ЦИА-е

Ослобођено место, не без разлога, заузео је управо Атинагора. Током 20 година, он је возглављивао америчку архиепископију Константинопољске цркве, где је задобио подршку наутицајнијих чланова грчке дијаспоре. А један од њих, шеф филмске компаније 20th Century Fox Спирос Скурас, упознао је будућег патријарха с председником Харијем Труманом. Филмски магнат постао је битан у Белој кући у току рата, захваљујући помоћи партизанском покрету у – од стране фашиста – окупираној Грчкој.

 „Почевши од 1946. године, Американци су, уз помоћ грчке владе, на различите начине припремали да на трон Васељенске патријаршије у Константинопољу поставе свог човека, непријатељски настројеног према Совјетском Савезу, пошто се Максим за време свог патријарховања залагао за приближавање Руској Цркви. На његово место се планира архиепископ њујоркшки Атинагора, Грк по националности, амерички поданик“, - описивао је ситуацију председник Савета за питања Руске Православне Цркве Георгиј Карпов у меморандуму Савету министара СССР-а.

...и у Ватикану

У јануару 1949. године, патријарх Атинагора се у својој првој проповеди у новом чину, захвалио својим покровитељима. Он је позвао вернике да се уједине „у борби против комунистичке претње“. При том, није се радило само о православнима, већ и о представницима других хришћанских конфесија.

Хришћански свет још увек није схватао да је невољно постао учесник идеолошке битке две велесиле. Само десет година касније, разговори о политици у храмовима почели су се чути готово чешће него молитве, када је поглавар најмногољудније хрићанске деноминације постао папа Јован XXIII.

Године његовог управљања поклопиле су се са заоштравањем хладног рата, највише због Кубе. Владу Фидела Кастра, која је дошла на власт на острву, римокатолички бискупи су жестоко осудили, назвавши лидера кубанске револуције – антихристом. Као резултат тога, најутицајнији кардинали позвали су папу да Кастра екскомуницира. Али, он је то одбио, шокирајући тиме не само паству, већ и лидере западних држава. Штавише, папа је супротно очекивањима, - позвао суперсиле на мир. Током карипске кризе 1962. године, када је планета била на ивици нуклеарног рата, Јован XXIII је неколико пута звао председника САД Џона Кенедија, позивајући га да не започиње рат са Совјетима. Сазнавши за то, америчка штампа га је отпужила за симпатије према комунистима, називајући га „црвеним папом“.

У мају 1963. године он је јавно изјавио да жели да успостави дипломатске односе са СССР-ом. Папа је 3. јуна - неочекивано за све - умро. Али, конклава никако није могла да изабере „намесника Христовог“...

И, тек наког петог круга гласања кардинала, са благом предношћу, победио је монсињор Ђовани Монтини, који је узео име Павле VI. Он је био прилично позната особа, не само у Италији.

Папа Павле VI

По подацима америчког историчара Вилијама Блума, који је 60-тих година радио у Стејт Департменту САД, будући понтиф активно је сарађивао за западним обавештајним службама.

„Он је био још један корисник великодушних дарова ЦИА-е. <...> Добри кардинал је био покровитељ сирочади у Италији од 1950-1960-тих година, и, како је говорио помоћних директора ЦИА-е Виктор Марчети, - „идеја је била да – ако се такве институције правилно подржавају – онда тинејџери неће пасти у руке комуниста“, - пише Блум у својој књизи.

То јест, уместо „просовјетског“ Јована XXII америчке специјане службе су постигле избор свог човека. И током свог целог понтификата, Павле VI је отворено иступао против комунизма.

Управо је то, највероватније, и био један од разлога што је идеја патријарха Атинагоре за „уједињење у борби против комунистичке претње“ наишла тако брзо на одјек у Ватикану. У јануару 1964. године, поглавари Константинопољске православне и Римокатоличке цркве, састали су се први пут после 500 година. А само две године до почетка преговора, Фанар је отказао посету своје делегације Риму на сазвани, од стране „црвеног папе“ Јована XXIII, - Други ватикански концил.

 „Нови папа“ или „први међу једнакима“?

 Управо тада, Константинопољски патријарх постао је политичар међународног ранга. А међу верницима се још тада појавила бојазан због појаве „источног папе“, који би преотео и дрско присвојио себи тристамилиониту православну паству. Зашто бојазан? Ствар је у томе, да према православном вероучењу, Црквом мистички управља Сам Бог – и нико од људи не може да претендује на статус главног у њој. То је једна од главних разлика Православља од римокатоличанства, где је римски папа званично признат као „Христов заменик на Земљи“, притом и „непогрешив“.

Управо то питање постало је пре две године камен спотицања за Помесне Цркве, када су почела црквена догађања у Украјини. Бивши председник Петар Порошенко, одлучујући  да створи сопствену цркву за победу на изборима, затражио је од Константинопољског патријарха Вартоломеја да легализује украјинске расколнике и да додели аутокефалију новој структури. Он је одговарао на приговоре, мотивишући своју одлуку образложењем да је он, наводно, „први међу православним поглаварима“, што значи да се може мешати у спорове и расколе унутар сваке Помесне Цркве – укључујући и Руску Цркву.

Константинопољски патријарх Вартоломеј и председник Украјине Петар Порошенко, приликом сусрета у патријарховој резиденцији у Истанбулу 3. новембра 2018. године

Московска патријаршија, међутим, инсистира на томе да је, у складу с православним канонима, - константинопољски поглавар – само „први међу једнакима“, због чега он нема право да доноси одлуке на туђој канонској територији. Следствено, он се у украјински проблем умешао супротно томе.

„Чињења патријарха Вартоломеја већ су расекла на комаде тело Православне Цркве. Притим, он то чини свесно. Патријарх Вартоломеј је био упозорен да ће доћи до таквих последица, али је наставио своју линију, испуњавајући политички налог, који му је стигао из Сједињених Америчких Држава. Руководство те земље ни не крије да су они главни налогодавци. Поруџбина је плаћена новцем, што је, такође, добро познато“, - рекао је у интервјуу француском порталу Orthodoxie.com шеф Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије митрополит волоколамски Иларион.

Према његовим речима, циљ тог налога је – „разрушење јединства Православне Цркве“, а, „пре свега, патријарх Вартоломеј жели да разруши Руску Православну Цркву  и ослаби је у највећој могућој мери“. 

Као што видимо, идеолошка кампања коју су покренули његови претходници, уз подршку специјалних служби, није окончана хладним ратом.

 

По материјалу са: РИА „Новости“

Превод са руског и приређивање: „Борба за веру“

Последњи пут ажурирано ( петак, 07 фебруар 2020 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 29 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Вјечнаја памјат!

После дуге и тешке болести упокојила се игуманија Манастира Сретење у Овчарско-кабларској клисури, дивна мати Аквилина. Мати Аквилина је једна од оних Божијих душа која је својом љубављу према Господу многе привлачила Христу. Бог коме је од младости служила нека упокоји мати Аквилину у Царству Своме и дарује јој вечан и блажен спомен. Амин.

+ + +

Ванредно и хитно! -

Одговор светосавског верног народа на фарисејско-језуитско саопштење Синода

Детаљније...

+ + +

ДОНАЦИЈЕ ЗА САЈТ:

(ОБЈАШЊЕЊЕ )

+ + +

ПРАВОСЛАВНИ, НЕ БОЈТЕ СЕ КОРОНА ВИРУСА!

(Интервју са правоверним српских духовником, оцем Симеоном Рукумијским)

 

+ + +

"О ИЗОПАЧЕНИЦИМА" ОЛГЕ ЧЕТВЕРИКОВЕ - ПОРУЏБИНЕ


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.