header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow АПОКАЛИПСА arrow Жељко Жугић Которанин, правник и канониста: О самоубиству
Жељко Жугић Которанин, правник и канониста: О самоубиству Штампај Е-пошта
петак, 10 јул 2009
          О самоубиству као да постоји ћутање. О самоубиству се не говори, не пише. И кад се оно догоди, затекне нас неспремне. Некако, као да бисмо били ради да ствар забашуримо. С друге стране, и људи, који су у самоубилачком искушењу, и који на свој начин дају о томе упозоравајуће сигнале, не налазе у околини одређену помоћ, већ се сусрећу са неразумевањем, или неспособношћу околине. На тај начин, они се још више приближавају своме тужном чину, самоубиству.

 

Покушаћемо да разабирањем само неких аспеката самоубиства помогнемо да се у ова наопака времена смањи број оних који подижу руку на себе. Покушаћемо и да укажемо на то како се ваља понашати у ситуацији кад неко већ учини самоубилачку радњу. Покушаћемо то учењем Цркве, с надом да ће и други учинити исти, али успешнији покушај.

Може се учинити и да Црква такође ћути о самоубиству. Јер, у Светом Писму се помињу само два човека која су извршила самоубиство: Ахитофел, издајник цара Давида, и Јуда, издајник Христов. Могло би се рећи мало, обзиром на то да је самоубица сигурно било више. Али, шта је заједничко овој двојици самоубица који су поменути? Обојица су били издајници. Чини се да Писмо, помињући само та два самоубиства, жели да истакне да је суштина самоубиства у издаји. Сама реч издаја је довољно омражена у нашем народу. Али кога издају самоубице? Цара Давида, из чијег племена се родио Христос, и самог Христа, који је живот и истина. Свето Писмо нам открива да је самоубиство издаја живота и истине.

Свештени канони разматрају самоубиство такође само у два канона: у 22. канону Ап. и у 14. канону Тимотеја Александријског. Чини се да то колико канони спомињу самоубиство, јесте, на неки начин изнуђено. Апостолски канон самоубиство спомиње не у наредби него у опасци на наредбу, која се бави другим чином. Канон Тимотеја Александријског јесте његов одговор о самоубиствима и сублимира дотадашње неписано предање Цркве о самоубицама. Оци Трулскога Сабора 2. каноном одговор Тимотеја Александријског признају као обавезан за целу Цркву.

Следићемо учење Светог Писма о самоубиству одвојено од учења канона. И то да бисмо, разматрајући ово питање са оба аспекта, дали можда јаснију слику како самоубиства тако и живота који се одбацује.

 

САМОУБИСТВО ПО СВЕТОМ ПИСМУ

Бог је створио човека од праха земаљског. И удахнуо му је живот. И то на тако чудан начин да је човек постао по лику Божијем предодређен да буде причасник Божијих дарова, тј. Бог по благохтењу Божијем. Живот који је човеку дао Бог јесте живот слободе. По Адамовом паду, његов живот је деградиран смрћу, а слобода таквог живота деградирана у слободу као могућност бирања, која је нужна.* Човек је почаствован слободом. Али пре стварања, Бог није упитао човека, нити га пита данас при зачећу семеном, да ли жели да буде створен. У том смислу може се закључити да човек постаје слободан, тек по своме зачећу, настанку.

Накнадно слободан човек би могао да буде незадовољан тиме што је створен, и да без кривице, самоубиством, поништи чин Божијег стварања.

Међутим, стварајући човека, живог и слободног, Бог није створио егоцентричног непријатеља Божије творевине и Божијег стварања. По лику Божијем, човек је створен за заједништво у љубави. Стварајући и оживљавајући га, Бог је човеку дао све љубави, а најпре љубав према самом животу. Ова љубав је најдубље написана у срцу човека. И наука ју је открила, и дала јој научни назив - „нагон за самоодржањем"! Говорећи о онима који држе закон без знања о њему, апостол Павле каже:

„Они доказују да је у срцима њиховим написано оно што је по закону, пошто свједочи савјест њихова..." (Римљ. 2. 15).

Закон Божији јесте у суштини формално изражена љубав. И он, као такав није само на камену записан, већ је пре свега записан у срцима, у мислима, у савести. Јер, тек тако дат Закон, или боље рећи Љубав, и може бити наш Бог и ми његов народ.

Шеста заповест (Декалог) - „Не убиј" није ништа друго до закон љубави према животу. Та заповест је уграђена у срце, у сами живот. Јер, и они који чак и данас не знају за ту заповест, воле живот и не убијају човека. Не убиј, ни ближњега, али ни себе. Ако ти ближњи може нанети неправду, како је ти сам себи, будући слободан, можеш нанети? Зато, пре свега, не убиј себе. Па, и савест наша јасно сведочи да је самоубиство језиво. Откуд ово сведочанство ако нам љубав према животу није уграђена у срце? А ако је уграђена Богом, дужни смо Богу за њу.

Тиме незадовољство човека својом стварношћу није саставни део слободе, чак ни могућности избора. Јер слобода је слобода у Божијој љубави. Јер:

„Ниједан од нас не живи себи, и ниједан не умире себи..." (Римљ. 14. 7)

Живот, као и умирање, јесу у љубави Божијој.

„...ако живимо, Господу живимо, ако умиремо Господу умиремо..." (Римљ. 14. 7).

Навикли смо да господаримо. И туђим, и својим. Међутим, ни сам живот наш, ни само умирање наше, није наше. Ни сами нисмо своји.

„...било, дакле, да живимо, било да умиремо, Господњи смо..." (Римљ. 14. 7).

Божији смо! Немамо се куд сакрити. Сакрити од љубави Божије. Самоубиство није сакривање. Јер смрт није прелаз у небиће, у непостојање. Иначе, кад би смрт била поништај стварања, прелаз у небиће, смрт би била јача од Бога, и ми, умрли, већ не бисмо могли бити Господњи.

Незадовољство човека својом стварношћу је ђаволско дело. Дело, које баш у истини одузима човеку слободу после смрти. Самоубица је заробљеник своје егзистенције, своје створености, али лишен свих љубави и свих, па и рудиментарних слобода. Садашњи, тежак живот (где су тегобе промишљу Божијом дане нам за наше усавршавање) самоубица мења ђавољим наговором за живот у вечним и бесмисленим мукама. Чак и тад самоубица ће бити Господњи! Али без љубавног чула, и без слободе да одговори.

Зашто је човек, ако није свој, уопште створен? Зашто се рађа?

Рекли бисмо - управо ради свог ослобођења! Ради задобојања Царства Небеског, у коме неће бити принуђен да трпи нужно бирање, као нужну слободу, или, боље рећи, слободу нужде. Да би дошао до те слободе (која је у заједници са Богом) човек мора да се определи за то, а потом да се усавршава из славе у славу, до мере раста пуноће Христове (в. Ефес, 4. 13.). Обожење је круна човека, круна љубави Божије воље.

„Послаће Син Човјечији анђеле своје, и сабраће из царства његова све саблазни и оне који чине безакоње. И бациће их у пећ огњену; ондје ће бити плач и шкргут зуба. Тада ће се праведници засјати као сунце у Царству Оца свога..." (Матеј 13. 41.-43).

Свето Писмо сведочи да по смрти људи Бог не напушта свога човека. Оне људе, који су умрли у безакоњима, без покајања, задесиће мучење. Не каже се какво, али се оно упоређује са пећи огњеном и плачем и шкргутом зуба. Верујемо да су те муке неизмерно веће од мука овог неудобног живота. Осим тога, те муке нико неће избећи, јер се каже да ће се сабрати све саблазни и они који чине безакоње. Дакле и самоубица, који жели да у смрти нађе уточиште пред неком привременом и лакшом муком, биће изложен вечним и тежим мукама. Да су ове муке вечне сведочи сам Христос:

„И овај ће отићи у муку вјечну, а праведници у живот вјечни." (Матеј 25. 46.)

Вечност је наше заједничко назначење (јер је вечан и сам Творац наш Бог, који је, и који ће бити „све у свему" (I Кор. 15. 28), и рекло би се - судбина. Али, муке у вечности нису смисао овог, земног живота. Нисмо створени за муке, него за усиновљење, за сјај, као сјај сунца у Царству Оца нашег Небеског. Они, који допадну мука вечних, самом судбином својом сведоче да су у овоземном животу промашили живот вечни. Вечни живот се промашује безакоњем (нељубављу), јер у њему безакоња нема, нити саблазни. Вечни живот се задобија праведношћу, тј. победом над саблазнима.

Како се побеђују саблазни? Живљењем по Светом Духу, а не по палом телу!

„Да се правда закона (сила љубави) испуни у нама који не живимо по тијелу него по Духу." (Римљ. 8. 4.)

Живљењем по правди закона сила љубави Светога Духа се претвара у силу мира, силу победницу над саблазнима. У том случају:

„Овај Дух свједочи нашем духу да смо дјеца Божија." (Римљ. 8. 16)

Ово сведочење је оно чему стремимо у овоземном животу. Стремимо свим силама ума, срца, душе... Па опет, због наше слабости дешавају се падови, греси. Сваки грех, појединачно, јесте промашај вечног живота и смртоносан је. И кад не би било покајања као очиститељне силе, сви бисмо помрли за суд вечних мука. И то упркос светим тајнама које примамо, јер ко се недостојно причешћује суд себи једе и пије, каже се у молитвама пред Свето причешће, позивајући се на речи апостола Павла:

„Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тијела Господњега." (I Кор 11. 29.)

Заповест - „Не убиј" јесте елементарна заповест кад је реч о односу човека према човеку. Зашто? Убиством се убијеном ускраћује време за усавршавање у Светом Духу. Убијени је можда пропустио да учини још неко добро дело, или да се покаје за неки грех. Његова судбина у вечности најчешће нам није позната, али и Црква се моћним молитвама својим моли за њега и олакшава му последње кушање (митарства) и Суд. Убица је велики грешник. Али покајање има силу да га очисти и од убиства. Он се може (мора) надати да ће светом тајном покајања и исповести успети да очисти скврну убиства, и тако се удостоји Причешћа. Након смрти, Црква ће се молитвама заузети за спас убичине душе. Бог је милостив, и Он воли све, и жели спас свију. Зато је Цркви дао покајање и исповест као оружје којим она приводи у познање истине и тако тешке грешнике као што су убице. Сила света тајне покајања и исповести је та којом се у пуноћу црквене заједнице (Причешће) враћа и убица, и без сумње, она је јача од силе греха, која одваја од црквене заједнице и вуче у подручје вечних мука. Ево шта о томе кажу Свети Оци.

„Онај ко у покајању исповеда своје грехе, добија опроштај истих, благодаћу Исуса Христа кроз свештеника." (Против Новацијана - спис Светог Атанасија Великог).

„Ако ми откривамо грех на исповести, чинимо га да је као сува трска, достојна да испари у очистилишној ватри (Причешћу, прим. аут)." (Свети Василије Велики - Тумачење Исајијиног пророштва).

„Пошто нема другог (поновног) крштења, потребне су наше сузе, покајање и исповест, па нас саветује да се очистимо „исповешћу и покајањем", јер је исповедање греха спасење од греха." (7. беседа о покајању - св. Јована Златоустог)

„Потребно је претпоставити да смо потпуно очишћени када добијамо усмено разрешење." (Тертулијан, О покајању).

Други вид огрешења о заповест - „Не убиј" јесте самоубиство. Док код убиства постоје две личности, убица и убијени, код самоубиства постоји једна личност - самоубица. У њему је спојено све. И одлука да се убије, и убиство, и објекат убиства, и коначност тог чина у смислу да више нема могућности за добра дела или покајање и исповест. Убиство самог себе је грех, који, будући коначан, има силу да несрећника одвуче у подручје вечних мука. Немајући покајања, немајући противсилу сили греха, можемо тврдити да се пред очима Цркве дешава жалостан призор. Човек који је у овом животу, као убоги Лазар (Лука 17. 25), примио муке, уместо да у вечности прими утеху вечног живота, бива одвучен у муке паклене. И Црква је ту немоћна.

Црква све што може и што чини, може и чини благовољењем Оца, кроз Сина, Светим Духом. А самоубица је одгурнувши живот, дар Светог Духа, одрекао Светог Духа, рекао му - „Не". Свети Дух пред тим „не" стоји, јер поштује слободу коју је човеку дао баш Он. И у томе се огледа Његова љубав. „Не" Светоме Духу је и самоискључење из Цркве. „Не" Светоме Духу, изречено коначно -самоубиством, није само одбацивање живота, или животне судбине, оно је уједно одбацивање и свих других дарова Светога Духа, које је самоубица примио за живота ради савлађивања саблазни и ради обожења. Зато је то трагично „Не" хула на сав Божији промисао, стварање, подвиг Христа на Крсту... речју - хула на Свету Тројицу, посебно на Светога Духа, Даваоца Живота. „Сваки грех и хула опростиће се људима; а хула на Духа Светога неће се опростити људима" (Матеј 12. 31.)! Самоубица одбацује живот, убица га не одбацује, не негира, он га уништава само телесно. Зато је самоубиство грех на смрт (муке вечне), јер оно убија и тело и душу, потпуним негирањем живота. Стога: „Ако неко види брата својега гдје гријеши гријехом не на смрт, нека се моли, и даће му живот, онима који гријеше не на мрт. Има гријех на смрт, за њега не кажем да се моли" (I Јован 5. 16). Зато Црква може да се моли за убицу, и да му његовим трудом, покајањем и исповешћу, врати живот у Христу, али не може да се моли за самоубицу јер он греши на смрт. „Има гријех на смрт"! Апостол као да помиње да има само један такав грех, али не каже који. Самоубиство је грех на смрт.

 

САМОУБИСТВО ПО СВЕШТЕНИМ КАНОНИМА

Суштину самоубиства открива 22. канон Ап:

„Који је сам себе обезудио, нека не буде клирик; јер је самоубица и непријатељ Божијега створа."

Исто о овоме каже и наредни, 23. канон Ап. Како он понавља и утврђује одредбу 22. канона Ап. о њему нећемо расправљати, али ћемо га, истине ради, само навести.

„Ако је један, пошто је већ ушао у клир, себе обезудио, нека се свргне; јер је убица себе самога." (23. канон Ап) Самоубица је непријатељ Божије Творевине. Самим тим, он је и непријатељ Божији. Истина, који је сам себе обезудио није починио самоубиство у класичном смислу. Али, будући да је уништио орган, Богом створен, који служи рађању (обезуђивање се и врши ради избегавања те функције), што ће рећи стварању потомства, наслеђа човековога, такав је у суштини самоубица. Он се не лишава потомства вољом, ради световрлинских напора и Царства Небеског, него се дрзнуо да на своме телу исправи, по сопственој замисли, Божије остварење. А ко је човек да просуђује и прекраја Божије створење?

„А ко си ти, о човјече, да се препиреш са Богом? Зар рукотворина говори мајстору своме: зашто си ме тако начинио?" (Римљ. 9. 20)

Управо тиме, што се препире са Богом, самоубица и јесте непријатељ Божији. Јер, самоубиство није рвање човека са Богом, које бива понекад у намери да се Бог приволи на то да човеку да већу благодат, и које рвање управо сведочи о дубини и искрености љубавног односа смиреног човека и Бога. Самоубиство је препирање, роптање човека на живот, против Бога Творца. Зато је самоубица непријатељ Божијега створа, Божијега створења, стварања из слободне љубави.

Бог није створио човека и свет да робују стихијама. „Јер не примисте духа ропства, опет да се бојите; него примисте Духа усиновљења, којим вичемо: Ава, оче!" (Римљ. 8. 15). Он га није заборавио.

Без питања је Бог створио човека. И по Адамовом паду није га заборавио. „Бог поново створи човека у његовој бесмртности, поклонивши му тако дар" (V седница VII Вас. Сабора). Бог, дакле, усавршава прво створење - Адама. Јер, ово друго створење не бива без питања или без учешћа слободно изражене воље човека. Сваки који се крсти слободно се крсти. Човек има налог да постане Бог. У извршењу тог налога човек није сам. Свети Дух, који му је дао први живот, који га је препородио другим животом (крштењем), Он га благодаћу прати и при борби против саблазни и мука. Али Он не замењује човекову вољу, нити трпљење, јер би тиме заменио и подвиг човекове слободе. Бог стражари над сваким човеком да га не би снашле муке које превазилазе његове снаге (I Кор. 10. 13.). Он промишља и о најситнијој ствари (Матеј 6. 26) и све управља на корист остварења човековог задатка, тј. обожења. „Јер Бог тако завоље свијет да је Сина својега јединородног дао, да сваки који вјерује у Њега не погине, него да има живот вјечни" (Јован 3. 16). Отуда и Црква, и свете тајне, и свете врлине. Зато, „страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се открити" (Римљ. 8.18)! И када бисмо могли, премда неки и могу (светитељи), да видимо ту славу ка којој трчимо, нико се не би убио, јер би сматрао свој живот садашњи за највећи дар, јер ће се обући у славу, и нико не би питао: - Зашто сам створен. А опет неки чине самоубиство. Зашто? Зашто постају непријатељи Божије творевине?

Свети Тимотеј Александријски у свом 14. канону даје одговор на ово питање. Он све самоубице дели на оне који су „ван себе" и оне који су при себи. Ове друге дели на оне који су починили самоубиство „због какве увриједе нанесене му од људи" и оне који су то учинили из „малодушности".

„Питање: Ако један није при себи, и подигне руку на себе, или се баци стрмоглавице, може ли за таквога бити принос, или не?

Одговор: У погледу таквога треба да клирик разабере да ли је збиља био ван себе кад је то учинио. Јер, више пута они који су своји томе коме се то догодило, желећи да дођу до приноса и молитве за њега, лажу, и казују да је ван себе био. Међу тијем, можда је то учинио због какве увриједе нанесене му од људи, или иначе због малодушности, и тада не мора (не сме) за таковога бити принос; јер је самоубојица. Треба зато на сваки начин да клирик најмарљивије ово испита, да не потпадне осуди." (14. канон Тимотеја Александријскога).

Шта значи бити ван себе, или не бити при себи? То значи бити у стању при коме се не управља својом вољом, него је она потчињена вољи демонској, па се дело које се учини у том стању не може сматрати изразом воље дотичнога човека, нити његовим слободним опредељењем. Па, иако се, споља гледано, човек јесте бацио стрмоглавце, Светитељ га не третира нити назива самоубицом. Светитељ налаже истрагу, резултат које би требало да буде спознаја да ли је чин извршен ван себе, у стању неслободне воље. И тек ако се закључи да је човек дигао руку на себе због увреде, или малодушности (дакле да је био при себи, при својој слободној вољи), Светитељ га назива и третира као самоубицу. Он тек за тога каже „...јер је самоубица". То је оправдано, јер само слободно изражено „Не" Светом Духу јесте хула на Њега, и само слободно уништавање свога живота јесте одбацивање живота, а тиме и самоубиство. И отуда и опело и парастос и помињање тј. литургијска заједница („принос и молитва") само за онога који се стрмоглавио у стању „ван себе", а не и за свесног самоубицу.

Ако је човек душевно болестан, и из тог разлога смештен у психијатријску болницу, па подигне руку на себе, то још не искључује потребу истраге какву налаже канон. Јер у канону (у питању) стоји: „Ако један није при себи, и подигне руку на себе..."! Ове речи казују да дотични мора бити у стању „ван себе" у моменту подизања руке на себе, а не само душевно оболео. Није реткост да душевни болесници у тренутку луцидности, сагледавши своје јадно стање и окружење, подлегну малодушности и изврше самоубиство. Којим начином клирик може да утврди у коме се стању човек убио, то је конкретно питање. Канон каже само да клирик треба на сваки начин и најмарљивије ово да испита, да не би потпао осуди.

Дакле, све праве самоубице, оне који су били при себи у трену извршења тога жалосног чина, Свети Тимотеј Александријски дели на оне којима су људи учинили какву увреду тј. неправду, и на оне који су подлегли малодушности. Ова подела је до сада најбоља. Од људи нанета увреда тј. неправда јесте оно што данашњи психијатри зову спољним чиниоцем, а малодушност унутрашњим чиниоцем. Чини нам се да ова два чиниоца јесу у спрези, само што у сваком конкретном случају један има одлучнији значај. Кад увређени не би био гордошћу подложан малодушности, увреду би поднео лакше. Исто, кад малодушни не би имао повод споља, можда не тако директан, можда тек у виду беспрекорности живљења у свом окружењу (што је својеврсна увреда од стране заједнице тј. људи), не би подлегао искушењу самоубиства.

У оба случаја несрећник је изгубио веру у вечни живот. Та вера није имала корена у њему. Зато је самоубиство пораз за свештеника и епископа, и њихову проповед.

Већ смо рекли да самоубица самоубилачким чином сам себе искључује из Цркве. И та чињеница је нашла израз и у канону.

Канон захтева испитивање да ли је самоубиство које се види споља уистину одрицање живота, тј. самоискључење из Цркве. Ово испитивање је толико нужно да канон прети осудом онога који пренебрегне овој обавези. Зашто?

Самоубиство, које је самоискључење из Цркве, не тражи суђење од стране црквених власти, већ само испитивање (истрагу) да ли се оно уистину догодило, тј. да ли је човек при себи дигао руку на себе. Резултат испитивања, а не пресуда, показује да ли човек остаје у заједници молитава које је Црква установила за душе својих у Богу представљених синова, односно у црквеној, Христовој заједници. Канон (у одговору) одређује:

„...Међу тијем можда је то учинио због какве увриједе нанесене му од људи, или иначе због малодушности, и тада не мора (не сме) за таковога бити принос; јер је самоубица..."

Речју „тада" канон означава, прво, сазнање да се ради о правом самоубици, и друго, да већ то само сазнање, или, тачније, сам чин самоубиства заповеда да „не мора" (не сме) за таковога бити принос", што се види и по образложењу, а наиме, „јер је самоубица". Та чињеница „тада" сама собом искључује дотичнога из црквене заједнице.

То је разлог да смо самоубиство и назвали грехом на смрт. Оно је слободно, добровољно, непокајано и без црквених молитава одлажење у вечну смрт, у вечне муке. За разлику од самоубиства као греха на смрт, канони (32. канон светога Василија Великога) познају и смртне грехе, али они нису (убиство нпр) такви да, једном учињени, сами по себи одвуку грешника у вечне муке, него су то сви велики греси, са тешким последицама. али којима може противстати покајање, исправљање живота и на крају свете тајне и моћне молитве Цркве. Канони (5. канон VII Вас. Сабора) познају и појам греха к смрти, а који означава стање када грешник не исправља начин свога живљења.

Оног који се одрекао живота и црквене заједнице не смемо држати у заједници. Са оним који је изван Цркве не смемо као Црква да имамо црквено општење. Овај принцип строго, претњом свргнућа, чувају 45,46, и 47. канон Ап. Зато Свети Тимотеј Александријски и прети осудом ономе који истрагу о самоубиству (самоискључењу из цркве) можда не поведе, или је не поведе најмарљивије, па онај који је прави самоубица буде у црквеној заједници, а онај који није прави самоубица буде неоправдано лишен те заједнице, што све у духу потпада под 47. канон Ап.

У 14. канону Тимотеја Александријскога (у питању) стоји: „...може ли за таковога бити принос, или не?" У Преводу епископа Никодима, као одговор, стоји реч: „не мора". Али она има данашње значење „не сме", што се види баш по претњи осудом, којом се канон непосредно завршава. Јер, када би смисао речи „не мора" био препоручни, каква би улога била претње осудом? Стога смо већ у текст канона, у загради, унели смисао те речи, да бисмо олакшали ишчитавање канона.

Одредбом канона лишен је опела, сахране на православном гробљу (оно је освећено место), парастоса и литургијских молитава онај који је самоубица. Како је самоубиство коначан чин, чин без могућности покајања, или исправке свога живота или чега другог у Цркви, самоубица занавек остаје изван молитвене заједнице и приноса! Она иста претња клирику која му налаже истрагу, та иста га спречава да самоубицу после извесног времена прима у заједницу, какву праксу понегде затичемо. Ако нисмо успели да објаснимо однос између претње клирику осудом због несавесне истраге, и немогућности да се самоубица после протека неког времена прима у заједницу, нпр. парастосом, навешћемо изричиту одредбу 84. канона Светога Василија Великога:

„... Пак ако се неки тешко одбијају од својих обичаја и радији су да служе тјелесним насладама него Господу, и неће да управе свој живот по Евангелију, с таковима ми никаквог опћега посла немамо. Јер, у погледу народа непокорнога и супротнога ми смо научени слушати, да, спасавајући га, спаси душу своју."

Канон не говори о греху на смрт - самоубиству, нити о било ком другом конкретном греху. Он говори о греху к смрти, тј. о оним гресима (боље рећи, њиховим починиоцима) које не прати спасоносно покајање и поправак живота. Ако се грешници тешко (неискрено, никако) одбијају од својих греха, тј. страсти, и радији су да служе сили те страсти, тј. смрти, пре него Господу, тј. вечном животу и сили обожења, и који су, према томе, непокорни вољи љубави Божије, која би да се сви спасу обожењем - тада „с таковима ми никаквог опћег посла немамо"! Такве, непокајане грешнике, овај канон, за све време таквог њиховог стања, држи одлученим од Цркве. И, дакле, сами проток времена одлучења, ако није праћен спасоносним покајањем и поправком живљења, остаје небитан за поново примање у црквену заједницу (Причешће и молитве). Јер силу греха, која одваја од литургијске заједнице, не савладава проток времена (као да тобоже сила греха лапи, или пада у заборав, са временом, напротив), него само сила покајања и исповести. Ако грешник непокојан оде у смрт, његова судбина у вечности је жалосна. Али све до смрти човек може да се спаси те судбине кроз свету тајну покајања и исповести, те Причешћем. О томе сведочи канонска установа:

„... Свакако пак у погледу свакога онога који је при смрти, а тражи да се удостоји евхаристије, епископ уз односно испитање нека му подјели свети дар." (13. канон I Вас. Сабора)

Дакле, без покајања и исповести, без поправке живљења, без неког плода достојног покајања, нема, нити може бити, одлученоме примања (умилостивљења) у литургијску заједницу. Па, ако је то тако са онима који су од свога епископа били одлучени, колико је немогућније примити у заједницу „приноса и молитве" оне који су сами себе беспокојно занавек искључили из те спасоносне заједнице живота.

У 84. одредбу канона светога Василија Великога самоубиство свакако улази својом особином непокајања. Том истом особином оно не улази у одредбу 13. канона I Вас. Сабора јер епископ, вршећи „односно испитање", испитује истинитост покајања за грех, због кога је дотични одлучен, тј. „недостојан". Дакле, самоубици нема, нити може бити, повратка у заједницу молитава и приноса! Ово не значи да се појединац не сме за самоубицу молити, јер се канонима светих Тимотеја Александријског (14) и Василија Великог (84) забрањује „принос и молитва" као „опћи посао", дакле забрањује се заједничка, свеопшта, саборна, црквена молитва. Лична молитва појединца је ствар личног односа човека и Бога, и није забрањена.

Занимљив изузетак представља 14. канон Тимотеја Александријског. Он, за разлику од других канона, не спомиње епископа као онога који би требало да врши испитивање да ли је самоубица био при себи, тј. да ли је управљао својом вољом, да ли је схватао значај и последицу свог чина. Када се ради о оцени да ли је неки човек достојан црквеног заједништва или не, то оцењује епископ (6. и 7. канон Карт. Саб. и 5. канон I Вас. Саб. нпр) према првенствујућој власти и својој одговорности. Међутим, овај 14. канон Тимотеја Александријског изреком одређује да клирик изврши „разбирање" и „испитање" да ли се ради о правом самоубици, „и тада не мора за таковога бити принос; јер је самоубица". Као да канон допушта и нижим клирицима од епископа да одлучују о томе да ли ће за неког човека приноса бити, или неће. О чему се заправо ради?

Самоубиство „при себи" је самоискључење из Цркве. Али ова чињеница не сме да заведе на мисао како клирик (презвитер. нпр) има власт да, по своме „разбирању", одмах забрани принос за самоубицу јер се овај сам искључио из Цркве. Јер, у чије име, и чијом влашћу клирик (макар и ех сanonem) врши односно испитање? И, ко је тај ко клирику оправдава његово уверење о „разбору" који је учинио, ко то уверење оцерковљује? Одговор је - епископ!

Прави самоубица се својим чином самоискључује. из Цркве, али и Црква мора да се огласи и да констатује ту чињеницу. Ово је последица права на везивање и дрешење. Црква се увек оглашава кроз оног ко је носилац епископске власти, дакле, преко епископа лично; или саборно, преко Епископског Сабора.

Клирик мора о резултату своје истраге да извести свог епископа, који ће да донесе свој суд, од кога ће, опет, зависити хоће ли за тога човека бити принос. Тај суд јесте оглашење Цркве о том самоубиству. Он носи печат одговорности и власти епископа за душе повереног му народа (в. 39. канон Ап). Тек са тим судом клирик може да поступи, и да, евентуално, забрани принос и молитве и сахрану на црквеном гробљу...

Шта ново канон исказује речју да клирик врши „разбирање"?

Видимо извесну сличност у ситуацији правог самоубиства са ситуацијом умилостивљења над онима који се кају, и одлучени су од причешћа којима време одлучења није истекло, а прети им смрт.

„Онима који се кају, према разлици гријехова, нека се епископским судом одређује вријеме кајања; а презвитер без знања епископа нека на прима онога који се каје, осим случаја да је пријека потреба, а епископ је одсутан..." (43. канон Карт. Сабора)

Сличност је у томе што је умилостивљење над одлученима искључиво у власти епископа (в. 6. канон Карт. Сабора). Но, смрт може да запрети одлученоме баш у дане када је епископ одсутан, те га је немогуће известити о потреби да се одлучени покајник Причести и тражити његов благослов за то (в. 7. канон Карт. Сабора). Да одлучени не би умро без спасоносног Причешћа, установљено је да и презвитер може, ценећи ситуацију, да уђе у суд свога епископа, и да умирућем, по односном испитању у смислу 13. канона I Вас. Сабора, подели Причешће.

И код самоубиства је слично. Човек је мртав. Да ли ће бити опела за њега, да ли ће бити молитава на литургији за њега, где ће се тело његово укопати? Сва та питања не могу чекати повратак одсутног епископа и његов суд. Тело се распада, а душа, одвојена од тела, наилази на митарства, против којих су молитве Цркве снажно оружје. Само за такав, дакле, случај канон допушта презвитеру да, по своме најмарљивијем испиту, одлучи о приносу за односног човека. Тиме неће увредити одсутног епископа. Али, ако би и поред присутног епископа самовласно одлучио о приносу, макар ствар била неспорна, повредио би канонску установу, и увредио би свога епископа. То је смисао исказа да „клирик" врши „испитање"!

 

ПОКУШАЈ САМОУБИСТВА

Свети Тимотеј Александријски одређује како се има поступати са оним човеком који је своју самоубилачку радњу довео до њему жељеног краја - смрти. Стога и све одредбе његовог 14. канона имају важност само за случај самоубиства са смртним исходом. То се види и из текста канона.

Упитни део канона се односи на човека који је подигао руку на себе, или се бацио стрмоглавце. Уколико и може да остави у недоумици да ли је тај што је подигао руку на себе или се бацио стрмоглавце, дакле, извршио наум опасан по свој живот, и погинуо, то се из одговорног дела јасно види да се подразумева да је тај погинуо:

„...Јер више пута они, који су своји томе, коме се то догодило, желећи да дођу до приноса и молитве за њега, лажу, и казују да је ван себе био..."

„Коме се то догодило"! Шта се догодило: - покушај или погибија? Када не би тај погинуо, тј. када би преживео, тада се уопште не би појављивала родбина, „они, који су своји томе", већ би се појавио он лично са покајањем да тражи милост и Причешће. Када би преживео, не би се тражило за њега принос и молитве, него би он тражио милост и Причешће. Када би преживео, не би се лагало и кроз лаж тражило оно што је Црква обичајем држала: да је прави самоубица онај који је био при себи, већ би то тад живи човек сведочио. Дакле, за самоубице, као оне који су се сами искључили из Цркве, она сматра само оне који су лишили себе живота и тиме затворили сва врата покајања за собом.

Човека, који је извршио радњу адекватну намери да себи одузме живот, а који је после свега остао у животу, Црква не искључује сасвим из своје заједнице, нити његов чин сматра за самоискључење из црквене заједнице, него му за дуго (12 година) брани Свето Причешће, али му све то време оставља за покајање и плодове покајања, што је такође пребивање у Цркви у светотајинској припреми за Причешће (покајање и исповест јесу света тајна цркве, дубоко литургична).

Зашто Црква не прихвата самоубилачки подухват као самоискључење из Цркве када човек преживи? Зар он није учинио исто што и онај који је погинуо? Зар то није она иста неопростива хула на Светога Духа, неопростива „ни у овоме вијеку ни у будућем" (Матеј 12. 32)? Како Црква таквоме пружа могућност опраштања кроз покајање, Причешћивање и остале дарове?

„Блажен је човјек коме Господ не урачуна гријех" (Римљ. 4. 8).

Господ Свети Дух понекад не урачуна хулу човеку. Црква то препознаје по томе што је самоубилачки наум и подухват остао бесплодан, тј. неуспешан. Често Бог не допушта човеку да упадне у грех, у различите грехе. То је изузетан дар.

„Који зажелевши жену, накани с њоме да скупа спава, пак му се намјера не оствари, очито је, да га је благодат сачувала" (4. канон Никејског Сабора).

Ако човек преживи самоубилачки подухват, очито је да га је благодат сачувала. Ако је то тако, а јесте, зар може Црква забранити покајање ономе кога је Бог сачувао за покајање, Причешће и спасење. Зашто Бог некога сачува, а некога не?

Немогуће нам је дати одговор а да не упаднемо у замку спекулација. Одговор се увек налази у домену личног односа Бога и свакога човека.

„Помиловаћу кога помилујем, и сажалићу се на кога се сажалим." (Римљ. 9.15) Нека нас ове речи упуте на страх Божији!

______

У тој нужности бирања огледа се деградација слободе, јер где је пуноћа слободе, ту нема нужности. (прим. аут.)

Извор: „Свети Кнез Лазар“, 1994.

Приређивач: „Борба за веру“

Последњи пут ажурирано ( уторак, 16 октобар 2018 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 15 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

 

 + + +

ОНЛАЈН ПРОДАЈА ГАРДЕРОБЕ

„ТЕШКЕ БОЈЕ“

 

 

 

 

 

 


 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.