Српску јавност су недавно узбуркале -- мада не ни у приближно довољној мери -- фотографије луксузне резиденције Иринеја Добријевића, епископа источноамеричке епархије (још увек) Српске православне цркве у Сједињеним Државама. Већ на први поглед, јасно је да је раскош приказана на овим снимцима непримерена амбијенту где се налази боравиште једног хришћанског црквеног великодостојника.

Имање купљено средствима из једног извора пред очима гледалаца, који нису ништа приметили, укњижено је на име другог држаоца, вешто камуфлираног под сличним називом. Као што се из приложене пореске документације види, имање купљено у августу 2017. води се на име новог правног лица, већ поменуте црквене корпорације Serbian Orthodox Diocese of Eastern America Inc.: 

Зашто су ове околности проблематичне? Зато што је као епископ “старе” корпорације Добријевић формално дужан да се консултује и да сарађује са Епархијским саветом. Настрану чињеница да се Савет претежно састоји од епископових људи, који су под његовим снажним утицајем и који готово по аутоматизму одобравају све што он предложи. Али барем формално, на начин како је “стара” епархија конституисана какви-такви контролни механизми постоје, чак и да наменски не функционишу. Мада нисмо остварили увид у протокол са заседања Епархијског савета где је по правилима која прописује држава Њујорк морало бити расправљано о издвајању средстава за куповину нове резиденције, предпоставићемо да постоји и да је Савет већином гласова одобрио епископову намеру.

Међутим, у новој епархији, правном лицу изван канонских оквира СПЦ регистрованом 2017. године под заводљиво сличним називом, таквих контролних механизама -- нема. На челу тог кришом успостављеног правног лица налази се грађанин Иринеј Добријевић. То правно лице је параван, или празна љуштура, иза којег се налази једна особа која њиме у потпуности и без ичијег надзора руководи -- Иринеј Добријевић. То значи да између имовине регистроване на име  Serbian Orthodox Diocese of Eastern America Inc. и некретнина и других добара која би се водила на физичко лице Иринеја Добријевића нема никакве суштинске разлике.

За оцену ове имовинскоправне ситуације, релевантно је узети у обзир  репутацију за контроверзе и извођење финансијских смицалица (и овде) коју г. Добријевић носи још из Аустралије, где је службовао пре него што је био премештен у Њујорк, а што неодољиво потсећа на модус операнди бившег управника ватиканске банке бискупа Пола Марцинкуса, пре него на понашање православног јерарха. За нашу тему, битно је првенствено то да је формирање од стране г. Добријевића, на источној обали САД, корпорације под његовом личном контролом ради преузимања некретнина просто понављање шеме коју је Добријевић раније применио у Аустралији. Док је тамо био епископ, он је основао квазицрквено предузеће за преузимање нациљаних некретнина под називом “Serbian Orthodox Church in Australia and New Zealand Properties Limited”. О сврси и начину рада Добријевићеве аустралијске операције, укључујући скупе судске парнице за стицање контроле над жељеним материјалним добрима, чиме се Српска Црква тешко обрукала пред неправославнима, недавно је из личног искуства писао припадник Српске православне цркве у Аустралији, Милан Вековић. Искуство г. Вековића може бити од велике користи верницима СПЦ у Сједињеним Државама зато што се они сада суочавају са деловањем г. Добријевића по савршено истом обрасцу на свом континенту.

Када су најзад обелодањене појединости, наводно за коришћење хришћанске црквене заједнице, куповине спектакуларно непримерене некретнине у једном од најскупљих срезова Њујорка,  г. Добријевић је Саопштењем за јавност кренуo у ограничавање штете (damage control). У Саопштењу се наводе три главна разлога за овај спорни корак.

У Саопштењу стоји да је “први разлог, уједно и онај најглавнији, да се у савесној намери и по службеној дужности спроведе одлука Светог Архијерејског Сабора из месеца маја 2011. године, донета пет година пре устоличења на трон епископâ источноамеричких г. Иринеја, којом је наложeно, да се седиште Епархије источноамеричке из места Марс у држави Пенсилванији, премести у градове Вашингтон или Њујорк.” Другим речима, у питању је извршење “налога” виших црквених власти, а не воља или лични хир садашњег епископа. Јасна импликација таквог аргумента је и то да је претходни епископ био непокоран Светом Архијерејском Сабору зато што је пет година одлагао да учини оно што је напокон урадио савесни епископ Добријевић.

Шупљине којима овај аргуменат обилује исувише су очигледне да би се њима бавили. Где је тај налог из 2011. године и шта тачно у њему пише? У интересу транспарентности, било би корисно да га г. Добријевић, или Свети Архијерејски Сабор, ко год од њих жели, објаве. Шта чланови Сабора знају о некретнинама у држави Њујорк или федералној престоници Вашингтону? Највероватније -- ништа. Некретнине на тим подручјима коштају изнад просека, то је тачно, али није тачно да нема некретнине за знатно испод $1,900.00 која би могла бити подесна да је епархија користи. Најзад, шта је са имањем у месту Марс, Пенсилванија, које је у својини Источноамеричке епархије и до ове куповине је служило као њено седиште? Да ли је продато, можда да би се делимично амортизовали трошкови куповине новог седишта у најскупљем срезу државе Њујорк? Рекло би се да не, зато што се на Фејсбук налогу Источноамеричке епархије још увек наводи адреса имања у месту Марс, Пенсилванија, а да је налог ажуриран недавно  види се по томе што се тамо помиње разговор вођен 28. септембра 2019. са др Милошем Ковићем, који је у том периоду са неколико других српских академских радника био на турнеји по северној Америци. Према томе, и даље стоји питање: зашто је епископска резиденција у руралној Пенсилванији, која је дуги низ година погодовала српским епископима, наједанпут постала тесна и мрска г. Иринеју Добријевићу?

Други разлог, који се у Саопштењу наводи “за премештај Епархијског центра у Њу Рошел везан је и за плаћање државног пореза,” и позива се на “огромну предност и значај овог здања у односу на претходну резиденцију у држави Њу Џерзи, за коју је Епархија издвајала значајне суме новца за плаћање годишњег пореза, као и за претходне резиденције у држави Пенсилванија. Епархија источноамеричка сада не плаћа порез на имовину.” Као што свако ко живи у САД зна, овај разлог је потпуно бесмислен, или на матерњем језику г. Добријевића, “bull###t”. У Сједињеним Државама, све непрофитне верске установе, добра и организације ослобођени су порезе, ма где се налазиле. Порез се заиста не плаћа на замак од $1,900.00 у Њу Рошелу (проверили смо, и савесни г. Добријевић јесте добио изузеће од плаћања пореза на то имање, што би иначе износило $50,800 годишње) али порез се није плаћао ни на епископску резиденцију у Пенсилвенији, и то из истих разлога, а не плаћа се сигурно ни на епархијске некретнине у суседном Њу Џерзију. Самим тим, уштеда пореских расхода отпада као разлог за куповину прескупог објекта у месту Њу Рошел.

Трећи по реду разлог, који се у Саопштењу наводи,  је то, “што седиште садашње Епархијске резиденције поседује идеално изграђену просторију за Епархијску капелу, у којој ће се вршити свакодневна богослужења, а која ће, захваљујући овој чињеници, моћи да прими знатан број верника.” Овај разлог за куповину, за скоро два милиона долара, објекта на локалитету где у широј околини вероватно нема ниједног Србина или других православаца био би срцепарајући да није беспримерно циничан. Слике на којима се пореде луксузни ентеријер епископског замка у Њу Рошелу

са екстеријером изгорелог и још увек функционално неупотребљивог српског храма Св. Саве у оближњем Њујорку

Слике вреде више од хиљаду речи. Оне су најелоквентнији одговор на трећи аргуменат г. Добријевића.

Да резимирамо. Ни писац ових редова а вероватно ни већина читалаца нису донатори епархије г. Добријевића те немају основа да онима који то јесу оспоравају право да финансијски удовољавају прохтевима свога верског лидера, уколико им то одговара. На исти начин као што не могу Исмаили следбенике Ага Кана да лише права да свог верског вођу сваке године дарују његовом тежином у злату (и овде) или дијамантима. 

Овде уопште није спорно приватно право сваког појединца да троши свој новац како жели, или да толерише начин како неко други тај новац троши у његово име. У питању је шта је прикладно и пристојно у одређеној ситуацији. За звање православног епископа везане су подразумевајуће норме понашања и моралне обавезе. Међу њима су, безусловно, смерност и скромност и -- да! -- ма колико то некима тешко пало, доследно и систематски практиковано сиромаштво. Православни епископ у Њујорку, подједнако као у Уганди, и где год се налазио, и даље је слика и прилика, видљиви прејемник, материјално убогих галилејских рибара које је Исус Христос знаковито изабрао да управљају и да речима и примером уче Његову Цркву. Он може бити на служби у некој развраћеној светској метрополи, али он не сме да живи, нити да буде перципиран као да живи, на начин као да је магнат који је са том метрополом духовно срастао, нити сме тамо да се понаша као да је у својој кући. Та мисао је руководила писањем овога текста, а не лични став према субјекту на кога се односи, кога писац никада није видео, не познаје и лако одолева сваком искушењу да га икада лично упозна.