header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Јеромонах Игнатије (Шестаков): Наследство блудне деце
Јеромонах Игнатије (Шестаков): Наследство блудне деце Штампај Е-пошта
недеља, 16 фебруар 2020

 Припремајући своју верну децу за благодатно време Великог поста, за време изузетних духовних подвига и покајања Црква нашој пажњи нуди причу о блудном сину (в.: Лк. 15, 11-32).


Данас смо у одломку из Јеванђеља поново чули овај, може се рећи, један од најпознатијих сижеа из Јеванђеља, који је нашао свој одраз у многим делима људског стваралаштва. Причу о блудном сину коју је Господ понудио окупљеним људима и ученицима. То је прича о томе како је један богати човек имао два сина. И један од њих је рекао оцу да му издвоји део наследства који му припада. Отац се није супротставио сину и по својој љубави је учинио оно што је овај тражио, те му је дао све што му припада. Имање је било прилично велико, зато што је овај човек био богат. После тога је син узео све и напустио је кућу свог оца и врло брзо је проћердао и спискао све ово богатство живећи блудно. Протраћио га је с блудним људима, потрошио га је. Поред тога, у области у којој се налазио наступила је страшна глад. Тако да је овај човек који је одрастао у доброј кући морао да се придружи једном од становника ове земље и да напаса његове свиње, до те мере понижења је дошао. Трпео је такву нужду и глад да му је било драго да поједе оно што су људи давали свињама да једу, али ни то није добијао.

Али се овај блудни син опаметио, освестио се и помислио је: „У кући мог оца најамници живе боље него ја сад.“ Одлучио је да се врати, да се покаје пред оцем и да га замоли да га прими, сад више не као сина, већ као најамника, као радника и слугу.

Чим је отац пун љубави сазнао да се приближава његов син, био је ганут, истрчао му је у сусрет, загрлио га је, наредио да му се да најбоља одећа, прстен на руку, чизме, и наредио је да се приреди гозба, и радовао се овом неочекиваном повратку изгубљеног детета.

Дарови које је син захтевао и добио од оца јесу они дарови које сви ми од рођења добијамо од Бога: лепота, памет, способности и таленти. Ко је узрочник наше лепоте и способности, ко је извор снаге? Наравно, људи кажу да човек личи на оца и мајку. Али је то пре свега Творац неба и земље, Он, Уметник, ствара тако дивна створења и даје им колосалне способности, и умне, и духовне; поред тога, хришћанима су дати још и дарови Светог Духа које добијају на крштењу у Цркви.

Међутим, често човек себи приписује ове дарове и таленте, удаљава се од Бога, не жели више да живи под кровом Његовог дома, да слуша Његове заповести, да испуњава Његове молбе, жели сам безгранично да ужива у свом животу. И често овакав човек великом брзином троши све своје таленте и доспева у страшно стање. И без обзира на то да ли то схвата или не, и он почиње да напаса свиње – постаје чобанин свиња.

Свети оци под јеванђељским свињама подразумевају људске страсти, односно, човек не жели више да служи Богу и да пребива у божанској благодати и неминовно се налази у друштву ових свиња: помисли, страсти којима служи, и храна коју је спреман да једе – све је то свињско.

Да бисмо схватили какву упечатљиву слику је Господ описао слушаоцима треба да имамо на уму да су Његове речи биле упућене Јеврејима за које је свиња била нечиста животиња. Он је то говорио показујући дубину пада несрећног сина. Од члана породице и наследника богатог човека он се претворио у чобанина и човека који једе са свињама. Свиња је по својој природи прилично прљава животиња. Данас смо ми, рођени у градовима, одвојени од земље, од рада, па ове јеванђељске речи просто не схватамо у потпуности. У том смислу је корисно да кад нам се пружи прилика одемо у свињац и да тамо осетимо како све смрди… како је то одвратан смрад. Међутим управо то је смрад греха и обличје греха. Само што га већина људи не осећа у свакодневном животу – за нас је смрад греха постао мирис скупоценог парфема. Видимо грех око себе, али најчешће не видимо његово истинско лице, не осећамо његов смрад.

Данас се многе ствари називају лепотом, сјајем и успехом: тај и тај конкурс, та и та агенција, тај и тај фестивал, та и та награда, продавница таквих и таквих ствари – све је то заоденуто у лепоту и миомирис, и само деца Божија могу да осете истински смрад и одвратност свињства које овај свет назива лепотом, успехом и нечим добрим. И људи који посвећују своју живот служењу овим стварима пате, њихова душа је гладна. Али је Господ спреман да их прими, видимо да је само покајање овог сина изазвало такву љубав, па још и дарове од стране оца, односно Бога.

У причи постоји још један син. Како је он реаговао кад је видео да се његов брат вратио, кад је видео радост својих најрођенијих, слугу и оца? Са завишћу и увредом је почео да се жали оцу. И свог брата он не назива братом, већ каже: „Овај твој син је потрошио с блудницама своје имање, а ти се толико радујеш његовом повратку. А ја, који сам увек био с тобом, нисам удостојен такве љубави.“ Нажалост, и нама се то често дешава. Овај грех, ова навика да завидимо ближњем и да га осуђујемо врло често односи превагу над хришћанском љубављу у нама. Чим неко у Цркви или просто неко поред нас уради нешто добро, у нашем срцу се одмах рађа завист, критика и осуда. Чини нам се да би боље било да нису урадили ништа добро, зато што то нисмо ми урадили. То је врло страшна енергија, страшна сила која нас раздваја. Исто се односи и на то кад не верујемо да се човек поправио, да је променио свој живот, да је постао другачији. Волимо да се сећамо и да говоримо само оно лоше што је повезано с њим.

 

Шта је покајање? Покајање је извор радости, не само за човека који се покајао, већ и за Анђеле. У истој глави по Луки, пре него што је испричао ову причу Господ управо каже: „Анђели се радују због једног грешника који се покајао и вратио“ (в.: Лк. 15, 10). Ми не желимо да будемо анђели, желимо да будемо јавни тужиоци и судије и врло често не можемо да поделимо ову радост с анђелима.

Покајање је пут ка спасењу, ка обожењу, повратку у дом нашег Небеског Оца, и овај блудни син није само наш ближњи или рођак који је у принципу далек од Цркве, то смо сви ми. Многи од нас су прешли овај пут, многи кад се једном нађу у Цркви почињу да се опуштају, да отпадају, да се враћају овом свињском кориту и да заборављају божанску благодат.

Апостол данас каже да су наша тела сасуди Божији, да у њима треба да прослављамо Бога, он буквално каже да тела нису створена за блуд, ни духовни, ни физички, већ за прослављање Бога (в.: 1 Кор. 6, 13).

Долази време покајања, изузетне духовне радости, у жалости због греха и радости због сједињења с Богом. И свако од нас треба да дели ову радост заједно с анђелима и треба да се потрудимо да на све начине некога доведемо на ову Трпезу сопственим примером и својом љубављу. Не као овај старији брат који је осуђивао брата-грешника, већ као отац, као слуга да доведемо, како бисмо сви заједно, као што је данас рекао апостол, прослављали Бога и у нашим телима и у нашим душама које су Божије.

Амин.

Извор: „Православие.ру“

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 17 фебруар 2020 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 48 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
МОЛИМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.