Архимандрит Плакида (Десеј)

ФРАНЦУСКА РЕВОЛУЦИЈА

И

ДУХОВНА СУДБИНА ЕВРОПЕ*

 Хришћанска Европа

Од IV до XVIII столећа Европа је била хришћанска. После „Миланскога едикта", 313. године, уређење Римскога Царства поступно се прожимаше хришћанским духом.

Измећу IV и VIII столећа, разни германски, а затим и словенски народи настанише се у границама Царства, обративши се у хришћанство; остали Словени, преци Руса, настањени на просторима ван граница Царства, такође се обратише под утицајем Константинопоља када и на њих дође ред. Чак и док су били политички независни, сви ови народи признаваху извесну потчињеност Царству, усвајајући његову хришћанску културу у коју су уносили печат своје властите особености. Тако се саздаваше пространа Романија која се распростираше од приморја Атлантскога океана до Еуфрата и обала Нила.

Духовно јединство те Романије биће први пут нарушено доласком Каролинга, па ће се тако припремити путеви ка Шизми у XI столећу, која је оделила на и до данас непоправиви начин западне народе од осталога хришћанскога света, не само политички већ и догматски.

Упркос томе, западни народи су остали хришћански, чак и када је Реформа из XVI столећа изазвала нова отцепљења, заливши крвљу Западну Европу дуже од једнога столећа и припремајући духовну прекретницу у XVIII столећу. Под видом различитих исповедања, хришћанство је дакако било народна вероисповест у свакој држави, будући једно тело са народом, чинећи саставни део његовога бића. Ово се нарочито очитује на примеру Француске која се прослављаше именом „Прворођене кћери Цркве", именом које сеже у доба присних веза изатканих између првих Каролинга и папства. Једна сродна нит између хришћанске вере и народне свести постојала је и код православних народа под отоманском превлашћу.

Идеолошке претече Француске Револуције

Ако је у хришћанских народа становништво и било нравствено једнодушно у исповедању хришћанске вере (изузев неких верских мањина, попут Јевреја), та једнодушност ипак не беше сасвим потпуна. Чак и у Византијском Царству увек је опстајала једна хуманистичка и философска струја, чији су извесни претставници хришћанску веру исповедали само на речима. После турских освајања ови хуманисти избегоше на Запад, где узеше живо учешће у духовноме покрету Ренесансе (Препорода).

Увођење аристотелизма у ХIII столећу изнедрило је на Западу једну рационалистичку струју - авероизам, која ће се утврдити у XVI столећу посредством људи одлучених од хришћанске вере, као што су били падовански философ Пјетро Помпонаци и италијански доминиканци Ђордано Бруно и Кампанела. У XVII столећу, изразито у Француској, „слободоумље" које ће у то време означавати пре деистичка и безбожничка убећења него ли разврат обичаја, веома ће се широко распространити захвативши племство и друге у култури однеговане сталеже.

Треба признати да су извесни ставови и владање римокатоличких црквених власти допринели да се развије овакав дух: крсташки походи Албигена, Инквизиција, схоластичко изрођено богословље, уплитање папства у овоземаљски, световни поредак... Све ово ипак не објашњава у потпуности, нити пак оправдава негодовање западне интелигенције против хришћанске вере као такве, а ни смишљено куђење, пропраћено многим „злонамерностима".

Приморана да се прикрива под владавином Луја XIII и Луја XIV, рационалистичка струја ће у XVIII столећу породити такозвану „философију Просвећености". По времену њенога настајања, првенсгво ће овде припасти Енглеској, отаџбини Њутна, који је и сам био верник, али чије је дело било протумачено као покушај да се свеколики поредак постојеће стварности учини разумно схвативим. Енглеска је такође постојбина и савременог, слободног зидарства. Па ипак су француски философи: Бајл, Монтескје, Волтер, Русо, Д'Аламбер, Дидро, завели цвет најумнијих људи: Прусије, Русије, Пољске, Шпаније, Португалије и других земаља, најављивањем једног новог света у којем би владали: Правда, Братство, Благостање и Свеопшти Мир, по цену распада предањских видова хришћанства и свеколикога потчињавања једино мерилима Разума и Савести.

Нису били сви ови философи и њихови следбеници безбожни духови. Али идеја о каквом позитивном богооткривењу које утемељује једну општеважећу, јединствену и безусловну истину, изгледала им је неусагласивом са слободном употребом разума и слободом савести. По њима, разне вероисповести и религије су, у најбољем случају, само разноврсни путеви изражавања истих духовних стварности које измичу било каквој јаснијој одредби. У време просвећене царице Катарине II, цензура ће у Русији указом забранити „као несаодговорно хришћанскоме милосрђу" издавање сваке оне књиге која сматра да је једино Црква чувар истине...

Ове идеје су биле распрострањиване веома великим бројем удружења слободних зидара, чији су чланови били највећа имена из племства и високога свештенства, као и мноштвом ужих дружина (клубова) и удружења мислилаца. Упркос овоме, вера је остајала дубоко укорењена у народу и већи део живља остаде веран хришћанству.

Револуција и токови обесхришћањивања

Неоспорно је да су се у Француској, пред крај XVIII столећа преустројства наметала по себи, а пре свега преустројство државних прихода. Расходи Државе и Двора били су прекомерни; они су обезбеђивали годишњи приход за 250000 повлашћених, нагомилавајући дугове услед непромишљених позајмица. Систем државне благајне био је застарео и врло сложен. Још од Луја XV, краљевство је узалудно покушавало да стане на пут тим недостацима, а Луј XVI се маја 1789. године сагласио да сазове државне сталеже.

Француској су била потребна преустројства, а добила је преврат. Овај се није јавио као последица својевољног народног устанка, већ као плод једне сазреле намисли малога броја људи, окупљених нарочито око војводе Филипа Орлеанскога, краљевога рођака и његовога неумољивога противника, великога учитеља слободнога зидарства. Он одржава блиске везе са дружином Јакобинаца; у његовоме окружју су Брисо, Ла Фајет - јунак из рата за независност САД-а, Ходерло од Лаклоа, Кријон, Мирабо, Дантон, Сиејес, Димурје.

Краљевска Палата, стално боравиште Филипа Орлеанскога, биће у Паризу жариште Преврата. Циљ овога просвећенога кнеза и његове странке састојао се у спровођењу у дело замисли о Новоме Друштву, коју је разрадила философија Просвећености не би ли заменила монархистички и хришћански поредак једним новим устројством, заснованим на рационалистичком и против-хришћанском хуманизму; укратко, стремило се промени духовнога бића Француске, а преко ње и Европе.

Поступак помоћу којега се требало домоћи овога циља састојао се из једнога врло вештога „психолошкога деловања", спровођеног благодарећи мрежи ужих дружина и пригодних издања која су усмеравана из Краљевске Палате, као и посредством буна и народних покрета, изазваних бунџијама које је најмио неизмерно имућни војвода. Филип неће одустати од своје основне намисли упркос многим недоследностима и колебањима која се тицаху његових личних стремљења: ступања на престо, ступања на свеопште намесништво краљевине, или усвајања још какве тајновите улоге. У датом тренутку он ће гласати да се Луј XVI погуби, али ће се више његових истомишљеника окренути против њега, те ће бити захваћен зубцем Револуције и здробљен као и толико других. Биће изведен на гиљотину и погубљен 6. новембра 1793. године, исповедивши се и покајавши се.

Али вратимо се сада у пролеће 1789. године. Под руководством Мирабоа и Сиејеса Трећи Сталеж се проглашава за Народну Уставотворну Скупштину 17. јуна 1789. године; посланици свештенства ће јој се прикључити 19., а племство 27. јуна. Приморан да прихвати овај државни удар, Луј XVI сада више није друго до народни изасланик.

Хришћанство тада још увек није било отворено нападано. Међутим, одлучујући корак већ би учињен. „Може се рећи да је 27. јуна 1789. године, изјутра, Француска изменила своје корене... Народна Скупштина је узела законодавну власт. С друге стране, што је веома битно, прогласивши се за једино овлашћену да Француској донесе Устав, она постаје, будући и сама народ, крајње извориште свакога закона и мерила Добра и Зла за целу државу. Речју, она заузима место Бога."¹

Заузимање Бастиље 14. јула 1789. године, тек је узгредан догађај у метежима које је изазвала орлеанска странка да би краљевску власт лишила свакога стварнога угледа и заменила је, заправо, својом сопственом.

Између 20. и 26. августа, Народна Скупштина разматра и усваја Повељу о Правима Човека. Порекло бриге о одбрани човековог достојанства, о којој је овде реч, јамачно се већ налази у хришћанскоме предању Француске. Али 1789. године, ова Повеља се налази у истоме сплету околности као и државни удар од 27. јуна, и исходи из философије Просвећености и Друштвенога Уговора Жан Жак Русоа. Философија о којој је овде реч своди се на две основне поставке: човек има право да мисли оно што хоће, уздајући се искључиво у свој разум, не потчињавајући се икаквој трансцендентној (надчулној, натприродној, оностраној, надилазећој га) Надмоћи. Границе које омеђују његову делатност не долазе од Бога, већ од закона установљенога свеопштом вољом Народа. Ово и објашњава зашто се папа Пије VI, који по овоме питању изражава свеукупност хришћанскога предања, тада успротивио, изобличвајући та права „толико опречна вери и друштву". (Посланица од 23. априла 1791. године). У истоме духу су били и одзиви Васељенске Патријаршије и званичних претставника савести православних народа.

Када се проникне у ток Француске Револуције од 1789. године до успостављања Наполеонова Царства, поражава супротност која се појављује између хуманистичкога обележја Повеље о Правима, као и болећивом осећајношћу прожетих савезних празника и крвавих догађаја из 1792-1794. године, који су им, чини се, у потпуности одрични. Историчари су поводом овога често говорили о „испадању из колосека", а Ж. Н. Жанене, владин задуженик за прославу двестоте годишњице Преврата, означио их је једноставно као „практичне грешке (мрље)". Те „практичне грешке" су ипак коштале Француску милиона људских живота, планског разарања великога дела њене културне баштине и пропасти привреде.

Једна унутарња логика повезује заправо све ове догађаје; она ће се често сретати и у другим превратима. На истеку тога XVIII столећа већина становништва ни издалека не дели гледишта оних који желе наступање Новога Друштва. Учесници превратничке драме то знају. Од Одбора Народнога Спаса из 1793-1795. године, до комунистичке завере Бабефа која ће се завршити неуспехом пред Управним Саветом, њихово деловање се не мења: „После заузимања власти путем организованога устанка, било би детињасто враћати се поново на једну чак и свеопштим гласањем изабрану Скупштину. Неопходно је подржати неограничену власт револуционарне мањине коју су завера и устанак довели на власт, све докле год се не уведу нове уредбе и не претопи друштво."² Овакве револуционарне мањине су неминовно захваћене зубцем сурових чистки. А ово најављује лењинистичко учење о неограниченој власти радничке класе као и прекомерности савремених тоталитаризама (свевлашћа).

Током година Преврата, дело обесхришћањивања које спроводе нове власти неумољиво напредује. Грађански Устав свештенства проглашава да ће епископи и свештеници, чија власт може бити само израз неприкосновености Народа, бити изабирани путем свенароднога гласања, без обзира на верску припадност бирача. Имовина свештенства стављена је на располагање Нацији већ од 2. новембра 1789. године; ускоро ће сви мушки и женски манастири бити затворени, а напослетку, све богомоље ће бити претворене у болнице, складишта или у храмове Разума. Свештеници који су одбацили Грађански Устав, а било их је приближно половина, били су погубљени или заточени као и хиљаде обичних грађана, сусрећући се притом са таквим условима заточеништва који наговештавају логоре смрти и гулаге XX столећа. Календар и хришћанска имена замењени су декадним календаром и републиканским именима. Убедљива већина свештеника који су прихватили Грађански Устав „одриче се свештенства", а често и ступа у брак; у областима у којима су ова напуштања свештеничкога звања била многобројна, уврежила се саблазан која ће постати моћни и трајни чинилац обесхришћањивања становништва, а тамо пак где је свештенство у већини остајало непокорно, задржаће се једно снажно хришћанско обележје.

Тај опсежни подухват обесхришћањивања ипак ће претрпети неуспех пред отпором становништва западне Француске, углавном у Вандеји, који је у суштини био потстакнут верским разлозима. Војно поражена, прегажена пакленим четама које је Уставотворна Скупштина задужила да угуше устанак челиком и ватром, поштујући као мученике својих 200000 пострадалих, Вандеја ће ипак остати несаломива и издејствоваће 1802. године од Бонапарте потпис Споразума који је успоставио у Француској слободу богослужења и омогућио један истински хришћански препород у земљи током XIX столећа.

Треба признати, међутим, да је међу древним хришћанским земљама Француска данас, по свој прилици, највише обесхришћањена. Није ли управо баш на исход те дугачке борбе која од 1789. године не престаје до наших дана, недавно потсетио Режис Дебре: „Република се саздала против. У жестокој борби са својим противницима које је прозивала по имену: најпре Краљеве, а затим Цркву. Такође, III Република не би надвладала да не беше упорне борбе Просветитељства да отргне: Школу, Војску, Управну Власт и Јавно Мнење од хиљадугодишњег сурово-моћног утицаја римокатоличке Цркве."³

На самоме почетку, Француска Револуција не беше побуна Народа противу Краља и Племства, већ напад извесне мањине племства и грађанства, насртљиво непријатељски расположених према хришћанској цивилизацији и свакој врховној трансцендентној Власти, против читавог једног народа, још увек дубоко прожетог хришћанством и везаног за свога краља. Упркос томе што је ова мањина и умела спретно да искористи неколико самониклих сељачких буна, и што је надасве пронашла помоћнике у пуку Париза и неколико великих градова које су њени заводници народа могли лако да побуне, то јој ипак не даје никакво стварно народно законско оправдање.

Француска Револуција и Европа

Француска Револуција није намеравала да само на Француску ограничи своје дело „препорода". Она је желела да по свеколикој Европи и свету буде гласник слободе и великих начела из 1789. године. Револуција и Царство су водили ратове чији је крајњи циљ требало да буде „борба против тирана" и „доношење слободе народима". Та замисао ће бити спровођена све до после Првога светскога рата, а распарчавање Аустро-Угарске царевине објашњава се том бригом о „раскатоличавању" Европе, уз живу подршку удружења слободних зидара онога времена.⁴

Супротстављајући божијем закону краљева владавину народа, Француска Револуција је истовремено прогласила право народима на самоопредељење. Тако је она допринела замаху национализма који је обележио свеукупну историју XIX столећа, чије се последице, сада на крају XX столећа, још увек осећају од Латинске Америке до Балтичких Република, од Јерменије и Грузије све до црначке Африке.

Противно очекивању, у Европи XIX столећа, тај национализам који је у крајњој мери код многих својих поборника за идеолошки источник имао противхришћанску философшу Просвећености, и који је црпео свој замах из романтичарскога сна, ишао је у корист римокатоличким као и православним народима: Белгија, Пољска, Ирска се тако ослободише од превласти над собом некатоличких нација, док су Јелада и балкански народи скинули са себе отомански иго. Уистину, ови последњи, нарочито Јелини, нису чекали 1789. годину да би подизали устанке против исламске надмоћи. Међутим, дух Францускога Преврата нарочито је обележио оне људе који су се старали да устанак једног православног народа за очување вере претворе у устанак „национални", у савременом смислу те речи, и да на извештачени начин национално осећање младе јелинске државе утемеље на тековинама Античке Грчке, заташкавајући њено ромејско и хришћанско јаство.

Наиме, национализам који је проистекао из Француске Револуције није имао само корисне последице по православне народе. С једне стране он је садржао клице једнога обесхришћањивања надахнутога Просветитељством; с друге пак стране, он је одговоран за верски национализам или „филетизам", који је једна од најопаснијих рана данашњега православнога света. Премда осуђен на помесном Сабору у Константинопољу 1872. године, он није престао да узнемирава Православне Цркве, понајвише тамо где се поставља питање Дијаспоре. Идући на штету животности и сведочења Цркве, он је изазвао пренагомилавање разноврсних јурисдикција на једном истом простору, нарушавајући свеколико канонско предање.

Кудикамо већу одговорност сноси Француска Револуција у односу на Совјетску и друге револуције, надахнуте марксизмом, које из ње произлазе или су јој сродне. Француска Револуција је била грађанска и из ње је проистекло капиталистичко и напредњачко друштво савременога Запада. Међутим, она је у себи носила клицу радничкога преврата комунистичкога усмерења, који је без успеха већ био опробао Бабеф у време Управнога Савета. Бабефови следбеници - Буонароти, потом Бланки, чине спону између тога побаченога покушаја и социјалистичких и комунистичких покрета XX столећа. Како је на то недавно потсетио Солжењицин, „руски превратници су били опчињени представама о Француској Револуцији, које су их потстицале да се на њих угледају и да их у потпуности опонашају, тако да те сличне појаве могу пре бити плод тога свеснога подражавања, него ли дубоке и истоветне логике оба случаја."⁵

Из овога се у основи састоји двосмислено наслеђе које је Француска Револуција завештала Европи и свету на верском и духовном плану. Помак од човечанскога презадовољства из 1789. године ка крвавоме лудилу од 1792-1795. године и покољу наполеонових ратова, родбинска веза која се да установити између „Великих Предака" из 1789. године и дела Лењина и Стаљина, као и њихових присташа, нису случајност у историји.

Ако на све ове догађаје бацимо поглед просветљен вером, увиђа се у њима показатељ једног свеопштег закона којега је изврсно распознао Достојевски, а после њега отац Јустин (Поповић): човек може да буде истински човечан једино ако је у заједничарењу са Богом. Хуманизам (човечанскост) прелази у своју супротност уколико се намеће као безуслован, уколико човек одбија да се потчини Божијој вољи, уколико се узда једино у себе да би одредио шта је истинито, а шта лажно, шта добро а шта зло.

Брига да се човек одбрани од сваког неправедног тлачења, која је изражена у Повељи о Правима Човека, наићи ће у сваком случају на подршку хришћанина. Демократија је оправдана једино уколико означава учешће народа у наименовању влада, као и учешће у самој влади, уз уважавање Божијега права и Божијих закона. Међутим, тежња Нације да се потврди као врховно почело мерила која надахњују законе је од Владара Таме и може једино да одведе човека у самоуништење.

У почетку револуционарнога покрета, имаде једна узвишена устремљеност ка праведнијем и сбратимљенијем друштву. Неко је написао да у име Повеље о Правима Човека, још и данас на свим континентима све што је најсветије одолева угњетавању; Французи могу с пуним правом да се диче што су пред целим светом прогласили тај текст и ту Повељу... Повеља Права доноси свакоме човеку уздање."⁶

Међутим, чежња ће се у потпуности остварити, то уздање ће бити задовољено једино ако европски човек одустане да у Човека и Нацију смешта порекло Нравствености и Права, ако се, с ону страну 1789. године поново надовеже на своје хришћанско наслеђе, ако призна неприкосновеност Христове Речи и препусти се преображају Његовим Духом.

___________

*Предавање La Revolution Francaise et le destin spiritual l’Europe одржано у Атини 24. априла 1990. године у окриљу Задужбине Goulandris –Horn, објављено је као свеска 1992. године, старањем братства манастира Св. Антонија Великога, францускога метоха светогорског манастира Симонопетре.

¹G. ESQUIER, Une histore chretienne de la Revolution francaise, Paris, 1989, p. 68-69.

² A. SOBOUL, Babouvisme, dans E. U. 2. p. 994.

³ Regis DEBRAY, Que vive la Republique, Paris, 1989. p. 26-27

⁴ F. Fejto, Requeim pour un empire defunt, 1988, p. 305-349.

⁵ A. SOLJENITSYNE, “Les deux Revolutions”, Messager Orthodoxe, No 111, Paris 1989, p. 10.

⁶ J. M. BENOIST, Au nom des Lumieres, Le Monde, 6 janvier 1989.

Са француског превели

Љубиша Пантић и

Милан Ј. Радуловић

Извор: „Свети Кнез Лазар“, 3/1994,

Приређивач: „Борба за веру“