Тематски зборник, приредио Зоран Милошевић, Балканска геополитика, 2020, стр. 167.

        ·  На наше очи формирају две, да тако кажемо, групе православних цркава које немају међусобно евхаристијско заједништво. Међутим, да подсетимо на Символ вере: „Верујем у ЈЕДНУ, Свету, Саборну и Апостолску Цркву.“ И сваки православни хришћанин мораће да тражи одговор на питање: која је истинска Црква?

Расколи су уздрмали православље, посебно после доделе неканонског Томоса тзв. Православној цркви Украјине од стране Фанара, тј. константинопољског патријарха Вартоломеја. Упоредо са овим процесом намеће се идеја да је константинопољски патријарх некакав православни папа, да он има власт над свим самосталним православним црквама, те да он може да суди патријарсима, митрополитима и владикама из других цркава, одузима Томосе и даје нове.

Зборник „Православље и расколи – Како се снаћи?“ почиње чланком Александра Буздалова, „Грех раскола у хришћанству„, које је објаснио заблуде православних, посебно на подручју екуменизма (јединства хришћана). Затим следи рад Јарослава Нивкина, „Ко је у праву? Може ли православље постојати без Константинопољског патријархата“ у коме се између осталог постављају одређене дилеме. На пример, са становишта православног хришћанина, који редовно иде у цркву у Украјини и другим земљама, ситуација изгледа потпуно другачије – не може да се разуме – да они које су се увек називали непослушни мирјани и расколници сада постају или ће постати канонска Црква? Затим, да ли се после тога свете тајне јављају и у храмовима бившег Кијевског патријархата и Украјинске аутокефалне православне цркве? Сада можете и тамо да се исповедате и причестите, уопштено речено – да се спасете (?), те, ништа мање питање: Ко је у праву – Грци који тврде да је Православна црква Украјине Црква, или остале помесне Цркве, које припаднике ове структуре још називају расколницима?

Андреј Власов у чланку «У чему се не слажу Фанар и Руска православна црква» анализира сукоб Константинопољске патријаршије и Москве после стварања Украјинске православне цркве, при чему констатује да се ради о примени двају различитих еклезиолошких концепата формулисаних у документима ових Цркава неколико година пре актуелних догађаја. Ради се о «Равенском конфликту», тј дијалогу у Равени 13. октобра 2007. године са римокатолицима, када су све православне цркве (и Српска), осим Руске признале примат папе.

Суштинска одредба документа из Равене, она која је изазвала полемику између Константинопољске патријаршије и Москве, јесте питање првенства у Цркви, тачније – изјава да су у првом миленијуму (пре 1054. године) Источне помесне цркве признавале епископа Рима као “протос епископа првенствујуће катедре у цркви”.

Читава кампања око признавања првенства папе од стране православних водила се у духу – уступимо латинима да се не нађемо у изолацији, али да ли онај ко је са Христом може бити изолован, односно усамљен?

После овога уследила је полемика Руске Цркве и Константинопољске патријашије, где је друга преко митрополита Елпидофора одговорила уносећи потупно неправославне ставове. Рекавши да првенство Бога Оца међу Лицима Свете Тројице нема свој извор у Бога Сина и Бога Светога Духа, митрополит Елпидофор завршава “Одговор” тиме да је устврдио исту ствар у вези са Константинпољским патријархом: “Ако говоримо о извору првенства, онда је такав извор личност архиепископа Константинопоља, који је као епископ ‘први међу једнакима’, али као Васељенски патријарх је први без једнаких (primus sine paribus)”.

Због тога аутор (Андреј Власов) сугерише: „Размислимо о овој изјави: извор примата у Цркви је сама личност Константинопољског архиепископа! Митрополит Елпидофор тврди да је сам Константинопољски патријарх извор свог првенства у Цркви!“

Следи рад Кирила Александрова, „Трговина томосима се наставља: Где то води?“ у коме, између осталог каже: Фанар се шири са расколницима, који су спремни да се потчине Константинопољу, па чак за то дају и новац. Процес је започео и сада свака држава на чијој територији постоје неке верске структуре које себе називају православнима могу се обратити Фанару за Томосе.

С обзиром да су македонски и „црногорски“ расколници из Српске православне цркве такође стали у ред у Фанару за Томос, аутор пита шта ће урадити Српска патријаршија као одговор на признање македонских и црногорских расколника? Са великим степеном вероватноће може се претпоставити да ће урадити исто што и Руска црква.

На крају, закључује: на наше очи формирају две, да тако кажемо, групе православних цркава које немају међусобно евхаристијско заједништво. Међутим, да подсетимо на Символ вере: „Верујем у ЈЕДНУ, Свету, Саборну и Апостолску Цркву.“ И сваки православни хришћанин мораће да тражи одговор на питање: која је истинска Црква?

Дмитриј Скворцов је аутор чланка, «Ако се Москва не буде бавила Фанаром, Фанар ће се бавити Москвом» (а посвећен је недавно преминулом антиекуменисти оцу Всеволду Чаплину). Као што видимо, констатује Скворцов, понавља се прича од пре 20-30 година када је Вартоломеј напао канонску територију Руске православне цркве у Естонији и Кини, примивши под свој омофор прву партију украјинских самозваних свештеника (у Америци) и успоставио везе са «Кијевском патријаршијом», «аутокефалистима» и унијатима у Украјини, али то није довело до осуде фанарских јеретика.

Даље каже да само Москва, независна од светског антиправославног центра, може да се супротстави смртоносном вирусу екуменизма. А да у овој конфронтацији не останемо сами, морамо наступати. А за тако нешто је неопходно прво погасити жаришта инфекције код себе самога. То значи престати молити се са јеретицима.

Управо зато – за заједничке службе и молитве са јеретицима (какав је скуп, према уверењу већине помесних цркава, ПЦУ) – истанбулски патријарх Вартоломеј, атински архиепископ Јероним и каирски папа Теодор са својим свештенством које их подржава, подложни су екскомуникацији. Међутим, према истим канонима, они који су се молили са јеретицима такође потпадају по анатему и, као заражени “отровом”, због тога подлежу изолацији, а ти и патријарси и епископи како Руске, тако и Српске цркве нису баш без „масла на глави“.

Кад се угаси (екуменистичка инфекција код куће) Скворцов предлаже да се константинопољски патријарх Вартоломеј преда анатеми и то због следећег:

1.                Источног папизма, укључујући замену православног примата части римокатоличким приматом власти, лажна учења о праву истанбулског епископа да укине или ревидира анатеме и кажњава помесне цркве, намерно искривљавање схватања “Мајка Црква”, као и богохулно присвајање титуле “васељенски”;

2.                Упада на канонске територије других помесних цркава. Екуменизам који је свео на признање папи римском да има “првенство у хришћанству” и да му се служи. Молитвено заједничарење са расколницима и самопроглашенима, укључујући прихватање под своје скуте самозваних псеудоправославних структура у Естонији, САД и Канади (што под упитник ставља каноничност свештеног начела самог Васељенског патријархата, почев од деведесетих година прошлога века);

3.                Прељубничке јереси Фанара (дозвољавање другог брака свештеницима);

4.                Грчког етнофилетизма (шовинизма);

5.                Кршења непроменљивих канона као богохуљење против Светога Духа, које су на Васељенским саборима водили црквени оци – творци црквених канона.

Даље следи други чланак Андреја Власова, „Пет важних питања која су искрсла пред православље“, Дмитрија Скворцова, „ГОДИНА ЛАЖИ – Година ‘светог циркуса’ у Украјини“, Владимира Малишева, „Долари за украјинску псеудоцркву“, те Константина Шемљука, „Заједничка молитва са иноверцима – пут ка јединству или новој религији?“ у коме се, између осталог каже: да је бивши префект Конгрегације за доктрину Римокатоличке цркве, кардинал Герхард Милер јавно рекао атеисти сарађују са папом јер их обједињује општа идеја стварања светске религије (без Свете Тројице и Васкрсења).

Међу чланцима који говоре о стању у Српској цркви издаваја се рад Александра Митића, „Светосавље – заборављени пут српског народа и Српске православне цркве“. У чланку аутор се пита: Зашто су Срби толико били приврженији Православљу од Грка и зашто и у доба најтежег искушења када је сам опстанак државе и народа висио о концу, као у доба деспота Ђурђа, нису хтели да погазе своју веру?

На то питање можемо дати неколико одговора. Прво од доба Светог Саве па надаље, сви Римокатолици сматрани су за ЛАТИНСКУ ЈЕРЕС и тако су у документима и законима и означавани. То се види и у Законоправилу Светог Саве, а види се и у Законику цара Душана. Наши владари и духовници, дакле, све римокатолике нису сматрали за ЦРКВУ, већ за ЈЕРЕС. Друго, Свети Сава се није борио само против латинске јереси, већ и против грчког шовинизма у цркви. Познато је да је након добијања самосвојности СПЦ 1219. све грчке владике и клирике протерао из Србије, а на њихово место поставио Србе.

Наши „учени“ црквени великодостојници у свом јурцању за благодетима Латина и Грка, чини се да су потпуно заборавили пут који је уцртао и трасирао обновитељ и створитељ СПЦ, Свети Сава. Зашто кажемо обновитељ и створитељ? Зато што Свети Сава није први створио СПЦ, јер је она и пре њега постојала, дакле он ју је обновио, али је он створио СПЦ у једном новом облику, везујући цркву и државу у један нераскидив организам који пре њега код Срба није био чврсто постављен на таквим темељима.

На крају аутор указује на још неколико српских заблуда. Светосавље је пут којим су сви наши средњовековни владари чврсто били привржени у доба најтежих искушења по нашу цркву и државу. Да подсетимо само на улогу и значај Ђурђа Бранковића у обарању Фирентинске Уније из 1439. године, када су све помесне православне цркве (Први од свих Цариградски Патријарх) прешле на Унију са Римом, а једино црква у Србији и црква у Влашкој нису потписале Унију. Ђурађ Бранковић је рекао српском патријарху „да ће га обесити уколико оде на унијатски сабор у Фиренци“. Након што се сазнало да Срби нису пристали на Унију, избили су нереди у осталим православним земљама и Унија је одбачена. Ово смо намерно напоменули, јер се код нас у последње време чују бројни гласови који највећу заслугу за обарање Фирентинске Уније дају Ефеском епископу Марку. Међутим, Марко Ефески није био само неколико дана на унијатском Фирентинском Сабору, и расправљао са римокатолицима о догматским питањима, већ је уживао њихово гостопримство читаве две године, чиме је прекршио основна начела Православне цркве. Оваква прича о Марку Ефеском као најзаслужнијем за обарање Уније са Римом, је само једна у низу грчких подметачина која се у последње време протурају код нас, преко фанариотских кругова блиских нашим црквеним великодостојницима, док се улога деспота Ђурђа Бранковића и СПЦ тог доба потпуно занемарује и не помиње. Можда зато Ђурађ Бранковић и није проглашен за светитеља, јер није по вољи ни Фанару ни Риму.

У зборнику се још могу читати следећи чланци: † Митрополита Филарета (1969. г.) „Писмо патријарху Атинагори поводом самовољног кидања анатеме са римокатолицизма“, „Процес римокатоличења православља“, рад јереја Романа Красовског, „Примат папе римског или зашто римокатолици нису у праву?“, Сергеј Худиев пише о „Антихришћанском вандализму у Европи“, а Вадим Задорожни о томе „Како украјински гркокатолици фалсификују историју хришћанства“, Вадим Викторович Рибин пише о „Смањивању употребе црквенословенског језика у Богослужењу чиме ми издајемо православље“, а Зоран Милошевић о „Протеривању руског језика из српског образовног система“. На крају је поговор приређивача о томе „Зашто православље смета Новом светском поретку“.