Промашени (да се изразимо благо) црквени сабор у Флориди, хвала Свевишњему, се разишао. Амерички Срби сада преусмеравају своју пажњу на оно што следи. Опипљиво и неповратно, срушило се поверење у кукавичке, сумануте и преварне (звучи, зар не, као ехо чувених речи Николаја Другог када је сажимао шта се ових дана догодило у Русији пре 103 године) људе који овоземаљску грађевину Цркве Христове преотимају да би је срозали до приземности.

 Нама није дато да се њиховим коварствима  супротстављамо у космичким распонима, али на нашим савестима безусловно лежи морална обавеза да деламо (да дејствујемо, како је говорио св. Теофан Затворник), и да учинимо све што до нас стоји да одбранимо бар своје непосредно суседство. Шта ми, као амерички Срби, можемо да учинимо да би се оградили од безаконика, али без угрожавања целовитости Српске православне цркве или -- сачувај Боже -- прављења неке нове вере? То је превасходно питање и главни задатак са којим се америчко Српство суочава данас. 

1.                Разматрање стратегије спасавања српског православља у Америци од одметнуте црквене јерархије и њихових омогућивача (трапави српски превод речи enablers, коју ће сви овде разумети) из Београда, мада се мора отворити хитно, треба да тече сталожемо и полагано; другим речима по црквеном, а не световном временском обрасцу. Импулсивним и исхитреним потезима који нису у складу са нормама и праксом једне хиљадугодишње установе озбиљни проблеми би се знатно погоршали. Деликатни механизам швајцарског сата се не поправља ударцима маља. 

2.                Журити се мора, али полако. Након што је ово било речено, треба приступити саветовању на свим нивоима, у парохијама, разним црквеним телима, међу водећим члановима српске заједнице у Америци свих профила. Велика грешка је да се стање искључиво персонализује, полазећи од тога да је промена корумпираних личности на врху црквене јерархије у САД чаробно решење и да је то све што је потребно да би стање постало редовно. Трочлана банда је, међутим, само врх леденог брега који се види изнад површине воде. Скандалозна сазнања о њиховој улози у подривању Цркве изнутра само су симптом непрегледног низа других отворених и нерешених проблема.

3.                Али од њих се мора почети. Очекивања америчких Срба да ће патријаршијска посета бити наговештај свеобухватног, саборног претреса дубински лошег стања у Цркви нису се обистинила.  Интервенција из Београда се фарсично свела на другарски ручак у Флориди, који је и по времену трајања и по суштинским резултатима бацио у засенак најављени “црквенонародни сабор.” После завршетка сабора у Флориди, међу америчким Србима је овладала перцепција да сврха патријарховог путовања није ни било да истражи настале проблеме и изнађе решења. Позивима на јединство са рушиоцима Цркве и коришћењем отрцаних демагошких флоскула циљ је био да се од народног презира и гнева спасавају тројица одметнутих епископа, међу којима су двојица већ изразито изоловани и у растућој мери губе поштовање пастве. 

4.                Мрежа у коју је ухваћен српски патријарх најбоље се види кроз пресек активности које су му биле уприличене после сабора. Као што је фотографија наоружаних tontons macoutes, доведених у режији Мирка Добријевића да контролишу приступ заседању сабора -- призор до сада вероватно невиђен у аналима православља -- постала амблематична, то исто ће постати и слика несрећног патријарха доведеног као циркуска мечка 3. марта на “брифинг” (или рапорт, како год желите) у просторије глобалистичког Атлантског савета у Вашингтону. То је организација чији је мото “обликујемо глобалну будућност заједно.”

1.                “Пријем” у Стејт департману, такође у режији Добријевића, испао је подједнако јадан и бедан, како објашњава проф. Вишеслав Симић, изврсни познавалац прилика у Вашингтону: “Овде је веома значајно да се нагласи да је ово заправо само велики доказ страшне немоћи овог провинцијског вашарског мага и шибицара (односи се на Мирка Добријевића) у америчком политичком контексту јер, да је заиста моћан, не би успео да за патријарха (волели га или не, он је у рангу мајестас, суверена, као поглавар једне од неколико религија у свету - а и то је значајно да разумемо: да смо један од народа који има своју сопствену суверену Цркву) испослује сусрете тек са неким канцеларијским пацовчићима трећеразредних и четврторазредних приватних невладиних организација (и то углавном снажно повезаних са структурама Демократске странке у Вашингтону) а да није успео да поглавару суверене Цркве која има огромно власништво и своју колевку на, као једној од најважнијих територија за САД и НАТО, и где САД имају хиљаде својих војника и највећу базу ван НАТО пакта, обезбеди сусрет са Председником или неким заиста значајним, ко доноси одлуке и може да промени ствари. Дакле, нико тог шибицара не зарезује, а сви који нешто значе у САД знају и ко је и шта је, и на ком је заправо нивоу у хијерархији њихових слугу -- а они своје послушнике држе на кратком повоцу и не дају им да лају и кидишу како они хоће. Веома је важно да се познаје стање ствари у Вашингтону, и да се зна како тај најпрефињеније корумпирани систем функционише, како би се разумеле манипулације овог шибицара -- јер је лепо речено да он само покушава да засени простоту и да остави утисак да има читаву армију ”важних и утицајних” иза себе (као што је то покушао да уради са оним својим малобројним стадом као-срба који су потписали оно патетично писмо о љубави према њему!)”.

2.                Проф. Симић заокружује своју анализу патријархове “вашингтонске турнеје”: “Да би се правилно разумела недораслост положају Патријарха овог данашњег носиоца тог чина мора се схватити и катастрофалност његове одлуке да следи савете свог локалног чиновника и да прихвати да одлази на састанке са особама далеко нижег ранга од свог, као и са особама које немају никакав статус у политичкој структури државе коју је посетио, већ само доприносе јачању грешности тог чиновника хранећи његову сујету, као и општем расипништву како драгоценог времена које је Патријарх требало да подели са својом паством али и новца, који је могао да буде усмерен на српску сирочад чије су родитеље побили баш ти атлантисти који су се сладили перверзним задовољством што им на диван долази баш духовни отац народа којег силују, черече, пљачкају, и чију децу сваке године одводе у све већем броју из Отаџбине како би служили својим окупаторима.”

3.                Да се вратимо на почетно питање: шта нам ваља чинити? Док о томе без журбе размишљамо, и док се над светом надвија опасност једне озбиљне епидемије, на ум долази управо реч --  карантин. Без исхитреног повлачења потеза који би црквеном поретку нанели више штете него користи, Трочлану банду треба изоловати и ставити под бојкот. Добар пример овог приступа, интуитивно и без ичијег организовања, дали су парохијани црквеношколске општине “Св. Симерон Мироточиви” у Лас Вегасу, Невада, за њихову крсну славу, следећи дан после сабора у Флориди, што је по најави требало да буде “увеличано” присуством Максима Васиљевића. По први пут, слава је обележена уз учешће малобројне пастве у готово празној сали:

Тако би од сада требало да буде свуда где се чланови банде појаве. Бојкот!