Од како је 29. фебруара у месту Клирвотер, у држави Флорида, одржан скуп који би се врло условно могао назвати “црквенонародним сабором,” избијају на видело нове појединости не само о начину како је заиста протекао, већ и о његовим последицама.

Пре свега -- и ово се без одлагања мора поделити са јавношћу -- кључни сегмент обраћања патријарха Иринеја присутнима био је снимљен. Патријархово излагање се може гледати овде:

Снимак 1: 

И овде:

Снимак 2:

Прво што пада у очи је неспремност званичног преводиоца, Иринеја Добријевића, да у важним тренуцима верно преведе патријархове речи. Када је, на пример, патријарх рекао да су извесне одлуке донете “мимо знања и сагласности” виших црквених органа, Добријевић је то превео само као “без знања” (снимак 1, 5:40 минута). Несумњиво му је  било врло непријатно да дословце преведе патријархове речи, које су у непосредној супротности са његовим донедавним лажним тврдњама да је нови устав 2019. године био донет уз сагласност Светог архијерејског сабора.

Неколико реченица после тога (снимак 1, 6:31 - 6:53 минута) патријарх очигледно покушава да као почетак нарушавања црквеног поретка означи 2017. годину, када су тројица епископа који са њим седе за почасним столом кренули са тајним регистровањем паралелних црквених структура. Међутим, особе око њега упадају му у реч са намером да побркају ток његових мисли, и наглас му сугеришу да треба да каже “2019.” уместо “2017.” година. Њима је битно да се избегне помињање позадине и да се временски оквир сузи на 2019.  када је на јулском сабору у држави Илиној, на процесно мањкав начин, био прогуран нови устав “без знања и сагласности” виших црквених органа, као што је патријарх мало пре тога рекао. Током неколико секунди, услед добацивања са стране, патријарх делује поколебано. На крају се ипак прибира па понавља да “све одлуке донете од 2017. до данас треба да буду повучене и стављене ван снаге” (снимак 1, 6:48 - 6:50 минута). Томе следи буран аплауз присутних који траје око 15 секунди. Мада је био званично задужен за превођење патријархових речи, Добријевић овај по себе поразан пасус из патријарховог говора сасвим прескаче и присутнима не преводи ниједно слово. 

Читаоци сада треба да упореде патријархово излагање које су горе видели и чули са Саопштењем објављеним на интернет презентацији Црквеног сабора СПЦ у северној, средњој и јужној Америци, које као да се односи на различит догађај. У тачки 2 Саопштења, патријархови јасно чујни напори да контекстуализује смисао својих поука преточени су у следећу безбојну реченицу: “Ванредни Црквени сабор усваја одлуку Светог Архијерејског Синода Бр. 995 и 1009/зап. 638 од 25. септембра 2019. године која гласи: „Ставити ван снаге све одлуке Црквеног сабора Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци…. које се тичу устројства српских православних епархија на том подручју“. Из ове магловите формулације потпуно је изостављена хронолошка информација о временском периоду када су почеле радње које су кулминирале одлукама што се стављају ван снаге, мада је из видео записа јасно који је датум патријарх желео да нагласи.

Нека читаоци сада преслушају снимак 2, где на 3:13 минута патријарх даје следећу изјаву: “Резултат нашег рада је ово што смо одлучили и ово ће бити закон…” Затим, на 6:56 минута истог снимка, после превода претходног дела излагања на енглески, патријарх пита присутне: “Прихватате ли ову одлуку?” на шта неколико гласова из публике одговара “Прихватамо.”

Зашто је ово интересантно? Зато што у броју од 1. марта 2020, у тексту “Завршен судњи сабор у Флориди…” српске интернет новине Serbian Times из Чикага извештавају читаоце да је у Флориди “црквени сабор акламацијом примио ту одлуку као своју.” Али овде већ на први поглед има неколико проблема.

 На првом месту, снимак са скупа на који се извештај из ових новина односи тешко да подржава тумачење да је било шта акламацијом усвојено, уколико пођемо од стандардне дефиниције тог појма који се налази у Речнику српскохрватског књижевног и народног језика, том 1. Тамо се реч “акламација” дефинише као “једнодушно гласно одобравање.” Да ли је одлука и начин како ју је патријарх изнео наишла на такву врсту одобравања од стране присутних, у светлу расположивог видео снимка више није ствар извештаја из друге руке нити субјективне процене. На основу онога што свако може лично да види и чује могуће је донети сопствени закључак. Поготово ако се упореди бучно пљескање око 300 окупљених делегата на појединим етапама патријарховог излагања које су биле негативно интониране по тројицу америчких епископа са неколицином “акламативних” гласова који су се из публике чули. Сабор је био сазван да се изнесу и укрсте разни ставови услед дубоке подељености и неслагања по изузетно важним питањима унутар српске заједнице. Када се скуп са таквим задатком сведе на акламативно усвајање октроисаних одлука, без икакве претходне расправе, цео догађај се претвара у жалосну фарсу.

Друго, још фундаменталније питање односи се на саму процедуру доношења одлука како се то очитује на видео запису. По казивању главне личности, ставови су прво усаглашени на приватној седници иза затворених врата, па су резултати затим лаконски саопштени окупљенима у сали, од којих је тражена акламативна подршка. Са процедуралног становишта, поставља се занимљиво питање. Да ли постоји разлика између начина како је у јулу 2019. Трочлана банда помоћу трикова наметнула своју верзију устава, и начина како је делегатима 2020. стављено до знања да ће одлукама донетим одозго сада та верзија бити замењена другом? Ако је један од тих поступака стављен ван снаге зато што је противан устројству и духу Цркве, то исто и по истом принципу важи и за онај други. Очигледно је да ни оном ни овом приликом, ни у јулу 2019. ни у фебруару 2020, окупљени делегати, свештеници и мирјани, нису имали учешћа у доношењу одлука. Као последица, “црквенонародни” карактер скупа налази се под оправданом сумњом, па и саборски статус самога догађаја.

Треће, из Правила која се односе на рад црквених тела није јасно да је акламација уопште предвиђена као метод за доношење одлука. Тамо се говори о гласању и већини која је неопходна за доношење специфичних врста одлука, али где се помиње акламација као валидан начин одлучивања? Питање није нимало цепидлачко зато што се балканска неформалност и недржање закона “као пијан плота” у коначници морају потчинити правилима америчког правосудног система. Ако би дошло до озбиљније расправе о валидности “усвојених одлука,” о томе ће се решавати у складу са нормама секуларног америчког правног поретка (или “устројства,” ако им је тај израз ближи) а не у складу са дебатним обичајима који важе у балканским кафанама.

Скоро све што се догодило у Флориди било је неозбиљно и неодговорно. Српска карикатура византијске симфоније огледа се у недораслом понашању подједнако и политичких и црквених угледника. Тешко је отети се утиску као што је политичко руководство Србије изашло испод Брозовог шињела, да су на сличан начин на функције изашли и водећи кадрови у Цркви, само можда испод шињела Брозове верске комисије. На страну клановски сукоби који бесне унутар оба табора, бахати презир према елементарним правилима пристојног понашања и манипулантски однос према “крду” дубоко је уврежено и код једних и код других -- и присно их обједињује.