Поштовани Борци за веру и драги читаоци,

Застанимо за тренутак и запитајмо себе да ли је оно што нам се дешава слика онога због чега нам се тренутно то дешава или пак нешто друго?

Ја, хвала Богу, благодарим Богу што је свануо дан када су се и недостојни причестили и кад су „достојни“ изостали. Благодрим и због тога што се сада кукољ брже одваја него икад после 1945.

Пођимо редом: Постоје очигледно два проблема – вирус и страх: Вирус је до сад однео неколико хиљада живота, док је страх запосео бар једно три милијарде глава! Верујем и то да је до сад страх на различите начине однео посредно бар толико жртава колико и вирус, али то се не рачуна.

Из овога закључујемо – страх је тренутно главни проблем.

Када настаје страх? Настаје онда када смо угрожени. Када смо угрожени? Онда када смо по било ком питању сигурни, али нешто прети да ту сигурност угрози. Например – страх настаје када смо здрави, али имамо бојазан да због нечег може бити и другачије. Болесни и повређени немају овакав страх-они се баве конкретним проблемом свога здравља. Дакле, овакав страх се може излечити само остварењем претње страха или можда некако другачије.У сваком случају, страх је стање још не-болести или још не-муке уопште гледано, стога треба да знамо да докле год се плашимо још није започео разлог страха, а када он дође тада нас страх мање занима од конкретности.

Онда се питамо поново: Шта је страх? Он је свакако негативно протумачен утисак. О утисцима, још пре рођења Спаситеља, говорили су грчки стоици чији је мото био да се било ком утиску не верује без подробног и дугог испитивања. А шта је наш утисак ван страха? Да ли сама болест? Колико сте до данашњег дана видели болесних људи, а колико уплашених?

Са молитвом уз умрле и поштовање болесних, ми видимо (до сад) релативно ниске вредности статистика заражених и напослетку умрлих. Поред тога, узнемиреност је велика. Инфо-демија, снажнија него икад довела до тога да најмање три милиона глава свакодневно мантра две речи-синтагму: Корона и вирус.

Свака реч или реченица (осим оних Богом заштићених) може постати колективна „мантра“ размножена до величине читаве планете. Тада, тешко да постоје препреке да колективна хипноза не прерасте у усмерени ток. Једном направљена подлога за планетарну манипулацију тешко да ће бити неискоришћена од оних који су је и онако стратешки пласирали. Сада се духовно/менталне пројекције човечанства групишу у један ниво глобализујуће свести. Тај заједнички именитељ је страх. Иза тог страха царује његов главни аргумент – смрт.

Нагло и сасвим неспремнима затекла су нас и размишљања о смрти. Али како? Зар се хришћани непрестано не спомињу смрти? Зар она није наша тема и у благостању и у муци? Каква је то бежанија у најави када нам они у које смо загледани и од којих очекујемо праве одговоре на тешка питања - поручују да се клонимо богослужења? Нама само наши греси (нажалост) треба да одређују изостајање са божанске трпезе, а шта је сад ово!?

Хвала једном епископу  Силуану и хвала једном дивном Герасиму и многим нашим драгим пастирима, што сада знамо да имамо у кога и како да се загледамо. Хвала што се јављју и они други.

Ове благословене дане не пропуштајмо олако. Нека нас ништа не уцени страхом и претњом. Сада је дато да се поставимо одлучно према највећим претњама и да тиме започнемо свргавање владавине страха, макар се вукли као кужни по улицама сабласних градова. А ко то ми? Ми-који долазимо после белих мантила, пре свега ми у црним мантилима и они који иду уз њих, а то је верујући народ. Будимо уз неверујуће и браћу, да прве бодримо заједничком снагом других. Јер, ако ми хришћани православни пресахнемо, разумећемо да нисмо добро одговорили на призив нашег Дара веровања и вере. Тај Дар смо забадава добили и тек сада видимо колико је заправо тај поклон далеко био мање распоређен него што смо мислили.