Често посећујем Метохију. Волим да пијем кафу покрај Бистрице у Призрену. Када приђу конобари, обратим им се на албанском. Неретко, кад схвате ко сам - љубазно ми кажу на српском да могу да причам и на матерњем. Захвалим се, пређем на српски, али и додам – сад је тренутно ваше време, па зато ја на албанском...

Не правећи директну паралелу са Албанцима, иначе мени врло драгом народу, желим  наиме на нешто друго да скренем пажњу:

Сада је време да споменемо не-помјаника, онога који се никада не помиње. Изгледа као да је дошла његова оштрица у његовом времену. Већина народа то препознаје из филмова, а ми дакако лепо и дубље  читамо његове трагове. Зато ћемо о тим траговима.

Ако живимо у задовољствима, дакле преједању, препијању, дрогирању, блудничењу, оговарањима, злурадости и остало....ми најчешће не радимо ништа друго до неговања мира са њим. Наше време јесте време развоја дипломатских односа са „силом“ и претњом нечастивога. Наравно, разуме ће се, мир са њим јесте куповина пролазних дана са једне стране, али и са друге –то је небрига за вечни дан, незалазни и ненарушиви.

Најчешће и најрадије, та дипломатска понуда успева да подари свету некакав лажни спокој, лажну сигурност и увек умерено умирено чуло за страх. Такав однос љубоморно чувају људи. Нечастиви их разумева као слободни дар на његовој трпези.

Историјски гледано, постоје два разлога изузетка када сам тај бивши архонт или шта већ беше, квари „уговор“ наново ударајући по њему „вернима“:

Један: када му се неко отргне и почне да се води по Божијим законима. О томе знамо врло добро, зато што такође знамо за покајнике и преобраћенике који су агноју окренули  у метаноју, а хибрис у теофилију. Због таквих тај не може да има потпуно поверење ни у једног човека, јер врло добро зна да је људска природа драматично неверна. Исти онај аргумент на који рачуна, може врло лако да се окрене против њега.

Други разлог је онда када он процени да је довољно обузео и ојачао и да има могућности да доконча силазак душа у ад. Тада, прекршивши све споразуме, удара снажно и љуто пошто „уговори“ са њим имају мноштво клаузула и анекса. Они су написани најситнијим словима у споразумима. Тада се иде на брзо поробљавање за предуго ропство, можда вечно ропство.

Питамо се: зашто у другом случају он мора да делује брзо, док у првом пушта време да неометано тече?

У другом питању, свако од нас бира свој начин уважавања неких од његових многих предлога, док у првом он има само један аргумент. Тек на крају ћемо рећи који је тај аргумент.

Док траје „мировни споразум“ са њим, људи (мисле да) живе по његовој вољи и по његовим саветима. Тада је и њему мир, јер увек у резерви има тај други аргумент за буквално – не дај Боже. Пошто када Бог неког призове а овај му се одазове, један је мање у табору заборављеном. Божија допуштења су закон целог космоса, па и несретнога архинепријатеља.

Зато он негује други разлог, али га не износи често на видело дана. Зашто? Прво зато што апсолутно рачуна на њега и он му је коначна сигурност, а друго што је тај начин толико маскиран да каже он: „Не дај Боже да се демаскира.“ Међутим, ако га буде олако користио веће су шансе да виртуозни људски ум и тајанствено срце човечије уз Божију помоћ могу да га открију и разобличе. Тада ће доживети њему најтеже подсећање да је његова не прва али последња природа да буде сам.

Из овога закључујемо да је данашње глобално време задесио један од наведена два случаја. Да ли ћемо помислити да се људски род толико приближио Богу да смо сада ударени зарад наших врлина? Свакако да не. Дакле, посреди је довољна раслабљеност човечанства да је процена да може да се удари крајњим и драгоценим оружијем. Које је то оружје, разумеће се до краја текста.

Важно је напоменути и то да било који да је од ова два наведена разлога у току, варалица се налази у сличном рањивом положају, положају врло блиском пропасти пошто нема ни једног џокера више у рукаву. Другим речима, и кад је најјачи или најслабији у односу на човека, он је подједнако угрожен и отворен за свргавање. Ипак, историјски гледано, не постоји ни један нараштај коме се он није изложио на овакав начин.

Сада и ми опет кушамо то излагање, али га традиционално сасвим другачије тумачимо зато што погрешно сматрамо да смо само ми нечему негативном изложени. Тада настаје страх, за себе и „ближње“, али не и страх за сваког и читав свет. Дакле остајемо налик њему, сами. Тада пропуштамо прилику да увидимо колико смо баснословно Богом јаки, пошто наша снага се пропорцијом мери оном мером колико нисмо по слободној вољи са непомињаним, а не по неким нашим фиктивним самодовољним снагама.

Међутим, неки ће се још недовољно пренути и сна и рећи: Бог нам је ипак загарантовао смрт као следећу станицу, па шта је до нас да се плашимо као да ћемо неким одлагањем стећи бесмртност, како је то још Сократ приметио онда када су му рекли да је све спремно за бег од његове смртне казне. Тада се ти ретки подвижници одричу страха од смрти и тиме укидају све страхове уопште, јер до смрти су присутни сви страхови а од ње више ни један. То су ипак велики победници, парадоксално затрчани у живот, а презирачи смрти. То су филозофи који мисле да су победили у финалу, не приметивши да се играло полуфинале, речено фудбалским дискурсом.

Питамо се наново шта је још остало ако смо и смрт презрели, укинули страхове и самозадовљно пљунули у брк ономе кога ни светитељи не дирају. Ништа мање остао је последњи феномен неометано убедљив да ипак на крају изгубимо битку. Тај феномен ускоро ћемо поменути.

Надаље, сада када више страхом неуцењен појединац смело закорачи у свакодневицу многобројних искушења и срећно и храбро погледа на свет око себе и у њему оне најдраже, каже себи да је остало оно највредније за шта и треба живети или мрети: То су ови најближи: моја деца, моји родитељи, мој драги партнер и пријатељи. То су они које волим! То су они који су мој смисао и моја срећа, са њима ћу победити свако искушење. Управо тада ђаво упућује коначан и фаталан ударац. Упућује не тако што удара на нама блиске, зато што би му и то било донекле ризично пошто би се равнодушност према личној смрти могла мудро проширити и на опасност која прети и нашима. Не, неће он то урадити када има бољи план.

он дакле, полако почиње да анализира нашу љубав и када увиди да она није досољена вертикалном љубављу према Богу и следствено из те љубави према блискима, полако се увлачи најчешће у менталне пројекције друге стране такве љубави која нам каже да оно што волимо јесте угрожено. Тада настаје опет страх и враћа тако узвишеног појединца наново у блато нестабилности и уцене која се њоме храни. Дакле, тада се огољује његов последњи адут -љубав! Љубав, сасвим биолошко-социјално-божанског порекла, али још не она која обухвата реч Љубав у својој пуноћи. Тада он коначно тријумфује, али никад без бојазни да неће неко приметити да су му све карте већ бачене на сто.

Оне који знају да намерно прекрше граматичка правила и напишу Љубав великим словом, дакле оне који добро познају разлог зашто у том изузетку се не пише малим словом, он их не сматра само проклетим и заборављеним као оне које неће више видети, већ сматра да су поприлично опасни и за друге. Тада још схвата да више не може ни да их убије, јер и онако никад никог није лично убио. А и да може да их убије из беса, не би то чинио јер зна да би му били још опаснији након смрти.