Већ неко време интернетом (а и у приватним разговорима, нарочито на славама и другим обредним окупљањима нашег народа) кружи прича о некаквом најгорем могућем владики[2] који је и изабран био за тај ”преосвећени” чин баш због тога што је био најгори у том народу. Суштина наука те приче је да је народ толико лош да су му зато и нашли најгорег за владику, па да ми, данашњи Срби, треба да прихватимо данашње наше покварене и грешне владике јер их такве и заслужујемо, с обзиром да смо и сами скроз-наскроз покварени и грешни.

Та прича се увек пушта у промет кад народ почне да се превише јавно и гласно згражава због недела црквених функционера, и да изражава спремност да се удружи како би заједничким деловањем довео до промене на боље. Овом причом се такве мисли и покрети сасеку у корену, веома лукаво и вешто, јер наш народ је веома самокритичан и склон томе да не баци први камен ако и сам није најчистије савести. И тако, да све остаје само како је и било, било би добро, али се стање све више погоршава и долази до све веће и дубље трулежи, а стигли смо скоро и до потпуног распада.

Окривљивање жртве као најсигурнији метод тлачења

Мелвин Лернер и Керолин Симонс[3] су, још 1960-их, показали штетност бацања кривице на жртву и веровања у претпоставку о Праведном свету. Објаснили су да људи, нарочито када се осећају немоћним да ишта ураде како би неко стање променили, а и да би сопствену савест умирили када због кукавичлука ништа не чине иако би то могли, пречесто одбацују веродостојност страдања жртве и умањују његову јачину и разорност. А често (пречесто?) убеде себе да је жртва сама на неки начин крива за то што јој се десило или дешава. Њихово истраживање је показало да људи то раде како би одржали неки психолошко-емотивни ред и смисао у систему размишљања којег су назвали ”Свет у којем правда побеђује.” То је поглед на свет заснован на верском убеђењу јудео-хришћанског типа, у којем је неопходно убедити се да је немогуће да се нешто лоше догађа без разлога, нарочито у свету у којем постоји Бог који је Свемогућ, Свеприсутан и Свеправедан, а уз то и Добар и Опраштајући. Зато се једино оправдање неког страдања налази у уверењу да се оно  догађа као казна за неко недело које је жртва починила. При томе се потпуно занемарује једна од најтежих за наук и прихватање књига из Старог завета – Књига о Праведном Јову – која нам показује да постоје и жртве које нису страдање ничим заслужиле и које би, заправо, требало да буду награђене за своју праведност. На ову књигу не би требало да забораве барем црквени службеници који шире ове приче о ”праведној казни грешних Срба [чак и невине деце и поштеног и вредног народа!] који морају ћутке да истрпе Божију вољу”, тј. бахатост и разбојништво црквених и државних службеника, који би требало да су СЛУГЕ а не господари!

Око десетлећa после овог истраживања, 1975, Зик Рубин и Летиција Ен Пепло[4] су објавили резултате свог истраживања о томе која врста људи верује у ”Свет у којем правда побеђује” и показало се да већина људи заиста на почетку живота верује у такав свет, тј. да би свет такав требало да буде, али да касније, искусивши живот, прерасту то уверење. Одрасли, који и даље у њега верују, спадају у категорије ”религиозних”, ”склонијих ауторитарности”, оних који ”осећају страхопоштовање према владајућим ауторитетима и традиционалним институцијама”, као и оних који ”имају негативно мишљење о групама које нису традиционално виђене као друштвено прихватљиве”. И да се са сетом присећају ”старих добрих времена” – иако су таква ”сећања” заправо последица нашег кратког, а и веома лошег, памћења![5] Такве групе пречесто забораве да својим понашањем не доводе до друштвене правде већ до оправдавања неправде! У случају Срба, сами Срби, који припадају овој категорији, на своју мученичку и страдалну сабраћу товаре одговорност за сво зло које им се смишљено и дуготрајно чини.  

Пре 4 године, 2016, две америчке научнице, Лoра Ниеми и Лиен Јанг[6], су објавиле резултате свог истраживања о томе када и зашто људи сматрају да су жртве одговорне за своју злу худ, и показале да то зависи од односа моралних вредности и посвећености одређеној идеологији. Наиме, особе које су склоније индивидуалности су оне које радије учине нешто на спречавању негативних појава, и радије бирају равноправност и неосуђивање других, док особе склоније групном размишљању и понашању теже томе да и по високој цени одрже лојалност, да се осећају ”чистијима” од већине, да ће бити послушнији, и да ће настављати да испољавају поштовање према већ успостављеним ауторитетима. Прва група је, дакле, склонија да жртве види као особе које су на неки начин изван успостављеног друштвено-политичко-економског система, док их друга група види као оне који су то сами одабрали да буду, и тиме, на неки начин, и заслужили то страдање које трпе. Овоме свему треба да се додају и налази истраживања холандског социолога културе, Герта Хофстедеа[7], који српско друштво ставља у категорију оних која прихватају хијерархију, неправду, наређења, следе понашање и размишљање крда, и пружају отпор индивидуалности. Србију је сврстао и у друштва која су радије спремна да трпе тренутно стање као нешто познато него да га мењају за нешто што можда буде и горе (иако би могло да буде и боље).  

То показује да и данашњи промотери уверења да Срби заслужују овакве политиканте и религиозне функционере рачунају на довољан број припадника ове друге групе у српском друштву како би утишали бес у народу, спречили његово самоорганизовање и промену режима. Свесно се и вредно ради на томе да се Срби убеде да заслужују све што им се дешава, а нарочито да не потежу питање промена особа на самом врху државе и друштва, иако је свима (па и њима на врху!) јасно да се хрли ка провалији.

Нарочито се ради на томе да се подстичу она најраширенија и најпознатија хришћанска учења о љубави чак и према непријатељу, о праштању, о милосрђу, као и оне народне пословице које подстичу народ да се не буни и да трпи свако непочинство (”Паметнији попушта” и сл.), а никако да се примени ретрибутивни систем, тј. да дође до одбијања и одбацивања оних који не заслужују поштовање, да им се откаже послушност, да се такви најуре са владајућих положаја, похапсе и изведу пред суд како би им се одредила казна (покајали се или не за све што су урадили!), а нарочито да им се кроз конфискацију незаконито стечене добити наплати штета коју су нанели друштву и држави, и да доживотно присилним робијашким радом одуже свој дуг оштећенима.

И тако, српски друштвени живот отаљава своје последње дане у полумртвом бауљању кроз оно што би могао да буде крај историје Срба, и углавном се чује: ”Ћути, може да буде и горе!”   

Незапослени и сиромашни ћуте јер се надају милости ”одозго”, која ће им уделити још који дан живота на кашичицу. Запослени (који су исто тако сиромашни!) ћуте јер могу изгубити и ту последњу сламчицу достојанства за коју се држе. Војска ћути јер мора тако по наређењу (а можда ”падне” и унапређење, а и који евро плате више!), а полиција ћути јер је и плаћена да одржава систем у којем сви ћуте. Опозиција галами само онолико колико јој је потребно да се одржи изнад жабокречине, и да смаже по коју масну муву, нагојену на ранама Србије, коју већ нису смазали властодршци. Агенти страних служби не ћуте само кад им газде нареде да дижу галаму, али је галама строго усмеравана и дозирана како би се извршио притисак на власти да ураде нешто у корист страног интереса, а и да би се одржао привид слободе говора и говора савести оних који у тим агентурама раде како би задовољили своју нарцисоидну потребу за чистунством и супериорношћу над прљавим и затуцаним српским масама.

Ћуте и фарисеји, опростите - свештеници! И они ћуте ради очувања ”посла”, јер је рад у цркви велики бизнис а ретко је Богослужење! Много их је то већ признало, а много верника тако и оправдава то свештеничко ћутање и покорност нечастивим вишим црквеним функционерима.

Ипак, знамо да је то симонија – задобијање положаја у Цркви среброљубљем, и ради њега! То је један од грехова за који је казна смрт (видети Дела апостолска!), али се свештенички кадар ретко сети да цитира те делове Светог писма већ се усредсређује на оне делове којима могу да огласе грехе свих других. Каже наш народ: Напад је најбоља одбрана!

Многи, слежући раменима, помирени са судбином, неспремни на страдање ради Христоса, тј. Правде и Истине, кажу да то раде јер морају ”да обезбеде парче ’леба себи и деци” – али то је изговор који имају и блуднице које по улицама налазе муштерије!

Уз све то нам сервирају и стару добру изреку ”да су молитва и обред свети чак и кад свештеник није”.

То је још један пример колико су нам ”изменили свест” па сада народ прихвата здраво за готово такво њихово оправдавање свакаквих непочинстава. За оне који познају теолошку историју јереси то је одговор Цркве на Донатизам (који је тврдио да недостојни свештеници губе моћ чинодејствовања, и да чак и искрено покајани недостојници никада не могу да буду свештеници) – али иако је тај одговор Цркве суштински тачан, не сме се стати само на првом делу тог суда већ треба тражити да се испуни и други његов део – да се тај ”несвети” рашчини и казни, и да се доведе прави свештеник (или барем искрени покајник), а не да се помиримо са наопаким стањем и да га прихватимо као редовно. То одустајање на пола пута, и компромис са злом су и довели до тога да се данас прихвата свашта у црквеним круговима, а још горе од тога у обичном животу, а нарочито у политици, која је по дефиницији к….!

А то нас доводи до следеће анализе:

Залудети народ

да не види шуму од дрвећа

Већ деценијама – од такозваног (никад заправо догођеног) ”пада тоталитаризма у Европи” – у свести народа Источне Европе влада убеђење о свемоћи и свеприсутности ”Вашингтона”, као и о обавезној узајамној повезаности између ”успеха” одређеног политиканта[8] из тих нација и његовог ”статуса” у круговима који ”владају” Америком.

Упркос одређеној делимичној тачности те хипотезе – јер увек има макар и малог утицаја свега на све у овом свету – она је сама по себи потпуно наопако успостављена и потребно је њено темељно преиспитивање и, након истинског сагледавања и разумевања чињеница, постављања нове, тачније и потврдљивије хипотезе.

Стара ”хипотеза”, која се претворила у догму, мора бити срушена, и као хипотеза а нарочито као догма, како би наши савременици, а нарочито нове генерације источноевропских, а посебице српских, државника могле да буду мисаоно рођене, да се развију, и да победе и сруше досадашњу парадигму како би поставили темеље нове, ради преживљавања и самосталног развоја неопходније политике, и новог деловања у циљу уништења барем оних најглавнијих непријатеља својих народа – и то много више унутрашњих него спољашњих!

Мисаони склоп савремених политиканата је заснован на неколико основа:

Први је њихова психолошко-емотивна поремећеност и патологија, у којој има толико болести ума и духа да је веома тешко одабрати барем неколико особито значајних и утицајних (параноидност, хистрионичност, гранично понашање, клептоманија, нарцисизам, склоност самозаваравању, слабост воље, сексуалне девијантности [нарочито оне без самог сексуалног чина] … ) које се могу сматрати њиховим унутарње-психолошко-емотивним узроком падања под утицај овакве, на дуге стазе, самоубилачке лажи.

Други основ се може наћи у њиховој суштинској необразованости и дубокој нецивилизованости и безкултурности, проистеклим из суштине самог система (”револуције која тече”, сталног постајања без могућности остварења и трајања, фетишизовања рушења без разумевања неопходности поштовања већ створеног) у којем су изграђивани, били (не)васпитавани, и у којем истрајавају као наопаки одраз онога што би требало да буду по својој национално-верској-филозофско-културолошкој традиционалној матрици.

Трећи је у суштини зараза мисаоним вирусом новог западњачког модела устројавања друштва и човекове личности – тзв. неолиберални калуп, из којег треба изливати Ново Биће, у потпуности безлично и усмерено само на тренутно постојање а не на трајање, жудеће и жељно некакве обећане будућности, а лишено везе са прошлошћу и најљудскијим достигнућима не само своје нације већ и читавог човечанства.

Код Срба (да сузимо причу на оно нама значајно и суштинско) је то довело не само до остајања на власти истих оних тоталитариста који су Србе и довели до ивице историјског амбиса, већ и до изласка на сцену и самообнављања нове врсте политиканата, која не само да је у амбис самовољно скочила, већ и дан-данас, када је јасно да се коначном смртоносном треску о дно српске повести и цивилизације ближимо, и даље слави и весели се, верујући да је то сурвавање заправо лет у висове, међу њихове идоле Новог светског поретка.

Да погледамо мало стање у нашој Цркви:

Паријарх Павле – као ”прелазни” функционер онога што и даље опстојава под именом СПЦ је доказ да (истинско? или кукавичко?) трпљење и кроткост, одрицање од овоземаљског и непоколебљиво стрпљење у чекању постхумне награде, док се бивствује у стању ”бацања кривице на жртву”, доводе до два главна резултата: Да се подстиче послушност угњетачу и нечињење ичега што би окончало то угњетавање (и физичко и психичко), и, Да за умрлим остану само изанђале и неупотребљиве личне ствари које ће следбеници преобратити у фетиш, уместо да је за човеком тог овоземаљског ранга и потенцијалне друштвене моћи остала најузвишенија и најстарија српска институција, очишћена од агената старог режима, која би била неосвојива национална тврђава и, примером жртвовања и посвећености овоземаљском општем добру, буктећа кула светиља народу у веома мрачном добу, када му је неопходно да јасно препозна и најури превртљивце, издајице и лажне пророке, вукове у јагњећем руну, који и данас развлаче трупину овог мученог народа и крв му немилосрдо лапћу.

Патријарх Иринеј – служи као пример неспретног фарисејства и безобзирног седукејства – тј. да је могуће спојити неспојиво и опстати, иако више (по свему предоченом) попут зомбија него заиста живог човека, при подељеној свести и продатој души, и као челник грамзивих и сладострасних безбожних седукеја, заузетих само овим тренутком и собом, и као режисер фарисејског игроказа пуног лоших глумаца који изигравају страстотерпљиве испоснике, скрушене покајнике, строге законодршце или беспрестане молитвенике.

Зато, на нижем нивоу црквене хијерархије имамо свакакве много очигледније примере коришћења верске установе српског народа за задовољавање свакојаких личних опсесија, скривање личне несреће, и иживљавање над онима које таква личност дубоко мрзи и презире. Најупадљивији у томе је један од високих функционера СПЦ у САД[9], који не само да показује склоност шибицарском (иако изузетно скупом, тј, за српске прилике, баснословном) политиканству већ је и пример сексуалне девијантности еклезиогеног типа, тј. неуротичне религиозности, која се испољава калемљењем на институцију која је заправо извор неурозе и служи канализирању сопствених психичких поремећаја. Докази су, на пример, изразито јавно и лично потврђено противречно понашање (екстремни луксуз док би требало да дође до екстремног самоодрицања); агресивност према црквеним ауторитетима (рад на показивању колико ниски они могу бити док се истовремено окоришћава ”испирајућим” и ”очишћавајућим” титулама истих – нпр. преосвећени, свјатјајши, ”Ми”, ”Нама”, и сл.); жеља за влашћу (како би се контролисала могућност јавне оптужбе и сакрило оно што код себе осећа као болесно); потреба за доминацијом над другима (нарочито као метод казне оних за које се зна да кришом осуђују свог претпостављеног због саме његове природе, а, с обзиром на лични кукавичлук, то се чини само над онима који по правилу службе морају да се беспоговорно покоравају надређеном); потреба за друштвеним признањем и јавно потврђеном савршеношћу (како би се убедило у сопствену чистоту и друштвену вредност).

Кад већ говоримо о дијаспори потребно је указати на то како нас заправо доживљавају у том толико величаном светском центру моћи – у Вашингтону – управо због неодговорног и неадекватног самоорганизовања Срба у САД, и тог тако типичног препуштања вођења кола насртљивцима и неспособњаковићима једино жељних задовољавања своје похлепе и/или сујете. Нажалост, на самом врху светске хијерархије нам се иза леђа смеју јер нас увек представљају или групице (за америчке прилике) ситних богаташа, који су умислили да им паре дају легитимитет, или попови-екуменисти, па смо виђени на исти начин као што виде, рецимо, Иранце – као људи без воље за моћ, без свести о способности заједнице да буде агент историјског развоја, и као затуцани остатак средњовековља у модерном добу, који добровољно прихвата да живи у гету кака-тео-кратије.

Кад већ говоримо о еклезиогеним неурозама, да поменемо и жене које у српском политиканству служе страном фактору изигравајући боркиње за свакаква права, докле год та права нису права Срба на ишта! Код њих је, као и код лажних црквењака, та неуроза изражена кроз сексуалну девијантност обожавања анти-”бога”, јавно испољену као овисност о страном животодавном убризгавању фондова који им омогућују да међу Србима тај страни фактор оглашавају на најхистеричније и антисоцијалне начине као ”Спаситеља” и ”Утешитеља”, и да безобзирно, али и без казне, пројектују сопствене недостатке и страхове на своје сународнике, које проглашавају и извором и узроком истих, тражећи од странаца да се умешају у тај сулуди и болесни однос како би се коначно дошло до толико жељеног ослобађајућег и очишћавајућег врхунца.

Због тога је, растресањем темеља ранијег система (по сопственом признању, ударом страног фактора), на светлост дана, без икаквих препрека, нагрнула свакојака гамад која је, као што је то свака гамад: халапљива, незасита, похотна, бестидна и жељна живљења на светлости, у јавности. Али истовремено је од њих рањива, јер свет бежи у грози и страви од гадости коју на светлости јасно види.

Много је, ипак, оних који не желе да тако оштро осуде наше данашње ”лидере” па их оправдавају објашњењем да су само обични смртници и грешници. Шта заправо то значи? Грчка реч за Грех, из Новог завета, је хамартиа, од глагола хамартанеин, што би на српском било баш Грешити. Дакле – да ли само греше или има нечег дубљег, злокобнијег, мрачнијег у њиховом понашању? Аристотел је, у Поетици, узрок таквом понашању налазио у ”грешкама у расуђивању”, погрешној процени, промашају… Значи, није било намерно, вољно, већ се, ето, тако догодило да се почини нешто лоше, и да се пређе граница која важи за све.

Код хришћана, грех[10] је кршење Божанског Закона и безакоње. Али је и свако повређивање другог грех – код Руса се задржала та стара реч за кривог: виновный, а код нас њена супротност: невин. Дакле, грех је, у основи, у хришћанству, недело, прекршај правила понашања која је успоставио Бог. Али – Христос је грех проширио и на мисли, на сферу неделања, чак и само жељења, жудње. У Јеванђељу по Матеји (гл. 5.) је чак и жудни поглед на жену грех! Стога – саме мисаоне навике су грех, и зато је важно размотрити и разна стања духа из којих и потичу мисли које наводе на пороке, а они на прекршаје.

У случају ове гомиле гамади на политиканској сцени Србије најчешће се ради о оној тамној страни људског карактера коју можемо назвати Самозаваравањем.

Самозаваравање није обична збуњеност или немогућност јасног расуђивања (понекад и због спољашњег фактора). Ту се најчешће ради о томе да особа бива истовремено свесна две реалности о себи[11] али да намерно наставља да друштвено функционише, и да чак успева да се наметне као вођа и наредбодавац целом друштву – најчешће са фаталним исходом (нажалост, чешће за друштво него за ту особу!). То је тај динамички парадокс самозаваравања – да током времена преварант толико заведе и себе сама да поверује у сопствену лаж, чак и када подсвесно зна да је ван истинитости. Ипак, да би овај парадокс могао да функционише особа мора да се подели на барем два подсистема свести и да делује стално (што је изнурујуће и излуђујуће) на нивоу који је испод нивоа свесне спознаје стварности око себе, као и у себи. Дакле, мора непрестано да се троши како не би пао испод прага самосигурности, али и да приморава све око себе да саучествују у изградњи те лажне сигурности у истинитост лажи, при чему онда мора да око себе окупља ласкавце и лажове, а да од себе разјурује истинозборце и да им на сваки начин онемогућује да истину јавно предоче.

Када се ово разуме, онда је јасно да постоје три категорије самозаваравања (и група српских политиканата/”народних лидера” који у њих спадају):

1.Отпор Истини, или свесни пропуст у прихватању целе истине/информације – У овом случају особа избегава непожељне информације и тражи само оне које јој годе. Не желећи да спозна опасност свог деловања, слепо верујући само у сервиране лепе лажи, човек хрли ка сопственом самоубиству величајући радост будућег безбедног живота;

2.Замагљивање Истине, или свесно скривање целе истине/информације  – У овом случају се једноставно свесно одбацују непожељне информације и свесно се сећамо само онога што нам у одређеном тренутку одговара да изградимо ону стварност која нам је тренутно корисна;

3.Лаж, или свесно негирање истине и стварање ”нове истине/информације” а додајући том сплету и једну додатну категорију: категорију Уврнутог самозаваравања, што је заправо свестан напор да се поверује да је нетачно оно што ми желимо да буде нетачно а не да само поверујемо да је тачно оно што желимо да буде тачно, тј. што нам је ради опстанка неопходно да представимо као тачно. Још ако се пати и од аносогнозије – поремећаја свести који доводи до болесниковог одбијања да прихвати стварност постојања проблема који га мучи – долази се до још горег стања.

Треба уз Вебера читати макар мало и филозофа Ричарда Рортија (ако се већ свети списи не читају) да би се знало да је за здрав и аутентичан живот, и за психичко здравље неопходно имати праве и искрене пријатеље, спремне да нам кажу истину, да нас укоре, да траже да исправимо грешке – а све то на охрабрујући и фин начин.

Због свега већ наведеног сведоци смо стања које би, да није трагично и потенцијално смртоносно за велики број људи, највероватније било изузетан извор надахнућа за писце фарси, сатира и патетичних трагикомедија.

Пред нашим очима се, изгледа (и надамо се!), одвија последњи чин игроказа Самозаваравање Гадости која нас пустоши у којем, по сулудим правилима театра апсурда, кикотави и умиљати главни глумци настављају да нас засипају лажима иако је и њима јасно да ће предстојеће суочавање са Истином са сцене збрисати и њих, и публику, и режисера трагедије претворене у фарсу.

Дакле – као што је то давно објаснио Сер Хамфри Еплби (из енглеске серије Да, министре, из 1980-их) – ”никако немојте да ишта поверујете властима све док то званично не оповргну”!

Стога ће ових дана, изгледа (коначно!), проклетство узурпиране короне[12] заслужено пасти и на главу Гадости која нас пустоши јер се зна шта је судбина оних који већ деценијама ”перу руке” како би и сами избегли пустош коју Гадост увек и свуда доноси.

др Вишеслав Симић; професор државне управе и стратегије; Мексико[13]