Описујући у својим успоменама са Космета кулминацију страдања породице Николић из Урошевца – мајке Данијеле и њених кћери Сантипе и Љиљане марта 2004. године, Иркиња Мери Волш, између осталог, подсећа: „Осим личне трагедије породице која је остала без дома, губитак куће значио је и губитак њихове библиотеке са 18 000 књига, великог броја скупоцених музичких инструмената и једне Ђотове слике Богородице непроцењиве вредности. Са њима су у пламену нестали и последњи трагови европске цивилизације у Урошевцу”.

Ако се, уз наведени пример, има на уму хиљаде спаљених српских кућа у марту и до марта 2004, потом узурпираних домова из којих су најпре приколицама извожене књиге и истресане на сметлиште, није тешко претпоставити размере уништења само библиотека у личном поседу српских грађана Космета. Уништавање библиотека (приватних, јавних, црквених, манастирских), рукописа, записа и натписа има трагичне последице по српску културу, духовност и писменост. На непроцењиво књижно благо (штампано и рукописно), богатство епиграфских и других споменика Косова и Метохије скоро да нам је остало само сећање. Уништене књиге и читаве библиотеке тешко да можемо избројати, камоли икад и ичим надоместити. Записе и натписе поготово. Највећи део писаних сведочанстава о животу Срба на Косову и Метохији који за време османске окупације, аустроугарских, бугарских, немачких похода, па визитаторских мешетарења те конзулских „поспремања” манастирских архива није уништен или покраден, евентуално на време склоњен, нестао је у огњеном и рушилачком јуришу албанских екстремиста током протеклих двадесет година. Попис уништеног писаног наслеђа у периоду од 1999. године до данас није, а питање је да ли ће икад и да ли може бити, прецизно сачињен. Због тога ће на овом месту, у сврху илустрације, бити скренута пажња само на неке од библиотека, записа и натписа чије је уништење, на основу података из најновијих публикација (штампаних после 1999), је две монографске публикације проф. др Митре Рељић са Филолошког факултета Универзитета у Косовској Митровици.

Највећи број приватних, црквених и манастирских библиотека уништен је спаљивањем, минирањем и рушењем објеката, потом „чишћењем” узурпираних српских станова и кућа. Једном броју школских и факултетских библиотека, посебно оних са доминантним и непожељним словенским садржајем, „пресуђено” је њиховом предислокацијом у неадекватне просторе. Библиотека Катедре за славистику на Филолошком факултету у Приштини са импозантним бројем најквалитетнијих и доста ретких књига и часописа у целости је уништена тако што је, одмах по преузимању факултета од стране албанских управитеља, пренета у подрум и препуштена влази и глодарима. Неке од библиотека, зависно од расположивог фонда, уништаване су селективно при чему су се „селектори” руководили, пре свега, врстом писма којим су књиге штампане те пожељношћу или непожељношћу њихових аутора. Они који се у књиге слабо разумеју исте су уништавали одреда а довољан повод за то био је да су припадале Србима.

У скоро сваком од близу 150 уништених црквених и манастирских комплекса, поред оних новијег датума, налазио се мањи или већи број старих књига, у некима и веома богате збирке штампаних издања и рукописа. Једна таква збирка рукописа из XIV – XVII века налазила се у манастиру Свете Тројице код Мушутишта. Уништењем манастира 1999. године, заједно са поменутом и осталом вредном заоставштином, страдао је и рукописни Апостол на пергаменту из XIV – XV в. У исто време и на исти начин уништен је рукописни Богородичник из XVI века, чуван у цркви Светог Николе у Ђураковцу. Заједно са манастирском црквом Ваведења Богородице познатој као Света Пречиста у Долцу код Клине, страдало је Четворојеванђеље из XIV – XV и Октоих из XV века. Огроман број првобитно спасених књига из цркава и манастира уништаваних 1999. и наредних година па похрањених у, рачунало се, сигурније објекте у Призрену и другим местима, није нажалост измакао пожару који је задесио Покрајину 2004. Нестанак црквених књижних фондова делимично илуструје податак да је само у приштинској цркви Светог Николе 18. марта 2004. године заједно са црквом, поред једне рукописне из 18. века, изгорело 89 свештених и црквених књига, печатаних у штампаријама Москве, Кијево-Печерске Лавре, Беча, Београда, Сарајева, Сремских Карловаца, Венеције, Цариграда, Софије, Петрограда, Грчке. Треба подсетити да су неке од сагорелих књига биле и до сто година старије од цркве, саграђене иначе 1830 г. Подједнако тежак губитак представљају уништене књиге крштених, венчаних и умрлих, оне са именима дародаваца и бројним другим подацима о парохијанима. У цркви, на пример, Свете Недеље у селу Живињане (Средачка жупа) уништеној марта 2004, чувано је, како стоји у публикацији Мартовски погром на Косову и Метохији у издању Министарства културе Републике Србије и Музеја у Приштини, „генеалошко стабло села Живињана, са подацима о свим значајним породицама које су некада живеле у селу и правцима њиховог исељавања”.

Заједно са уништеним књигама и рукописима уништено је и непроцењиво богатство записа остављаних на маргинама или празним листовима који су сведочили о давним временима, расположењу и мукама преписивача, чували сећање на њихове некадашње власнике и читаоце. Колико је таквих записа и натписа нестало заједно са страдалим иконама, посудама, звонима полијелејима а колико тек фреско-натписа тешко је и претпоставити. Довољно је поменути древне фреско-натписе у цркви Светог Ђорђа у Речанима надомак Суве Реке, осликане око 1370. а минирањем уништене 1999. године. Заједно са црквом уништени су и натиси који су пратили циклус сцена из живота њеног патрона који је иначе био по много чему особен и без аналогија у хришћанском свету. Само у двапут уништаваној (1999. и 2004) цркви Ваведења Пресвете Богородице у Белом Пољу (код Пећи) страдала је збирка икона са натписима на српскословенском и грчком језику. Ктиторски натпис над улазним дверима храма Богородице Одигитрије из 1315 г. у Мушутишту, до темеља уништеног 1999. г., спадао је према мишљењу Љубише Фолића „у ред најлепших и најстаријих епиграфских споменика”. Садржај наведених и осталих записа и натписа ове врсте подсећао нас је на заслужне људе и давне догађаје – на свештенике, приложнике, мученике, ливце звона, иконописце, ктиторе, народно прегнуће и патњу. С друге стране, записи остављани на бакарним посудама упућивали су на њихове власнике, понекад дариватеље, а они на полеђинама икона, између осталог, сведочили о задивљености Османлија, али и њиховим позивима уваженим појединцима да се приклоне „правој”  вери.

   Гробља су неретко једини сведок минулог трајања народа на одређеном простору и у одређеном, дужем или краћем, времену. Споменичка обележја – раскошна или скромна, са натписима – хвалоспевно опширним или оскудним, поуздан су извор података о прошлости неког локалитета, саставу, пореклу и кретању становништва, његовом економском и социјалном положају, вери, обичајима, језику. 

Систематско уништавање гробаља у контексту организованог затирања српског културноисторијског наслеђа несметано је започето 1999. године. Овоме је претходило бестијално бомбардовање појединих гробљанских локација, неких (попут гробља у Приштини) и у више наврата, са последицама чији опис ова врста текста не би поднела. Резултат испољеног вандализма  огледа се у томе да су скоро сва православна гробља, изузев оних која се налазе у дубини још ненапуштених српских села, поломљена или оскрнављена а многа и потпуно уништена. Гробља су најчешће уништавана рушењем и разбијањем надгробника, минирањем и спаљивањем целих гробљанских локација. У појединим местима (селима, на пример, Сига, Брестовик, Бело Поље) покојници су ископавани и њихови остаци разбацивани уоколо. Срушене а не поломљене надгробне плоче често су одвожене и коришћене за поплочавање различитих површина, израду вртних столова и сл. Уз то, поменућемо невоље да се стигне до одређене локације, незаобилазне страхове и понижења те емотивна преживљавања пред затеченим призорима на самим гробљима. Разуме се, најтеже је доћи до оних гробљанских локација које се налазе у најнепосреднијем албанском окружењу, попут старог гробља у центру Истока, градског гробља у Вучитрну или јужном делу Косовске Митровице. . Са великих пак градских сачуван је само делић порушених надгробника (рецимо, на гробљу, у Косовској Митровици до 1999. године сахрањено је око 12 000 људи а у минуле две деценије је уништено близу 90% споменика).

Затирање памћења одлично се види и по називима улица. Узећемо за пример Косовску Митровицу. На уличним таблама у јужном делу града уобичајен је пуни назив улице, при чему је само необавезни део исписан тројезично (Rruga Ulica Street UÇK). На малобројним уличним таблама у северном делу града срећу се или пуни називи (Улица Сутјеска) или, ређе, с изостављеним подразумеваним делом (Танаска Рајића), исписани само српском ћирилицом. Ауторима извештаја о спровођењу тзв. косовског Закона о употреби језика, које публикује ОЕБС и неке невладине организације, као и појединим стручњацима који се баве урбанонимијом и виконимијом са аспекта мањинских права на локалном нивоу, овај податак добро дође како би своју критичку оштрицу подједнако усмерили на обе стране. Њихови закључци темеље се на ставу да  1) Срби на Косову и Метохији без изузетка треба да признају самопрокламовану државност покрајине, па тиме и Закон о употреби језика те квазидржаве (јер су сами они, тј. аутори поменутих извештаја и стручних радова то већ учинили) и 2) помире се са чињеницом да су, с изузетком дела Косовске Митровице, изгнани из свих урбаних и већег дела сеоских средина, па да и оно мало преосталог простора учине мултијезичким на начин како су то замислили промотери косовске независности.

Како је утврдила Митра Рељић, на албанојезичкој скали учесталости прво место заузимају називи улица у част учесника ратова, побуна, сепаратистичких покрета почев од последње деценије XIX  па до краја XX века, са посебним акцентом на оружаној побуни 90-их година прошлог столећа (98), затим следе називи посвећени сарадницима окупатора током Другог светског рата те учесницима балистичког и качачког покрета (60). Неки од булевара, централних и најдужих улица, као и четири од укупно 11 тргова носе имена команданата, инспиратора и учесника последњег рата, као што су: Адем Јашари (Sheshe Adem Jashari), Фехми и Џева Ладровци (Sheshe Fehmi dhe Xhevë Lladrovci), Шемси Ахмети (Bulevardi Shemsi Ahmeti), Агим Рамадани (Agim Ramadani), Ахмет Краснићи (Ahmet Krasniqi), Љуан Харадинај (Luan Haradinaj), Селим Бислими (Selim Bislimi), Браћа Битићи (Vëllezerit Bytyqi) и др. Међу урбанонимима мотивисаним сепаратистичким оружаним покретом крајем прошлог века уочљиви су и они посвећени војним јединицама, групама истакнутих бораца, биткама, као што су: 141. бригаде  Мехо Ука ( Brigada 141 Mehë Uka), 142. бригаде (Brigada 142), Битке за Кошаре (Beteja e Koshares), Мученика нације (Dëshmorët e Kombit), УЧК (UÇK). Занимљиво је да међу албанојезичким ходонимима меморативног типа у Косовској Митровици нема оних у част Била Клинтона, Медлин Олбрајт, Веслија Кларка и других војно-политичких промотера косовске „државности”, који иначе представљају уочљив сегмент урбанонимије у Приштини. Част се одаје једино Атлантској бригади (rr. Batalioni Atlantiku) састављеној од америчких држављана углавном албанског порекла.

Код актуелних представника албанске власти очигледно није било двојбе око одавања почасти борцима на страни фашистичког покрета те члановима организације „Бали Комбeтар” (Национални фронт) и на овај начин, о чему сведоче имена: Џафер Дева (Xhafer Deva), Аго Агај (Ago Agaj), Бислим Бајгора (Bislim Bajgora), Шабан Полужа (Shaban Polluzha), Мехмет Градица (Mehmet Gradica), Адем Воца (Adem Voca), Бедри Пејани (Bedri Pejani) и други. Две улице носе имена представника антифашистичког покрета: Емин Дураку (Emin Duraku) и Ганимете Тербеши (Ganimete Tërbeshi). Улицу у Косовској Митровици добили су и сви „виђенији” одметници након Првог светског рата: Азем Галица (Azem Galica), Шоте Галица (Shote Galica), Бајрам Цури (Bajram Curri), Елез Исуфи (Elez Isufi), Хајро Хаџија (Hajrë Haxhija), а име Исе Бољетинија носи један од тргова (Sheshe Isa Boletini), али и један од булевара (Bulevardi Isa Boletini).

У низу других, два су кључна разлога тежње албанске политичке елите да се сачува сећање на поменуте личности и догађаје. Први је претпостављање племенских закона (на једној од уличних табли у јужном делу града свакако је и име Lekë Dukagjini) сваком државном поретку које подразумева успостављање и неговање другачијих норми и облика понашања. Други је у свагдашњој заштитничкој улози моћних држава које, зарад властитих интереса, штићенику опраштају сва непочинства, чинећи од њега жртву. С позиције „жртве” све је дозвољено, а опраштајућа наклоност заштитника уверава колектив у исправност поступака, што, у следу историјских понављања исходује неразликовањем добра и зла.