|
 Разоран земљотрес пробудио је становнике Загреба у недељу 22. марта, у 6.24 ујутро. Епицентар је био само 8 километара североисточно од центра града, на источним обронцима Сљемена. На жалост, осим неколико десетине повређених, земљотрес је однео и живот једне 15-годишње девојке.
Потресни удар изненадио је и свештенство и монаштво српске православне цркве у Загребу, као и ђаке смештене у интернату Православне гимназије Катарина Кантакузина Бранковић. На срећу, тло се после неколико дана смирује и сада може да се сагледа обим штете на објектима. Снимак саборне цркве Св. Преобрежења у у Загребу после земљотреса (са сајта митрополије загребачко-љубљанске) После неколико дана можемо рећи: Слава Богу! Сви објекти Српске православне цркве су статички стабилни: и саборни храм Св. Преображења Господњег, и манастир Св. Петке, и капела Св. апостола Петра и Павла на гробљу Мирогој, и зграда православне гимназије са интернатом. Значајнијих оштећења нема. На жалост, у граду има пуно оштећења на другим зградама, као и на другим верским објектима. На загребачкој катедрали се одломио један од два камена крста на торњевима катедрале, висок 2,5 метра и тежак тону и по, и са висине од 100 метара срушио на зграду загребачке надбискупије, испред спаваће собе надбискупове. Због тешких оштећења зграде Надбискупије, и г. кардинал Бозанић и сви уреди надбискупски напустили су зграду. Тим поводом је кардинал г. Јосип Бозанић изјавио: „Mi ne znamo što je sve u naumu Božjem i kojim nas putevima i znakovima vodi!“. Иначе, јавност у Србији не зна да је кардинал Бозанић, рођен у Врбнику на острву Крк, старином Србин и да неки аналитичари тиме приписују његов „мекши став“ према православној цркви и Србима. У другој половини 17. века су се наиме неки православни српски родови из околине Бриња у Горњој Лици преселили на Крк (око 35 километара ваздушне линије удаљен): родови Орлића, Маричића, Божанића (на острвима се ж и ћ изговарају као „з“ и „ц“) и други, и на Крку су се покатоличили. Уз то, Бозанићев родни Врбник је 1941-1943. био познат као јако Дражино упориште, уз Александрово (Пунат) најјаче на Крку: ту је деловало у илегали 60 чланова Равногорског покрета, што је на око 1800 становника јако велики број (о томе војвода Радмило Грђић у Књизи о Дражи, 2. књига, Виндзор, Канада 1956, прештампано у „Равногорској историји“, Београд 1992. – у брозовским уџбеницима историје од 1945. до 2020. овога нема). Но, вратимо се трусу. И више цркви у Загребу је статички тешко погођено и мораће да се руше. У центру града је најтеже страдала римокатоличка Базилика Срца Исусовог у Палматићевој улици, позната по томе што се ту педесетак година, још од времена „социјалистичке Југославије“ 70-их година ХХ века, одржавају мисе за ратног злочинца Анту Павелића, поглавника Независне Државе Хрватске. Наведимо на крају овог приказа и једну оцену неименованог извора са загребачког Каптола (подручје око катедрале, седиште надбискупије и католичке цркве у Хрватској) новинару загребачког журнала „24 сата“: „Ovo je strašno, ne vjerujemo da se još i ovo događa. Osjećamo Božji znak”. Претпостављам да је у праву. Стари Загрепчанин |
