Не мора да се чека крај пандемије да би се видело да је ковид 19 опасан за још нешто осим за здравље и економију. Полицијски час, забране изласка и друге ванредне мере озбиљно су уздрмали грађанске слободе. То је најмање видљиво тамо где је све и почело, јер Кинези свакако немају људска права и демократију. У замаскираним аутократијама, међутим, примећује се да отворено постају диктатуре, још јаче владајући страхом. И демократије би могле да искористе специјалне околности да би нормализовале масовни надзор. Није да се тако нешто већ није догађало.

ДРУШТВЕНИ ЕКСПЕРИМЕНТ:

У Кини се користи апликација која власника паметног телефона означава црвеном, жутом или зеленом бојом у зависности од ризика да пренесе вирус корона, а то одређује и да ли он може да уђе у превоз. Јужнокорејске и сингапурске здравствене власти објавиле су где су се заражени кретали, у које су локале и аутобусе улазили, кад и где су носили или нису носили маску, кршећи право на приватност. У Јужној Кореји прати се и промет по платним картицама да би се видело да ли је грађанин који би требало да буде у изолацији ипак изашао у шопинг. Камере за надзор прате људе и на Истоку и на Западу. Владе су сад себи дале за право да прате сигнале мобилних телефона утврђујући да ли су особе које треба да су у карантину ипак изашле из куће (на пример у Ломбардији). У Кини, Јужној Кореји, Тајвану, Немачкој, Италији и Аустрији увелико се анализирају подаци са мобилних телефона да би се видело колико се поштује наметнута друштвена дистанца. Сједињене Државе и Велика Британија такође раде на том пројекту, тако да је пандемија дала изговор владама широм света да успостављају контролу над понашањем људи. У прилог томе говори и чињеница да је администрација у Вашингтону позвала технолошке гиганте „Гугл”, „Фејсбук” и „Мајкрософт”, који су и досад скупљали исувише много информација о корисницима, да се још више позабаве анализом великих података. Они који су досад важили за бабароге права на приватност, јер су је грубо кршили, сада се претварају у анђеле чуваре јавне безбедности.

КРИЗНИ МЕНАЏМЕНТ:

 Тако ће „капиталисти масовног надзора”, како су још познате компаније из Силицијумске долине, бити хваљени због доприноса општем добру. Схватиће то као „зелено светло” да још више прикупљају, обрађују и користе личне податке да би промовисали најразличитије производе, од прашка за веш до кандидата на изборима. Кад је реч о камерама које снимају пролазнике, постоји реална опасност да због садашње ситуације више нико неће доводити у питање њихову оправданост. Ово је шанса за технику препознавања лица да уђе на велика врата, као и да се праћење кретања људи уз помоћ мобилних телефона сасвим одомаћи.

Ненормално постаје нормално, све због бриге за јавну безбедност. Тако је и израелској влади пошло за руком да у борби против вируса без већег отпора почне да примењује контратерористичке мере. Како се много шта одлаже, одложено је и суђење премијеру Бенјамину Нетанијахуу, па уместо да на оптуженичкој клупи одговара за кривична дела, сваког дана се обраћа јавности у улози националног хероја. Председник мађарске владе Виктор Орбан спремио је закон о ванредном стању који му даје за право да неограничено влада декретом и похапси све који шире наводно лажне вести. За оне који, према процени власти, пропагирају неистине, предвиђено је пет година затвора, а за оне који се „мешају” у напоре владе да сузбију епидемију, чак осам година иза браве. Наравно да се то ради под кринком бриге за здравље народа и потребе да се грађани током пандемије заштите од дезинформација, али је суштина закона да Орбану да за право да пошаље у затвор своје критичаре и да се обрачуна са слободом штампе. И кинеске власти су прошлог децембра ухапсиле лекаре који су тврдили да се у Вухану брзо шири вирус налик САРС-у и наредиле им да престану да то говоре. Од нечега што је Пекинг прво означио као безочну гласину на крају је испала највећа здравствена катастрофа на свету.

КАКО ЈЕ СВЕ ПОЧЕЛО:

Кад људи страхују за безбедност, лакше пристају да им се умање права и слободе. Мисле да су то неопходне жртве да би сачували животе. Тако нешто се већ догодило после 11. септембра. Путници су морали да прихвате да ће их на аеродромима претресати као терористе изувајући их из ципела, али је то још била и најбенигнија промена. Уз оправдање борбе против тероризма, у Америци је донет такозвани Патриотски закон, који је омогућио шпијунским агенцијама да врше масовни надзор. Пипци Националне безбедносне агенције размилели су се по телефонима и рачунарима, а размере свега тога подробно је документовао и открио узбуњивач Едвард Сноуден. Брига за јавну безбедност водила је у ратове, вансудска смакнућа уз помоћ дронова и коначно Гвантанамо. Требало је да инвазија на Авганистан очас посла слисти Ал Каиду, а претворила се у најдужи рат у америчкој историји.

Зато је важно да се не заборави да су ванредне мере уведене због специфичне ситуације и да не смеју да у било којем облику остану и после пандемије, а да пандемија било чега – терориста, непријатеља, вируса – не може бити трајно стање.

Велики брат је зао чак и с маском на лицу.

Извор: „Политика“