Једном је код архимандрита Серафима дошао Узбекистанац, довео је свог петнаестогодишњег сина, и пао пред ноге овом свештенику:

·  Баћушка руски! Помоли се за мога сина, има епилепсију!

·  А вјерујеш ли ти да Бог може помоћи? – упита отац Серафим.

·  Вјерујем! – одговори овај. – Свугдје сам био: код хоџе у Ташкенту, код хоџе у Бухари, у Самарканди, све сам обишао. Нико ми није помогао. Помози ти!

Добро, хајде да се заједно помолимо, – рече баћушка.

Све троје падоше на кољена. Отац Серафим је прочитао канон и молитве за болесника и помазао га јелејем без обзира на то што он није крштен већ је обрезан по муслиманском обичају.

Па рече:

·  У суботу и недјељу нећу имати времена јер ће бити пуно људи на служби. Дођи у понедјељак, исто тако после ручка.

А када се овај човјек у понедјељак са сином појавио пред оградом храма Георгија Побиједоносца, пред капијом је скинуо обућу, пао је на кољена и тако на кољенима је пропузао свих 36 метара које је било растојање од капије до кућице баћушке Серафима! Ето лекције свима нама! Ко би од нас, Руса, тако на кољенима пошао ка свом доброчинитељу? Нисам ни чуо, ни видјео таквога. А Узбекистанац је од радости, све на кољенима, плачући, прошао кроз читаво црквено двориште. Двије чистачице су пиљиле читаво вријеме:

·  Јесте, то је онај Узбекистанац који је доводио сина! Што ли плаче овако?

Допузао је до баћушке Серафима, пао пред његове ноге захваљујући му се и пружио му хиљаду рубаља. Шездесетих година то нису биле мале паре.

·  Ја сам монах, – рече отац Серафим, – паре ми не требају! Однеси их у било коју џамију и дај било ком хоџи.

·  Не, хоџа ми није помогао и џамија ми није помогла. Изволи, баћушка, ово је за тебе! – и ставио је новац на сто.

Но баћушка ипак није узео тај дар.

·  Не треба ми, нисам се молио ради пара, већ ради Бога – јер си ме замолио…

Онда рече:

·  Добро, однеси нашем рачуновођи, Татјани Александровној (она је такође била московљанка и била је у логору) она ће узети твој прилог за храм Георгија Побиједоносца.

А пет метара црног материјала за мантију,  отац Серафим је узео.

Опраштајући се са свештеником, Узбекистанац рече:

·  Отићи ћу и свим хоџама ћу испричати, – ето каква је руска вјера!

Мало касније је позвао шесторицу хоџа који су са колима дошли да виде баћушку. Чудили су се. Баћушка бјеше мален, стар, погрбљен јер је десет година био у логору због вјере…

Након тог чудесног исцјељења, два Узбекистанца, отац и син, су кренули да иду у храм и да говоре:

·  Да, ваша вјера је сунце а наша – малени мјесец…

Приредио и са руског превео: Парохија Кравичка

(Одломак из књиге свештеника протојереја Валентина Бирјукова „На Земљи се тек учимо живјети…“.

Одломак се у оригиналу зове: „Ево каква је Руска вјера!…“)

Извор: https://pravoslavie.fm/interested/vot-kakaya-russkaya-vera-rasskaz-iz/