С обзиром да је и Врховни мостаџија (pontifex maximus), тј. владика римски наредио својем свештенству да затвори цркве широм света баш пред Васкрс – символ Живота и Победе над смрћу – и у Мексику, где живим и радим већ 10 година (као професор државне управе и организације током кризних ситуација – и мастер и докторат су ми из тих области, као и радно искуство у Русији и Грузији), већина храмова је замандаљена и народ је углавном остао без пастирске бриге и службе, као и у православним земљама, у којима су кукавни патријарси наредили да се сви повинују терору световних власти као да је народ бесловесна стока која не може разумно да се понаша и присуствује богослужењу а да истовремено испоштује мере против заразе нечим што је део природе од Бога створене.

Ипак – има храбрих и истински верних свештеника, чак и међу онима који припадају јеретичкој скупини (нису ти људи ни криви ни одговорни што су рођени у култури и цивилизацији којој су паписти огњем и мачем наметнули своју супремацију), који су оставили храмове отвореним, где држе богослужења, свете водицу, и благосиљају верни народ. Али, претње су велике и могуће казне оштре – видећемо шта ће са њима бити када се све ово оконча…

У мом комшилуку, где живи народ просечног имовног стања, локални свештеник држи мисе а народ пажљиво одржава раздаљину и не додирује ништа, и сви су заштићени по пропису. Чуо сам свештеника да се моли за спас целог човечанства, па и за православне Русе (после разговора са њим, почео је да помиње и Србе – ”браћу нашег комшије”), Јевреје, муслимане, Кинезе и хиндусе.

Оно што је најзанимљивије и најлепше је постављање привремених олтара на улици пред кућом или радњом, нарочито са иконама Мајке Божије, коју у Мексику зову Тонанцин (на старом језику, науатлу, на којем суфикс ”-цин” значи ”мили, драги”). Понекад кажу и Тонанцинцин, како би још више нагласили колико им је важна и драга Марија Богородица. У прилогу је неколико фотографија са тим олтарима:

Данас сам одшетао до те цркве да бих набавио благословени лист палме, јер овде уместо ”маца” за Врбицу деле палме, као и у Новом завету што су полагали палме на пут којим је Христос ушао у Јерушалаим. Ове године нису онако уплетени као раније па сам добио само једноставан лист али ћу га са посебном пажњом ставити на зид међу остале (види фото).

Не идем у папистичку цркву зато што сам напустио ”веру отаца наших” већ, с обзиром да нема православне, туристички и из знатижеље према култури у којој живим. А и да има православне цркве, сигурно би је ових дана затворили по наређењу патријарха! Те посете су део доживљаја у иноверној земљи, и скупљање успомена које ће, ако Бог да, једнога дана служити да се подсетим младости и неких лепих дана.

Да се вратим причи о Мексику:

Овде желим да нагласим да је данашњи Мексико последица једне стравичне епидемије богиња, које су стигле са Кастиљанцима и њиховим црним и кубанским робовима 1519.-1521.), и које су изазвале помор до 90% становништва, и довеле до поробљавања староседелаца од стране паписта и шпанске Круне. У том страдању утеху им је давала вера у заштитну моћ Богородице, у преводу на науатл језик, Тонанцин – брижне Мајке која штити и теши своју децу.

Та траума, иако се догодила пре 500 година, је и даље веома жива у колективном памћењу изворних народа Мексика – овде и даље постоји 68 изворних нација (и језика!), које су биле независне краљевине пре кастиљанског освајања овога што је данас Мексико. Они данас чине више од 10% становника – око 15 милиона људи се не сматра Мексиканцима већ неким од других народа. Више од два милиона су народ Науа, који говори науатл, познатији као астечки језик, и потомци су доминантне нације која је контролисала већи део територије данашњег Мексика. Њихово друго име је било Мешика, по којем је и савремена држава добила име. Сиудад де Мехико је на месту где је, пре разарања од Кастиљанаца, био њихов главни град Теночтитлан – можда највећи и најлепши град тог доба у свету.

Маје, тј. Богоизабрани, су следећа група језика (око 20 варијанти!) и има их између 2 и 6 милиона, у зависности како се класификују. Многи међу њима се стиде да признају да су Маје (попут многих Срба!) па се изјашњавају као Мексиканци, иако боље говоре матерњи језик од кастиљанског.

Следећа велика група су Сапотеке (Запотека – различито се изговара, али значи Деца Сапотеа, воћке слишне смокви и авокаду), и има их скоро као и Шиптара у Србији – око милион – али говоре 40 наречја тог језика.

Миштека – Деце кише – и Отомија – Стрелаца - има по око милион, а Зоке броје око 100 хиљада и име им значи Славјани, Словени – Људи који говоре.

Најтужнија прича је она народа Тараумара, који живе на северу, на граници са САД, и сведени су на живот у гетима, на прошење на раскршћима, док освајачи њихове земље чекају да се промени боја на семафору, и које најурују из ресторана и из ”бољих” делова града. Мене подсећају на Србе на Косову и Метохији – заборављени од своје државе, остављени на милост и немилост дивљег и бездушног капитализма, понижавани од људи међу којима су остављени да животаре, и увек у страху да ће их из кућа које тренутно поседују најурити… Има их око 120-130 хиљада, и име им значи Двоношци, тј. Бића која ходају на две ноге – што би значило Људи. Познати су и као невероватно брзи и издржљиви тркачи! Ипак, нељудски се према њима, у патњи окупације, односе и освајачи и њихова сабраћа која су се интегрисала у савремени свет и модернизовала, заборављајући своје корене и стидећи их се.

Без обзира на све, данас се види да су управо те заједнице најбоље спремне за овакве изванредне ситуације јер они, као и Срби на КиМ, стално живе и преживљавају у ненормалним условима за људска бића. Сви ови други, који су се цивилизовали и осавременили, данас живе у стрепњи од сутрашњице, у страху од самоће и да ће бити заборављени од комшија – баш као и наши стари и сиротиња у Србији, као и ниже класе у САД и на Западу генерално. Ове изворне нације, које су и преживеле управо због солидарности, бриге једних о другима, које су се очувале и преживеле чувајући језик и своје обичаје, и породичне везе и јединство задружног живота, и данас, у овој општој изолацији и отуђености, када се плашимо да прођемо крај другог људског бића, брину једни о другима, о својим немоћнима, и сви верно моле Тонанцин и Хесуса да их сачува и саклони.

Оно што је веома занимљиво и позитивно код обичних католика, и што би могло да буде пример и нама, је њихово организовање у оквиру локалне заједнице – у црквеној општини увек има неколико добрих и савесних особа које организују и надгледају тзв. ”Банке хране, лекова и одеће” – под паролом ”Узми ако ти шта треба а приложи што ти је вишак!” На улазима у цркве, или у заједничким просторијама за окупљање верника пре и после служби, налазе се велике кутије у које они који имају довољно за себе остављају свој вишак а они којима нешто недостаје узимају, по савести, онолико колико им је неопходно до следеће недељне мисе.

У ово доба када стотине хиљада наших најугроженијих сународника чами у затвору својих домова, да ли је ”наша” Црква организовала доставу потрепштина тим људима, негу оних који не могу о себи и ближњима да се брину, и да ли су ”наша” црквена висока и нижа преосвештенства издвојила коју пару за куповину неопходног медицинског материјала за свој народ? То су питања која муче нас у дијаспори, нарочито оне који су приложили силне девизе Цркви, надајући се да неће завршити као искушење ”светим оцима” већ као помоћ намученом народу…       

Нарочито када ми, који живимо међу другим народима и верама видимо како су, рецимо, Јевреји организовали бригу о својој заједници, а нарочито о старима и болеснима. Јевреја има око 50 хиљада у Мексику и углавном живе у неколико великих градова – Сиудад де Мехику, Гуадалахари, Монтереју… Има их свих подгрупа, од традиционалних – Ашкеназа и Сефарда, па до ортодоксних и конзервативних, и веома либералних и реформаторских. Ипак, сви су пописани и разврстани, и увек неко од лидера брине да су сви обезбеђени и збринути, и да постоји лака и брза комуникација између врха заједнице и сваког појединца. И, свакако!, са амбасадом Израела, која је ту за сваку помоћ својој дијаспори! То се показало изузетно важним за спасавање живота у ове дане заразе и изненадног обољевања, када је важна брзина реаговања и поверење да ће волунтери заиста помоћи а да неће оробити немоћне и оставити их још рањивијима и очајнијима.

Лично познајем приличан број Јевреја у Мексику - не само колега на универзитету и пријатеља, већ и због тога што сам уписао мастер из Јеврејских библијских студија (наравно, само за Танах, која је јеврејска Библија) како бих обогатио своје познавање и разумевање језика Старог завета, и вере, цивилизације и културе тог доба. За разлику од Јевреја из Вашингтона, где сам живео више од две деценије, Јевреји Мексика су веома пријатељски настројени према Србима и изузетно добро разумеју наше проблеме са мањинама и суседима који отимају нашу прадедовску земљу и наше отпаднике, и уништавају не само сваки траг нашег наслеђа на Балкану већ и биолошко постојање Срба.

На крају – као и увек – наглашавам да ми Срби из дијаспоре можемо својим искуствима много да допринесемо не само материјалном опстанку и благостању нашег народа у српским земљама, већ и позитивним поређењима са искуствима других народа и вера, како бисмо заједно помогли да Срби преброде ово зло доба које нам је и споља и изнутра наметнуто као једно од највећих искушења наше савремене историје.

Догодине у Призрену и у слободи!

Поздрав из Мексика!

др Вишеслав Симић