Апокалиптичка догађања на Светој Гори: Страх од заразе Јефрема ватопедског |
|
|
уторак, 07 април 2020 |
Пандемија вируса корона (ковид-19) паралисала је не само најразвијенији део планете, већ и изродила небивале догађаје у људском памћењу. Њихов низ је све апсурднији. Пројављују се и тамо где их никако нисмо очекивали – у Цркви, у манастирима (уточиштима сваком невољнику), међу монасима.
После одлуке Свештене општине Свете Горе да на две недеље закључа поклонички биро у Урануполису, иако је затварањем балканских граница долазак посетилаца ионако био спречен, стигла је невероватна вест да је Ватопед, други у хијерархији светогорских манастира, прогласио самоизолацију. И то на своју храмовну славу - Благовести! Није пустио ни хиландраске монахе, своје традиционалне домаћине на дан празника. Да, како су одувек чинили, једнодушно славе Бога, и заједно кличу Пресветој Богородици, својој заштитиници и избавитељки од свих зала: Радуј се, благодатна, Господ је с тобом! Мало је рећи непријатно изненађени, Хиландарци су били збуњени овим гестом настојатеља Ватопеда, архимандрита Јефрема, принуђени да прихвате да њихов игуман не иде на славу манастира с којим одржавају посебне везе, као израз давнашње братске присности и љубави. Оне се огледају у томе што је игуман Хиландара са својом сабраћом домаћин на слави Ватопеђана, а ватопедски игуман са својим служашчима домаћин на Ваведење (21. новембра/4. децембра), славу српских светогораца. Сада, први пут (потписнику ових редака није познато да се то икада раније десило, можда у време грчког устанка против турских господара, 1821 – 1830) хиландарски игуман није началаствовао свеноћним бдењем и светом празничном литургијом у ватопедском саборном храму, посвећеном Благовештењу. Тако је прекинута (верујемо не и укинута!) једна светла традиција још од Светога Саве. А он је, као што знамо, заједно са оцем, био и ватопедски монах, и његов ктитор. Архимандрит Јефрем је са Кипра, као и добар део братства (више од 120 монаха). Кипрани нису страшљиви, имају непоколебљиву веру, на жалост игуман Јефрем није такав. Или више није такав. Видело се јесенас када је цариградски патријарх посетио Свету Гору да је под његовим директним утицајем. А овај је главни агент Вашингтона у рушењу православља. Ако знамо и да је атински архиепископ допустио себи да због холивудски режиране пандемије једног вируса помера и празновање Пасхе (о лудости и срама!), тим мање је упитно што се један светогорски игуман, оптуживан и суђен због наводних финансијских шпекулација, поклекао пред уценама, понео недолично звању које има. Није ли, уосталом, издао и Русију и Путина, којима је пре неколико година са Појасом пресвете Богородице, највећом ватопедском релквијом (није тренутак да се говори како је она тамо доспела), ишао на поклоњење. У основи његове одлуке је већма покоравање ћесару, а не Богу. Неко ће ту жалосну одлуку правдати фразом „ко зна зашто је то добро“, други Божјим допуштењем. Но, није овакво понашање допустио Бог. Оно што је Божји посао не треба да мешамо са оним што човек наопако чини. А ово је наопак чин, немонашки и нецрквени, који у душама Хиландарца оставља ожиљак. Какву нам, дакле, њиме поруку шаље ватопедски игуман, у пету недељу Часног поста, осим што по световним назорима демонстрира страх од заразе? Да јеванђелско учење о вери као непобедивом леку треба одбацити? Да Света Гора више није света? Да ни на њој када ова пошаст прође, више ништа неће бити исто? Не дао Бог да било ко мења њено хиљадугодишње устројство, предање и обичаје. Мада, грчком етнофлитизму и грчким националистима је све могуће, па и да померају црквене празнике. У то име су рушене и неке српске задужбине на Атону у деветанестом веку (стари католикон Светог Павла, нпр.). Овога пута, било би добро за један заиста јединствен атонски обичај да ово непозивање Хиландараца на славу Ватопеда остане само немио тренутак маловерја садашњег игумана. Да он после свега чује чудотворну реч јеванђелску: „...више не гријеши, да ти не буде горе“ (Јв 5, 14). Изолована планинским венцем Велика вигла од халкидичког копна, Атонска држава је неретко мирјанима суседних села била спас и заштита од иноплеменика и зараза. У време куге која је дестковала становништво Европе у XIV веку, српски цар Душан се са целом породицом склонио на Свету Гору (тада у оквирима његове државе), оставши у њој од новембра 1347. до априла 1348. године, штедро даривајући све манастире. Ф. Д. Ј. |
Последњи пут ажурирано ( четвртак, 09 април 2020 )
|
|