Чему ваше маске, сва та комедија… Ако нема у вама вере – па не долазите у храм. Нека их буде седморо у храму, а ви остали – напред марш кућама па читајте Андерсенове бајке

Да, вирус. Најзад (питање) о вирусу! Све гледам кад ће вирус, ево вируса…

Питање: Треба ли се бојати заражавања вирусом у храму, с обзиром на то да свака болест у човека продире са Божијим допуштењем“

Знате, кад су Јевреји ишли у рат, излазио је телал и говорио: „Ко је плашљив – нека седи кући!“ Зато што ће један плашљивац у рату све испрепадати. Пође банда у тучу, а један, неки тамо… кмх… а смутљивац почне пре свих да кричи: готови смо, разбиће нас, све ће нас побити, све их испрепада. Један завиче, створи панику, сви се разбеже. Зато су Јевреји одлично знали – делије, то им је Бог открио: Плашљив си? – Иди кући!

Ко је од вас направио кућу, али још није спавао у њој? Посадио виноград, али још није плодове његове пробао? Оженио се, али још није родио дете? – одлазите одавде. Одлазите! Ратоваћемо у малом броју. Боље нека буде 1.000 јунака, него 28.000 ништака, од којих ће сваки у себи мислити: „Кад победимо, ја ћу, дабоме, лепо напунити своје џепове“, од убијених, пленом… А иначе им не пада на памет да умру. Сви такви чим им се нешто деси, а, паника, и куд који… и све поплаше. Зато полазећи од библијског принципа бојиш се да идеш у храм? – не иди у храм! Коме си ти па нужан у том храму, ако се бојиш?! – Бојиш се да идеш – не иди! Односно, треба изаћи и казати: сви ти смутљивци – по кућама, нека дрежде. Дрежди код куће! Волиш да се молиш – моли се код куће! Ако волиш да се молиш, ти ћеш, наравно, доћи у храм. Али ако кијаш, дахћеш, болујеш, слиниш по храму – дома седи! А ако нема ни шмркања ни кашља, ниси болестан и молиш се код куће, а хоћеш у храм да одеш, и бојиш се – па каква је твоја вера, слушај, у чему је твоја вера уопште? Такве којештарије се бојати, то је уопште као… тако нечег се бојати, па то је срамније од сваке срамоте, по мени. Хајде да се бојиш, тамо, тепих-бомбардовања. Или, тамо, не знам, гукове куге. кад људима тамо, под мишкама, израстају чирови величине песнице, Па су умирали, гасили се за два дана. Од куге, у XV-XVI веку, у Европи. Чума у таласима. До 40% становништва је умрло у Европи, до 40 посто! Односно, од петоро двоје је умирало. Народ је, дабоме, све то некако преживео – с паником, кукњавом, молитвом…

Ако си већ такав смутљивац – ја другу реч имам у виду, али сви сте разумели по аналогији: нећеш – и немој, ко уопште тражи да идеш у храм. Због чега сви ти смешни људи морају да се налазе у храму? Одлазите! У маскама долазе, у маскама! Какви су ово ванземаљци, кажем. Што си дошао овамо са маском? Иди па са маском седи код своје куће, пред телевизором, гледај „Комеди клаб“. Чему ваше маске, сва та комедија… Ако нема у вама вере – па не долазите.

„Ја се бојим да се причестим с ложице“… Мени један тамо на радију прича: уста треба више отворити да буде мање пљувачке… Занимљиво, како би то… Шта треба учинити: треба узети вату и убрисати уста овако, да буде мање пљувачке, и разјапити своје чељусти да би ти убацили у причест, знате оно, кад се лопатом засипа темељ малтером. Ма, шта је то, слушај, коме си потребан у храму са таквим мислима? Иди фино и седи код куће. Пиј свету водицу и грицкај просфору с прошле службе. Ако у теби нема вере, не улази у цркву, ти си уопште кукавица. Па кукавице – напред марш и кућама! У томе нема ничег увредљивог. „Али ја се бојим!“ Бојиш се – па седи код куће. Схватате?

Шта ће нам сав тај баласт? Понабијате се у храм, а каква вајда од вас? Стоји вас триста, а нечему вреди само троје, или седморо. Нека их буде седморо у храму, а ви остали – напред марш кућама, па читајте Андерсенове бајке. Ако вам Јеванђеље није важно, читајте Андерсенове бајке. Тамо је исто све о Јеванђељу. Код Андерсена је све о Јеванђељу. Читајте, дакле, Ангрид Лингрен. Мада је и код ње све по Јеванђељу… О, Господи помилуј. Па шта да читате? Божену Немцову читајте, Или Корнеја Чуковског. И не трпајте се у храм. Иначе дођу, па залећу до неба: ај-ај-ај! Ја дошао, а нису ми се прилагодили. Засебна ложица им треба, засебна кичица, засебно ово, засебно оно – слушај: седите лепо код куће! Па се код своје куће вежбајте са засебним ложицама, ја тако сматрам. То је правично, то је умерено, то је хумано, то је логично, то је уопште, по мени, благословено… То је благословено. Ти се плашиш, а тебе нико не вуче за уши у цркву. Седи дома и не закерај. Тачка.

Питање је затворено, чини ми се. Гледај телевизију и водитељка ће ти наредне суботе испричати, како је уопште тамо на светским тржиштима, са Доналдом Трампом, са корона вирусом, проценат оболелих, проценат оздрављених, све ће ти испричати: седи дома и то је све. Иначе није баш јасно – код куће, изгледа, неће да седе, а нас гњаве да се њима прилагођавамо. На основу чега? Зашто би им се прилагођавали? Зато – не треба се ничег бојати. Бојиш се – остани код куће. Не бојиш се – иди у храм. Но, ако си већ пошао у храм, онда се не бој. А ако се бојиш, седи дома. Ето, две су варијанте. Ја се бојим – и седим дома. Ја се не бојим – идем у храм. Тачка. Искључите телевизор – и корона вирус ће проћи, ако ћемо поштено. Ако ћемо поштено – да, просто искључите телевизор. Руке се увек могу опрати сапуном, а телевизија се не мора увек гледати, па да видиш, оно прође и без вас. А ви се бојали? Кога се ви у ствари бојите?

Обрада и превод: "Словѣнски вѣсник"