header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРАВОСЛАВЉЕ-актуелно arrow Григорије Микић: Осврт на мудрословије Ненада Илића
Григорије Микић: Осврт на мудрословије Ненада Илића Штампај Е-пошта
четвртак, 30 април 2020

 СЛОБОДА ИЗ АМСТЕРДАМА

Најновији медијски иступ (преступ) свештеника Ненада Илића, познатијег као оца Бака Прасета (ма колико бизарно звучало) на порталу nova.rs није привукао неку посебну медијску пажњу, али је феноменолошки занимљив јер показује начин рада медијске машинерије који је у једном од црквених саопштења јасно окарактерисан као антицрквени и као досад најамбициознија кампања против наше Цркве у последње три деценије.


О чему је реч?

Пошто је свештеник В. Милићевић већ дуже време био главна маскота антисрпских и по правилу антицрквених медија, којег су због чињенице да је свештеник (носи мантију бар у јавним наступима) и доцент на ПБФ радо користили за директан напад на СПЦ, одлуком Патријарха сада онемогућен да даље јавно делује на штету Цркве, идеолозима и медијским стручњацима је неопходна нова маскота која неодољиво подсећа на стару. Дакле, потребно им је неко свештено лице (мантија) само да премосте тренутни временски јаз да би се екипа реорганизовала. Ова пандемија им не иде на руку јер после двосатне вожње бициклом у стилу tour de Dusseldorf или tour de Требиње – у зависности ко шта преферира и где борави није лако стићи на заказани skype date на некој телевизији са националном фреквенцијом, макар и преко кабловске мреже. Мада и то виртуелно окупљање није довољно упечатљиво као лични телевизијски наступ главног showman-а, али, по оној народној: на муци се познају јунаци.

Зато се са прашњавих полица другосрбијанских бункера и са амстердамских плочника  на светло јавне сцене извлачи стара гарда да помогне младим лавовима. У питању је она прва линија антисрпског  фронта направљена деведесетих година да би по паду комунизма водила вишедеценијску неолибералну и демонократску борбу против српског народа и Светосавске Цркве. Питања и одговори у овом назови разговору су заправо подли ударци пете колоне оличене у маскоти која добровољно – али не и бесплатно – пристаје да одигра задату улогу у давно осмишљеном сценарију и утврђеном плану и програму описаних медија и њихових налогодаваца.

Невероватно је како творци овог разговора надмено посматрају људе и свет око себе, вређајући интелигенцију могућих читалаца, јер се и без посебне анализе овог и сличних текстова са србождерских портала јасно види зла намера аутора и саговорника да се напади на СПЦ држе увек ,,подгрејани” и спремни за неку предстојећу већу офанзиву. Зато се разговор води на све теме. Свезнајући тата Прасета одговара на питања о свему и свачему и још по нечему, а све у слободарском духу хипи-комуне. Приметно је колико се ћале Прасета труди да не удари на најосетљивије актуелне теме у Цркви, него само опипава тренутни праг толеранције Патријарха на нецрквене изјаве пете колоне и тако одмерава границу до које сме да иде, а да притом не доведе у питање лични комфор на обалама амстердамских канала где, по његовим речима, већину чине безбожници и где је слобода загарантована чак и верујућој мањини. Иако велича тамошње грађанске слободе засноване на безбожништву и не изјашњава се да ли припада тамошњој већини или је само лукаво користи за попуњавање кућног буџета, Илић вешто избегава да каже оно што би сваки свештеник, али и обичан верник, требало да зна: права слобода се огледа у слободи од греха и налази се само у Христу, а не у којекаквим политичким и друштвеним уређењима, партијској логици и страначким идеалима. Слобода лишена Христа, и утемељена на климавим савременим људским правима, унапред је осуђена да прерасте у своју супротност. Он то прећуткује јер зна да би после такве изјаве његов имиџ савременог проповедника пао у воду, а пало би и неко рибање од послодаваца.

Јасно је да  је прави и једини циљ предметног интервјуа био да се процени тренутна толеранција Патријарха и Синода у односу на јавне наступе самозваних напредних свештеника – боље рећи CNN маскота, и њихових неолибералних и демократских уверења које ,,проповедају”. Такви свештеници  се све више и речју и делом уподобљавају протестантском духу и више личе на протестантске  проповеднике него на православне свештенослужитеље.

Зато би требало да  Патријарх и Синод што пре реагују и поставе се на исти начин као и у случају Милићевића јер ни Илић нема благослов да са привременог рада у Холандији (или Низоземској, ако му је драже) соли памет Патријарху, Синоду и читавој СПЦ и Србији. И он је својим ранијим и садашњим јавним иступима више пута прекршио одлуку Архијерејског Сабора СПЦ и због тога треба да буде позван на одговорност.

За очекивати је да ће Патријарх као благ човек и у овом случају зажмурити на чињеницу да је Илић постао тата Бака Прасета у свом трећем браку и да му је својевремено патријарх Павле због таквог брачног статуса дао жути картон. Уствари њега је патријарх Павле као ђакона због тога рашчинио, а образ и чин су му на крају спасили митрополит Амфилохије и владика бачки Иринеј, мада верујем да су се у међувремену покајали. Ипак, то му није било довољно, па је после кратке паузе изнова почео са својим олињалим наступима по београдским телевизијама, улицама и трговима да ,,отвара очи” неуком народу. Увек је злоупотребљавао свој црквени чин и мантију да би наступао у име некакве политичке групе, а не у име Цркве, јер га она никада није делегирала за тако нешто.

Недавно је из Амстердама послао писмо подршке које је прочитано на једном опозиционом митингу (ма шта то у данашњим условима значило), у намери да збуни народ и прикаже да и у мантији има оних који су један од пет милиона, без обзира на званичне ставове Цркве. У случају да га неко због тога позове на одговорност, лукаво је смислио да се сакрије иза беседе светог владике Николаја коју је прочитала његова садашња супруга Анастасија Илић. Као што знамо њега до данас нико није позвао на одговорност, али је зато сам показао да се Бога не боји и да се људи не стиди. Да је сматрала сходним да се огласи на реченом скупу, СПЦ би то сигурно и учинила, као што је потпуно јасно да би за обраћање народу имала много бољи избор од овог самозваног проповедника и учитеља народа и његове животне сапутнице. Ипак, Илић је морао да одигра намењену му улогу, као што чини и сада у реченом интервјуу.

 Због такве дрскости и непоштовања одлука црквених органа треба и њему забранити јавне наступе, без обзира на то што ће се, као и у случају Милићевића, огласити Оља Бећковић и изјавити да се Илићу одузима право на јавни наступ јер недемократска власт и поробљена СПЦ мрзе њу и њену емисију, те је ово начин да се њој освете јер је била Илићева прва изабраница, још из времена када је студирала на ФДУ, а он био симпатични млади асистент  на истом.

О моралном лику и делу Илића нема потребе сада трошити слова, јер и ово што је до сада написано даје одређену илустрацију, али се мора подићи глас када лекције о слободи и о пастирској бризи за Светосавску цркву и Српски народ, Српском патријарху и читавој Србији, деле духовне и моралне громаде другови Милићевић и Илић.

Да не бих био погрешно схваћен, овде бих желео да нагласим да помињање Бака Прасета није никакво нечасно задирање у породицу Илића јер је Бака Прасе одавно изашао из личне приватности и постао медијска личност о којој свако има право да на примерен и културан начин изнесе своје мишљење и став.

 Можда ће неко, по устаљеном рецепту, у одбрану другова Н. Илића и В. Милићевића рећи да није поштено говорити о њима и СПЦ, а не поменути, на пример владику Пахомија, којег су, иначе, без трунке доказа и без кривице, такозвани слободни медији разапели на стуб срама, и којег изнова провлаче кроз блато кад год им нестане муниције за напад на Цркву. Ево, унапред прихватам и такву критику па ћу у овом тексту, истине ради, у одговарајућем контексту поменути  и владику Пахомија.

Дакле, владика Пахомије је пре тридесетак година, у време када се поменути Илић крстио и почео занимати за теологију, у њему видео одређени потенцијал кроз који би се Црква у новом времену могла изразити  преко дарова које је  Илић поседовао, а тичу се филмске уметности, продукције и издаваштва.  Он га је због тога, очигледно у најбољој намери (исто као и митрополит Амфилохије и владика Иринеј), рукоположио у чин ђакона и поверио му одређене издавачке пројекте Епархије врањске. Из тога времена се сећамо лепо уређеног и опремљеног епархијског часописа Искон. Дакле, било је и неке користи, али то су давно прошла времена.

При одласку Илића у Холандију, чин свештеника је примио од тада херцеговачког владике Григорија. За чији рачун ради,  јасно је већ сада, а ваљда ће и време брзо свима показати. Само да не буде прекасно.

 

Григорије Микић, "Видовдан"

 

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 30 април 2020 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 50 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
МОЛИМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.