Прича у стилу – „ето покушали смо, позвали, али власт није одобрила“, подсећа на понављање Пилатовског прања руку, недостојног наследницима апостола Христових + + + И када сврши Исус све речи ове, рече ученицима својим: „Знате да ће за два дана бити Пасха, и Син Човјечији биће предан да се разапне“. (Јеванђеље по Матеју, 26; 1-2).
Иако је пре нешто више од деценије, слава Богу, најштетнији апарат у историји човечанства излетео из моје куће у контејнер за смеће, стицајем околности био сам у гостима у оној ноћи кад је проглашено ванредно стање у Србији, тако да сам силом прилика гледао путем „малог екрана ТВ пријемника“ мелодраму о драгим бакама и декама. Извињавам се читаоцима, морам укратко изнети личне утиске. Не могу са сигурношћу рећи да ли је у мени било више неверице, помешане туге и смеха, међутим, данима сам осећао то стање истинског шока које сам преживео те вечери. За 99 дана НАТО бомбардовања ни у једном тренутку нисам осетио било какву врсту страха, те вечери сам осетио једну чудну врсту страха, боље рећи језе. Кад би свако вече народ гледао сличне представе, нико нормалан не би остао – помислио сам, – још увек не верујући да ће скоро ритуално застрашивање народа да се понавља не данима, него већ и дуже од месец дана… Падају ми на памет речи Достојевског које је изговорио у Базелу 1867. године пред сликом Ханса Холбајна Млађег „Мртви Христос у гробу“. Запрепашћен светогрђем и безбожношћу која је зјапила са платна, велики руски геније је узвикнуо – „Па од овога се може изгубити вера у Бога!“ – свестан да тако одсликати тело Победника над смрћу, може само рука вођена демонским силама. Осетило се већ на почетку да је и ова наша врста уметности, нешто другачија од сликарства, такође надахнута истим силама као и у случају Холбајна. Које су то силе сигурно се досећате – од анђелских сила људи се не плаше. Због опасности да жанр монодрамске мелодраме брзо не досади хипнотисаном грађанству, у мелодраму ванредног стања се дозирано убацују и ликови „стручњака“ – од атрактивне плавуше, до неизбежног дугогодишњег главног застрашивача Србадије, који је пре десетак година претио да нико неће преживети од „Свињског грипа“, уколико се сви не вакцинишемо Ротшилдовим вакцинама. Срећом, ни тада ни сада, многи Срби му не верују ни ако каже да је млеко бело, у крајњем случају, то могу рећи за себе лично и за веома широк круг пријатеља и познаника… То што сам прве вечери предосетио, испуњава се са неумитном доследношћу. Већ првих дана ванредног стања било је очигледно да се главни рат води против Православља, да је вирус само параван, и никако се не могу сматрати видовитим због тога што сам већ првих дана ванредног стања рекао да ће први велики удар на православне вернике бити на Крстопоклону недељу, други уочи Благовести и трећи уочи Васкрса. У тексту који је објављен на Саборнику 27. марта, написао сам: „ Као да је све темпирано да хистерија свој врхунац доживи управо у време Великог поста и Светог Васкрсења Христовог, како би се унела смутња и ако је могуће и подела међу православним верницима“. Створивши ту опсесивно-болесну слику лажне стварности код многобројних грађана, као да су уметници успели у намери да огромна већина становника уопште не примећује неке застрашујуће појаве везане за хришћански живот, притом не само нашег народа православног, него и црквеног клира. И ево, после молбе Светог Синода СПЦ да се бар на Васкрс дозволи верницима одлазак у храм, богоборци после нове мелодраме о оставкама и враћањима, наложише утамничење Србадије и на други дан Васкрса! И кад се то догађа? У вечерњим сатима, када по црквеном рачунању времена већ почиње да тече Велика Среда – дан издаје Христа од стране човека! Некакав савремени Синедрион, под плаштом заштите од смрти, спречава прославу Јединог Победиоца над смрћу, Господа нашег и Спаса Исуса Христа, спречава прославу Његовог Светлог Васкрсења. Србадија гледа жалосно глуматање о оставкама (узгред, „стручњак“ је и 2009. године примењивао исти сценарио – претио да ће поднети оставку ако се милион људи не вакцинише!). Речју – безобразлук се жали на безобразлук! Ало стручњаче, наш Христос је много већи и од вируса и од твоје струке! Он не само да је Лекар над лекарима, него је и Победник над смрћу! У СССР-у су научници својевремено тајно вршили експеримент, доносили су кришом у теглама не сувише опасне вирусе и пуштали у ваздух. По завршетку Свете Литургије – храм је био потпуно стерилан, сви вируси су били уништени и научници су постајали верујући људи. У римокатоличкој Мађарској са којом се граничимо, државници Мађарске саопштавају Будимској епархији да се православним Србима омогућава одржавање верских скупова у време највећег хришћанског празника. А у православној Србији богоборци не могу да прикрију патолошку мржњу према Победнику над смрћу! Хвала Патријарху и Синоду на захтеву да се одобри излазак из затвора на Васкрсење Господње, али не може да се не констатује, упркос свести да су притисци на Цркву застрашујући и да много тога ми не знамо – драги наши пастири – како сте сејали, тако и жањете! Снисходљивост према богоборцима мора имати границу трпељивости, није исто када ратују против нас лично и када ратују против Христа. Модернисти у цркви који су прекинули традицију записану и у канонима наше Цркве и сваке недеље позивали народ да се причешћује и без поста и без исповести, одједном са појавом „ТВ пандемије“ почеше да оправдавају избегавање причешћа, одједном почеше одобравати мере богоборачке власти, па се сетише Марије Египћанке, како се она ето, годинама није причешћивала. Сваки корак се може оправдавати на разне начине, али само пристајање на затварање храмова за верујуће представља одређену врсту светогрђа, то представља признање да Бог није свемогућ, ма колико то покушавао да оправда епископ Димитрије у мојој Херцеговини, који ће остати упамћен као први православни епископ у две хиљаде година дугој историји Цркве Христове, који је прекинуо причешће из једне кашике. Није неумесно овде цитирати речи великог православног молитвеника, архиепископа Аверкија Таушева о модернистима у Цркви: „… Али нарочито је страшно и недопустиво то што сав овај модернизам воли да се прикрива и оправдава себе заповешћу о хришћанској љубави (!!), под коју се подводи било шта, све до најдубљег презирања Христове истине, која за хришћанина треба да буде изнад свега. Јер истинска хришћанска љубав је само она која поставља себи за главни циљ спасење душа у вечном животу, али нипошто не њихово упрошћавање ради угађања било чијим човечијим страстима. Са ове тачке гледишта модернизам је гори и опаснији од атеизма, јер атеисти отворено изјављују да не признају постојање Бога, духовног света и будућег живота, а црквени модернизам, не одбацујући ово отворено, изазива такву наглу промену, такво изопачење и рушење свега онога чему је вековима учила Света Црква духовно васпитавајући верне да људи без икаквог прогањања од стране модерниста, сами губе веру и постају духовни нихилисти који у суштини ништа не признају…“. Ево где нас доведе то „прикривање иза заповести о хришћанској љубави“. Тамничење Србадије на Васкрсење Христово, не може се другачије назвати него – рат против Христа! Драги наши пастири, чињеница је да је овим чином богоборачка власт показала да Бог не постоји ни у помислима њиховим, да је иста свела СПЦ на ниво занатлијских радњи и кафана, а њен клир на обичне услужне делатнике, попут фризера или шминкера. Чак је и коцкарницама дато више слободе, о јавним сервисима преко којих гледамо болесне мелодраме и монодраме, да и не говоримо! Свакако да правило, како сејеш, тако и жањеш, важи и за народ. Да је Срба сваке недеље било на Литургијама око 25% као Грузијаца, уместо бројке која се рачуна у промилима, а не у процентима, питање тамничења читавог србског народа на Васкрсење Христово никоме не би падало на памет. Да је мање псовки, абортуса, блуда, дроге и пијанства међу Србадијом, не би било ни ванредног стања. Тада би и у Србији, као и у Грузији, свештеноначалије предводило верни народ у литијама, уместо тужног утамничења. Шта данас може урадити наше свештеноначалије, са чим ће изаћи пред Васкрслог Христа? Постоје само два пута. Један је – угледати се на све свете у земљи сербској просијавше и позвати верни народ да масовно у недељу крене ка својим храмовима да прослави празник Васкрслога Христа и то ће бити како на њихово, тако и на свенародно спасење. Други пут је, погнути главу и повиновати се указу богобораца. Али прича у стилу – „ето покушали смо, позвали, али власт није одобрила“, подсећа на понављање пилатовског прања руку, недостојног наследницима апостола Христових. Надам се искрено да ће свештеноначалије Христове Цркве Светосавске изабрати правилан и пре свега богоугодан пут. Свакако да ми мирјани нисмо довољно свесни огромних притисака који се врше на наше свештеноначалије, ово што написах не представља никакав позив, ко сам ја да бих позивао свештеноначалије шта да ради, свако нека ради како га његова савест и његова вера учи, али као верујући Србин пишем, овако утамничен, како гледам на данашњу ситуацију. Ма како тешко све ово подносили, утеха свим верујућим јесте чињеница да Бог не може бити поруган. Било каква одлука свештеноначалија да буде, то неће променити веру у Васкрслога Христа и радост у срцима током предстојећег Празника над празницима, истински верујуће православне Србадије. Они знају да није било и неће бити бољег лека у свету од Светог Путира. Сви смо на својеврсном испиту, желим да верујем да у нашем клиру има достојних наследника апостола Христових, да у нашем народу има мужева спремних пострадати за Христа, да међу нашим сестрама има савремених Жена Мироносица. Са таквима је Бог, а са ким је Бог – ко ће против њега? Помолимо се сви усрдно уочи Распећа и Васкрсења Господа нашег и Спаса Исуса Христа, да свима нама, и пастирима и мирјанима, и свим представницима наше власти који нису потпуно предали душу ђаволу, Господ подари мудрост и благодат Духа Светога, како би слободно и у радости, а не утамничени, дочекали Светло Васкрсење Христово.
Извор: "Саборник србско-руски" |